Da se vratim na moj dolazak u Kaštele. U nedelju 13. maja 1951. godine uveče u 9 sati stigli smo u Split, gde nas je na stanici dočekao kamionet, a ne automobil, što me je malo iznenadilo. Šofer nas je odveo u samački hotel Jugovinila. To je u stambenoj koloniji, koja je bila u izgradnji, jedna zgrada sa velikom salom u prizemlju i nekoliko soba na spratu. U toj sali bilo je 17-18 gvozdenih kreveta na kojima su spavali mladići zaposleni kao radnici u Jugovinilu. Tu su izdvojili i dva kreveta za mene i Zoru i za naše dvoje dece. Razočaran teško ali tešim Zoru, da je to privremeno za nekoliko dana dok stan ne završe, a ona teši mene, pa se pravi da joj ne smeta mnogo, strpićemo se.

Sutradan, u ponedeljak 14. maja, odem u kancelariju čekam direktora, ali on stari, i pokvaren, primitivac našao razloga da ne bude tog dana prisutan, već me komercijalni direktor Ante Munitić primi da razgovara sa mnom i kaže mi da se strpim dok ne dođe generalni direktor.

Ne znam ja da se republička direkcija za hemijsku industriju Hrvatske nije složila sa mojim postavljanjem za direktora privredno računskog sektora. Teško su primili da im Srbin Ica Blanuša bude generalni direktor a sad i neki Mečkić takođe Srbin da dođe za finansijskog direktora. Oni su, već u to vreme, vodili hrvatsku kadrovsku politiku, što meni nije ni na pamet palo.

Vratio se Ica Blanuša, ali nikako „nema vremena“ da sa mnom razgovara. Tako sam ja cele te nedelje dolazio do kancelarije ali niko mi ne prilazi niti mi iko saopštava šta će se desiti. U nedelju 20. maja sačekam na morskoj obali, ispred kuće u kojoj je stanovao, generalnog direktora, Icu Blanušu i kažem mu: „Slušaj, čuo sam da se direkcija hemijske industrije u Zagebu ne slaže da ja budem direktor privredno računskog sektora! Ne moram ja da budem direktor, znam ja i obične poslove da radim! Strašno mi pada ova neizvesnost i ja to ne mogu da izdržim! Ali intimno govoreći ja izlaza nemam, stvari sam utovario i one su na putu za Split, stan sam u Beogradu izgubio i šta sad!“ Njemu laknulo, kad sam mu kazao da ne moram da budem direktor, pa mi odmah reče: „Pa dobro, dođi sutra da te rasporedim“.

U ponedeljak 21. maja odem kod generalnog direktora i on mi bez izvinjenja i bez ičega saopšti da ću biti šef plana i da ću imati jednu kancelariju, gde će mi biti dodeljena i jedna službenica, koja je sa mužem takođe došla iz našeg Ministarstva iz Beograda.

Nije to dovoljno i sve razočarenje u Jugovinil! Kad sam dobio rešenje o postavljanju umesto plate od 7.500, kako mi je Savezni ministar Rata Dugonić obećao, ja dobijam 4.500 dinara. Da ironija bude još veća generalni direktor Ica Blanuša, prilikom uručenja rešenja me onako nespretan zapita: „Jesi li zadovoljan?“ Ja mu odgovorim: „Oduševljen sam, ali ja izlaza nemam!“

Za desetak dana po dolasku, stan je bio gotov uselili smo se u obećani čevorosobni stan. Žena zadovoljna i nekako se počenem i ja privikavati novim uslovima, ali sam razočaran dočekom i svim onim što se zbivalo iza mojih leđa, a da mi to niko nije nikad saopštio.

Prvi moj poduhvat bila je jedna analiza rada pogona Elektrolize, sa kojom sam izašao pred Radnički savet. U toj analizi sam prikazao kako se rasipa i da nestaje oko 150 do 200 tona soli, a šef pogona ing. Lev se ljutio, da nema veze šta tu piše , dok mu radnici nisu rekli pa druže inžinjeru pogledajte gde vam iz rezervoara, na morskoj obali, već mesecima curi čitav mlaz lužine i eto gde vam je nedostajuća količina soli. On je bio „dotučen“.

Sledeća analiza bila je pogona prerade. Sad sam sa svojim analizama pomalo postao strah i trepet. Na Radničkom savetu i ta analiza dobije visoku ocenu i već posle 5-6 dana dobijem novo rešenje o plati, na zahtev Radničkog saveta, od 9.500 dinara. U to vreme to je bila vrlo visoka plata, jer je Vlada Hrvatske dobila odobrenje da može izuzetno da poveća tz. lični dodatak da bi obezbedila dolazak stručnih kadrova u Jugovinil. Tako sam konačno rešio i tu materijalnu stranu, ali „žuč“ nije iščezla iz moje duše.

Nije to bilo svo moje mučenje i trpljenje u Jugovinilu. Činjeno je sve da se onemogući da mi Srbi, da „zavladamo“ novom fabrikom, ali ja to nisam shvatao. Smatrao sam da Ica Blanuša, kao generalni direktor njima inponuje, jer je prvoborac i nosilac spomenice 1941, a uz to je i iz Like i došao je sa položaja pomoćnika ministra saveznog ministarstva. Sve su oni to njemu priznali, ali samo onoliko koliko su morali, da se ne bi naslutilo da je u pitanju netrpeljivost zbog toga što je Srbin. Bio je Ico i član Oblasnog komiteta SKJ za Dalmaciju, ali zato nisu hteli da prihvate da sad neko iz Beograda zauzme drugu značajnu funkciju u Jugovinilu. Moj poseban hendikep je bio što sam lako pisao, a poznavao političku ekonomiju i naš privredni sistem, pa su me hteli ili ne morali uključivati u sve nove poslove u vezi osamostaljivanja privrednih preduzeća. Tako sam morao biti predsednik Komisije za preračunavanje vrednosti materijala i rezervnih delova po novim slobodnim cenama (u stvari sve sam ja to sam radio uz pomoć činovnice), Predsednik komisije za izradu prvog tarifnog pravilnika. Moram napomenuti da je Jugovinil bio prvo preduzeće u Hrvatskoj koje je donelo tarifni pravilnik i mnogi su dolazili da od nas uzimaju pojedina rešenja i odnose među radnim mestima. Pomagao sam svim službenicima računovodstva kad nisu znali da reše pojedine probleme. Svi su se obraćali meni i ako ja nisam imao neposredne veze sa privredno računskim sektorom, jer sam bio šef plana a to je bio poseban sektor u fabrici. Tako je to trajalo sve dok nisu došla dvojica ustaša iz bivše „Batine“ fabrike u Borovu, gde je jedan od njih, Čajić Ratko, bio glavni knjigovođa za vreme Ustaške države Hrvatske. Zbog toga je bio izvođen na streljanje, ali su ga njegovi prijatelji spasili i on je prešao u Zabok u fabriku tekstila. Drugi njegov prijatelj, koji je bio službenik u Borovu, Ljuba Galić, takođe je bio osuđivan kao ustaša, a supruga mu je bila Nemica, koga je Čajić smestio u fabriku tekstila u Oroslavlju. Čajić je došao samo da organizuje knjigovodstvo, a Ljuba će preuzeti ulogu direktora privredno-računskog sektora. Čajić je posle dva-tri meseca prešao u Zagreb u neki institut. To hrvatskim komunistima nije smetalo, pa čak ni Ici Blanuši koji je to prihvatio da bi sačuvao svoju fotelju. Ti naši primitivni prvoborci kada su se dočepali položaja umeli su tako vešto da igraju svoju ulogu pigmeja da su se sve do kraja radnog veka održali na položaju. Nikom nisu pomagali niti su sebe isturali pred bilo kojom „silom“, već su uspešno izvlačili i čuvali svoj tur i kad bi se slučajno našli u grupi koja mora da bude smenjena. Tako je i Ica Blanuša polupismen, uspeo sve do penzije da bude na položaju koji znatno premašuje njegovu doraslost da uspešno obavlja odnosne poslove. Da je on bio jedini kamo lepe sreće za društveni poredak.

Moram ispričati još jednu moju muku, samo zbog neshvatanja da se u Hrvatskoj vodi nacionalistička-proustaška politika i da se tako postavim, da ne ugrozim ni jednog ustašu, ili istaknutog hrvatskog nacionalistu, kako smo ih mi tada nazivali.

U leto 1951. godine mesec-dva dana po mom dolasku u Jugovinil došla je i jedna stručna komisija iz generalne direkcije hemijske industrije Hrvatske iz Zagreba da izvrše analizu ekonomskog položaja i opstanka novoizgrađene fabrike za proizvodnju plastičnih masa na bazi polivinil-hlorida „Jugovinil“ u Kaštel Sućurcu. Sastav komisije: tri inženjera tehnologije i tri ekonomista sve vanpartijci izuzev jednog ing. Pernat, koji je, posle godinu dana, došao za tehničkog direktora Jugovinila.

Radila je ta Komisija ceo juli i avgust u Kaštelima – stanovali su u Kaštel Starom u tada jedinom hotelu – Sindikalno odmaralište. Svaki dan su ih kola Jugovinila donosila i odnosila iz fabrike. Po povratku u Zagreb oni su izradili jednu analizu na preko trista stranica u kojoj je tendenciozno prikazana besperspektivnost Jugovinila i da fabrika predstavlja promašenu investiciju. U tehnološkom pogledu su to navodno ne samo prevaziđeni procesi, već da u svetu niko više neće proizvoditi plastične mase na bazi polivinil-hlorida, a ekonomska računica je tako prikazana da bi fabriku trebalo zatvoriti pre nego što se pusti u redovnu proizvodnju.

