O Vranjevu još i ovo...

U Svesci Matice srpske (Građa i prilozi za kulturu i društvenu istoriju), broj 6/1987, mr Milana Bikicki, u tekstu Prvi koraci u muzičkom vaspitanju u Srba u Ugarskoj piše:

Godine 1838. Teodor Pavlović u Serbskim narodnim novinama objavlјuje tekst jednog anonimnog putnika koji je „u Franjevo (Vranjevo) ove jeseni putovao“ i u tom selu otkrio toliko novih i lepih stvari da zaslužuju da ih čitaoci upoznaju. Govoreći o lepoti crkve, vrednoći tri paroha i dva mlada učitelјa, pisac ovih redova posebno naglašava:

„No šta jošt u Franjevu ima, što krome u gradovim Aradu i Pešti u Srbstvu nigde nema – Pjenija i muzičke škole: tridesetoro proste dečice ni jedno starije od 10–12 godina, na njima kožušići, čiste ćerćelije gaće i opančići, a pred njima, njinom rukom pisane note, iz koje oni (takt, kao da su se s njim rodili, udarajući) celu liturgiju, udešeno, složno i tako blagosloveno poju, da čoveka, koji iole čovstva ima, čuvstvo umilјnija i udilјanija sasvim obuzeti mora. Jošt nije dosta: ta ista deca u gaća i opanci dečaci i muziku uče; svako ti flautu, hegedu, malu il veliku trubu svirati zna... Devojčice uče gitare i harfe...“

 

Izvod iz besede o Josifu Marinkoviću,

dr Bogdana Đakovića, na „Obzorju“ 2008.

Pišite nam...