Plači ciganska dušo

Plači, ciganska dušo, u meni!

Smej se, moja ciganska dušo!

Bela dušo! Neka te odjednom, sada, ispije celu crno proviđenje da bi mu duša pobelela, a, neće!

Nije to Jesenjinova duša, nisu to Mikina nebesa.

Ni violina sa žicom sete, ni balalajka pustih stepa, ni taktovi španske gitare.

To je samo obična opsena.

Zaboravila je ona vetrove, što šapuću vatri u noći lotosa, zaboravila je ona svilene marame, šatore od purpurnog satena.

Hajde malo da se lažemo!

Zaboravila opsena srce.

Hajde, brate, istinu da govorimo! Srce licidersko usred banatskog blata.

Pesmu zaboravila: „Ciganko malena, bila si moja jedan dan, jednu dugu, dugu noć...".

Dukat zaboravila. Ikonu svete Petke zaboravila i Đurđevdavski venac i... opseno tamna duša uvek biće ti crna!

Dočekala sam Ciganina.

Doneo ga novembar. Sneg od srebra. Ukrao dukat za mene.

Poklonila sam mu dunju žutu, ukradenu ispod drveta sa dušom belom.

Pesma duše je bela. Konj je beo. Samo je nedođija, koja nam sprema čeze, šarena. „Ciganko malena... moja... bila si... duga noć..." Ceo život sam tvoja! Duša ti san, meko perje belo, belo...