Analizu je dobio generalni direktor Ica Blanuša početkom oktobra u dva primerka. Jedan primerak je dao meni da proučim, a drugi tehnčkom direktoru Slovencu ing. Majcenu. Nije prošlo dva-tri dana, od kad sam primio tu analizu, a generalni direktor me pozove i saopšti mi da komisija, koja je radila analizu, dolazi sutra, te da se pripremim za diskusiju o analizi. On, Ica Blanuša, sutra ide na odmor pa neće biti tu, već će ga zamenjivati Komercijalni direktor Ante Munitić, hrvat i komunista nosilac spomenice 1941. Da Majcen i ja sa Munitićem odemo sutra naveče u Sindikalno odmaralište u Kaštel Stari gde će gospoda iz Zagreba stići. Iako mi je Blanuša potpisao rešenje o korišćenju godišnjeg odmora, ja sam morao, zbog diskusije o analizi, da odložim svoj odmor, a on svoj nije odlagao. Zamislite koliko je to bio prepreden čovek, a primitivan da ne zna da govori već onako kao što je u Donjem Lapcu u Lici govorio kao trgovački šegrt. Ali je znao, da ukoliko se budemo okomili na tu analizu u njegovom prisustvu, da to može da se pripiše njemu. Da nas je on na to podstakao, ili ukoliko bi hteo da izbegne tu opasnost, onda bi trebalo da brinem za nas, kojima je stalo da se situacija Jugovinila realno sagleda i oceni.

Blanuša, kao generalni direktor je otišao na odmor, a ostavio je Muntića, kao Hrvata da se bori za budućnost Fabrike, a za njega kao Generalnog direktora ta budućnost nije važna, jer ako ne bude direktor Jugovinila, njega u Beogradu, zahvaljujući svojim prijateljima Švabiću, Dugonjiću i komp. čeka još veći položaj. Znao je on, da je najbolje sredstvo ne stati na branik, jer to može da ugrozi sutrašnjicu, a njemu je važno da ode miran, jer u tom slučaju ga čeka dalje napredovanje.

Ja, kako me je bog stvorio savesnog, a zadojen komunističkom ideologijom i veliki Jugosloven, nije mi ni na um padalo da moj stručni i objektivni stav može od komunista da bude osuđen, jer ugrožava one do čijih je položaja stalo hrvatskim komunistima zadojenim nacionalističkom mržnjom, a komunistička pripadnost je bila samo farsa.

Generalnom direktoru hemijske direkcije Hrvatske Lećanu i njemu sličnima više je stalo do ona tri ekonomista koji su radili na toj analizi, a sva trojica su bila neprijateljski raspoloženi prema komunizmu to sam ja još tada znao, nego do mene komuniste Srbina i Jugoslovena.

Shvatio sam to sa velikim zakašnjenjem, tek kad sam 1973. godine pročitao knjigu: Suđenje Andriji Hebrangu, koju je napisao njegov islednik Milatović. Tu sam video da su svi hrvatski članovi Centralnog komiteta ne samo u Hrvatskoj, već sa Titom na čelu u Centralnom komitetu Jugoslavije na prvom mestu Frankovci, pa tek onda komunisti. Oni su postali, u svoje vreme, od frankovaca komunisti, da bi lakše rušili Staru Jugoslaviju, jer je komunistički pokret imao masovnu podršku svih jugoslovenskih naroda. Uspeli su da iz rukovodstva Komunističke partije Jugoslavije izbace sve Srbe sekretare, koji su bili visoki intelektualci i da preko Komiterne (Komunistička internacionala) u čije organe su se uvukli povuku te komuniste u SSSR i da ih tamo jednog po jednog, do poslednjeg likvidiraju. Da Komiterni nametnu stav da treba rušiti svim silama tzv. Versajsku Jugoslaviju, iako je ona formirana kao država Srba, Hrvata i Slovenaca, još pre Versajske mirovne konferencije. Takođe je nametnutna preko komiterne i borba protiv veliko-srpskog hegemonizma, a pod tim geslom su likvidirani i svi Srbi istaknuti komunisti u SSSR, jer su takođe „skrenuli“ u nacionalističke sfere.

Ovo svoje saznanje o Titu i svim istaknutim hrvatskim komunistima, naravno i Hebrangu, izneo sam uz veliku tajnost svojim najbližim saradnicima u Privrednoj komori Jugoslavije ing. Dragomiru Nešiću, pok. ing Miodragu Zdravkoviću i ing Ranku Nikaljeviću, još 1973. godine.

Da se vratim na onu famoznu analizu. Otišli smo ono veče, kako nam je Generalni direktor rekao u Sindikalno odmaralište u Kaštel Stari ing. Majcen i ja pešice (to je oko 5 kilometara udaljenost od Kaštel Gomilice gde smo stanovali u koloniji Jugovinila), a Muntić je kasnije došao fabričkim automobilom. Stigli smo svi oko 18 časova, ali gospoda su, kako nam je to saopštio jedan od članova komisije, otišla u bioskop a Biljčević je kao najstariji, ali moram reći da sam jedino o njemu od svih 6 članova Komisije imao lepo mišljenje da se radi o poštenom čoveku, ostao da nas sačeka.

Bili smo razočarani takvim bezobrazlukom. Mi dolazimo njima na noge, umesto da oni dođu u Fabriku, a oni otišli u bioskop.

Dok smo sedeli sa ing. Biljčevićem, ing. Majcen, tehnički direktor Jugovinila, je počeo da iznosi svoje primedbe na analizu. Stari ing. Bilječević, nije umeo da se brani, već je rekao da ostavimo taj razgovor dok dođu gospoda iz bioskopa.

Bioskop se završio u 20 časova i gospoda iz Zagreba razdragani ulaze u salu za razgovore, pozdravljaju se sa nama, poručuju piće, a i ne pomišljaju da se izvine što smo ih 2 sata čekali. Ja, pun „žuči“ uzdržavam se da to ne ispoljim, ali nisam do kraja izdržao.

Naime, kad je ing. Biljčević saopštio ostalim članovima Komisije za analizu, rečima:- Gospoda iz Fabrike imaju neke primedbe na našu analizu. – Na to je prepotentni ing. Malčić, kako njemu priliči, odgovorio: - Gospodo, ne očekujemo mi od vas nikakve ozbiljne primedbe! Mi smo došli više iz kurtoazije da prodiskutujemo! – Nisam mogao prećutati na taj bezobrazluk, pa uzvratim: - Jugoslavija je mogla i bez te kurtoazije koja košta 6 voznih karata brzog voza Zagreb – Kaštel Stari i obratno i dnevnica, ali mi ćemo, bez obzira na samouverenost druga Malčića biti smeli da vam sutra iznesemo naše primedbe. – Videvši da bi se dalji razgovor mogao odvijati neželjenim smerom ing. Biljčević predloži da se dogovorimo kad ćemo se sutra sastati da o svemu mirno i polako razgovaramo. Tako se završio taj dogovor, da sutradan u 9 sati u kancelariji generalnog direktora održimo sastanak. Da će iz Jugovinila učestvovati ing. Majcen, Ante Muntić, kao zamenik generalnog direktora i ja.

Diskusija je trajala dva dana i tek su se tada gospoda ne samo pomislila, nego se uplašila kako će izaći pred Generalnog direktora direkcije u Zagrebu, sa primedbama koje zahtevaju da se analiza u celosti preinači. Za sve moje primedbe tražio sam da se unesu u zapisnik.

Koliko su se oni uplašili, govori i sledeći razgovor vođen sa mnom od strane člana Komisije ekonomiste Jože Turkovića, sa kojim sam se poznavao još dok sam bio u Beogradu na raznim sastancima na kojima je i on učestvovao iz Zagreba. Turković mi kaže: - Zašto me ponižavaš (on je upotrebio jedan nedoličan sinonim koji ja ne želim ovde da iznesem), ja idem ovih dana u Beč, pa šta hoćeš da ti kupim! Ja iznenađen, koliko on uzima slobodu, verovatno je to navikao u Zagrebu, odgovorim mu: - Ima Joža Turković većih prijatelja, nego što mu je Laza Mečkić, pa neka kupi njima!

Zaključak, posle dvodnevne rasprave je bio:

Da Komisija u Zagrebu izvrši sve ispravke i izmene u analizi. Da to izvrši u roku od 10 dana, a da ja dođem u Zagreb da dam saglasnost naravno u koliko se slažem i da tako analiza konačno bude dostavljena nadležnima. Mene će telegramom pozvati iz Novog Bečeja, gde ću biti na godišnjem odmoru, i da će mi Generalna direkcija Hemijske industrije Hrvatske platiti putne troškove.

Ne znam kako su oni svoj rad i ovu diskusiju predstavili Generalnom direktoru direkcije, ali me nisu pozvali u Zagreb, niti je analiza ikad posle ugledala „svetlo dana“ niti je dobila prava „građanstva“.

Nisam razmišljao o toj analizi, niti kako je shvaćena moja diskusija, jer sam potvrdu da sam u svemu bio u pravu imao u zapisniku, koji su potpisali svi prisutni. Ali ne lezi vraže.

Negde krajem decembra 1951. godine došao Generalni direktor Hemijske direkcije Hrvatske ing. Laćan i Ica Blanuša sazvao sastanak Kolegijuma Fabrike kome će prisustvovati i drug Laćan. Kao član kolegijuma došao sam u odelu u kome sam dolazio u kancelariju. Imao sam zakrpe na laktovima sakoa i onako sedeći, za konferencijskim stolom, u kancelariji Generalnog direktora Jugovinila naslonjen laktovima, ja sam se pred ing. Laćanom „legitimisao“ kao golać. On, sirovnjak, a završio kao partijski faktor hemijski fakultet, smatra da može da se prema svima, nižim po položaju, bahato ponaša, što je bilo svojstveno partijskim i državnim funkcionerima. Nešto je predlagao, što sam ja smatrao da je za Jugovinil neprihvatljivo pa sam odmah posle njegove uvodne reči bio prvi diskutant. Iznesem suprotno stanovište i kažem u kakav bi položaj došli kada bi prihvatili ono što drug Generalni predlaže. On, onako pun sebe, vidi pred sobom jednog mršavog čoveka, kakav sam ja tada bio, sa pocepanim i zakrpljenim laktovima, nema snage da dočeka da završim, već onako bezobrazno: - A ko ste vi?! – Ja se nasmejem i ne znam kako da se predstavim odgovorim:- Pa, ja sam Mečkić..., - on nema strpljenja da sačeka da ja završim već upada rečima: - A, ti si Mečkić, znam ja o tebi dosta! – Ja se nasmejem ironično i odgovorim: - To nije uopšte važno šta ti o meni znaš! Verujem da nisi došao da o tome raspravljamo, ali nemam ništa protiv da ovde o meni izneseš sve što o meni znaš! – Interveniše Ica Blanuša, kao direktror Jugovinila rečima: - Lazo, kako to razgovaraš sa Generalnim direktorom Direkcije?! – Na šta mu ja odgovaram: - Tačno onako kako to drug Generalni traži! – Laćan se nije upuštao u dalju raspravu i tako dalji sastanak sa Generalnim direktorom direkcije Hemijske industrije Hrvatske prošao, bez naših sukobljavanja i priveden kraju i Gen. Direktor je obećao Jugovinilu 500.000 dinara kao fond za sportsku aktivnost.

