Autobiografija

Rođen sam u Vranjevu (Banat) 11. oktobra 1851. god. od oca Jovana i matere Mileve. Po svršetku osn. škole i niže realne gimnazije, otac je hteo da produžim gimnaziju, pa da posle pređem na Univerzitet. Ali mene je vukla želјa da učim muziku, jer od ranog detinjstva najmilija zabava bila mi je pesma i svirka, – pored nje sam odrastao. Otac mi je svirao u tamburu, a mati u gitar, i oboje su rado i lepo pevali. Moja strina (po rođenju ruskinja) bila je muzički obrazovana i češće je pevala pojedine arije iz raznih opera, hvaleći muziku kao najuzvišeniju umetnost. Imao sam prilike da slušam čuvenog pevača nar. pesama: St. Boškovića (inženjera iz St. Bečeja), a često sam slušao i mađarske Cigane i vojnu muziku u Varadinu, gde sam učio V razr. građ. škole. – Sve je to imalo na mene dubokog uticaja, i tvrdo sam bio rešen da učim muziku. Samoučki sam svirao u svaki instrument, koji bi mi do ruku došao. Tako sviram sam: u tamburu, gitar, harmoniku i klavir. Neki put sviram, a ni sam ne znam šta, i kad bi me upitali: „šta to sviraš?“ ja bih ogovorio: „pa tako mi došlo“.

To je privuklo pažnju moje strine, i da bi me još više potstrekla da izučavam muziku, vrlo je rečito hvalila muziku i radnike na tom polјu, i to me je sve više utvrđivalo u mojoj nameri. Za vreme školskog odmora, sastavlјao sam tamburaški orkestar od drugova, a od starijih lјudi (trgovaca, zanatlija, činovn. i selјana) sklopio sam hor, koji sam ja po sluhu učio narodnu liturgiju, i o praznicima smo pojali u crkvi. (Za dvojicu od pevača znam da su u životu: Pera Kikić i Svet. Popović).

Kada svrših nižu realnu gimnaziju, zamolih oca da me pošlјe u Prag, ali otac o tome nije hteo ni da čuje, jer i ako je sam voleo muziku, voleo ju je kao zabavu, a ne kao cilј života. Da bih bar u nekoliko došao do celјi, reših se, da učim Učit. Školu u Somboru, jer slušah, da je tamo muzika obavezan predmet. U školi sam najrevnosnije izučavao muziku, i sve svoje slobodno vreme provodio sam za školskim harmonijumom vežbajući se. I nije dugo trajalo, ja sam već zamenjivao nastavnika muzike Blažeka pri bogosluženju, opelu itd. Za vreme škol. odmora, i sad sam imao hor, ali ih nisam više učio po sluhu; priređivali smo „besede“ u Vranjevu i Turskom Bečeju u korist jednog siromašnog studenta i Nar. Pozorišta. – Kad sam bio u III god. Učit. Škole, napisao sam „Smeša srp. nar. pesama“ i „Ustajte“, i obe su pesme pevali moji drugovi na Sv. Savskoj besedi u Somboru (1873 g.), a ja sam ih naučio i dirigovao sam; još sam na harmoniju svirao „Banatsko kolo“ i „Svatovac“, imitirajući gajde. Publika je i pesme i sviranje primila vrlo lepo; mene su izazivali, i tom uspehu imam da zahvalim, što me je otac po svršenom učitelјskom ispitu poslao u Prag, ali samo na godinu dana; jer već nije više mogao odoleti navalјivanju od strane mojih drugova, matere i sestre, koje su takođe bile na besedi. Kada sam otišao u Prag, tek sam onda video šta znači to učiti muziku, i da mi godina dana neće biti ni približno dovolјna za izučavanje muzike. Iduće godine otac me ne htede poslati u Prag, te ostanem godinu dana kod kuće učeći i vežbajući se sam. Posle toga izradio sam kod oca, da me još za jednu godinu pošlјe u Prag, i posle te godine provedene u Pragu, opet ostanem godinu dana kod kuće; tako se to ponavlјalo četiri puta, tako da sam orgulјsku školu u Pragu svršio tek 1881 g. Otac se nadao, da će me na taj način privoleti, da se latim čega drugog, ali je sve bilo uzalud, jer me ništa nije moglo odvratiti od muzike. Poslednje godine, koju sam proveo kod kuće (u Vranjevu) izištem se od oca da odem u Kikindu da nadgledam naše imanje (docnije su se i roditelјi preselili u Kikindu), ali glavnije mi je bilo da se u Kikindi obnovi pevačko društvo, koje se nazove „Gusle“, i ja sam bio horovođa.

Još sam bio u Pragu, kad me je Beogr. pev. dr. pozvalo za horovođu, i po položenom ispitu u Orgulјaškoj školi dođem u Beograd, primim se dužnosti horovođe i iste god. novembra budem postavlјen za nastavn. pevanja u Bogosloviji, ali odmah iduće godine (25 jan. 1882 g.) premeste me u Učit. Školu, gde sam bio sa službom do 7. sept. 1885 g.

– Kada je Beogr. pev. dr. proslavlјalo tridesetogodišnjicu svoga postanka, za tu proslavu napisao sam: „Pozdrav pevačima“; tom prilikom pevane su još i ove moje pesme: „Pred spomenikom Kneza Mihajla“, „Pozdrav Prestolonasledniku“, „II Kolo“ i „Pesmom srcu“; poslednju je pevalo 300 pevača. O proslavi je Beogr. pev. dr. dobilo zastavu od Nј. V. Kralј. Natalije, a mene je društvo obdarilo sa 50 #.

– 1885/86 godinu proveo sam u Beču, učeći muziku privatno; još sam slušao pedagoška predavanja na višem kursu, i predavanja Haizlikova (čuveni muzički kritičar) na Univerzitetu.

– 1889 g. Akad. pev. dr. „Obilić“ pozvalo me je za horovođu, i da odmah dođem da ih spremim za proslavu 500-godišnjice oslobođenja Srba od Turaka. Ja sam se tada zbog bolesti nalazio kod kuće, i kako sam se već bio oporavio, to se odazvao pozivu, i za proslavu je „Obilić“ naučio ovo moje dve pesme: „Pozdrav Kralјu“ i „Kosovska Himna“. U Kruševcu je društvo dobilo zastavu od Nј. V. Kralјa Aleksandra.

– Kod „Obilića“ bio sam horovođa od 1889 – 1900 g. sa njima sam proputovao Srbiju, priređujući koncerte. „Obilić“ mi je priredio 25-godišnjicu 29. nov. 1897 g.

– Još sam bio horovođa kod Davorja, Radničkog pev. dr. Srp. Jevr. pev. dr. itd.

– 1891 g. Budem postavlјen za nastavnika pevanja u II beogradskoj gimnaziji, gde se i sada sa službom nalazim. 1

 


1 U nastavku Autobigrafije Marinković navodi sve kompozicije koje je do tog vremena napisao.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.