Da li si nekada voleo pijanu pesmu kafana,

onako iz duše?

 

Da li si nekada voleo sokake u noći, što mirišu na jorgovane,

onako iz duše?

 

Da li si nekada voleo avgustovsko grožđe, rumeno,

onako iz duše?

 

Da li si nekada voleo čilaše sa grivom u oblacima,

onako iz duše?

 

Da li si nekada voleo toplu kišu, eteričnu, u proleće,

onako iz duše?

 

Da li si nekada voleo ženu, opsenu, pesmu, magiju,

onako iz duše?

 

Bože, imaš li ti uopšte dušu?

 

Tako duboko boli što je imam,

a tako sam srećna što ti mogu odlomiti krišku.

 

Ukradi je neprimetno, zbog mene,

onako iz duše.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od svežih dunja i žutih mirisa. Vezena tvojim noćnim bdenjem, kao htenjem rumenih nebesa, dok sam bolove bolovala i srmu trnja tkala, dok sam plakala do praskozorja za sva naneta zla. Tvoja mi ruka suzu brisala i čudno uzdisala, mislim, od osećaja.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Naslikana stihovima boja od mog nespokoja od straha da ću izgovoriti pogrešne reći u pogrešno vreme. U tvojoj duši otvoriti teme, za mene teško breme, da sam rođena za neko drugo vreme i čoveka ovenčanog vencem lovorika. Da ljubavi više nema, jer ona odavno drema, podno našeg kućnog trema. Ti dobro znaš, mene tada kao da nema.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od višanja i trešnjevog cveta. Ovo je, ipak, naša planeta. Ipak sam tvoja mala „jadikovka" sva od napetog nerva, od damara srca što za tebe kuca i kada pohodim šume sama, jer ko bi bio tvoj jed i tvoj med da mene nema. I kada ćutiš, znam da me ljutiš i nećeš reći da me voliš, ali osmeh te izda - ne vredi ništa.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Od mojih nerava kao strune i drhtaja male srne, od oprosta tvojih - greškama mojim i zato je sačuvaj negde na tavanu, kada me večnost ponese „malenu", jer znam da ćeš upravo tamo nameštati TV antenu. Za razliku od nestašne mene koja je stvarala buru, poslaću ti „finu" staru curu, pravu milinu, samo ćuti i svira violinu.

Oktobarska noć u meni diše. Ja nemam vazduha ni za delić odlutalih misli, da ih vratim i poklonim onima što traže odgovore koji se u ovoj tišini ne rađaju.

Miris tamjana u mojoj kosi, nestaje u daljini ruku, pogleda, nesnu noći, a ostaju tornjevi crkava i zvona da lelujaju u mojim nervima.

Hiljadu treptaja snova u jednoj noći, hiljadu godina iščekivanja duge, a ona će, ipak, nestati, tu iza prvog oblaka neba i ostaviti mi samo pramenove sećanja i kameno lice izgubljene nade.

Zaplovi danas u svoju stvarnost, u svoju luku! Pogledaj u oči i Boga!

Tu završi noć i priču! Ostaje cvet da zamiriše u neko novo jutro, u nekim novim ćutnjama, u nekim dragim daljinama.

Ostaje samo miris tamjana u mojoj kosi.

Lažeš li ti to večeras sebe? Lažeš li ti to večeras mene, dok mesec miriše na lipe? Trenutak iluzije lepote i igre? Časak magije trenutka? Lažeš li ti to iste slike poredane na zidu svoje sigurnosti? Pogled lažne požude! Preleteo poljubac preko obične komode! Ukradeni stisak ruke! Ništa više! Za mene nema čarolije!

Kada ponovo nekada, u nekoj kratkoj rečenici, izgovoriš reč ljubav, promisli da li je to, možda, pregršt suvog livadskog cveća u mojim rukama, poljubac na obrvi mog postojanja, ili, jednostavno, spuštena ruka na mom ramenu?

Pogledaj ponekad ogledalo na tvom zidu sigurnosti, pogledaj u ženice svoga života. Reci mi tada da li je laž, ili istina ova noć u kojoj mesec miriše na lipe tople kiše.

Nije važno da li će tvoje usne izgovarati reči za mene, ili prozaičnost stvarnosti za neku drugu dušu. Reci konačno ostatak vernosti ženi sa licem tvoga lica, ili nikada više nemoj pokušavati da spavaš u bajci jednog poete, u duši jednog leptira i pesmi jednoj bez kraja....

Mesec od žada u vremenu najlepšeg lutanja smeha i čežnje.

Nikada nebo nije bilo tako toplo narandžasto, niti more tako modro plavo i tajnovito kao tišina nad oltarom.

Tvoje oči kao odsjaj kamina, u poznim satima marta, jednog proleća, dole na jugu, ljubile su mi misli drhtavo i nevino.

Ruke su mi odslikavale krila leptira i bojile ga tvojim mirisom sna i čežnjom skrivenom palmama mediteranske magije.

Bilo je to vreme bez kompasa i tuge!

Samo pomalo nemira, zanesenog nesna.

Jedrilica bez vetra.

Vreme stalo za naše damare.

Hvala za oblutak zaspao u našem spomenaru nostalgije, ludim snovima dva galeba i staroj muzičkoj kutiji sa opojnim mirisom lavande.

Strana 1 od 11

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak