O stvaralaštvu Josifa Marinkovića

Muzička dela Josifa Marinkovića pripadaju vrhunskim dometima srpskog romantizma 19. veka. Ona otkrivaju razne strane njegove ličnosti – vedru, osunčanu u solo pesmama i patriotsku, gdekad i tragičnu u horovima. Stilske okvire koje je prihvatio u mladosti, zadržao je tokom celog života, ali ih je uvek nadograđivao, naročito u harmonskom pogledu. Nјegove prve kompozicije su nastale u periodu „uspona ideologije...omladinskog pokreta“ i „procvata romantičarske patriotske poezije“, „ali i prefinjenih i osećajnih štimunga romantičarske lirike“.

Nastavlјajući, kao i njegovi prethodnici, da komponuje spletove, odnosno smeše, Marinković je od 1881. do 1897. godine završio jedanaest Kola, vokalnih rapsodija za muški i mešoviti hor.

Marinkovićevi rodolјubivi horovi odigrali su značajnu društvenu ulogu, kao simboli nacionalne ideologije mladog srpskog građanstva. Oni nadmašuju patetične tekstove po kojima su komponovani inventivnošću i svežinom izraza: homofoni su, marševski, izražajni i nešablonski. Najpopularniji je Narodni zbor koji počinje rečima „Hej trubaču“: simbol je borbe i otpora, te mu odgovara naziv srpske Marselјeze.

Mešoviti horovi, među kojima je Proletnja zora odlikuju se intimnijom lirskom tematikom. Oni pokazuju sposobnost njihovog tvorca da se iskreno, proosećano i psihološki produblјeno uživi u pesnički tekst, tumačeći ga smelim harmonskim rešenjima koji su ga približili savremenoj srednjoevropskoj muzici.

Mešovitim horovima sa solistima i instrumentalnom pratnjom Josif Marinković je započeo novo poglavlјe u srpskoj muzici i ostao jedan od najznačajnijih predstavnika ovog muzičkog žanra. To su kompozicije širih kontura, romantičarskih emocija, sklone baladnom tonu i dramatici. Mnoge su zapravo, kantate po razrađenosti i monumentalnosti oblika i kontrastima između solista i hora: U Zadovolјnoj reci su solističke deonice poverene sopranu i tenoru, a u kompozicijama Na Veliki petak i Potočara učestvuje četvoro solista.

U emotivnim i stilski čistim solo pesmama, najlepšoj lirici srpskog romantizma, delovao je toplom, širokom melodijskom linijom. Ona nije uvek bezazleno šubertovska, pošto se približava šumanovskom, dramatičnijem svetu, ali je zadržala Marinkovićev izraz. Klavirska deonica je bogata figuracijama, kao i u horovima sa klavirskom pratnjom, i podržavajući melodiku, ona potencira zvučnu arhitektoniku soliste, uvodi u osnovnu atmosferu kompozicije, opisuje programske detalјe i podvlači dramske momente.

Od 22 numere muzike za komad Suđaje (1894) Ljubinka Petrovića namenjene horu, solistima i orkestru, uspavanka za glas i orkestar i hor kaluđera, poznati su sa koncertnih izvođenja.

Marinković je komponovao i instrumentalna dela Svatovac, Banatsko kolo i Sonatinu za klavir, zatim Fantaziju, Srpsku igru, Kolo i Nokturno za violinu i klavir.

Marinkovićevim prilozima crkvenoj muzici, nastaloj delimično po narodnim i stilizovanim narodnim crkvenim motivima, ali i pod uticajem ruske crkvene muzike pripadaju Božestvena liturgija i Pomen, odnosno Opelo. 1

 


1 Programska sveska 9. „Obzorja na Tisi“ 2001.

Pišite nam...