Pokrenuo sam posle toga inicijativu za formiranje Sportskog društva Jugovinil. Početkom januara 1952. godine održana je skupština na kojoj je Ante Muntić, komercijalni direktor Jugovinila, izabran za predsednika, a ja za sekretara.

Posle pomenutog sastanka sa Generalnim direktorom direkcije shvatio sam da je o meni donet najcrnji sud, posle one diskusije o analizi o Jugovinilu, i da ja nemam šta da tražim u tom društvu, ali ni pomisao da je tu u pitanju hrvatska nacionalistička politika, jer ja to nisam mogao da zamislim da se iko takvim mislima bavi, a pogotovu ne rukovodstvo.

U jesen 1951. godine pozvan je u Direkciju Hemijske industrije u Zagreb Direktor privredno-računskog sektora Jugovinila da u zajednici izrade finansijski plan Jugovinila za 1952. godinu. Kad se vratio iz Zagreba, taj plan je dat meni da se upoznam. Iako sam bio šef plana nisam bio u Zagrebu, već rečeni Direktor privredno-računskog sektora. Kako je on bio jedan obični činovnik, to je i plan napravljen kao da on nije bio prisutan.

Pošto sam pregledao taj plan, napisao sam primedbe i dostavio uz potpis generalnog direktora Jugovinila Ice Blanuše, Generalnoj direkciji u Zagreb sa objašnjenjem da Jugovinil ne može da ostvari ni upola predviđene akumulacije u 1952. godini.

Naravno Ica Blanuša ništa ne čita, pa tako je i ove primadbe na plan za sledeću godinu, potpisao a da i ne zna šta je potpisao.

Aprila meseca 1952. godine, Blanuša je bio negde na putu, a došao jedan instruktor CK Jugoslavije da vidi kako posluje Jugovinil. Muntić, kao zamenik Blanuše, zakazao Kolegijum i otvorio diskusiju u vezi sa planom Jugovinila za 1952. godinu. Nisam znao da je prisutan instruktor CK Jugoslavije, već sam mislio da je neko od splitskih, faktora pa sam u svojoj diskusiji otprilike izneo ovo: - Jugovinil ne može da ostvari taj plan, jer je nerealan. Ja sam jedan od najbolje plaćenih ljudi u Jugoslaviji, a živim ovde u Dalmaciji, gde kišobran, u periodu bure, nije zaštitno sredstvo od kiše jer je ona uvek propraćena jakim vetrom, pa bi mi kabanica od jugovinila dobro došla, ali po ceni od 6.000 dinara, koliko je predviđena njena cena u ukupnom prihodu plana Jugovinila, ne mogu da je kupim. Kako će to tek drugi potrošači sa manjim platama. Ja bih je kupio, ali ako bi njena cena bila najviše 1.500 dinara, a to znači da se akumulacija smanjuje za toliko i toliko... Da je uvoz sirovina obračunavan po kursu dolara1:50 dinara, dok se pri izvozu dolar obračunava po 300 dinara, što je dalja fiktivna akumulacija od oko 300 miliona dinara. – Kako sam ja završio, uzima reč Tahi, koji je tada bio tehnički direktor, i kaže da je plan realan, što su prihvatili i ostali diskutanti.

Po podne Ica Blanuša vratio se iz Zagreba i kad je čuo za moju diskusiju kaže mom drugu, Voji Nikoliću, koji je sa mnom došao iz Beograda u Jugovinil za pravnika, a inače je stanovao kod mene u stanu, kako mu je sumnjiva moja diskusija.

Nisam se uopšte uzbuđivao za takvu Icinu konstataciju, ali sutradan kada sam se probudio, pa onako ležeći još u krevetu razmišljam padne mi na pamet, pa taj je, kao i njemu slični, još u stanju da takvu moju diskusiju okvalifikuje kao neprijateljski akt i da je podvede pod Infobirovštinu. Dok sam ujutro sa Vojom Nikolićem išao u kancelariju dogovorili smo se da ću ga pozvati kao svedoka kod generalnog direktora Ice Blanuše, jer želim da čujem šta je sve to sumnjivo u mojoj jučerašnjoj diskusiji.

Kako sam čuo da je Generalni direktor stigao u kancelariju, ja sam došao kod njega i zamolio ga da našem razgovoru prisustvuje i Voja Nikolić. Došao je i Voja, a ja se obratim Generalnom direktoru: - Reci sad molim te šta ti je sumnjivo u mojoj jučerašnjoj diskusiji?! – On odgovara: - Pa kako si mogao da kažeš da Jugovinil ne može ostvariti ni polovinu od planom predviđene akumulacije za 1952. godinu? – Odgovorih mu: - Ja, ne samo da sam juče to tvrdio, već sam to i napisao još novembra prošle godine i ti si to potpisao. Poslat je, takav tvoj stav Generalnoj direkciji Hemijske industrije Hrvatske. Prema tome, tu nema ništa sumnjivog, ali moram sa žaljenjem konstatovati da ti potpisuješ i tako važna akta, kao što su primedbe na godišnji plan, a da i ne pročitaš. Poledaj tu, u tvojim fasciklama, pa ćeš naći kopiju tih primedbi. – On je na to ućutao, a ja sam mu izneo samo neke podatke kao što su:

Pogrešno obračunat kurs dolara pri uvozu sirovina od 50:1, a kada se obračunava izvoz jugovinilovih proizvoda, onda se operiše sa 300 dinara za dolar. Samo po tom osnovu iskazana je pogrešna – fiktivna akumulacija od oko 350 miliona dinara.

Nerealno visoke cene po kojima je obračunavana prodaja u zemlji predstavlja dalji fiktivni iznos akumulacije od preko 500 miliona dinara.

Samo ove dve stavke svode akumulaciju Jugovinila u 1952. godini umesto predviđenih 1.209.000 na oko 400 miliona dinara.

Na ovo mi je onako šarlatanski, odgovorio: - Pa, i pored toga Jugovinil će ostvariti predviđenu akumulaciju.

- Moj odgovor je bio: Zbog takvog neodgovornog ponašanja onih koji bi trebalo da najviše brinu o preduzeću, ja od danas ne želim više da ostanem u Jugovinilu!

- Na te moje reči, on je, frazerski, odgovorio: - Lako je tebi reći, ja neću da ostanem u Jugovinilu, ali mi partijski kadrovi ne možemo tek tako napustiti preduzeće, a ti takav možeš!

Kad sam se smirio, posle ovog razgovora doneo sam odluku da odem i da ću uskoro otići u Beograd da tražim službu.

Tu moju odluku do realizacije ubrzala je i Srpska narodna muzika, koju sam naredne nedelje pre podne negde oko 9 sati čuo preko radio Beograda, koji inače najčešće nismo mogli da čujemo, ali tog dana se dosta lepo čula. Ja sam počeo da plačem, onako slušajući je pritisnut nostalgijom, da bih prosto odleteo u Srbiju. Sutradan u ponedeljak, sam saopštio Generalnom direktoru da ću 4-5 dana biti otsutan i da mi se to otpiše od godišnjeg odmora.

Utorak ujutro, seo sam na voz i otišao za Beograd.

Obratio sam se Nikoli Džuveroviću, koji je bio član Republičke Vlade Srbije, i on kako me video u svom kabinetu reče: - O zdravo Mečkiću! Otkud tebe? – Ja mu ispričam da želim da se vratim u Srbiju i da mi nađe neko mesto. On je to prihvatio i rekao mi, da mu se javim za 2-3 dana. Ako ne bude on tu reći će mi njegova sekretarica, a ja da ostavim eventualnu poruku za njega.

Kad sam posle dva dana došao, on mi ponudi položaj direktora Hidroelektrane Vlasina, ili hidroelektrane Ovčar Banja, ili livnice „Jastrebac“ u Nišu. Odgovorio sam mu da ja ne želi da budem direktor, ja hoću struku – računovodstvo. On iznenađen mojim odgovorom, kaže da nije o tome razmišjao, ali da dođem za nekoliko dana. Ja mu se zahvalim, jer ne mogu toliko da ostanem i odem.

Onako neraspoložen večernjim vozom treba da se vratim u Kaštele neobavljena posla svratim po podne do jednog našeg bivšeg službenika Ministarstva industrije Vase Sikimića, koji je tada bio šef prodavnice „Borovo“, na uglu Maršala Tita i Kneza Miloša ulice. Sedeći u Vasinoj kancelariji naiđe Manojlo Dupor, koji je takođe radio sa nama u Ministarstvu, a tada je bio Generalni direktor Industrije stakla u Pančevu. Kako me je video, a on iznenađen vikne: - O Mečkiću, pa gde si ti? – Ispričam mu da sam u Jugovinilu. Zapita me kako mi je tamo, a ja mu odgovorim: - Dobro mi je! Ali hoću da se vratim u Srbiju. – On kao da je to jedva dočekao kaže: Pa, hajde dođi kod mene za komercijalnog direktora. Prihvatio sam tu ponudu i dogovorili se da u junu 1952. godine stupim na novu dužnost u Industriji stakla u Pančevu.

