Pariz u doba lišća koje pada

Ljubavi, sećam se nekog vremena davnog, dok nam se oči još nisu znale. Bila sam tek svršena maturantkinja gimnazije, a ti možda brucoš na nepoznatom fakultetu! Ljubavi, znaš, ipak, smo se volšebno znali! Ostavili smo svoje stope u proleću, dok smo, možda, u isto vreme koračali drugim arondismanom Pariza zdanjem Rišeljea. Ti si imao devojku, verovatno, ali hoću da verujem da si na mene mislio, kako sam raskrilila pogled ka prostranstvu Jelisejskih polja, a tebi su se oči odmarale na Mona Lizi u Luvru. Možda smo se miomoišli baš kod Rubensove slike „Tri gracije". Stope su ostale.

Ljubavi, sećaš li se da si se divio Katedrali „Notr Dam" i hodao upijajajući njezinu tišinu, a ja sam koračala po Monparnasu i čudila se kontraverznom oblakoderu. Potom si došao. Izvesno, ćutali smo svako u svojim mislima, a stope nam ostale razbacane svuda i na Monparnasu dok smo slikali Trijumfalnu kapiju i pričali sa umetncicma u Latinskoj četvrti. Ljubavi, otišla sam na groblje „Рег Lašez" i pustila suzu za Balzakom, Šopenom, Oskarom Vajldom. Tvoje stope me sustigoše kasnije i tu ostaviše trag. Bezbroj bezimenih godina je prošetalo i mi se upoznasmo u nekom gradu - ljubavnici sa prošlošću.

Ljubavi, veruj, u godinama zrele pomorandže doputovaćemo vozom ponovo u naš Pariz, sada paralelnim stopama, koje ćemo u zastalom trenu ostaviti najpre u crkvi „Sakre ker", „Sveto srce", držeći se za ruke! Dok ljubav bude šumela našim bićem, jednim u drugom, a zatim stopu po stopu do Bulonjske i Vensenske šume. Veruj! Ponovo Pariz u doba lišća koje pada.