Kako sam se vratio u Jugovinil podneo sam zahtev Radničkom savetu da me sa 15. junom 1952. godine razreši dužnosti. Pre toga sam ubedio predsednika Radničkog saveta da me pusti, jer je Ica Blanuša u to vreme bio u Švajcarskoj, a ja sam želeo da iskoristim njegovu otsutnost da se lakše izvučem iz Jugovinila.

Dobio sam saglasnost za odlazak, a Blanuša, kada se vratio iz Švajcarske, pozvao me u kancelariju i onako po partiskoj liniji da me ubeđuje da treba da ostanem. Naravno, da ja o tome nisam hteo da razgovaram.

Otišao sam iz Jugovinila, a da mi Generalni direktor, ili uprava Fabrike nije priredila ni najskromniji ispraćaj sa čašicom rakije. Koliko su ti primitivni ljudi znali da čuvaju fotelje mislim, na Icu Blanušu. On kao Srbin, nije smeo da pomisli da Lazi Mečkiću, Srbinu priredi oproštaj, jer će to biti osuđeno od Hrvata, onih rukovodećih, a iako mu niko direktno ne prigovori, biće zapisano u nečijem sećanju, pa kad dođe vreme oni će mu i to natovariti na pleća.

Dan dva pre polaska za Pančevo, jedno po podne igrao sam sa mojom decom fudbal ispred kuće u kojoj sam stanovao u koloniji Jugovinila. Kad na putu Split-Trogir zaustave se dva automobila ispred te naše poljanice. Izađoše dva druga iz Jugovinila i prosto me uvukoše u auto, nisam imao vremena ni da se presvučem, da idemo u Sindikalno odmaralište u Kaštel Stari da mi prirede oproštajno veče. Bilo je oko desetak radnika i službenika iz fabrike i oni su o svom trošku priredili taj oproštaj. Tako sam otišao iz Jugovinila.

Posle 25 godina, od mog odlaska, Sportsko društvo Jugovinil slavilo je dvadesetpetogodišnjicu, pozvali su me na tu proslavu kao osnivača i prvog tajnika Sportkog društva. Nisam otišao toga dana kada je zakazana proslava, jer sam bio u Moskvi, odakle sam im poslao telegrafsku čestitku. Oni me međutim nisu ostavili na miru. Nakon mesec ili dva morao sam otići da se sa mnom pozdrave. Otišao sam jednog dana avionom ujutro, a uveče sam imao avion za povratak. Pri polasku za Kaštele bio sam zabrinut šta ću raditi tamo čitav dan. Ali predsednik Društva Ante Josipović, sekretar Puharić i još jedan član uprave Društva napravili su takav program da sam bio iznenađen kad su mi rekli da imamo još pola sata do polaska mog aviona za Beograd. Nezaboravan dan.

U Fabrici sam se susreo sa nekoliko službenika koji su bili mladići kada sam ja odlazio, a sada su to slavni nosioci posla u Fabrici. Svi su se najpohvalnije izražavali o mojoj nesebičnoj volji da im kao mladima pomognem da nauče posao i kada su me predstavljali novim, i meni nepoznatim, inženjerima i ekonomistima svaki je podvlačio kako je od mene učio prve korake u svojoj struci kao ekonomist ili komercijalist. Uglavnom svi ti ljudi iz Dalmacije, ostali su mi dragi i ni kod jednog nisam osetio da ima nekakve rezerve prema meni zato što sam Srbin. Čak u ono vreme1951/52. godine svi moji prijatelji Dalmatinci govorili su mi da smo mi Srbi Dalmatincima bliži nego Hrvati iz Zagreba i drugih krajeva Hrvatske. Fudbalski navijači „Hajduka“ su mi tvrdili, kako je posle „Hajduka“ za njih „Crvena Zvezda“ iz Beograda miljenik, a o „Dinamu“ iz Zagreba niko nije hteo ni da čuje. Tako je to bilo u ono vreme.

Kasnije, intezivnom indoktrinacijom, situacija se do te mere izmenila, da se Split izrodio u najustaškiji grad u Hrvatskoj. Splićani su bili predvodnici svih nasilja prema Srbima počev od 1970. godine pa sve do danas (1991.).

Kratko vreme, nepun mesec dana proveo sam u Fabrici šećera u Ćupriji kada sam premešten u Ministarstvo industrije FNRJ.

Tu sam došao vrlo nesrećan, jer sam bio uveren da nikad neću rešiti stambeni problem, a moja porodica se nalazila u Novom Bečeju kod majke moje supruge, kod moje tašte Nadežde Tucaković – rođene Radović, tako se ona potpisivala. Ubrzo mi je porodica prešla u Novi Sad, gde se tašta preselila u stan koji je dobio njen suprug, a moj tast, Ivan Tucaković. U tom stanu u jednoj sobi stanovala je tašta sa ćerkom, moja svastika, Olgom, u drugoj sobi tast, on je bio razveden od supruge Nadežde, a u jednoj manjoj sobi moja supruga Zora sa dvoje dece.

Nisam očekivao da ću uopšte dobiti stan, jer sam video da mnogi stručnjaci: inženjeri, pravnici i ekonomisti zaposleni u Ministarstvu industrije stanuju sa mnom u hotelu „Astorija“, kod beogradske železničke stanice, koje je Ministarstvo držalo za svoje službenike koji nemaju stanove.

Posle nepuna četiri meseca, od dolaska sa službom u Ministarstvo industrije, dobio sam stan, a evo kako. Pošto sam smatrao da nemam šanse da dobijem stan u Beogradu, otišao sam kod načelnika personalnog odeljenja Ministarstva sa zahtevom da me prebace u neku fabriku. Ja nisam nikakav stručnjak da bi me trebalo zadržavati u Ministarstvu, te da kao takav ovde nikad neću rešiti stambeni problem. Personalac me umiri rečima da sam ja njima potreban i da idem da nastavim sa radom. To međutim nije bila nikakva nada, jer sam bio svestan stambene situacije uopšte, pa i u Ministarstvu.

Za divno čudo, nije prošlo mnogo dana od mog razgovora sa Načelnikom personalnog odeljenja, koji je istovremeno bio i sekretar partijske organizacije Ministarstva industrije, na prvom sastanku, kome sam i ja prisustvovao (prošlo je tri meseca kako me nisu povezali) na dnevnom redu bila je tema: „Organizacija rada Ministarstva industrije FNRJ.“

Na tom partijskom sastanku javim se za reč. Dignem ruku, ali je brzo spustim zbog straha da ne pogrešim. Sekretar je to primetio i posle završetka diskusije prethodnog diskutanta, obrati se meni rečima: - Ajde ti mladi druže, ne znam kako se zoveš! – Ja sav uzdrhtim, jer su svi pomoćnici ministra i načelnici za mene bili bogovi, i ne samo oni nego i svi inženjeri i mnogi sa titulama doktora nauka, a ja provincijalac. Iznesem slučaj ovako: - Mi u Ministarstvu ne znamo šta susedno odeljenje radi, jer ne postoji nikakva saradnja, a još manje koordinacija rada. Tako se dešava da mi iz našeg odeljenja (navedem slučaj) tražimo podatke od republičkih ministarstava industrije a oni me izveštavaju, što to tražite, kad smo pre neki dan slične podatke poslali odeljenju tom i tom. Proverim u Arhivi našeg Ministarstva i stvarno ti podaci bi zadovoljili i potrebe našeg odeljenja. – Navedem još jedan stvarni primer i sednem sav uzbuđen, da li to nije promašaj. Nije, nego najbolja diskusija, konkretna praksa.

Sutradan me pozove sekretar Ministarstva Albert Duduković da odem da vidim stan u Stevana Visokog br. 19 i tako sam ja već u junu mesecu 1947. godine dobio trosoban stan od Ministarstva industrije FNRJ.

U Ministarstvu sam mnogo radio. Bio sam u stanju da ne spavam po 2-3 noći i da neprekidno radim. To nije bilo nezapaženo i već posle 6 meseci, po dolasku u Ministarstvo, postao sam šef odseka, a posle godinu dana načelnik odeljenja. Naravno, ja sam pružao otpor smatrajući da nisam dorastao da budem načelnik odeljenja, zbog čega sam na partijskom sastanku bio kritikovan.

Ostao sam kao načelnik sve do rasformiranja saveznih ministarstava i osnivanja Saveznog saveta za prerađivačku industriju. Od oko 4.000 službenika koliko je Ministarstvo industrije sa svojim direkcijama imalo ostalo je nas 110, a svi ostali su raspoređeni po preduzećima i republičkim direkcijama za pojedine grane industrije. U Savetu sam bio načelnik svodnog odeljenja. Sa poslom nisam bio zadovoljan, jer ga tako reći nisam ni imao. Predsednik Saveta ili Ministar po rangu bio je Rata Dugonjić.

U Savetu za prerađivačku industriju doživeo sam, odmah na početku jednu tešku kritiku, možda je to bila i prva i poslednja u mom službovanju, te mi je kao takva bila izuzetno teška i ostala nezaboravna.

Radilo se o primeni novog načina vođenja statistike, u čemu sam se ja osećao najstručnijim, ali bilo je i drugih koji su želeli da budu „novatori“, pa su zajedno sa pomoćnikom ministra Norbertom Veberom izradili obrasce veličine pisaćeg stola. Kad sam to video ja sam zaustavio slanje tih obrazaca i pokušao da ih, u dogovoru sa pomoćnikom Veberom, prilagodim da se mogu popunjavati pisaćom mašinom što znači da po pravilu budu veličine pisaćeg papira.

Sve „go“ nestručnjak od pomoćnika ministra njih četvoro: Norbert Veber, Ica Blanuša, Gena Šušnjar i Mara Dermastija, i Rata Dugonjić, koji je završio pravni fakultet, ali za sve to vreme bavio se samo politikom. Sekretar SKOJa, pa sekretar Gradskog komiteta Beograda, odakle je došao za našeg Ministra. Pored njih petoro, koji su predstavljali Kolegijum Ministarstva prisustvovao sam i ja, kao „okrivljeni“, i savetnik Ministarstva ing. Frederih Gerl.

Sastanak je počeo u 7 sati uveče 15. juna 1950. godine i trajao je do 11 sati noću. Samo se raspravljalo o meni: kako sam ja smeo da menjam odluku Kolegijuma Ministarstva, prema rečima pomoćnika ministra Ice Blanuše. U početku sam pokušao da im objasnim, da sam ja za to stručan i normalno je da zbog ugleda Saveznog ministarstva ja to nisam smeo da stavim u opticaj, da nam se u republičkim ministarstvima industrije ne bi smejali. To za njih, ne samo neznalice već i primitivce, izuzimajući Ratu Dugonjića, nije bilo opravdanje, već ih je čak to razdražilo. Onda su prešli na organizaciju Saveta i zbog nedostatka aktuelnih statističkih podataka, a to je pripadalo pod odeljenje čiji sam ja bio načelnik, svalili krivicu na mene da sam ja postavio lošu organizaciju i da moje odeljenje ne funkcioniše kako treba. Uzalud sam dokazivao, da se u republičkim ministarstvima sprovodi reorganizacija, koja je kod nas izvršena pre dva meseca, i da zbog toga nismo u mogućnosti da dobijemo podatke o stanju u industriji. To nije bilo opravdanje, posebno ne za Maru Dermastiju, jednu glupaču i totalnu neznalicu i Icu Blanšu jednog primitivca, koji je takav ostao do kraja svog službovanja. Imao sam tu nesreću da sa njim budem kasnije u „Jugovinilu“ i Saveznoj privrednoj komori, sve do njegovog odlaska u penziju.

Toliko su me podcenili, da je sutra kod mene došao načelnik organizacionog odeljenja Zdenko Knafel da razgovara sa mnom o organizaciji mog odeljenja. Knafel, je bio pre toga personalac i nije imao veze ni sa jednim određenim poslom u Ministarstvu i sad on treba da organizuje jedno stručno odeljenje. Ja mu preporučim da pomoć pruži republičkim ministarstvima, gde je organizacija u toku, a kod mene on nema šta da traži, jer u mom odeljenju sve funkcioniše normalno.

Posle tog sastanka Rata Dugonjić, kao Ministar, kad god me je pozivao na razgovor zahtevao je da dođe i odgovarajući referent sa mnom, jer nema poverenje u moje znanje. Tako je to trajalo do četvrtka 18. juna 1950. godine, kad je tražio da pored mene dođe iz mog odeljenja i Nada Joković. Kako smo došli pita zašto nema svežijih podataka od 12. juna, a ja sam rekao da to zavisi od republičkih ministarstava. Nada mu je odgovorila da, na primer, iz Ministarstva industrije Slovenije nema podataka jer je navodno Ministar Stane Kavčić zabranio da daju podatke. U našem prisustvu Rata preko posebnog telefona nazove Kavčića i pita ga zašto je zabranio slanje podataka a ovaj mu odgovori da je to laž, da se njegovi službenici „vade“ na njega. Rata ga zapita o rezultatima industrijske proizvodnje, a kad mu je Kavčić rekao, Rata ga zapita: - Pa dobro, čekaj, od kog datuma su ti ti podaci, a onaj odgovara od 11. juna, našta mu Rata dobaci: - Ma nemoj ti meni podatke od 11, kad ja imam za 12. jun, već daj nešto novije! – Kavčić mu odgovori da nema, jer kod njih teče reorganizacija ministarstva i da je prilično nesređeno stanje.

Kad je Ministar Dugonjić završio razgovor sa Kavčićem prilazi meni i zagrli me rečima: - E moj Mečkiću, a mi tebe onomad mal ne streljasmo, ni kriva ni dužna! – Od tog doba, Rata nije nigde službeno putovao, a da nije mene vodio sa sobom, iako je imao šefa kabineta i nas 12 načelnika odeljenja i 4 pomoćnika ministra.

Znam da ćete se dragi moji iznenaditi što sam toliki prostor posvetio jednj epizodici iz moga službeničkog života, ali to je za mene bio jedan od najtežih trenutaka u mojoj radnoj karijeri. Ja dotle, a ni posle toga nisam zbog posla nikad bio kritikovan. Zato sam i zapamtio čak i posle 41 godine sve datume tog događaja. Nisam kritikovan jer sam se trudio da sve poslove uspešno i na vreme obavim. Baš zato što sam osetljiv, nisam dozvoljavao da zakasnim u izvršenju zadataka. Ja sam se bunio u pogledu rokova, prilikom preuzimanja zadataka, ali kad sam ga prihvatio on je bio izvršen na vreme.

Moram na kraju ovog dela ispričati jedan razgovor Rate Dugonjića sa nama koji smo bili sa njim u Komisiji Predsedništva vlade FNRJ u Kamniku. Za vreme večere, Rata nam je ispričao kako je postupano za vreme „famoznog otkupa pšenice“ u Vojvodini. Priča je zasnovana na njegovom razgovoru sa Dobrivojem Vidićem – Bajom, koji je u to vreme bio Sekretar Pokrajinskog komiteta Vojvodine. – Priča Baja - kaže Rata – dođem ja kod Blagoja Neškovića, koji je tada bio Predsednik vlade Srbije, i ovaj me zapita „Baja kako ide otkup“. – Ja sav skrušen zbog podbacivanja plana – kažem – nema pšenice slabo je rodila druže Blaško. Kad on meni: - Marš u p.m. i ti si se pokulačio. Odmah da si se vratio u Novi Sad i hoću da stvoriš planirane količine. Ja se vratim u Vojvodinu – priča dalje Baja – pa odmah sazovem sastanak sekretara sreskih komiteta i na sastanku ponovim ton i reči Blagoja Neškovića, naravno kao svoje i oteram ih da stvore pšenicu. Oni se vrate u svoje srezove i pozovu sekretare opštinskih komiteta i organizacija i sa njima održe iste takve sastanke, kakav je bio moj sa njima. Onda se to tako prenese na pojedine partijske organizacije i ovi u „lov“ na seljake, koji nisu izvršili predviđenu isporuku na ime obaveznog otkupa.

Posle ovog saznanja mrzeo sam Blagoju Neškovića i kad je prestao biti faktor u Partijskom aparatu. Mrzeo sam ga i kao lekara, pa čak i kad sam pročitao da je umro, ja sam sa zluradošću rekao: - Fala bogu da je crko! – Mislio sam da je otkup imao tako nemilosrdnu formu, jer je Nešković takav odnos nametao. Tek kad sam pre 2-3 godine pročitao u Časopisu Duga ili NIN-u, da su to Neškoviću nametnuli Tito, Kidrič i Kardelj, i da su ga na njegovo opiranje optužili kao oportunistu, onda mi je bilo žao, jer on nije imao drugog izlaza, a ta nemilosrdnost je dolazila od Tita, posebno što se radi o srpskim seljacima. Za svo vreme rada u Ministarstvu industrije, naprekidno sam osećao da mi nedostaje iskustvo iz fabrika i želeo sam da po svaku cenu napustim Beograd i odem u neku veću fabriku.

Povodom ove moje želje ispričaću jedan možda naizgled beznačajan momenat, ali koji je želju za odlaskom učvrstio i ubrzao njenu realizaciju.

Jedne nedelje, u proleće 1951. godine, otišao sam sa celom familijom u beogradski zoološki vrt. Ja sam to skoro redovno činio svake nedelje prepodne. Dok Zora sprema ručak, ja decu za ruku i u šetnju do Kalemegdana i naravno obavezno u zoološki vrt. Te nedelje nisam išao pre podne, već kao što sam rekao, odemo po podne svi: Zora i deca. Bilo je izuzetno lepo prolećno predvečerje, pred zalazak sunca u vrtu dve lame i nekoliko ovaca na onoj padini u centru vrta tako pasu, baš kao što je meni ostalo u sećanju, kako krave ili ovce kod nas u Novom Bečeju znaju da se zapasu pred zalazak sunca. Meni se steglo srce, pri pomisli, da moja deca neće nikad osetiti draž prirode i lepotu sela. Posebno, što je uticalo na moju odluku o napuštanju Beograda je i ovaj događaj:

Pri napuštanju Zoološkog vrta, gde teče onaj potočić ispred, pomenute, padine na kojoj su pasle ovce, plivaju nekoliko pataka: onih običnih naših belih, i šarenih, a jedan od moje dece (Boško je tada imao nešto više od 6, a Ljubiša nepunih 5 godina) kaže: - Tata vidi guske... – Ja, sav nesrećan, kažem mu da su to patke sine. I posle toga sve do kuće razmišljam, vidi, moja deca ne znaju da razlikuju patku od guske. Šta mene vezuje za Beograd, deca su još mala, dok odrastu za fakultet, pa ja se mogu još tri četiri puta vratiti za Beograd.

Kako smo stigli kući ispričam ja Zori šta sam odlučio. Hoću da idem u Fabriku šećera u Vrbas da tamo radim. Stanovaćemo u fabričkoj koloniji, imaćemo malu baštu sa manjom platom, nego što je u to vreme bila u Ministarstvu kao načelniku, mi ćemo živeti isto tako, ako ne i bolje nego u Beogradu. Ona se tome nije suprotstavila. U ponedeljak odem kod Ministra Dugonjića i zamolim ga da mi pomogne da odem u Vrbas, jer teško sastavljam „kraj sa krajem“ s obzirom da sam radim i izdržavam četvoročlanu porodicu. Prihvatio je on to i obeća mi da će sutra razgovarati sa Veljkom Zekovićem, koji je raspoređivao rukovodeće kadrove članove SKJ.

Pozove me Rata sutradan i kaže da se Veljko Zeković ne slaže sa tim, nego ako njemu – Rati ne treba takav čovek, da će me ponuditi Mijalku Todoroviću, koji je tada bio Ministar za poljoprivredu. Rata mu je odgovorio, da sam njemu potreban, ali da je hteo da mi ispuni želju. Tom prilikom mi Rata predloži: - Da li bi ti išao u „Jugovinil“ u Kaštel Sućurac, možda bi uspeo da te izvučem za tamo, kao novo preduzeće kome trebaju stručni kadrovi... Razgovaraj sa suprugom pa mi sutra reci šta si odlučio.- Ja u prvi mah nisam prihvatio, ali sam se ogradio, da ću mu reći sutra.

Kad sam stigao kući i rekao Zori, kakav sam razgovor imao sa Ministrom i šta mi on preporučuje, a ona onako iz „cuga“: - Pa to bi bilo dobro za nešeg Ljubišu, zbog njegovog rahitisa. Ljubiša je imao rahitis jer je bila mala razlika od Boškovog do njegovog rođenja, a slaba ishrana pa organizam majke nije uspeo da obezbedi sve one sastojke za normalan razvoj deteta u majčinoj utrobi. Tako su meni lekari objasnili kao laiku. Prihvatim ja Zorinu želju i do ujutro smo sve u mašti iskombinovali i sad samo da Ministar Dugonić uspe da ubedi Veljka Zekovića da me pusti.

Saopštim to sutradan Rati Dugoniću. On razgovara sa Zekovićem i istog dana mi saopšti da mogu da idem u Jugovinil za direktora privredno računskog sektora. Tamo je još jesenas (1950.) otišao Ratin pomoćnik, Ica Blanuša za generalnog direktora i ja treba da mu budem „desna ruka“. Uslovi su da ću imati istu platu kao načelnik u Ministarstvu 7.500 i četvorosobni stan u koloniji Jugovinila.

Dogovoreno je da u ponedeljak 14. maja 1951. stupim na dužnost, jer će do tog vremena biti završen i stan. Datum sam zapamtio jer smo u vozu, od Zagreba do Splita, 13. maja proslavili Ljubišin peti rođendan.

U Beogradu sam imao trosoban stan u ulici Stevana Visokog br. 19 na Dorćolu. Ponudio sam mom bratu Svetoliku, da pređe u Beograd u moj stan, a za njega nije bio problem da se zaposli u tadašnjem „Mesoprometu“, u Beogradu, gde su radili i bili rukovodioci njegove kolege iz „kafanskih dana“ dok je radio u Beogradu kod firme Živković i Paunović. Moja snaja Živka nije htela ni da čuje da se seli iz Novog Bečeja rečima: - Nigde ja do smrti iz Bečeja neću ići!. – Jadna, mnogo puta se kasnije pokajala zbog tih reči, posebno kad je trebalo da joj kći Ljilja strudira u Beogradu, a oni oskudni sa sredstvima, a treba plaćati skup stan. Nisam ni pomišljao da stan prodam, ili za pare ustupim nekom, već sam jednostavno otišao u Stambeni otsek Grada i saopštio da im ostavljam prazan trosobni stan u Stevana Visokog br. 19.

Sećam se, kao da je bilo danas, kako su se sve činovnice skupile oko mene i gledaju me kao neko čudovište, verovatno pomišljajući: pa zar ima takve budale koji jednostavno ostavlja opštini prazan trosoban stan. Tako je bilo, jer u to vreme ja ne bih ni za koje pare pomislio da izvedem neku nečasnu radnju sa tim stanom. Nisam bio takav jedini, bilo nas je u to vreme više takvih, ali je bilo još više onih koji su gledali samo ako mogu nešto da ušićare. Ja sam to kasno shvatio.

Savezna uprava za šećer me je januara 1946. godine premestila za personalnog referenta u Fabriku šećera u Ćupriji, gde sam 26. januara stupio na dužnost. U Ćupriji sam ostao do polovine februara iste godine (nepun mesec dana), kada sam premešten u Ministarstvo industrije FNRJ u Beograd.

U Direkciji za šećer mi je naloženo da se vidim sa ćuprijskim vlastima da li imaju odgovarajućeg čoveka kojeg bi mogli postaviti za šefa računovodstva u Šećerani na mesto Milička Šoškića, koji nema pravo glasa (građansko pravo) te kao takav ne može biti državni činovnik. Ako nemaju drugog, neka vrate Šoškiću pravo glasa. Moram napomenuti da je u Ćupriji jedini čovek koga sam od ranije poznavao bio baš taj Miličko Šoškić. Upoznali smo se na jednom sastanku knjigovođa fabrika šećera Jugoslavije koji se održavao u Zrenjaninu.

Nekoliko dana po dolasku u Ćupriju otišao sam u Sreski komitet Partije da se predstavim i da ujedno pokrenem pitanje Šoškića. Sekretar Komiteta Rajko Đaković, jedan ozbiljan i odmeren čovek, rekao mi je da nemaju odgovarajuću zamenu, već da odem u Opštinu da na prvoj konferenciji Narodnog fronta Šoškiću vrate pravo glasa. Sve je to urađeno za nekoliko dana i Šoškić je dobio pravo glasa.

Srećan zbog svega što sam učinio došao Šoškić kod mene da mi se zahvali i pozove me na večeru kod njega u stanu. Meni odmah sinu pomisao, samo mi to treba! Da odem na večeru kod jednog reakcionara i da ja verovatno pripadam toj grupi, jer kako da se baš sa njim združim. Pa čak može ispasti i sumnjivo moje nastojanje da mu se vrati pravo glasa. Ne mogu to tako reći Šoškiću, već ga odbijem rečima da nisam u stanju da mu uzvratim. Tek kad bude došla moja porodica onda ću biti spreman da se odazovem njegovom pozivu.

Sutradan Šoškić opet kod mene i kaže da njegova supruga sprema večeru i da moram doći. Dvoumio sam se za kratko i prihvatim poziv. Pri donošenju te odluke pomislio sam: pa zar ja nisam dokazao da sam odan i svim svojim bićem privržen komunističkom društvu, već treba to na svakom koraku i neprekidno da činim i da ne budem gospodar svojih odluka, već da sve zavisi od toga kako će se na to od strane Udbe i drugih faktora shvatiti. Jednostavno sam opsovao i rekao sebi: - Nećeš biti rob, jer ako se do sada nisam dokazao, onda to neću ni u buduće uspeti! – Odluka je onda bila jednostavan čin.

Kad sam došao u stan Šoškića dočekala me je njegova supruga na vratima i sa velikim izlivom radosti i zahvalnosti prvo mi je rekla: - Ne mojte se ljutiti, ali ja ne mogu da vas oslovim sa druže Lazo, vi ste za mene gospodin Laza... Na šta sam ja odgovorio: - Da me oslovljava onako kako joj odgovara, jer nisam na to osetljiv.

Ono što mi je sa te večere ostalo, do danas nezaboravno, su reči supruge Šoškić: - Znate g. Lazo, vaši drugovi moraju da shvate da je moj Miličko (suprug) bio pre rata direktor filijale Narodne banke U Velikom Bečkereku i da je imao 12.000 dinara plate, a da sad ima 5.000 dinara i to ovih manje vrednih dinara. Pa, valjda je potrebno da prođe neko vreme da se naviknemo na sve ovo, a da nas ne smatraju neprijateljima društva. Znate, ne pada mi ni to teško što smo siromašni u materijalnom pogledu, pa ni to što mene i mog supruga smatraju svojim neprijateljima, ali zašto od mog sina, koji ide u 5 razred gimnazije i ima 16 godina, stvaraju neprijatelja. Zar vaši drugovi ne pomišljaju, da se moj sin neće pomiriti da njegov tata bude građanin drugog reda?!..

Za nepun mesec dana, koliko sam bio personalac u Fabrici šećera u Ćupriji doživeo sam još nekoliko nezaboravnih susreta.

Nedelju dana po dolasku otpustio sam sa portirnice jednog invalida prvoborca zbog nasilničkog ponašanja i nesavesnog vršenja službe. Opijao se na radnom mestu, u portirnici vršio nemoralne radnje sa prostitutkama i slično, ali su ga se svi plašili i niko mu nije mogao ništa. Jedne noći, padao je veliki sneg, on pije sa društvom u portirnici. Železnica dogurala sa lokomotivom 5-6 praznih vagona koje je trebalo da postavi na fabrički idustrijski kolosek, ali portir pijan nije hteo da otvori kapiju. Železničari rešili problem. Otkačili vagone i ostavili ih pred fabričkom kapijom.

Sneg dubok čitav metar, zavejao industrijski kolosek pa sad treba raščišćavati kolosek i sa našim fabričkim volovima, jer nismo imali svoju lokomotivu, uvlačiti vagone i postavljati ih na mesto utovara. Naravno da su uz volove i radnici morali gurati vagone, a naš prvoborac, pošto je dobio ujutro smenu otišao kući i mirno spava.

Zbog toga sam ga, a doznavši da je i ranije učinio slične prestupe, jednostavno otpustio. Doneo sam rešenje o otpuštanju i posle rada, u 14 sati, sazvao konferenciju i pročitao razloge za otpuštanje, da radnici ne bi prigovorili da sam se okomio na invalida. Pretio mi je taj prvoborac Partijom i Oznom, ali se na to nisam obazirao.

Nisam ni bio svestan kako je taj moj postupak „odjeknuo“ među radništvom. Svi su odobravali, jer je on bio primer kako komunisti ne bi smeli da se ponašaju, ali sam ja za njih bio i vrlo smeo čovek, koji uz to ima i „zaleđinu“. Ja, međutim, nisam imao nikakvu zaleđinu, već sam smatrao da kad bilo ko pročita rešenje zbog čega je otpušten sa posla, da mora odobriti moj postupak. Sve jedno ja sam ipak postao pomalo strah i trepet, naročito u činovničkim krugovima.

U to vreme radnici su primali plate nedeljno – svake subote.

Došla tako jedna subota, a plate nema. Čuju se negodovanja, ali se niko još javno ne buni. Pozovem šefa obračunskog odeljenja (isplatne kancelarije – kako su je tada zvali), zvao se Pleško, Rus – belogardejac. Sećam ga se, kao da je juče bilo, onako mršavog starog i uplašenog. Zapitam ga zašto radnici nisu dobili plate, a on odgovori da nisu stigli da završe obračun. Ja ga upitam: - Jer nemate dovoljno ljudi u obračunskom odeljenju? – On odgovori, da ima. – Ja nastavljam: - Pa je su li to loši radnici? – A on odgovori da nisu. Moj zaključak je bio: - Pa, onda vi nevaljate!

Jadan sklopio je ruke kao kad čovek moli po katoličkom običaju pa reče: - Molim vas druže personalni, nemojte da ja uzmem tog čoveka na dušu, on ima porodicu i troje dece. Odličan je radnik, ali voli da pije, pa kad se napije on po dva dana ne dolazi na posao, a ja imam svega dva službenika, te kad jedan ne dođe mi nismo u stanju da završimo obračun plata. Tako se desilo ove nedelje i zbog toga radnici nisu dobili platu.

Ja mu na to kažem: - Molim vas u ponedeljak neka taj službenik dođe kod mene na razgovor! –Kad čika Pleško (tako su svi zvali tog starog Rusa) počne da kuka: - Molim vas druže personalni, nemojte ga otpustiti, on ima decu, molim vas ko Boga! – Naravno, da ja nisam hteo da mu dam nikakvo obećanje, već mu odgovorim: - Molim vas to je moj problem i nemojte da mi iznuđujete odluku! Otišao je čika Pleško utučen, pod utiskom da sam ja vrlo strog, jer kad sam otpustio prvoborca, šta tek čeka jednog običnog građanina, a uz to još pijanac kao i onaj otpušteni portir.

U ponedeljak ujutro ulazi u moju kancelariju jedan mlad dosta zgodan (lep) čovek sa kačketom u ruci, sav skrušen, jer zna šta ga čeka. Zapitam ga gde je bio u četvrtak i petak, o on odgovori da je bio bolestan. Ja mu se obraćam rečima: - Nemojte da se lažemo! Znam gde ste bili! – Pa, napio sam se! – Ja ga upitam: - Kolika vam je plata? Kad mi je odgovorio, ja dobacim: - Znači, velika vam je plata! – A on ne shvatajući moju nameru, pomalo kroz smeh odgovori: - Pa nije velika! – Na to a kažem: - Kako nije velika, kad vi od nje možete toliko da popijete i da još uvek ostane za suprugu i troje dece?! On, još u nedoumici kako da to prihvati, slegne ramenima.

Ja mu se obratim rečima: Jeste li vi svesni šta radite?! Pa nek đavo nosi Fabriku i radnike što nisu primili platu, koja i kad je prime na vreme nije dovoljna da izdrži do sledeće subote, a pogotovo kad treba izdržati do druge subote, već da li ste vi svesni kako se oseća vaša supruga kad deca traže hranu, a ona ne može da im pruži, jer je tata popio platu!? Da li razmišljate o tome? Ali, ne da je vaša supruga u pitanju, nego vaša majka i vi kao njeno dete, kad otac popije platu.

- On, poče da plač i da mulja onaj svoj kačket u rukama, očekujući najstrožiju kaznu otpuštanje iz službe.

Imajući u vidu da ima troje male dece, da mu supruga ne radi, nisam mogao postupiti kao sa onim portirom, koji je bio momak, a uz to i siledžija, koji je smatrao da mu niko ništa ne može, jer on je prvoborac. Bio je prvoborac iz Bosne, gde su svi bili prvoborci jer su pobegli od ustaša. Ovde je slučaj ipak drugačiji. Moraš čoveku pružiti još jednu šansu, pa ako je zloupotrebi onda ima vremena i za najstrožu kaznu. Tako ja ovom službeniku kažem:

- Slušajte ovo neka vam je poslednji put što niste, zbog pijanstva, došli na posao! Neće vam se desiti ništa, ali ako se to ponovi, nemojte ni da dolazite na posao, jer vi znate šta vam sleduje! Završili smo razgovor i mislite na svoju porodicu, ali umesto supruge uvek zamislite da je tamo vaša majka i kako se ona oseća kad nema deci šta da da za hranu.

Nisam znao kako je to primljeno od drugih, ali sam bio posebno prijatno iznenađen, kad sam posle dve godine, kao načelnik Ministarstva lake industrije, došao u Ćupriju da održim predavanje i kad sam sutradan otišao u Fabriku šećera da posetim neke od svojih poznanika.

Kod jednog takvog poznanika u kancelariji zatekao sam Rusa čika Pleška. Obratim mu se, ali me on ne poznaje. Kažem mu da sam bio tu kratko vreme personalac, a on me zapita: - Jer onaj što je premešten u Ministarstvo? – Ja mu odgovorim potvrdno, a on me zamoli da dođem kod njega u kancelariju. Kad smo ušli, a tamo sede 2-3 službenika i rade, a čika Pleško se obraća jednom krupnom čoveku sa lepim brkovima obučen u narodnu nošnju sa šiljkanima, rečima: - Milija, ovo je onaj personalac što je premešten u Ministarstvo, recite molim vas šta sam ja za njega rekao! – Milija, malo postiđen odgovori: - Hvalio vas je čika Pleško! – Ali čika Pleško nije bio zadovoljan odgovorom pa kaže: - Molim vas recite mu šta sam ja za njega rekao – kad bi svi komunisti bili takvi, on bi tražio da postane član te partije!

Svarno neočekivano priznanje. Za jednog komunistu, kakav sam ja pred samim sobom bio, bez obzira što to može zvučati neskromno, to je bila najveća nagrada. Da jedan belogardejac kaže da bi on tražio da bude član Partije kad bi komunisti bili kao što sam ja. Znači, on je u mom postupku video toliko poštenja i toliko čovečnosti da sam ja oprostio grešku jednom vanpartijcu ali koji ima porodicu, što jednom komunisti nisam oprostio. Prvo što on nije shvatio, ili ja pak i suviše dobro shvatio, da sam ja od komuniste uvek očekivao više zalaganja i bolje rezultate nego od običnih građana, jer mi treba da poslužimo za primer.

To su međutim bile moje iluzije. Ljudi su najčešće ulazili u Partiju da bi našli „zavetrinu“ jer su neradnici, a da bi članstvom u Partiji dobili privilegiju mogli da napreduju u službi. Na žalost – kasno sam to shvatio i prihvatio kao zlu kob komunista.

U fabriku šećera stupio sam 9. jula 1946. godine na dužnost referenta nabavnog odeljenja. Obećan mi je stan, kao i da ću za 2-3. meseca postati šef nabavnog odeljenja, na mesto starog Đoke Mihajlovića koji je imao oko 55 godina starosti i od toga preko dvadesetak godina kao šef nabavnog odeljenja Fabrike šećera u Zrenjaninu. Ja treba da ga zamenim, jer rukovodstvo fabrike nije imalo poverenja u njega što je Srbin iz Kragujevca, a oženjen Nemicom, te da ga zbog njegovog navodno neprijateljskog stava prema novoj vlasti treba smeniti.

Radio sam u šećerani putujući vozom iz Novog Bečeja, a krajem avgusta 1946. godine dobio sam jedan mali jedosoban stan u radničkoj koloniji uz obećanje da je to privremeno, dok se ne oslobodi neki od činovničkih stanova.

Moj rad uz čika Đoku Mihajlovića bio je pun uzajamnog poštovanja. Čika Đoka, iako je znao da sam ja tu da ga „sutra“ istisnem iz mesta na kome je dugi niz godina, ponašao se više nego korektno. Prosto je želeo da me što pre uvede u posao i da me nauči učtivosti i urednosti. On je imao dvoje odrasle dece, sina i ćerku koji su završavali gimnaziju odnosno srednje-tehničku školu (Vera i Vlada). Čika Đoka je prema meni bio toliko otvoren i dobronameran da bih bio zločinac, da sam bilo šta ružno rekao o njemu. Naprotiv, kad me je direktor, inače moj prijatelj iz Novog Bečeja, Rada Aćimov posle 3-4. meseca zapitao kada bih mogao da preuzmem dužnost šefa nabavnog odeljenja odgovorio sam mu: - Ja stvarno ne vidim razloga, zbog čega bi trebalo tog čoveka smenjivati. Pa on tako savesno i uspešno obavlja svoju dužnost da ga ja nikada ne mogu zameniti, a da posao ne trpi. On ima veliko poznanstvo sa svim preduzećima koja su naši snabdevači i u trgovini Zrenjanina, Novog Sada, Beograda pa i Zagreba. Njegova pisma i telefonski ili direktni razgovori sa poslovnim partnerima tako su uglađena i dostojanstvena da ja treba od njega mnogo da učim. Prema tome, nemojte od mene očekivati da se prihvatim položaja šefa nabavnog odeljenja čiji bi čika Đole Mihajlović postao službenik! To je bilo razočarenje i smatrali su me kukavicom, ali ja sam ostao dosledan i iz Šećerane sam otišao kao referent nabavnog odeljenja.

U Zrenjaninu sam doživeo grdno razočarenje. Bio sam izbačen iz Partije i to na najbrutalniji način, a evo zašto.

Direktor fabrike Rada Aćimov došao je u sukob sa Živom Tadinim, koji je u fabrici bio šef dvorišta – ekonom, imao je pod sobom štalu sa konjima, garažu sa kamionima i automobilom, portire i čistače dvorišta. Ali Živa je bio član Gradskog komiteta Partije, inače vrlo primitivan čovek. Dovoljno je da vam kažem da je uoči Drugog svetskog rata  i za vreme rata radio kao radnik u zrenjaninskoj šinternici (hvatao pse lutalice i odnosio uginule životinje i čistio septičke jame, jer Zrenjanin u to vreme nije imao kanalizaciju). Taj primitivac se postavio u ulogu političkog komesara i on kontroliše rad i ponašanje direktora fabrika. Direktor – Rada Aćimov previše ambiciozan čovek nije hteo ni sa kim da deli vlast u fabrici i među njima je došlo do gloženja. Gradski komitet na čijem je čelu kao sekretar bio Milenko Bojanić, kasnije vrlo istaknuta ličnost političkog života u Srbiji. Bio je nekoliko godina predsednik Izvršnog veća Srbije, a kasnije više godina direktor Fabrike automobila „Crvena zastava“ u Kragujevcu, stao je uz Živu i ovaj je postao, bar tako se ponašao, kao drugi direktor fabrike. Ja sam bio u njegovoj nemilosti, jer me je doveo u fabriku direktor Aćimov, kao svog prijatelja.

Na prvom partijskom sastanku, po mom preseljenju u Zrenjanin, trebalo je da iznesem svoju kratku biografiju da bi me ostali članovi Partije upoznali. Na dnevnom redu tog sastanka bila je nezdrava situacija u Partiskoj organizaciji. Ja onako otvoren, pre bi odgovarala ocena glup i naivan, u diskusiji iznesem da za ova tri meseca, kako sam u fabrici, doznao da su Mirko Mirkov član partije, pulen Žive Tadina, kao i Živa Tadin za vreme okupacije sarađivali sa ljotićevcima i da su primali Ljotićeve biltene sve do 1943. godine. Tom sastanku je prisustvovao i sekretar Gradskog komiteta Milenko Bojanić.

Posle desetak dana održava se sastanak Partijske organizacije sa dnevnim redom isključenje Laze Mečkića iz Partije, po odluci Gradskog komiteta. Umesto Bojanića na ovaj satanak je došao organizacioni sekretar Gradskog komiteta, ne sećam mu se imena, ali znam da su ga zvali po nadimku Sergije, mada je po narodnosti bio Mađar i mislim da mu je prezime bilo Kiš.

Saopštio je članstvu da u interesu ozdravljenja organizacije isključuju Lazu Mečkića iz Partije, jer su zbog njega i streljana 2 predratna člana partije 1941. godine. Tražim reč da izrazim svoju preneraženost i da istaknem da je to najordinarnija laž i kleveta, ali mi Sergija odgovara da nemam ja šta da se branim, već da napustim sastanak. Tako sam u pravom smislu reči izbačen iz Partije.

Kakav je to za mene bio šok to ne mogu nikom da objasnim. Tri dana i tri noći nisam oka sklopio niti sam išta jeo, ali sve je to bilo uzalud.

Napisao sam žalbu Okružnom komitetu i odneo je lično i predao članu Okružnog komiteta Slobodanu Berberskom Lali, koji je bio književnik, a kasnije se deklarisao kao Ciganin i postao predsednik, ili potpredsednik svetskog udruženja Roma.

Evo šta sam doživeo od tog pokvarenjaka i zlikovca: - Kažem mu da sam izbačen iz Partije i da sam doneo žalbu, a mi smo se znali još od pre Drugog svetskog rata. Ne znam kako sam mu tom prilikom rekao da sam ja tako doživeo neprijatnost na Testeri na Fruškoj Gori gde sam učestvovao na seminaru u leto 1940. godine, jer su u njega posumljali da je izdao policiji Đuru i Stevicu Jovanovića i Koču Kolarova. Kako ja nikog nisam poznavao nego samo njega, jer sam na njegov poziv otišao na Testeru, a on je ubrzo udaljen sa Testere, pa je sumnja preneta i na mene jer sam se družio sa njim. On, kao čovek bez skrupula i razbojnik, koji ne bira sredstva da postigne cilj (dokaz je da se deklarisao kao Ciganin samo da bi se istakao, iako je bio Srbin, student po zanimanju) drsko odgovori: - Pa ja sam zbog tebe udaljen sa Testere! Iznenađen tim odgovorom ja ga pljunem i uzmem svoju žalbu i izađem iz Okružnog komiteta.

Podneo sam žalbu Pokrajinskom komitetu Partije preko Gradskog komiteta, ali ta žalba nikad nije stigla na odredište. Prošlo je skoro 2 meseca od mog isključenja, jedne nedelje po podne, u Novom Bečeju, na stanici vidim u društvu predsednika Opštine Novi Bečej čika Tadiju Blažina i sekretara Opštinskog komiteta Novi Bečej Boru Garčeva gde ispred pošte razgovaraju sa Radivojem Davidovićem – Kepom koji je rodom iz Novog Bečeja i poslanik je za srez novobečejski, a i član je Pokrajinskog komiteta Partije u Novom Sadu. Priđem mu i ispričam mu šta mi se desilo i u prisustvu pomenutih Novobečejaca predložim mu da proveri moj život i ponašanje za vreme okupacije, kao i ranije, pa ako ma šta nađe negativno neka mi javi, a ja ću onda tražiti da me izvedu na vešala, jer nije dovoljno da budem isključen iz Partije, a dvojica komunista izgubili živote – streljani 1941. godine navodno zbog mene.

Ne znam šta je on učinio, ali je sutradan, u ponedeljak, bio u Zrenjaninu i razgovarao sa članovima Gradskog komiteta (Okružni komiteti su u međuvremenu ukinuti) i naredio im da me odmah vrate u Partiju. Već su mi u utorak iz Gradskog komiteta javili da ću biti vraćen u Partiju.

Vraćen sam u Partiju, a Živa Tadin je udaljen, po odluci Gradskog komiteta, iz Fabrike šećera za fizičkog radnika (nosača džakova) u zrenjaninskom mlinu. Mene na tom sastanku postave za sekretara Partijske organizacije u fabrici šećera. Kako je Živa bio fizički izuzetno slab i bolešljiv, ja sam zamolio direktora fabrike šećera, koji je bio u dobrim odnosima sa rukovodećim ljudima u Saveznoj upravi za šećer u Beogradu, da ga premeste u Fabriku šećera Osijek za ekonoma, tj. za istu službu koju je obavljao i u Zrenjaninu.

Završiću o Živi Tadinu tako što ću izneti da je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1948. godine, vraćajući se iz Korče – Albanija gde su naši stručnjaci učestvovali u montaži fabrike šećera, koja je iz Sivca u Bačkoj preseljena, kao pomoć Jugoslavije, u Korču.

Toliko je taj događaj u Zrenjaninu na mene uticao, da nikad više nisam pomišljao da živim u Zrenjaninu. Iako me je Aca Stefanović dugogodišnji direktor Fabrike šećera u Zrenjaninu zvao 1955. godine da iz pančevačke Industrije stakla pređem kod njih u Zrenjanin, da ću imati za 30% veću platu nego u Pančevu i da ću dobiti dvosoban stan u centru Zrenjanina (takav stan sam imao i u centru Pančeva), ja sam to glat odbio da u Zrenjanin ne želim ni po koju cenu, posle doživljenog razočarenja 1946. godine.

Nije prošlo mnogo vremena, od peripetija koje sam imao sa Partijom, pozove me Predsednik Okružnog suda Zrenjanin da mi saopšti da sam po odluci Gradskog komiteta premešten u Okružni sud za istražnog sudiju. Ja to nisam želeo da prihvatim, jer ne samo što nemam veze sa tom strukom, već ne mogu ni da budem glavoseča, a možda je i to potrebno na tom mestu. Uz to, ja sam želeo da postanem knjigovođa. Kako nije bilo izgleda da se izvučem iz te situacije zamolio sam direktora Radu Aćimova, da me preko Direkcije u Beogradu premesti u neku drugu šećeranu.

Uprava poljoprivrednih dobara koja je bila viša instanca za poljoprivredna dobra pa tako i „Aladar“ nije uopšte vodila računa niti vršila bilo kakav nadzor nad radom nas upravnika poljoprivrednih dobara. Mi smo mogli krasti stoku i prodavati, kao i vino, rakiju i pšenicu i zadržavati za sebe koliko nam volja, a da niko ne zatraži polaganje računa. Mene je takvo stanje strašno zabrinjavalo. Iako sam bio čist „kao suza“ postojao je strah da će pre ili kasnije početi ispitivati koliki su prinosi i šta je učinjeno, koliko je stoke uginulo i da li je stvarno uginulo ili smo izvršili krađu mi koji rukovodimo tim imanjima. Sve je to mene nagnalo da se što pre izvučem iz tog posla i pored sve lepote i zadovoljstva koja sam dobijao radeći sa tim priprostim, a u osnovi posebno poštenim narodom. Najveći broj tih biroša bio je nepismen, ali je on tako vaspitavan da sluša i da radi. Ako je video da se njegov rad ceni, on je bio posebno srećan i još više odan poslu.

Vratio sam se februara 1946. godine u Sresku mašinsku stanicu u Novi Bečej. Zahavaljujući mom radu Stanica je bila jedna od najurednijih u Okrugu Zrenjanin. Prvi susret sa direktorom Okružne mašinske stanice, bio je nosilac spomenice 1941. i zvali su ga Korčagin, u Novom Bečeju on me je povukao u Zrenjanin s tim da ću dobiti veću platu i stan. To njegovo obećanje bilo je ono narodno „ludom radovanje“. Ja sam radio u Zrenjaninu putujući od maja do kraja juna 1946. i kad sam doznao da oni nisu ni podneli zahtev Opštini da mi se dodeli stan ja sam se sukobio sa direktorom – Korčaginom i napustio Okružnu mašinsku stanicu.

Obratio sam se gradskom komitetu partije u Zrenjaninu – sekretaru Žiki Stankovu, koji je bio moj školski drug još u prvom razredu gimnazije u Novom Bečeju 1928/29. godine. Obećao mi je da ću 1. jula 1946. godine biti postavljen za direktora Trgovačkog preuzeća GRA-MAG u Zrenjaninu. Kad sam 1. jula došao da stupim na dužnost Žika mi reče da su odložili formiranje tog preduzeća – robne kuće za dva meseca. Ja zaprepašćen, jer platu sam primao unapred a sada sam ostao bez nje i bez dinara u džepu, a imam porodicu (suprugu i dvoje male dece). To je za mene bio strašan šok, jer nikad dotle, pa ni kasnije nisam bio bez posla i bez plate, a treba živeti. Zamislite moje razočarenje u Zrenjanin kao grad. Onaj Korčagin, direktor Okružne mašinske stanice obećao mi stan pa ništa nije preduzeo, Žika zaposlenje pa opet ništa, i nikom ništa, a ja i moja porodica bez sredstava za život.

Bio sam bez posla 1-9. jula 1946. godine, kada me jedan od mojih prijatelja iz Novog Bečeja, tada direktor Fabrike šećera u Zrenjaninu, primio za referenta nabavnog odeljenja s tim da ću za 2-3 meseca postati šef nabavnog odeljenja.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak