Ubrzo po mom dolasku u Industriju stakla Pančevo 1952.godine čujem neku galamu u hodniku upravne zgrade. Izađem da vidim, gde se Lupuj, koji je zamenjivao generalnog direktora, dok je ovaj bio na godišnjem odmoru objašnjava sa jednim meni nepoznatim čovekom. Kada se Lupuj udaljio taj nepoznati prilazi meni i predstavlja se rečima vi ste iz Bečeja. Dao sam mu potvrdan odgovor i zapitao ga odkuda me poznaje, a on odgovori sa fudbala. Zapitao sam ga gde je igrao, a on mi odgovori da nije igrao nigde, već je i on iz Novog Bečeja, a tamo me sa fudbala poznaje. Zapitam ga za prezime, on reče Holjevac. Kažem mu da nisam čuo da to prezime postoji u Novom Bečeju. Zapitam ga gde im je bila kuća, a on odgovori u Novom selo u Vranjevu. Kad sam čuo da je rođen 1927. godine tj. da je deset godina mlađi od mene ja sam mu odgovorio: ’’ Vi mlađi poznajete nas starije, ali mi stariji zaboravljamo fizionomije vas mlađih.’’ Zapitam ga šta radi u Pančevu, a on ispriča sve svoje funkcije: ’’ Direktor sam graševiskog preduzeća, član sam Gradskog komiteta partije i predsednik Sreskog sindikalnog veća.’’ Čim sam sve to čuo odmah sam video o kakvom se čoveku radi, pa su se kasniji naši susreti završavali samo na pozdravu. To je njemu smetalo, jer je smatrao da ja ’’ takvoj veličini’’ treba da se dodvorujem, a ja gord.

Mržnja je u njemu tinjala i jednom prilikom 1956. godine kad je bio u Zrenjaninu po jednom arbitražnom sporu građevinskog preduzeća, čiji je on bio direktor, i Industrije stakla Pančevo, on je ispričao našem pravniku, uz nekoliko popijenih špricera, o meni: ’’ Znam ja Mečkića dobro! On je pljuckao na sirotinju sa sprata, kojeg nije imao, a i bio je prijatelj sa šefom nemačke policije za vreme okupacije.

Sutrad, naš pravnik dolazi kod mene u kancelariju i pita me: ’’ Druže Mečkiću da li vi poznajete Zvonka Holjevca? ’’ Odgovorim mu da smo iz istog mesta, ali da je on mlađi deset godina i ne poznajem ga, već da smo se ovde u Pančevu upoznali. Pravnik mi na to kaže: ’’ Molim vas nemojte da mislite da vam se dodovorujem. Ja sam rekao i drugu Holjevcu da ću vam sav naš razgovor ispričati, našta je on odgovorio, samo slobodno.’’ Ispričao mi je sve ono što sam napred izneo. Ja sam na to odgovorio: ’’ Znate Pavle (pravnik se zvao Pavle Akšić), ja znam onu narodnu ’’ pas laje vetar nosi’’! ’’ I sa tim sam završio razgovor.

Posle tog razgovora pređem preko hodnika u kancelariju generalnog direktora i kažem mu : ’’ Zamisli bitangu Zvonka Holjevca šta je rekao Pavlu Akšiću’’ ispričam mu sve. Generalni direktor Dupor, kako je to čuo sav se ’’usro’’( izvinite na za ovaj izraz, ali mi nemamo tačniji izraz za takvo stanje) : ’’ Ja ne bih to tako ostavio, jer on će to da ispriča i na drugom mestu!’’ Ja mu odgovorim : ’’ Pa ti me valjda znaš( računajući na naše poznanstvo još iz Ministarstva)! ’’ On na to odgovori: ’’ Ja te znam od 1948. godine, ali te ne znam za vreme okupacije!’’ Ja razočaran u te njegove reči i izraženo nepoverenje uzvratim: ’’ E sad, da znaš, da moram da isteram na čistac samo da bi ti bio spokojan, da za komercijalnog direktora imaš poštenog čoveka!’’ Izađem iz Duporove kancelarije sav nesrećan što sad zbog jedne barabe ja treba da se dokazujem.

Napisao sam žalbu Gradskom komitetu partije, izneo sam klevetu Zvonka Holjevca i tražim da ga uzmu na odgovornost. Prošlo je tri meseca od te moje žalbe dok UDBA iz Zrenjanina nije sve to proverila saslušavajući pojedine ljude u 10 uveče u vezi sa mojim držanjem za vreme okupacije. Kad sam, posle toga došao u Bečej, a Steva Jovčić, Branko Petrović-Cifrić i moj brat Svetolik, onako uznemireni, ne znaju šta mi se desilo pričaju mi kako ih je UDBA saslušavala. Pored ovih neprijatnosti doživljavao sam za ta tri meseca da budem sumnjiv i pojedinim članovima partije, a posebno Fabričkom komitetu partije. 

Provera je ustanovila istinitost svih mojih navoda u žalbi i održan je sastanak Gradskog komiteta po tom pitanju. Posle toga su ustanovili da je Holjevac obična lopuža kao direktor građevinskog preduzeća i da je izgradio kuću materijalom građevinskog preduzeća, koji naravno nije platio. Izbačen je iz Partije i razrešen dužnosti generalnog direktora  i otpušten iz preduzeća. Nisu to bile sankcije zbog klevete prema meni, već su iz pančevačke UDBE ( policije) podstaknuti njegovim lažima i podmetanjima meni, počeli da ’’ čeprkaju’’ po njegovom ponašanju u preduzeću u kome je generalni direktor i ustanovili te njegove lopovluke. Njemu kao barabi i to nije ništa smetalo da se primi da bude magacioner u nekom beogradskom preduzeću, jer je čitav njegov život zasnovan na lažima, prevarama i krađama. Ja sam međutim tu klevetu doživeo sa teškim ožiljcima na duši.

Desilo mi se još jednom da sam u Industriji stakla morao da dokazujem svoje poštenje. Naime, moj komšija, iz susedne zgrade stambene kolonije Industrije stakla, ing. Grujić Mirjan je na jednom fudbalskom treningu ošamario mog mlađeg sina Ljubišu, koji je tada imao 9 godina. Zabolelo me je to, jer i on ima decu sličnog uzrasta, a njegova žena ne da da neko udari njenog sina ni od dece kada se u igri pobiju već obavezno interveniše, a njen muž uzima slobodu da ošamari moje dete. Moja, pokojna, supruga Zora, kao majka teško je primila što je ing. Grujić ošamario Ljubišu. Rekao sam joj da pričekamo, da vidimo, da li će se Grujić sutra izvinuti, tražio sam opravdanje za takav njegov postupak u trenutnom reagovanju. Kada se bude smirio videće da je uradio ono što nije smeo pa će izvinjenjem to ispraviti. Ukoliko se ne izvini, onda ćeš prekinuti sve veze sa njegovom ženom koja joj je dotle svakodnevno bila u kući.

Grujić se naravno, nije izvinuo, a ja sam zabranio dolazak Grujićke u našu kuću. Takva moja reakcija bila je povod da Grujićka počinje da ispreda laži o meni i da to širi  po komšiluku i fabrici. Nije imala ništa sem da izmisli. Između mnoštva laži sećam se da je pričala kako sam iz Italije doneo kafu, kao šverc, i da moj tast rasprodaje u Novom Sadu na pijaci. To meni nikad nije palo na pamet, a još manje da ponizim mog tasta da se time bavi, niti bi on to prihvatio. Dalje, kako sam kupovao tekstil za decu u pančevačkim trgovinama po nižim cenama, a ko zna šta sam ja tim trgovcima činio na račun Industrije stakla i mnogo drugih sličnih gluposti.

Gluposti su to, ali za političku policiju UDBU-u to je jedva dočekan povod da nekog od njima nesimpatičnih rukovodioca uzdrmaju ili pak da im zagorčavaju život. Zamislite položaj jednog komercijalnog direktora, u to vreme najvećeg pančevačkog preduzeća i najveće fabrike stakla u Jugoslaviji, kad mora da se pravda i da pred najvišim partijskim skupom fabrike dokazuje da je nevin na sve te ’’ rekla-kazala’’ ništarije. Ponižavajuće do krajnosti.

Zbog tih ’’rekla-kazala’’, koje su širili komunisti odnosno njihove ’’ženturače’’ sazvan je sastanak Fabričkog komiteta partije uz prisustvo Sekretara Gradskog komiteta Janka Romića da rasprave slučaj Laze Mečkića.

Sekretar fabričkog komiteta Lupuj, kao lukav lisac, našao je priliku da se izvuče iz tog nemilog sastanka, jer su njegova žena i moja bile dobre prijateljice, pa da ne bude on ’’sudija’’, podmetnuo je jednog primitivnog člana fabričkog komiteta Dušana Pavlicu, da rukovodi sastankom. Ovaj, izneo one stvari koje sam napred naveo i sve to sveo pod zaključak da se priča kako sam ’’zajašio’’ generalnog direktora i sad radim šta hoću po fabrici. Posle ovog iznošenja nastao je tajac. Zatražio sam reč i između ostalog rekao: da su to sve laži, a da ja nisam toliko glup da bih iz Italije doneo kafu, kad je ona samo upola jeftinija nego kod nas u trgovini. Ja sam u inostranstvu kupovao robu koja je 3-4 puta jeftinija nego kod nas, a to je u to vreme bio tekstil. Ali i to sam kupio samo za svoje potrebe, jer se od uštede na dnevnicama nije moglo više kupiti, niti je meni i napamet padalo da se bavim švercom. Što se tiče konstatacije da sam ’’zajašio’’ generalnog direktora, izneo sam da je prema meni takav bio i Rata Dugonjić kao savezni ministar lake industrije dok sam tamo radio. Pored šefa kabineta i četiri pomoćnika ministra i nas 12 načelnika odeljenja, on je na sva svoja službena putovanja ’’vukao’’ za sobom mene da mu pomognem. Da li je to činio zato što sam uspeo da mu se dodvorim i uvučem ga u prljave poslove, ili je u pitanju moja stručnost to treba pitati Ratu Gugonjića.

’’Ovde u fabrici, smelo iznosim da nema posla  koje generalni direktor ne zna kome bi mogao da poveri, a da se ja nisam prihvatio da to izvršim iako po opisu mog radnog mesta to ne pripada meni. Da li to treba ceniti prepuštam vama da ocenite, a generalni direktor Dupor, koji je takođe prisutan neka kaže da li sam u pravu. Na kraju za mene sve to više nije ni važno, jer posle svega ovoga što mi se podmeće, ne želim da ostanem u industriji stakla.’’

Posle toga uzima reč Sekretar Gradskog komiteta Romić i kaže: „Zar nije dosta, što nas razni neprijatelji štave, već i sami sebi zagorčavamo život?! A i ti druže sekretaru (misli na Pavlicu) umesto da si proverio sve te priče, pa da nije ni došlo do ovog sastanka ti ovde nama: priča se to, te priča se ovo. Zar je to izveštaj na osnovu kojeg bi Fabrički komitet trebalo da donese odluku?! A i ti Lazo (obraća se meni) odmah si našao mudro rešenje ti nećeš više da sediš u Fabrici.

Tako se završio taj nemili slučaj ja sam ostao i dalje da radim, kao da se baš ništa nije desilo. To je bila svakodnevnica. Ako nije bilo problema materijalne prirode u samoj Fabrici, intrige nisu izostajale, a to je ta komunistička sloboda misli „demokratija.

List „Ekonomska politika“ u br. 253 od drugog februara 1957. godine donela je uvodnik „Ešalon druga M.“ U kome iznosi moj slučaj – neprijatnost doživljena u Industriji stakla Pančevo.

Kao što sam već istakao Industrija stakla bilo je naše prvo industrijsko preduzeće koje je registrovano za samostalni izvoz svojih proizvoda: ravnog stakla i ampula. Izvoz se godišnje kretao preko  jedan milion kvadratnih metara stakla ili preko 400 vagona ravnog stakla. Izvoz je vršen preko Riječke luke, a špediter je bio Transjug Rijeka. Desilo nam se da je tokom 1955. godine pri izvozu za jedno od arapskih tržišta za koja su kupovane male dimenzije stakla, koje nisu odgovarale drugim tržištima (ovim tržištima je isporučivano na oko pedesetak hiljada kvadratnih metara stakla), greškom Transjuga zaostalo od isporuke 340 m2 i ono je ostalo u lučkom skladištu Rijeke više od godinu dana. To je bila neznatna količina za koju nismo imali računa da je vraćamo u Pančevo pa da čekamo kada će se pojaviti kupac za takve dimenzije, već smo se nadali da ćemo to učiniti iz same Rijeke – pridodati nekoj pošiljci za pomenuta arapska tržišta.

U međuvremenu jedan novinar lista Borba napisao je članak „Zaboravljena roba“ u kome je izneo velike količine robe koja leži u lučkim magazinima Rijeke, između ostalog nabrojao je i tu malu količinu stakla Industrije stakla Pančevo. Naš Okružni javni tužilac iz Pančeva Miloš Stavanov jedva dočekao tako nešto da mi „slomije vrat“ (o čemu ću kasnije više reći), naloži istražnom sudiji Okružnog suda u Pančevu da me sasluša i pokrene postupak. Objasnim istražnom sudiji da se radi o beznačajnoj količini koju smo mogli mirne duše pokloniti ili baciti u more na Rijeci. Zapita me pri saslušanju, kolika bi ležarina mogla da bude s obzirom da se staklo nalazi u magacinima luke više od godinu dana. Ja sam rekao da ne znam, ali ne može biti veće od oko dvadeset hiljada dinara. Naložio mi je da tražim račun za ležarinu od Riječke luke i da ga pošalju na njegovu adresu. U međuvremenu sam otišao na odmor u Novi Bečej, kad dobijem hitan poziv da se odazovem sutradan na saslušanje kod Okružnog istražnog sudije u Pančevu. Ne znam zašto je to tako hitno, ali se sa sudom ne sme igrati. Došao sam i sudija mi saopštava da je stigao račun i da iznosi 18000 dinara. Vidi i on sam da nema osnova da me sudski gone zbog tog propusta već predloži pisanim putem Radničkom savetu fabrike stakla da on izrekne novčanu kaznu. Naravno, da se sa tim niko u fabrici nije složio i ja prošao nekažnjen. Ali tu se slučaj ne završava.

Okružni javni tužilac Stevanov poziva dopisnika lista „Politika“ iz Pančeva Vukašina Kobaša i predaje mu moj predmet sa preporukom da napiše članak u kom će osuditi moj nemaran odnos u službi. Poznavajući me, Kobaš došao kod mene ispričao mi čitav razgovor sa Okružnim javnim tužiocem i da iz dobijenog materijala on ne vidi razlog zbog čega me treba izvrći javnoj kritici.

Doznavši za to ispričao sam slučaj glavnom uredniku „Ekonomske politike“ Jaši Daviču da ću zbog sličnih postupaka da napustim komercijalnu službu. On je na osnovu toga napisao uvodnik u kome iznosi uspehe koje sam imao u radu kao prvi samostalni izvoznici iz oblasti industrije, da su padale i pohvale i nagrade, ali da je iz jednog lučkog skladišta stigao mali račun za ležarinu. I umesto da se to razmotri u preduzeću i komercijalisti uputi eventualna kritika, komercijalista M. se izlaže harangi. Njegov zaključak je bio: „Slučaj druga M ukazuje na potrebu da se čovek posmatra po celokupnom svom radu; knjigovotstveno izraženo – da se posmatra njegov saldo, pri čemu se pojedina svojstva, elementi tog salda ponderišu već prema njihovom značaju za preduzeće, za moral u kolektivu, za odnose prema zajednici,... ako tako postupamo, onda će i slučaj druga M ostati slučaj; neće to biti „ešalon druga M“

Moram na kraju ovog slučaja izneti povod zbog kojeg se Okružni javni tužilac Miloš Stevanov „okomio“ na mene. Stevanov je bio vrlo pametan čovek i u pančevačkoj sredini je prosto odskakao od ostalih. Nije on bio samo vrstan pravnik (ubrzo je postao profesor na Novosadskom pravnom fakultetu), već je bio i vrlo preduzimljiv i agilan društveno-politički radnik. On je pokrenuo inicijativu da se u Pančevu formira Radnički univerzitet. Svu akciju do izbora UO vodio je on, ali kada je na osnivačkoj skupštini za predsednika izabran Miloš Golić, inače predsednik Sreskog sindikalnog veća, a Stevanov, kao i ja i još sedmorica-osmorica samo za članove UO Radničkog univerziteta, to je za njega bilo razočarenje. S obzirom da je Golić pored Sreskog sindikalnog veća bio i član Sreskog komiteta Partije a bio je bolešljiv tražio je da se rastereti funkcije predsednika UO Radničkog univerziteta.

Na prvoj redovnoj skupštini, održanoj nakon godinu dana od osnivanja Radničkog univerziteta, Golić je predložio mene za predsednika i ja sam izabran. To Stevanov, Okružni javni tužilac nije mogao da prihvati i sad je u meni video svog neprijatelja koga treba progoniti. Otuda i nalog dopisniku „Politike“ da piše protiv Laze Mečkića.

Izneću još nekoliko slučajeva lepih i ružnih i pokušaja da me podmite, što sam uspešno odbijao. Pa ipak sam bio sumnjičen da sam u Logatecu u Sloveniji angažovao privatnoh prevoznika za rezanu građu.

Objasnio sam im da ga nisam ja angažovao, već naš šef nabavke Luka Stanisavljević, kao i da je njegov prevoz jevtiniji nego državnog preduzeća za 20-30 %. Čim su čuli da to nisam ja učinio, odmah je bilo sve u redu. Ne znam zašto su imali baš na mene „pik“. Doduše, taj privatni prevoznik mi je odmah po zaključenju ugovora sa Staklarom poslao jedan sanduk od tridesetak kilograma jabuka. Čim sam primio tu pošiljku ja sam poštanskom uplatnicom uplatio protuvrednost pošiljaocu i saopštio mu da mi je učinio medveđu uslugu što sam morao da u jednom mesecu učinim tako veliki izdatak za voće, što moj porodični prihod ne omogućava a da nebudem uštrbnut na drugoj strani.

Slično kao ovaj prevoznik, postupio je i privatni staklorezac iz Novog Mesta (izgleda da je to bila opšta praksa da u Sloveniji privatnici podmićuju zaposlene u državnim preduzećima), koji je došao kamionom po staklo i doneo 5-6 džakova krompira za mene. Kako mi je supruga Zora javila da je stigao nekakav krompir iz Novog Mesta, odmah sam nazvao šefa rezaonice i naredio mu da pošalje iste radnike, koji su odneli krompir u moj stan, da odu po njega i da ga vrate tom Slovencu iz Novog Mesta. Bilo je mnogo takvih pokušaja, koje sam ja na sličan način rešavao. Pa ipak mi se desilo da mi se „obesi rep“ korupcionaša.

Putujem vozom za Tuzlu. U vozu se nađem sa jednim starim poznanikom iz beogradskog spoljnotrgovinskog preduzeća „Centroprom“ Milanom Belićem koji putuje u Pariz. U razgovoru, jedan stariji čovek, koji je sedeo preko puta od nas, kad je čuo da sam iz Pančeva, zapita me gde radim? Rekao sam da sam Mečkić i da radim u Staklari. On reskliberio usta od uveta do uveta reče: „E baš mi je milo. Ja sam čika Živa Papić, radim kao komercijalista u Trgovačkom preduzeću „Ogrev“ u Pančevu.

Nametnuo se u razgovor sa mnom. Kad je čuo da idem u Živinice radi rezane građe, a on putuje za Slavonski Brod takođe za nabavku rezane građe za svoje preduzeće je mu kažem da je lako nabaviti vagon-dva rezane građe. Teško je naći za Staklaru koja troši 4-5 hiljada vagona. On me zamoli da mu u Živinicama obezbedim jedan vagon, što sam prihvatio računajući na moje prijateljske odnose sa tamošnjim kolegama, i da jedan vagon za Živinice nije problem da isporuče „Ogrevu“ Pančevo.

Kako sam na to pristao on promeni pravac i kad smo stigli u Vinkovce, potvrdi prekid vožnje za Sl. Brod i izvadi novu kartu za Tuzlu, gde smo stigli uveče.

U Tuzli smo odseli u tada jedinom hotelu „Beograd“ i izašli na večeru. On je hteo da plati večeru što sam odbio rečima: „Imam veću platu od vas, a i dnevnica mi je veća od vaše pa je red da ja platim. Neka plati svako svoje.

Sutradan smo otišli u Živinice. On je dobio zaključnicu na jedan vagon rezane građe i vratio se u Pančevo.

Nakon godinu-dve dana, jedan od mojih saradnika iz prodajnog odeljenja Staklare, sa kojim sam inače bio blizak prijatelj kaže mi, kako mu je direktor Trgovačkog preduzeća „Ogrev“ jednom prilikom, kada me je on hvalio kao poštenog čoveka, rekao: „Mani se ti njegovog poštenja! Pa on je od nas (misleći na „Ogrev“) uzeo 10000 dinara zato što je nabavio jedan vagon rezane građe“. Ispostavilo se da je njihov komercijalista čika Živa Papić naplatio od „Ogreva“ 10000 dinara, kojim iznosom je podmitio mene za vagon rezane građe. Ta suma je bila polovina moje tadašnje plate.

Eto, dragi moji, možeš se čuvati koliko god želiš, barabe će uvek naći mogućnost da ti okaljaju obraz.

Nije isključeno, da i komercijalista pančevačke štamparije „6. Oktobar“, zaboravio sam mu prezime ali svi su ga znali pod nadimkom Bracika nije postupio kao čika Živa. Industrija stakla Pančevo imala je i proizvodnju ampula za čije pakovanje je koristila kartonske kutije, koje je izrađivao jedan privatnik u Beogradu, vlasnik kartonaže. Taj privatnik nije mogao da dobije karton u tim količinama ni u snu (40 tona), već je Fabrika stakla od Tvornice papira Količevo godišnj ugovarala 40 tona i karton je stizao kao vagonska pošiljka u Fabriku, odakle su našim kamionom odnosili određenu količinu tom privatnom kartonažeru u Beograd, a on je izradio kutije koje smo opet našim kamionom vraćali nazad u Fabriku. Kako su kutije bile voluminozne (kabaste) to kamion od tri tone nije mogao da primi više od 3-400 kg kutija. Smetalo mi je to što radimo preko privatnika, plašio sam se da ne dođe do nekih kriminalnih poslova između našeg nabavljača ili magacionera i tog privatnika, a uz to i taj prevoz praznih kutija iz Beograda.

Prilikom susreta sa Bracikom, komercijalistom štamparije „6. Oktobar“ iz Pančeva, ponudim mu da oni organizuju proizvodnju kartonskih kutija u okviru Štamparije. On kaže da bi to za njih bio interesantan posao, ali nemaju sirovine – kartona. Kažem mu da mi dajemo karton, što je oberučke prihvatio. Poslovan i snalažljiv čovek, odmah se povezao sa Fabrikom sijalica „Tesla“ – Pančevo da i za njihove sijalice proizvode kartonske kutije. Zaposlila je Štamparija 70-80 radnica koje su izrađivale kutije i to je bila najunosnija proizvodnja celog preduzeća. To je tako teklo do kraja godine. Za sledeću godinu, ja se dogovorim sa Tvornicom papira Količevo da zaključe ugovor za 40 tona kartona, koji su do sada isporučivali nama, sa Štamparijom „6. Oktobar“ – Pančevo.

Iz opreznosti da Štamparija, kao malo preduzeće ne dođe u situaciju kad stigne vagon i račun sa kartonom, a da ne mogu odmah da ga izmire on ponudi, bez mog znanja „Tesli“ da ugovor koji su oni sklopili sa Tvornicom papira Količevo, prenesu na „Teslu“. Šef nabavnog odeljenja „Tesle“ ne sećam mu se prezimena, a ime mu je bilo Gruja, to prihvati sa željom da podvali Štampariji „6. Oktobar“ i prenese ugovor na Grafičko preduzeće „Forum“ iz Novog Sada. Ovaj će za potrebe „Tesle“ izrađivati kutije umesto da to radi „6. Oktobar“ – pančevo. Sve se to odigralo bez mog znanja.

Našavši se na putu po Sloveniji, radi nabavke rezane građe, stižem u podne vozom iz Dravograda u Ljubljanu. Usput svratim kod našeg najvećeg kupca iz Ljubljane Trg. Preduzeće „Steklo“, kad tamo me čeka Bracika komercijalista „6. Oktobar“ iz Pančeva. Kako sam se pozdravio, onako iznenađen šta on traži kod „Stekla“, a on mi ispriča kako su ostali bez kartona jer je „Tesla“ – Pančevo poverila proizvodnju kutija i prenela ugovor na Novosadski „Forum“ i da je Količevo „Forumu“ već isporučila 10 tona tj. 1 vagon kartona. Moli  me da odmah pođem sa njim u Količevo taksijem da sprečimo da se dalje količine isporučuju „Forumu“. Otišli smo kod Komercijalnog direktora tvornice papira Količevo i ispričao mu šta su sve ovi „izmućkali“. On prihvati moje objašnjenje i sa žaljenjem mi kaže da su već isporučili 10 tona „Forumu“, ali da će odmah izvestiti i „Teslu“ i „Forum“ da ne računaju na dalje količine. Možda je za ovu moju uslugu i Bracika naplatio od svog preduzeća na ime mita za Mečkića, a da ja o tome ništa ne znam!

Uspevao sam da sa svim poslovnim partnerima održim najkorektnije odnose i da me svi respektuju kao čoveka od reči.

Sećam sa slučaja sa „Stakloprometom“ iz Novog Sada čiji direktor Vasa Erbes, inače moj prijatelj, sav ljut na mene preko telefona počne da mi zamera što sam obustavio dalje isporuke stakla, dok ne izmire račune za ranije isporučeno staklo. Erbes kad je čuo od našeg šefa prodaje da sam zabranio isporuku njihovom preduzeću on me nazove i onako razočaran saopšti mi: „Pa, Mečkiću, to nije uredu. Ja sam jedan od većih kupaca pa da ti zabraniš da mi se isporuči staklo! To nije fer...!“ Ja mu odgovorim: „Vaso, čekaj, smiri se. Vidiš mi smo zaključili ugovor za isporuku stakla vašem preduzeću. U tom ugovoru stoji, da je naša Fabrika obavezna da vam u određenom roku isporuči staklo, da vam isporuči određenu debljinu i dimenzije, da to utovari u vagon i otpremi i drugo što je skopčano za tu isporuku, a vi ste imali samo jednu obavezu, a to je: da staklo na vreme platite. Mi sve svoje obaveze savesno izvršili, a vi tu jednu što ste imali niste! Pa ko je tu fer, a ko nije, i ko ima pravo da se ljuti ti ili ja?! Posebno što moraš da imaš na umu da i ja brinem o našim obavezama prema Fabrici sode u Lukavcu, koju moram da molim da mi na vreme isporučuje, ili Fabrici papira Količevo i druge koji jedva čekaju da im dam povod da nas otpišu!“ Kako sam završio, on mi se izvine i kaže: „Jest bogati pa ti si apsolutno u pravu, ali čovek se ne udubljuje u tuđe probleme, već samo brine o svojima, ali eto vidiš pogrešio sam kad sam te napao. Molim te nastojaću da vam što pre izvršimo isplatu, a ti nemoj da šalješ novu robu dok ne dobijete novac za ranije isporuke.“ Tako smo Vasa i ja postali još prisniji prijatelji.

Jednom prilikom sam nagovorio Generalnog direktora Dupora da ode sa mnom u Lukavac, Banoviće, Rudnik uglja Trbovlje i Fabriku papira Količevo u Sloveniji i da proveri kako sarađujemo. Bio je iznenađen. Gde god smo došli svi su prvo rekli: „E kad bi svi bili kao Industrija stakla Pančevo, onda bi bilo milina trgovati.“ Takvo mišljenje je stekao i od našeg najvećeg kupca i od najvećih kupaca, posebno od Miklavčića direktora trgovačkog preduzeća „Steklo“ Ljubljana.

Ispričaću još jedan slučaj sa šefom prodaje rudnika uglja Trbovlje. Rekao sam da sam stupio na dužnost Komercijalnog direktora Staklare Pančevo 15. Juna 1952. Godine i već u julu te godine dođe kod nas šef prodaje Rudnika trbovlje Pleskovič. Stariji čovek. Sa strahom je došao kod mene sa našim šefom Nabavnog odelenja. Upoznali smo se i pre nego što smo prešli na razgovor ponudio sam ga rakijom i poručio kafu. On mi je ispričao kako su u teškoj situaciji sa prodajom i da će biti prisiljeni da obustave proizvodnju jer nemaju gde da lageruju ugalj. Nisam poznavao našu situaciju i obratim se našem šefu nabavke Franji Bogoviću rečima: „Druže Bogoviću, dajte molim vas prihvatite najviše što možemo da lagerujemo kod nas u fabrici! Ovaj odgovori: „Druže Mečkiću, naš ugalj ne sme da bude pod vedrim nebom, jer mi njega koristimo za generatorski gas i naš ugalj je sav pod šupom, a šupa ima taj i taj kapacitet. Možemo da primimo najviše pored redovne isporuke još 150-200 vagona. Rekao sam mu: „Molim vas da preuzmemo i tu količinu.“ Zatim se obratim Šefu prodaje Rudnika Trbovlje rečima: „Ja znam da ovo za vas nije nikakvo olakšanje, ali shvatite našu situaciju, da i pored najbolje želje ne možemo više od 200 vagona.“ On se posebno zahvaljivao za pokazanu dobru volju i tako smo se rastali.

Već iduće 1953. Godine u jesen uglja nema ni za „leka“, a posebno neće rudnici da zaključuju ugovore za sledeću godinu. Odem u Trbovlje, ali šef prodaje Pleskovič, kao ni komercijalni direktor Dolanc (to je otac bivšeg velikog komuniste i barabe Staneta Dolanca), koji je za razliku od sina bio solidan čovek, ali oni nisu mogli zaključiti ugovor bez Generalnog direktora druga Ribića, koji je inače bio član CK Komunističke partije Slovenije i tog dana se nalazio na sednici CK u Ljubljani. Smestili su me u njihovoj gostinskoj kući da prenoćim, a sutradan smo sva trojica otišli do Generalnog direktora.

Ja ispričam kako je Industrija stakla Pančevo još od osnivanja Fabrike 1932. Godine pa sve do današnjeg dana njihov kupac i da nije red da nas sad, kad je konjuktura za ugalj, odbace. Generalni direktor saslušavši me, obrati se šefu prodaje Pleskoviču pitanjem šta da uradi? Ovaj mu odgovori: „Znate kaj tovariš direktor, ako ikom u Srbiji treba pomoći, onda je to Industrija stakla – Pančevo. Jedino sam kod njih, prošle godine, bio primljen kao čovek, dok su me u svim ostalim fabrikama slali od vrata do vrata.“ Tako sam ja uspešno obavio svoju „misiju“.

Bilo je slučajeva kad sam bio i arogantan. Sećam se jednog jesenjeg dana kiša pada, a ja baš ulazim u automobil da pođem u Beograd, kod Vukmanović Tempa kao predsednika odbora za privredu da tražim pomoć za nabavku uglja, a dotrči činovnica iz Prodajnog odelenja da se vratim jer su došli drugovi iz Centralnog veća saveznog sindikata za staklo.

Vratim se u kancelariju i još sa vrata kažem znam drugovi zašto ste došli, jer je dan-dva sa mnom ranije razgovarao Sekretar Centralnog veća Veber, sa kojim sam bio poznanik još iz Ministarstva industrije, i kažem šefu prodaje: „Mišo, daj drugovima 300 m stakla debljine 4-5 mm. Na to predstavnik Centralnog veća, šef kabineta Đure Salaja, Odžaklić odgovori: “Nama treba 500 m.“ Ja uzvratim ljubazno: „Nemamo drugovi više, dobićete kasnije.“ A on onako sa visine drsko: „Za nas mora biti!“ Kad sam to čuo, udari mi krv u mozak i odgovorim još drskije: „Šta kažete?! Za vas mora biti? Nema ni metra!“ Okrenem se i odem za Beograd.

Kroz desetak dana poziva Đuro Salaj, predsednik Centralnog veća Saveza sindikata Jugoslavije direktora fabrike da dođe kod njega. Generalni direktor mi kaže: „Ajde ti si zabrljao pa idi da se opravdaš!“ Ja mu uzvratim, da neću ni tamo popustiti, pa ako treba da letim iz Fabrike ja ću i to prihvatiti, ali neću dozvoliti da se na mene neko izdire! Računao sam da će predsednik Centralnog veća sa mnom razgovarati sa visine.

Usput, za Beograd, pripremam se kako ću da reagujem. Kad dođem u kabinet Predsednika, a tu je i njegov šef kabineta koji je bio u Staklari i koga sam ja odbio da dobije staklo. Predsednik se diže i pruža mi ruku i blagim rečima kaže: „Izvinite druže Direktore, što sam vas pozvao da vi dođete. Ja sam star čovek, pa mi teško padaju putovanja, a računao sam da ste vi mlađi i zato sam vas zamolio da dođete kod mene.“ Ja iznenađen tom njegovom blagošću bio sam potpuno razoružan i da je zatražio da mu poklonim i celu fabriku, ja bih bio spreman i to da učinim samo kad bih imao ta prava. Na te njegove reči odgovorim: „Pa, zar vi druže Predsedniče treba da se bavite i nabavkom stakla?!“ A on, istim, blagim tonom kaže: „Šta ćete duže direktore, naši drugovi iz preduzeća smatraju da ja ovaj dom (staklo je bilo potrebno za dom sindikata koji se tad gradio) gradim za sebe, a ja sam već jednom nogom u grobu, to će za vas mlađe ostati. Umeša se šef kabineta Odžaklić rečima: „Druže Đuro, drug direktor nije sa nama hteo da razgovara u Fabrici!“ Ja se obratim Predsedniku rečima: „Molim vas pitajte ga zašto? Pa, valjda i mi u preduzećima imamo ponosa i ne damo da ga drugi gaze.“ Odžaklić na to: „Niste hteli da razgovarate sa nama!“ Ja uzvratim: „Bili ste grubi!“ Na to će Predsednik rečima: „Znaš Odžakliću, ima otac sina na studijama i kad kod piše on samo traži novac. Ocu već dosadila pisma takve sadržine i sad dobije telegram u kome stoji: Tata pošalji mi pare, već 15 dana nemam novaca. Otac kad to pročita baci telegram ženi rečima, eto kako si ga vaspitala, vidi kako je drzak! Majka uzela telegram pa pročita i u želji da zaštiti sina, a da pri tom ne razjari muža, kaže pa lepo piše dete. Pročita telegram onim umilnim majčinim glasom i blagim tonom, a muž na to odgovori: Pa, ne piše tako! Ona opet pročita, a otac onako ljut kaže: Daj meni. Uze telegram i pročita u sebi pa kaže pa kako sam ja to malopre pročitao?“ Sa tim je očitao Odžakliću kako se treba ponašati, ako nećeš da izazoveš neželjenu reakciju. Tako se završio taj razgovor i tako sam ja ovaj poučan primer Đure Salaja mnogo puta koristio u životu.

Industrija stakla Pančevo je godišnje trošila 8-10000 m3 rezane građe za proizvodnju sanduka za pakovanje stakla. U jesen 1952. godine pročitam u štampi da će se u narednoj 1953. godini smanjiti seča šuma, da bih uskoro pročitao da se predviđa i zanatno povećanje izvoza rezane građe. Odmah sam shvatio da će u tom slučaju biti nedostatka rezane građe za domaće tržište. U novembru 1952. godine pošaljem Šefa nabavnog odelenja u Bosnu da kupi 10000 m3 rezana građe za iduću godinu. Zaključi on ugovor sa Drvnim kombinatom „Konjuh“ iz Živinica 2000 m3 i sa „Krivajom“ iz Zavidovića 8000 m3 rezane građe klase „oplata“ po ceni od 7800 dinara za 1m3. Iako sam sve svoje saradnike upozoravao da ne stavljaju u ugovore, koje zaključuju pri nabavci materijala, klauzulu penala, jer u našoj situaciji gde cene naglo skaču, isporučilac ima računa da isplati penale i otkaže ugovor, jer će nesrazmerno više dobiti ako tu ugovorenu, a ne isporučenu, robu proda po novim cenama. Tako je i bilo. Sa „Krivajom“ iz Zavidovića, sa kojom je zaključeno 8000 m3, kada je cena već u januaru 1953. Godine skočila sa 7800 na 10200 pa i više dinara, „Krivaja“ je otkazala ugovor, a isplatila nam 2% penala za neisporučenu količinu.

„Konjuh“ Živinice je takođe pokušao da iskoči iz ugovora, ali kako u ugovoru nisu navedeni penali, izbio je spor, koji smo pred Arbitražom dobili: Ili da nam isporuče ugovorenu količinu, ili da Fabrika stakla nabavi tu količinu od drugih proizvođača i da razliku u ceni plati „Konjuh“ Živinice. Oni, u Živinicama imali su komercijalnog direktora i njegovog zamenika muslimane koji su bili siledžije. Pretili su mi da ću ja doći na njihova „vrata“ a onda ću videti kako ću se provesti. Na te njihove grubosti trudio sam se da budem dostojanstven i da se ponašam kao pravi poslovan čovek. Pritiskom arbitraža isporučili su oni tu ugovorenu količinu. Tako sam se na jednoj raspravi zbližio sa njihovim referentom prodaje Pavlović Cicanom (zaboravio sam mu pravo ime) i pozvao ga kod mene u Pančevo na ručak. Uverivši se da sam ja ozbiljan čovek zbližili smo se i on je insistirao da dođem kod njih u Živinice. Da se upoznam sa njihovim generalnim direktorom Miletom Perkovićem, koji je kasnije dugo godina bio generalni direktor „Šipada“ u Sarajevu, inače nosilac spomenice 1941. godine i član je CK KPJ za BiH. Želeo bi da i ubuduće sarađujemo.

Tako sam odlučio da marta 1954. godine odem u Živinice. Stigao sam rano, još pre 7 sati, jer sam imao takvu autobusku vezu iz Tuzle. U kancelariji sam zatekao samo zamenika komercijalnog direktora, koji me je dočekao rečima: „A došli ste?!“ Ja mu uzvratim: „Pa, došao sam“. Progovorili smo nekoliko rečenica i u međuvremenu je došao i Komercijalni direktor kako je ušao i spazio me i on izgovori iste reči kao i njegov zamenika: „A, došli ste!“. Dam mu isti odgovor, a on nastavi: „Bili ste vrlo nekorektni, mi smo zbog vas izgubili toliko da smo mogli isplatiti još 2-3 plate svim zaposlenima. Vi ste tu nas prosto opljačkali! Kolika vam je akumulacija bila prošle godine?“ Na sve te njegove grubosti ja se kobojagi smeši i odgovorim mu: „Ja sam gost u vašem preduzeću i očekivao sam ljubazniji doček, ali neću da dokazujem ko je u pravu, jer ću to reći vašem Generalnom direktoru. Što se tiče akumulacije bila je 100 miliona dinara, a vaša?“ On, kad je čuo kolika nam je akumulacija (ustvari naša akumulacija je bila jedva 10 miliona) skoči i dobaci mi: „Pa, da kad ste nas opljačkali! Naša akumulacija je bila svega 30 miliona dinara!“ Ja se na to nasmejem i kažem mu: „Naša stvarna akumulacija prošle godine iznosila je 10 miliona.“ On se obrati ironično: „Sad možete da kažete šta hoćete ali je sigurno bila veća od naše.“ Ja mu se opet mirno obratim da je 100 miliona bio trik, jer mi, da sam rekao istinu, nikad ne bi rekao da su oni imali tri puta veću.

Stigao je Generalni direktor i Komercijalni direktor me pozove da idemo zajedno do Generalnog rečima: „Sad će te vi videti kako će te se provesti!“ Polazeći valjda, od ponašanja Generalnog direktora prema njima, pa da će takav „britak“ biti i prema meni. Ja mu usput odgovorim: „Nemojte molim vas da me plašite. Ja nisam došao da se svađam, već da izgladim nesporazume.“

Kad smo ušli u kancelariju Generalnog direktora on ustane i prilazi mi, a vidim da malo ćopa, invalid je iz rata, i upoznasmo se. Kako sam seo, ja zamolim Generalnog direktora da mi dozvoli da ja ispričam svoju verziju odnosa između naših preduzeća, na to mogu da računam jer sam gost. Generalni direktor se složi s tim.

Ispričam sledeću priču: „Druže Direktore, ja nemam neko veliko komercijalno iskustvo. Sve što sam naučio naučio sam za ovih godinu i nešto dana, pa ako sam i pogrešio, molim vas da ovu okolnost imate na umu, jer sam u tom pogledu nedovoljno iskusan. Mi smo sa vašim preduzećem zaključili regularan ugovor. U nadi da će se on realizovati nismo zaključivali kupovine na drugom mestu. Ali vi ubrzo taj ugovor otkazujete i nas dovodite u položaj da tražimo nove isporučioce ali po cenama za 30-50% višim nego što smo kupili od vas. Mi smo sa vašim cenama ušli u kalkulaciju za određivanje cena naših proizvoda. Znate kako je u industriji, mi nemožemo kao trgovačko preduzeće pošto god kupi on uključi svoju maržu i to je prodajna cena. U toku nedelje može da menja cene nekoliko puta, što industrija ipak ne može, jer je ona ugovorila svoje proizvode za celu narednu godinu gde su određene i cene. I Molim vas, na naš odgovor sa ovakvim obrazloženjem mene naziva telefonom zamenik vašeg komercijalnog direktora i traži raskid ugovora i sa mnogo pretećih reči završava razgovor. Ja sam mu i tom prilikom odgovorio: „Kolega, pa valjda ja imam prava da vam sve to kažem, jer vi kršite ugovor. Ali ja evo sa vama razgovaram kao sa prijateljem, onako kako dolikuje ozbiljnim i poslovnim ljudima.“ Kasnije se javljao i vaš Komercijalni direktor, ali sa istim tonom i istim zahtevom da se ugovor raskine. Nisam nikad gubio živce, reagovao sam dostojanstveno, eto tu je Komercijalni direktor i neka kaže da li je sve to bilo tako. Molim vas to je istina, a na vama je da ocenite da li sam bio u pravu i da li zaslužuje naša Fabrika da se i nadalje oseća vašim poslovnim partnerom.

Prosto je neverovatno kako je ljudski reagovao Generalni direktor. Skočio je sa stolice i rekao svom Komercijalnom direktoru (zaboravio sam mu ime): „Drug je potpuno u pravu. Molim te da sa njim zaključite ugovor za ovu godinu!“ Ja, da bih ostao dosledan i na visini, zahvalim mu se i odgovorim: „Druže Direktore, zahvaljujem vam se na objektivnosti i na poverenju, ali ja sam došao samo da izgladim odnose pa makar i ne dobili ni kubnog metra rezane građe. Doći će naš šef nabavnog odeljenja da zaključi novi ugovor, a ja vam se još jednom zahvaljujem na poverenju.“ Tako se završio spo sa Živinicama.

Imao sam sijaset prilika, kada sam morao da se savladavam i da budem uvek iznad onih koji su želeli da stvore ekscesnu situaciju. Ispričaću takva dva-tri primera jer mogu biti poučni.

Pri izgradnji Železare Nikšić, njihovo građevinsko preduzeće „Crna Gora“, nije zaključilo ugovor za staklo (ugovori su se zaključivali pri kraju godine za narednu godinu), već je preko veze iz Centralnog komiteta KPJ Veljka Zekovića obezbedilo u dva navrata po vagon žičanog stakla. Pokušavao sam da se preko telefona oduprem Veljku Zekoviću, da nemamo dovoljno ni za podmirenje kupaca sa kojima imamo ugovore, ali on je bio uporan tvrdeći kako je za Željezaru stigla uvozna oprema i ona je izložena kiši jer nemaju stakla da je zaštite. Treći put Generalni direktor građevinskog preduzeća „Crna Gora“ iz Nikšića nije smeo da ide kod Zekovića, već je došao u fabriku. Ja ga zateknem u prodajnom odeljenju gde se objašnjava sa šefom prodaje. Priđem mu i pokušam da mu objasnim našu situaciju, a on pred šefom prodaje, referentom prodaje, daktilografkinjom mi odgovori: „Vi ste najobičniji cinik!“ i zauzme prosto borbeno svađalački stav. Ja mu mirno odgovorim, mada je trebalo smoći mnogo snage da se obuzdam, jer sam se osetio poniženim pred svojim saradnicima, ali sam se savladao i mirno odgovorio: - Vi vređate! Ja sam sa vama završio svaki razgovor. – Okrenuo sam se i izašao iz kancelarije Prodajnog odeljenja. To se desilo negde avgusta meseca.

Krajem oktobra iste godine mi se obratimo svim kupcima pa i Građevinskom preduzeću „Crna Gora“ – Nikšić, da nam pošalju svoje potrebe za narednu godinu, kako bi im poslali ugovore na potpis. Na taj način smo završili ugovaranje negde do 20 novembra, ali iz Nikšića nismo dobili porudžbinu, pa samim tim nismo ni mogli slati ugovor na potpis.

Negde prvih dana decembra zateknem u Prodajnom odelenju Fabrike Generalnog direktora Građevinskog preduzeća „Crna Gora“ svog utučenog jer mu je Šef prodaje objasnio da smo zaključili sve raspoložive količine za narednu godinu i da je njihova greška što nisu prijavili svoje potrebe. Zatekao sam ga gde stoji i ćuti. Priđem mu rečima: - Kolega jer trebate moju pomoć? – On ponosan, kao pravi Crnogorac, odgovori: - Ne, hvala! – Ja mu se obratim: - Pa ipak, ja vas molim dođite kod mene u kancelariju. – Nisam hteo da ga ponižavam pred mojim saradnicima. Ponudim ga da sedne i pručim da nam se donesu dve kafe, i kažem mu: - Molim vas kako bi vi postupili da ste na mom, a ja na vašem mestu? – On odgovori: - Isto onako kako će te i vi postupiti! – Nastavim: - vi ne znate kako ću ja postupiti. Kada bi ovo bila moja Fabrika, a ono u Nikšiću vaše preduzeće, ja bih postupio onako kako vi to očekujete. Ali kako znam da od moje odluke zavise i plate zaposlenih 1500 radnika u vašem preduzeću, a ovo nije moje da mogu da se oholo ponašam i da isterujem „pravdu“ i očuvanje nekakvog svog ponosa, vi ćete dobiti sve što stvarno treba vaše preduzeće. Jedino vas molim  da sada ne zloupotrebite ovu moju spremnost, već da budete realni u zahtevu.

- Posle tih mojih reči on poče da plače. Suze lete i prosto rida. Ja ga ponudim rakijom. Popijemo po jednu čašicu. On mi ispriča svoj život, koji je stvarno potresan. Ostao je kao dete bez roditelja, kao student dobio teško oboljenje očiju i njegova je psiha izmučena i svi u Nikšiću njega znaju da je slabih živaca. Kaže mi: - kako ste vi bili veliki čovek kad sam vas ono vređao. Da ste reagovali ja sam bio spreman da se sa vama bijem. Veliko vam hvala i ja u vama imam svog velikog prijatelja.

Za novu godinu dobio sam od njega specijalno lep poklon. Posebno izrezbarenu šahovsku garnituru, kožnu tabakeru za cigarete i upaljač.

Dogodilo mi se slično i sa Trgovačkim preduzećem „Đeravica“ iz Peći. Došao njihov komercijalista, koji je više puta bio u našoj Fabrici i predstavi mi svog Generalnog direktora po narodnosti Šiptar. Došli su da traže veće količine stakla za narednu godinu od one koju smo naznačili u ugovoru.

Počastio sam ih kafom i rakijom i ispričam im kako imamo velike obaveze prema izvozu i potražnju na domaćem tržištu i da smo svakom kupcu dali maksimum naših mogućnosti imajući u vidu realne potrebe svakog kupca. Danas kad stakla nema dovoljno i oni iz Peći mogli bi prodati i sto vagona, umesto ona dva koliko će dobiti. Tada bi se njima obraćali i kupci iz Skoplja pa i iz Sarajeva i cele Jugoslavije. Ali ja ih molim da i nas razumeju i da budu zadovoljni sa ovim količinama koje smo ugovorili.

Na to će Generalni direktor: - Doći će i naše vreme drug Direktor! – Kako je on to rekao, ja se dignem i kažem: -Druže Direktore, ja stalno imam u vidu to vaše vreme. Zbog toga sam i nastojao da vam dokažem da smo bili maksimalno poslovni, a sad vidim da sam izgubio dva sata vremena provedenih sa vama! Molim vas, ako niste zadovoljni sa mojim ponašanjem pređite preko puta tu je generalni direktor naše Fabrike pa se njemu požalite, a ja sam sa vama završio svaki razgovor.

Više sličnih slučajeva je bilo, ali bilo je mnogo i prijatnih ljudi sa kojima sam postao i lični, na samo poslovni, prijatelj, da sam im se mogao obrađati za razne usluge i ako sam davno otišao iz Fabrike stakla.

Na kraju iznošenja događaja iz Fabrike stakla moram se vratiti na odnos moga nasledika na položaju Komercijalnog direktora druga Alekse Ratarca.

Rekao sam da je to bio sredovečan čovek - Pedesetih godina – koji je mogao biti dobar činovnik, ali ne i rukovodilac koji može da vodi komercijalnu politiku tako jednog velikog preduzeća kakva je bila Industrija stakla Pančevo.

Prilikom primo-predaje dužnosti ja sam mu izneo svoj sud o svakom službeniku. Naravno ukazujući i na njihove nedostatke, nadajući se da imam posla sa poštenim i ozbiljnim čovekom, koji će to shvatiti kao iskrenu želju da mu olakšam poso na novom radnom mestu.

Zamislite, on to svakom pojedincu ispriča, naravno, ono negativno što sam o njima rekao. Verovatno da bi mene kompromitovao u njihovim očima, i da bi im se dodvorio. Uglavnom i Šef nabavke, kao i Šef izvoza i Šef prodaje postali su prema meni uzdržani. To meni nije smetalo, jer sve što sam rekao, njihovom novom šefu, to sam ja njima mnogo puta rekao u lice. Šefa prodaje sam najmanje deset puta kaznio sa po 10% umanjenja mesečne plate, ali on je ostao lenj i neodgovoran.

Novi komercijalni direktor nije položio ispit, što je Generalni direktor davno zapazio, pa je mene na Kolegijumu Fabrike /Kolegij su sačinjavali: Gen. Direktor, Tehnički direktor, Komercijalni direktor, Direktor privredno računskog sektora/ određivao da idem sa Komercijalnim direktorom u Saveznu komoru, ili u Ministarstvo za dobijanje deviza, izmene koificijenata za obračun deviza i sl. Kad smo bili sami ja sam Generalnom direktoru rekao da mi je vrlo neprijatno što me određuje da ja vodim Komercijalnog direktora. Neprijatno mi je od tog čoveka, jer ga izlaže podsmehu njegovih saradnika. On mi je odgovorio bezobrazno: - vidi molim te, a ti bi jedva dočekao da on napravi kiks i da Fabrika pretrpi gubitke pa da svi kažu: eto nema Mečkića! Ja ga oteram u tri p.m., ali prihvatim. I stvarno sam doživeo neprijatnost.

Posle nekoliko takvih zajedničkih odlazaka u Beograd za razne intervencije navratimo mi i do Jugoleka, koji je uvozio staklene cevi za potrebe Fabrike stakla. Ratarac je tu svratio da se sa njima nešto dogovori. Otišao sam sa njim jednostavno da ga ne bi čekao na ulici, a i poznavao sam te službenike pa i da ih pozdravim. Tom prilikom ovi, službenici Jugoleka, iznesoše kako se Čehoslovački isporučioci žale da je teško raditi sa Industrijom stakla Pančevo. Ja se, na moju nesreću, umešah rečima: - Pa što sad, kad ja nisam u komercijalnoj službi. Tvrdili su da je sa mnom teško raditi! – Moj naslednik Ratarac to jedva dočeka i kaže: - To svi kažu za vas druže Mečkiću. – Ja taman izustio: - To će i o... – Kad jedan od dvojice službenika Jugoleka, koji je bio stariji od mene jedno desetak godina, preduhitri me istim rečima: - To će i za vas kazati druže Ratarac kad odete!

- To je Ratarca teško pogodilo, ali je prećutao dalji razgovor na tu temu.

Kad smo izašli iz Jugoleka, ratarac mi na izlazu na ulicu kaže: - Ja sam u Pančevu podbacio za 50%. Meni direktor Dupor ne dozvoljava da putujem! – Ja, malo pod utiskom njegovog bezobrazluka u Jugoleku, odgovorim mu: - Meni je svaki putni nalog koji sam doneo Dupor potpisivao dok sam bio komercijalni direktor. Čudi me da vama to ne čini! – On izgubi živce i ljutito mi odgovori: - Šta se vi mešate u moj posao, kad meni vaša pomoć nije potrebna! – Meni taj njegovo odgovor došao kao poručen i uzvratim: - Kako ste vi pokvaren čovek i kukavica! Što to niste rekli na Kolegijumu, kad je eneralni direktor rekao da idem da vam pomognem! Nego ste tamo ćutali, a ja sam mu samo rekao da mi je neprijatno d idem da rešavam vaše stvari, zbog vašeg ugleda u očima vaših saradnika! – Zaćutao je i ja nisam dalje reči progovorio, ali i nikad više za svo vreme dok sam bio u Industriji stakla ja ga više nism pogledao.

Otišao sam iz Staklare za sekretara Udruženja industrije stakla i keramike Jugoslavije, a kasnije i Industrijsku komoru, koja se 1962. Godine spojila sa svim ostalim saveznim komorama u Saveznu privrednu komoru.

Jednog dana 1962. Ili 1963. godine Komercijalni direktor Fabrike stakla Ratarac, smenjen je sa tog položaja i postavljen za referenta prodaje. To on nije prihvatio već je sav razočaran napustio Staklaru i prešao u „Trepču“ u Kosovsku Mitrovicu.

Pre nego što je otišao došao je kod mene u Saveznu privrednu komoru da mi se izvine rečima: - Druže Mečkiću došao sam da vam se izvinem za nanetu uvredu. Vi ste bili jedini pošten čovek u Industriji stakla Pančevo. Sve što ste mi rekli još prvog dana o pojedinim saradnicima sve je bilo tačno, jer sam se lično u to uverio, a ja sam to zloupotrebio i još vas kasnije izvređao. Molim vas, ako ste čovek, da mi oprostite, jer ono su sve pokvarenjaciu Staklari.

Nikad ga više nisam video, ali eto on je u osnovi bio pošten, ali nedovoljno sposoban da vrši funkciju Komercijalnog direktora, pa je nastojao da se dodvorivanjem pojedinim saradnicima u svom odelenju dobije njihovu naklonost i da tako uspe u poslu.

Ispričaću još jednu neprijatnost koju sam doživeo od jednog starijeg spoljnotrgovinskog službenika u Izvozno-uvoznom preduzeću „Jugometal“ iz Beograda. To je bilo jedno od naših najvećih spoljnotrgovinskih preduzeća. Industrija stakla je preko njih uvozila vatrostalni materijal iz Nemačke.

Jugoslavija do tada nije imala proizvodnju šamotnih proizvoda, Industrija šamota u Aranđelovcu, kao i Magnohrom u Kraljevu tek su kasnije počeli sa proizvodnjom. Godišnje je staklara-Pančevo uvozila oko 70-80 vagona vatrostalnih blokova i cigala. Odmah po dolasku u Fabriku naredio sam da se svi materijali iz uvoza komisiski primaju u magazin. Komisija od stručnjaka iz proizvodnih pogona mora da napravi zapisnik da je kvalitet i količina koja stoji u deklaraciji primljena. Zahvaljujući tome mi smo u svakoj pošiljci nalazili oštećene blokove. Da li su oni oštećeni još za vreme utovara u vagon ili na putu, tek kod nas su stigli oštećeni.

Za sva oštećenja odmah smo podneli reklamaciju „Jugometalu“, da bi on to prosledio isporučiocu u Nemačkoj. Sve oštećene blokove smo stavljali na stranu i čekali da izvoznik odnosno proizvođač iz Nemačke dođe i da se uveri. Bilo je u toku te pola godine od mog dolaska  do kraja 1952. Godine 3-4 takve reklamacije. Predstavnici nemačkog proizvođača iz Visbadena došli su posle druge reklamacije i uverili se u opravdanost našeg prigovora i isporučili nove blokove. Za sledeće reklamacije, u toku te godine, nije ni slao svoje stručnjake, već je reklamaciju priznao na našu reč.

Početkom januara 1953. Godine odem u „Jugometal“ u odelenje uvoza i odnesem poklone tom starijem službeniku, sa nekim nemačkim prezimenom, kao šefu odelenja i jednoj službenici, koja je bila uvek vrlo ljubazna i savesna da izvrši sve što je Fabrika od njih kao uvoznika tražila. Predao sam im naše staklene kalendare i zahvalio im se na na saradnji u protekloj godini, napominjući, da mi nemamo nikakvih primedbi na njihov rad, a trudili smo se da im mi sa naše strane ne stvaramo probleme.

Čim sam ja završio, taj šef odelenja, za koga sam smatrao da je iskusan spoljnotrgovinski kadar u odgovoru reče: - Druže Mečkiću, teški ste, sto gradi teški! Mi za potrebe Jugoslavije uvozimo preko 1000 vagona vatrostalnog materijala i od svih zajedno nemamo toliko reklamacija koliko od vas za vaših stotinak vagona! – Bio je to neprijatan trenutak za mene, jer nisam očekivao tako neposlovan odnos, a još manje tako bezobrazan odgovor. Brzo se smirim i odgovorim mu: - Hvala lepo na laskanju! To je samo dokaz da niko u Jugoslaviji ne vrši kvalitativni pregled dobijenog materijala iz uvoza, jer ste se uverili da su naše reklamacije bile opravdane, što su ustanovili i stručnjaci nemačkog isporučioca i reklamacije su sve usvojene. Znači, da su opravdane. Pa šta bi vi želeli da mi još jednom platimo ono što su Nemci pogrešili?! Neću da vas pitam za koga vi radite, i koga treba da štitite nas, ili nemačkog proizvođača?! Mislim, da vam mi plaćamo čak i visoku proviziju za ono malo rada, jer sve sami u Fabrici pripremimo, a vi samo to prepišete sa sprovodnim pismom i zarađujete hiljede i hiljede na ime provizije.

- Završio sam svaki dalji razgovor i pri odlasku sam napomenuo Šefu odelenja, da poruči i drugim potrošačima vatrostalnog materijala iz Jugoslavije da vrše kvalitativni prijem, jer pretpostavljam da nemački isporučilac ne vodi dovoljno računa o kvalitetu svojih proizvoda kad je u pitanju kupac iz Jugoslavije.

Sutradan, sam valjda razgovarao sa Jugometalom, a drugarica koja je bila referent u odelenju uvoza vatrostalnog materijala mi se prvo izvinula za neprijatnost koju mi je naneo njen šef, jer, smatra ona, to nije bio trgovački gest. Moram na kraju naglasiti, da ponašanje Šefa odelenja nije bilo za čuđenje, on je valjda još te 1953. Godine emigrirao u Nemačku.

Izneću još dva poučna susreta koje sam doživeo kao komercijalni direktor u Industriji stakla Pančevo, jer smatram da će koristiti mojim potomcima da se uče na iskustvu drugih, naravno, ako budu uopšte čitali ovo moju autobiografiju.

Dođe u moju kancelariju još prve godine kad sam stupio u Industriju stakla Pančevo jedan prilično slobodan, čak pomalo nametljiv srednjovečan čovek. Predstavi se da je ing. Pajić iz Generalexporta (Geneks) i saopšti mi da odlazi u Istambul za predstavnika GENEKSA i da je došao da im poverimo prodaju naših proizvoda na turskom tržištu.

Ja, prilično neiskusan otvoren i slobodan pa mu još stojeći kažem: - Znam da nije mnogo trgovački ako vam otvoreno kažem da nemam poverenje u vaše preduzeće, posle lošeg iskustva sa vašim predstavnikom u Trstu. Završavajući ponovim: - Znam da nisam postupio onako kako to dolikuje trgovcu, ali ja sam otvoren čovek. On sikusan i pun sebe reče: - Dozvolite mi da sednem i da vas upitam odakle ste vi druže direktore? Odgovorim mu da sam iz Banata – Vojvođanin. On, još uvek slobodan, odgovori: - To nije osobina Lala! Ja mu dobacim: - Ja sam izrod.

Upustivši se u dalji razgovor on mi da jedan savet rečima: - Druže direktore uvek nas u poslovima rukovodi postizanje određenog cilja, a do njega se može doći na razne načine. Uvek je bolje da se izabere najpogodniji način. Bio sam 4 godine predstavniik KENEKSA u Minhenu. Dolazili su kod mene predstavnici i direktori naših industrijskih preduzeća pa i ljudi iz redova radnika. Bila su tako jednom prilikom dvojica direktora iz redova radnika. Primitivni, a ja treba da ih predstavim nemačkim partnerima, pa da sa njima zajedno izađemo na večeru. Za vreme ručka ja sam međutim, primetio kako se nekulturno ponašaju prilikom jela. Kad je došla supa, a oni umesto da kašiku prinose ustima oni glavi ka kašici i srču da imam utisak da sva sala zvoni. Kada je stiglo jelo, a oni ne znaju da se služe levom rukom, već prvo iseku meso pa onda desnom rukom nabadaju i žvaću otvarajući usta kao kad svinje „lapću“ hranu. Kako da im na to skrenem pažnju, jer ne bih želeo da se brukam pred Nemcima. Ako ih direktno upozorim uvrediće se, pa će čak biti spremni da me optuže mome direktoru, po povratku u Beograd. Gde je poslao onog buržuja u Minhen da ih uči kapitalističkim manirima! Opredelim se za malo lukavstvo. Sve što sam video kao njihovu manu, ja im ispričam, kako sam pre neki dan imao dva Turčina-bogataša u gostima i što su to primitivni ljudi. Eto vi ste bili radnici, ali ste se toliko obrazovali da ja bez stida mogu sa vama ući u svako nemačko društvo, a sve njihove mane ispričam im kao da su ih počinila ta dva Turčina. Eto vidite ja sam postigao cilj, jer već sledeća večera za moje goste direktore bilo je toliko poučno da su se mučili da jedu levom rukom da ne otvaraju usta prilikom žvakanja i da bar svojim glasnim žvakanjem ne skreću pažnju na sebe.

Zaista lukavo, ali korisno i poučno saznanje, kako se čoveku maože na njegovu manu skrenuti pažnja, a da se ne oseti uvređenim i poniženim.

Imao sam još jedan susret koji mi je ostao upečatljiv. Dođe jednog letnjeg dana kod mene u kancelariju srednjovečan čovek dosta ugojen po velikoj vrućini iz pančeva od autobuske stanice do Staklare. Tada nije bilo lokalnih autobusa, a udaljenost je preko 2 kilometra, on akviziter za oglase u beogradskim novinama. Predstavi se kao Đorđević. Odgovorim mu da je nama Beograd blizu pa kad imamo kakav oglas mi to odnesemo direktno u Borbu ili Politiku i tako ne plaćamo 20% akviziterske provizije. On kaže da sam ja upravu, ali i oni moraju od nečeg da žive. Posle popijene kafe, jer me je bilo žao što je po takvoj vrućini uzalud dolazio, a on pri rastanku reče: - Nemojte se ljutiti druže direktore, ali ja ću kad sledeći put dođem u Pančevo, navratiti do vas jer ste mi drag čovek. Ja mu kažem da nema potrebe da se zamara. Tako smo se rastali. Dođe posle nekoliko meseci ponovo drug Đorđević, ja ga opet odbijem, ali on dođe kroz izvesno vreme ponovo. Meni sad već neprijatno da ga odbijem, pozovem šefa nabavnog odelenja i zapitam ga – Luka, da li imaš neki oglas da damo drugu Đorđeviću neprijatno mi je već treći put uzalud dolazi.

Kad ja šef nabavnog odelenja otišao ja pri rastanku zapitam druga Đorđevića: - Dobro recite mi otkud vam snage da se obraćate toliko puta bez rezultata. On mi mirno i dobroćudno odgovori. – Znate druže direktore ja sam naučio da služim još od 14. Godine života. Bio sam šegrt – Privrednikov pitomac i meni to nije teško. Da vam iskreno kažem i isplati mi se. Ja sam penzioner i ovaj akviziterski posao mi donosi toliko sredstava da ja sa mojom babom svake godine provedem mesec dana na moru.

Postali smo čika Đorđević i ja prijatelji pa me on iz grada, kad dođe u Pančevo nazove telefonom da li ima nešto za njega, a ako nema, on iskoristi priliku da me pozdravi i da ga preporučim nekom od mojih kolega u Pančevu. Vidite šta znači stečena radna navika i upornost. Ja u to vreme, sa svojom platom, nisam mogao da idem godišnje mesec dana na more, a on kao mali penzioner eto svojom upornošću to sebi i babi – kako on to kaže obezbeđuje.

Ovo će valjda biti kraj mojih uspomena iz Industrije stakla Pančevo.

Ispričaću dva doživljaja iz Partijske organizacije Staklare.

Sekretar Partiskog odelenja službenika Industrije stakla bio je, u vreme na koje se podsećam, Radiša Vilimanović, onaj šef transporta što je stalno dovodio radnike na utovaru i istovaru, da ja rešavam njegove sukobe sa pojedinim radnicima, kao što sam ga napred predstavio, bio je, verovatno, kao nesposoban podoficir u Jugoslavenskoj armiji, penzionisan još 1951. godine sa nekih dvadeset šest sedam godina starosti.

Zakazao on sastanak sa jednom tačkom dnevnog reda: - Slučaj Steve Horvata. Upoznao nas je da Horvat ne dolazi na sastanke već 4-5 meseci i da vidimo šta da uradimo. Posle tih njegovih reči nastao tajac i niko se ne javlja za reč. Osećao sam se pomalo obaveznim, jer sam i bio član Fabričkog komiteta Partije i kažem: - Pa valjda nemamo šta tu mnogo da diskutujemo, čovek jednostavno ne želi da bude član Partije, kad evo nije ni večeras došao na sastanak. – Čim sam završio, javi se za reč jedan, koji radi sa Horvatom, a i najbliži su drugovi, i sipriča sledeće:

- Drugovi, Steva Horvat je iz Slavonije došao u Pančevo kad ga je žena ostavila sa dvoje male dece. U pančevu mu živi maćeha, pa mu je ona pritekla u pomoć. Maćeha je radnica u Pančevačkoj tekstilani i radi u drugoj smeni da bi pre podne mogla da čuva Stevinu decu, a Steva, odmah po završetku radnog vremena, u 14 sati, žuri da stigne što pre kući da deca ne budu dugo sama jer su mala: jedno je od 3, a drugo od nepune dve godine. Zbog toga on ne može da dolazi na sastanke, a niti je u stanju da plaća članarinu.

- Čim je ovaj Stevin komšija sa radnog mesta završio, zatražio sam reč i rekao: - Ja se izvinjavam što sam predložio da se Steva isključi iz partije, jer onako kako nas je Sekretar Radiša upoznao smatrao sam da se radi o čoveku koji je napustio partiju iz nama tuđih razloga, a kad sam čuo ovo, da treba nas kazniti, a posebno sekretara  naše Partiske organizacije, koji je tako birokratski postupio. Jednostavno, nisi došao na 5 sastanaka brišemo te iz članstva.

Niti je pokušao da razgovara sa tim čovekom, ili da je od drugog saznao prave razloge Stevinog ne dolaženja na sastanke, on nas izlaže opasnosti da okrivimo čoveka, umesto da mu pružimo pomoć. Po meni težak oblik birokratskog odnosa prema čoveku, prema članu SKJ, pa to je za svaku osudu! – Mislite da je on osetio svoj greh! Ne, Sekretar Partiske organizacije Radiša Vilmanović je jednostavno mene izvrgao kritici. Opat kao najogavniji birokrata rečima: - Drugovi kakva je ova diskusija druga Mečkića?! Čas je za isključenje, a onda se povlači. Zar on nema jedan stav, već ga svaki čas menja?!

- Odgovorio sam mu da se ne radi o mom stavu, već o Stevi Horvatu i njemu Sekretaru birokrati. A što se mog stava u diskusiji tiče, ja sam spreman i sto puta promeniti svoj atav, kad se radi o sudbini jednog čoveka, ako dolazim do novih i novih saznanja. U ovom slučaju sam zaveden dezinformacijom druga Sekretara, pa kad sam saznao pravo stanje ja sam se brže korigovao, jer ne želim da uznemirim svoju savest i izreknem osudu nevinom čoveku. Od Sekretara tražim da se on opravda za svoj nesavestan i birokratski odnos! Čitava Partiska organizacija zadovoljila se da podrži moj novi predlog, ali na tome se sve završilo. Vilmanović je i nadalje nastavio da radi po svom neljudskom birokratskom odnosu.

Još jedan slučaj se desio, gde su Partiske birokrate sa Radišom Vilmanovićem ugrozili ugled jednog običnog čoveka. Radi se o činovniku u Arhivi Staklare Savi, zaboravio sam mu prezime. Znam da je po zanimanju bio mesar, ali fizički izuzetno slab čovek, pa je zato tražio lakši posao. Kako je bio malo pismeniji zaposlio se u Odelenju arhive.

Sava je imao troje dece i da bi rešio stambeni problem kupio je neki plac u vinogradima, nedaleko od Strelišta, i na tom placu počeo da zida kućicu. Bio je vredan i poslušan, jer je strahovao da ne izgubi tu službu s obzirom da nije sposoban za fizički posao. Kao činovnika, Generalni direktor ga je najčešće određivao za člana komisije prilikom rasprodaje drvenih otpadaka, stalih delova nameštaja i građevinskog materijala. Te prodaje se vrše putem licitacije koju sprovodi tročlana komisija na licu mesta.

Prilikom takve jedne licitacije prodavani su i stari prozori za kuću. Sava, pošto kao član komisije ne može da učestvuje u kupovini, dogovori se sa jednim radnikom da umesto njega kupi tri prozora, koliko mu treba za njegovu kućicu u izgradnji.

Nije prošlo mnogo vremena od te kupovine, Predsednik komisije za sprovođenje licitacije upozna sa tim Sekretara Fabrike upravnika Voju Nikolića, koji je istovremeno bio i sekretar Partiske organizacije službenika, na mesto ranijeg Radiše Vilmanovića. Predsednik komisije je bio blizak Savin prijatelj i on je znao da je Sava „podmetnuo“ tog radnika da za njegov račun kupi prozore. Sa tim se saglasio, ali kad je došao u neki sukob sa Savom, on je to zloupotrebio i onda prijavio Savu da je prekršio naredbu Generalnog direktora: da članovi komisije ne mogu učestvovati na licitacijama kao kupci.

Neću se upuštati u tu ljudsku bedu Predsednika komisije, niti što ga Generalni direktor nije uzeo na odgovornost, jer je dozvolio da se ta kupovina obavi, a bio je o tome ranije obavešten i to se čak dogovorio sa Savom. Verovatno što je naknadno „cinkario“ Savu, pa ako bi ga uzeli na odgovornost, to bi bio signal svim „cinkarošima“ da izbegavaju „cinkarenje“, jer se zbog toga može i odgovarati a rukovodiocima su potrebni i takvi.

Zbog prekršaja naredbe Generalnog direktora i nedozvoljene kupovine Sava je kažnjen sa tri meseca umanjenja plate i da za to vreme radi kao nosač dasaka u sandukariju sa platom nekvalifikovanog radnika, umesto svoje činovničke plate u Arhivi. Zamislite to poniženje, kad je jedan činovnik postao fizički radnik po kazni. Kaznu je izrekao Generalni direktor Fabrike, a pored poniženja to je i materijalna šteta jer umesto da prima 8.200 dinara, Sava je kao fizički radnik primao 6.000 dinara, što je za njegovu petočlanu porodicu gde jedini on radi, veliki gubitak, a posebno što se napregnuo i sa investicijama za izgradnju kućice za stanovanje.

Izdržao je Sava sve to i vratio se na rad u Odelenju arhive, ali sad ga je čekala Partiska kazna. Bio je član SKJ, pa je svojim postupkom „ugrozio“ ugled člana Partije i zbog toga treba da bude kažnjen.

Zakazan je Partiski sastanak. Sekretar, pravnik Voja Nikolić, inače i sekretar Fabrike, iznosi Savin „greh“ i traži najstrožu kaznu – isključenje iz Partije, identifikujući prekršaj odluke Generalnog direktora sa krađom.

Na to se, odmah, nadovezao pomenuti birokrata Radiša Vilmanović, zatim šef obezbeđenja Fabrike neki šiptar, koji je takođe, kao i Radiša, demobilisan vodnik iz Jugoslovenske armije poltron i doušnik direktora i na kraju Generalni direktor, koji podržavaju predlog Sekretara Partiske organizacije.

Posle njihove diskusije nastao je tajac. Zatražim reč, i kažem: - Drugovi ja sam pre pet godina došao u Fabriku i mene je čekao fabrički stan. Ja imam tri puta veću platu od Save i imam dvoje dece, a Sava troje dece. Kad je izgrađena prva zgrada u centru Pančeva, gde je Fabrika stakla imala pet stanova, ja sam tamo dobio novi stan. To je za nas sve normalno, a čim sam tako postupio i sam sam smatrao da je to opravdano! Zamislite položaj Savin: ima troje dece, tri puta manju platu od mene i on mora o svom trošku da gradi stan, a ja ga dobijem gotovog. Pa umesto da mu Fabrika pritekne u pomoć i da je ne samo ta tri stara prozora poklonila Savi, već i mnogo drugog starog građevinskog materijala, mi ga izvrgavamo pogromu. Ponižavamo ga da vuče daske i da mu umanjimo platu. Pa zar je to dopustivo! I to nam nije dosta, već evo treba da ga isključimo iz Partije. Ja ovaj slučaj smatram i ličnim porazom, a tako bi trebalo da se osetimo svi mi na ovom sastanku pa zbog toga predlažem da se Sava ne uzima na partisku odgovornost.

Odmah posle moje diskusije javi se Dragiša Vilmanović rečima: Ne slažem se sa predlogom druga Mečkića, jer šta će nam reći vanpartiske mase?!

- Ja ponovo uzimam reč i kažem: -Drugovi, poštene vanpartiske mase misle isto ovako kao mi. A o onim nama neprijateljski raspoloženim masama, mi ne treba da vodimo računa. Što god uradili i kako god uradili, mi ćemo se uvek naći pod udarom njihove kritike. O njihovom mišljenju ne treba da vodimo računa.

Posle ove moje diskusije svi koji su do tog vremena ćutali sad su odjednom podigli ruke i počeli da kritikuju nemar Partije. Pri glasanju su ostali samo 4 glasa za kažnjavanje, a čitavo ostalo članstvo je bilo za oslobađanje od kazne.

Takvo moje ponašanje verovatno je uticalo da Partija u meni nije nikad videla „čvrstog i odlučnog“ člana Partije. Ja bih rekao „nemilosrdnog“ kakvi su oni Partiji odani. Držali su me u Fabričkom komitetu, jer sam bio tačan i odgovarao svim poverenim zadacima., bio najstariji član Partije i uz to pismen. To su bili razlozi zbog kojih me jednostavno nisu mogli mimoići, a znali su uz to da obični članovi Partije stoje uz moje stavove.

U Fabrici stakla Pančevo ostao sam do 15. Jula 1958. Godine, kad sam prešao na dužnost Sekretara Udruženja industrije stakla i keramike Jugoslavije u Beograd. Za sekretara sam izabran na Skupštini proizvođača ove dve grupacije u Rogaškoj Slatini, iako nisam prisustvovao toj skupštini. Ispred Industrije stakla Pančevo prisustvovao je ing. Mirjan Grujić, a za sekretara je navodno trebalo da bude izabran Generalni direktor Industrije stakla Pančevo dupor Manojlo.

Razmišljajući o podsticanju radnika na ekonomisanje sa svakim dinarom fabrike, došao sam do zaključka da treba celokupnu dobit ili profit podeliti radnicima. Da pored ličnih dohodaka i onaj deo koji je ostao za proširenu reprodukciju preduzeća pripada svakom radniku u onom procentu koliko je u toku godine učestvovao u masi ličnih dohodaka isplaćenih te godine. Ali ovaj deo će se voditi na posebnom tzv. evidentnom računu svakog pojedinog radnika i služiće za proširenu reprodukciju, a radnici će imati kao neku vrstu dividende za uložena sredstva/ kao vlasnik akcija/, koja mora biti najmanje na visini kamatne stope. Neću to objašnjavati, jer ukoliko bi to nekog posebno interesovalo može detaljno naći u mojim studijama povezanim u vidu posebne knjige. Studija je upućena predsedniku Savezne privredne komore Jakovu Blaževiću 1965. godine,ali na žalost njegov savetnik i šef kabineta nisu dorasli da to shvate, te je i ova studija ostala bez odgovora.

Sličnu studiju sam još 1958. godine uputio Edvardu Kardelju i Svetozaru Vukmanoviću-Tempu, koji je tada bio predsednik Centralnog veća Saveza sindikata Jugoslavije. Tu sam objasnio i kako se onim radnicima koji stvaraju sredstva za proširenu reprodukciju čini nepravda, jer oni ne dobijau ništa za ono što su uložili za proširenje fabrike, već će primati kao i novozaposleni. Vremenom će oni, zbog starosti, primati čak manje od onih novodošavših, jer zbog godina starosti nisu više u stanju da se takmiče u radu sa mlađim i snažnijim /mislim na rad po normi/. Nisam ni od ovih dobio nikakav odgovor, ali mi je posle nekoliko godina na jednom sastanku, onako usput, savetnik u kabinetu Edvarda Kardelja, Blagoje Bošković rekao da mu se dopada ono što sam uputio njegovom predsedniku. Ja sam mu drsko odgovorio:’’ Što ti to meni kažeš, to reci Kardelju!’’ Kasnije, posle ovog i ovakvog razgovora sa Boškovićem od Kardelja je potekla ideja za plaćanje minulog rad, kao posledica moga isticanja nepravde onim radnicima koji su stvarali višak vrednosti koji je ulagan u proširenu reprodukciju, a da za to nije nagrađen.

U industriji stakla sam organizovao i fabričko glasilo u vidu ’’Biltena’’, koji je izlazio svakih 15 dana, a kasnije je od tog Biltena nastao fabrički list ’’Naša reč’’, tako je glasio prvi uvodnik u Biltenu i verovatno je to uzeto kao naziv lista.

Nisam ostao dugo u Industriji stakla svega 6-7 meseci, jer sam već juna meseca 1958. godine izabran za sekretara Udruženja stakla i keramike Jugoslavije, na koju dužnost sam stupio 15.jula 1958.

Moram opisati neprijatnosti koje sam imao u Industriji stakla, jer izgleda da sam morao neprekidno dokazivati da sam ispravan i častan član Komunističke partije. Ali pre nego što pređem na te neprijatne trenutke izneću jedan poučan slučaj za moje mlađe naraštaje.

Kad sam stupio na dužnost direktora Biro-a za produktivnost rada u Industriji stakla, dodeljena mi je kao referent i jedna poštena devojka-mislim poštena kao čovek, Mica Vavić. Ne znam kako se ona našla u Industriji stakla Pančevo, jer je bila jedina Srbijanka iz Krnjeva kod Velike Plane, koja je odmah po završetku srednje ekonomske škole u Požarevcu došla u Industriju stakla i tu ostala sve do penzionisanja. Bila je vredan i otvoren čovek, ali vrlo osetljiva, pa sam rekao direktoru da mi da nekog drugogo službenika: ’’Osetljiv sam ja, a Mica još osetljivija pa će brzo doći do sukoba! ’’ Dupor je ostao dosledan tvrdeći da je Mica solidan čovek i treba joj pružiti šansu da stiče nova znanja.

Sukobio sam se dva tri puta sa Micom, možda je ona i otplakala koji put, ali se i uverila da sam ja pravedan čovek i kada smo se na radu već uhodali, jednom prilikom mi kaže, a tu je bila prisutna i jedna mlada službenica koja je dodeljena u Biro, po završetku srednje ekonomske škole: ’’ Znate druže Mečkiću jednom mi se niste dopali, nije mi se dopala vaša diskusija. Kad se na konferenciji razmatrao tarifni pravilnik fabrike, vi ste predlagali da fakturista ima veću platu od finansijskog palnera! ’’ Ja se potrudim da joj objasnim rečima: ’’ Mico, ako sam rukovodilac nisam nepogrešiv! I mi rukovodioci smo samo ljudi i grešimo kao i svi drugi, ali moramo da se trudimo da grešimo manje od drugih. U ovom slučaju ja sam imao u vidu da je Olga, kao fakturista, bila službenik sa petnaestak godina radnog staža, a da je naš planer za finansije mlad službenik koji i nije nikakv palner, već popunjava tabelu podacima za koje je drugi dao nacrt i objašnjenje, a on je tu samo kao službenik koji ispunjava tabele. I, na kraju fakturista je bio službenik  komercijalnog sektora čiji sam ja rukovodilac bi, a finansijski palner je pripadao privredno-računskom sektoru. Pa, valjda je i meni bliža košulja od kaputa.’’ Ona nezadovoljna tim mojim objašnjenjem odgovori mi: ’’Niste me ubedili! ’’ Posle tih njenih reči, zažalio sam što sam se uopšte trudio da objašnjavam jednoj budali, ali sam se strpio i nisam odmah reagovao.Posle desetak minuta, kad sam se potpuno smirio kažem: ’’ A, šta kažeš Mico, nisam te ubedio! ’’ Ona iznenađena, kao i ona mlada prisutna službenica, očekujući sukob odgovori : ’’ Pa niste druže Mećkiću.’’ Ja je zapitam: ’’ Šta misliš kada bi mi bila simpatičnija da li sa odgovorom, jeste vi ste u pravu druže Mečkiću ja to nisam imala u vidu, ili odgovor – niste me ubedili!? ’’ Odgovorila je, posle male pauze: ’’ Pa verovatno da sam odgovorila da ste u pravu.’’ Ja viknem ali ne u ljutnji: ’’ Pa što nisi tako odgovorila? Kada meni, koji volim da kažem istinu svakom u lice, to smeta, šta misliš kako bi to tek drugom smetalo! ’’ Ona mi odgovori: ’’ Ali druže Mečkiću pa mi smo stvorili takav odnos da jedno drugom iskreno kažemo šta mislimo! ’’ Ja međutim uporan u ’’ prevaspitanju ’’ nastavim: ’’ Ja sam mator i ne mogu da se mnogo menjam, ali ti si mlada i trudi se da budeš drugačija, jer ćeš manje gorkih trenutaka imati!’’.

Kad je generalni direktor Staklare Dupur doznao da sam podneo otkaz na položaj direktore Žitoprometa nagovarao me je da se vratim u Staklaru.

U industriji stakla sam postavljen na položaj direktora Biroa za produktivnost rada. Čitav Biro se sastojao od dve službenice i ja. Prvo što sam uradio u novoosnovanom Birou bila je organizacija preduzeća po ekonomskim jedinicama i vezivanje plata za jedinicu proizvoda. Tu našu organizaciju i nagrađivanje objavio sam prilično detaljno u časopisu „Ekonomika preduzeća“ čiji je urednik bio poznati beogradski profesor Ekonomskog fakulteta Kosta Vasiljević – Kostica.

On je ubrzo posle toga objavio da su među tri preduzeća u Jugoslaviji „Elka“ – Zagreb, „Rade Končar“ – Zagreb i Industrija stakla – Pančevo, koja su otišla najdalje u vezivanju plata za produktivnost rada, a Industrija stakla u Pančevu je ipak otišla najdalje. Ona je i troškove proizvodnje i plate vezivala za jedinicu proizvoda, što znači da su radnici zainteresovani ne samo da proizvedu što više, već i da štede na sirovinama, materijalu i električnoj energiji. Sve se to može detaljnije videti u mojim člancima objavljenim 1958. godine.

Te, 1958. godine učestvovao sam na javnom konkursu za rešavanje ekonomskog položaja preduzeća raspisanog od strane lista „Ekonomska politika“ i za svoje rešenje dobio sam drugu nagradu.

Posle ubeđivanja prihvatio sam se položaja direktora Žitoprometa. Zahtevao sam, pre nego što ću preuzeti dužnost, da pregledam bilans i polugodišnji obračun preduzeća. Ustanovio sam da postoji velika takozvana nelikvidna aktiva. Vrednost zaliha brašna po cenama koje se nikad više ne mogu postići jer je dobar deo toga brašna takvog kvaliteta da dolazi u obzir samo za stočnu ishranu.

Ja sam napravio obračun i došao do gubitka preduzeća od nekoliko desetina miliona. Otišao sam u Srez i saopštio potpredsedniku Blažeku, da ne želim da se prihvatim položaja direktora Žitoprometa, jer sve do te godine zaposleni su delili viškove, a čim sam ja došao treba da primaju umanjene plate. Ne želim da vadim, za drugog, golim rukama „kestenje iz vatre“. Naravno da je on takav moj stav osudio, ali ja sam ostao dosledan i napustio preduzeće.

Moram ispričati nekoliko epizodica iz tog kratkog direktorovanja u Žitoprometu (mislim mesec dana).

Kad je došla prva subota od mog direktorovanja, pred završetak radnog vremena, dolazi kod mene šofer putničkog automobila i obrati mi se: - Druže direktore u koliko sati da dođem sutra? Ja iznenađen, jer je sutra nedelja, pa pomislim da sam smetnuo sa uma nekakvu obavezu pa ga zapitam: - A šta imamo sutra, kad treba da dođeš po mene?! – On odgovori da je mislio da privatno idem negde, jer je to bio običaj mog prethodnika. Odgovorio sam mu: - Niko u Žitoprometu neće moći da koristi automobil u privatne svrhe polazeći od mene. Ti si slobodan nedeljom kao i svi drugi u našem kolektivu.

Zbog takvog mog stava prema državnim automobilima, a Žitopromet je imao tri, jedne nedelje stojim na autobuskoj stanici sa mlađim sinom i čekam autobus za Beograd. Priđe mi direktor pančevačke bolnice dr Bora Drndarski i iznenađeno mi reče: - Pa, dobro druže Mečkiću zar i vi, pored tri automobila Žitoprometa, idete autobusom za Beograd!? – Moj odgovor je bio: - To nisu moji automobili!

Sledeće subote dođe kod mene vozač kamiona i zamoli me da mu dozvolim da sutra, u nedelju, uzme kamion i preveze sebi neka drva iz Ivanova. Ja mu odgovorim da ne može niko da koristi vozila u privatne svrhe. Ukoliko bi dozvolio njemu, onda to ima pravo i svako drugi da traži. On, razočarano mi kaže: - Mi smo do vašeg dolaska to uvek imali! – Ostao sam dosledan, ali sam posle njegovog odlaska razmišljao o svom postupku.

Zaključio sam da su radnici ranije, imali da dele viškove plata, a sad prvi mesec da im se plata umanji za 10%, a ja, uz to, principijelan pa sprovodim novi režim i želim da šofera lišim privilegije koju je do sada uživao. Pozovem tog šofera pa mu ispričam sve to i kažem mu: - Uzmi kamion i prevezi svoja drva. Ali ne zato što ti na to imaš pravo, i da ću odstupiti od svog principa, već ne želim da to sprovodim sada kad prvi put primate umanjene plate i ja se baš sada našao da isterujem svoje principe i to na kome na radniku – šoferu. – Ovo sam izneo da bih dokazao da čovek mora da odstupa od svojih načela, ako ga uslovi na to prisile, ili da pri sprovođenju istih vodi računa o svim okolnostima. Ovaj moj postupak sa šoferom je brzo odjeknuo u kolektivu Žitoprometa da sam ja pošten i pravedan čovek.

U industriju stakla Pančevo stupio sam 16. juna 1952. godine. Nadao sam se, s obzirom da je to stara uhodana Fabrika, da je organizovana i da tu neću imati one probleme sa kojima sam se suočavao u „Jugovinilu“. Uverio sam se međutim, da su neodgovorni i nesposobni ljudi sve to obezvredili, pa su čak primenjivali iz stare kapitalističke organizacije, što je u socijalističkim uslovima postalo ne samo tuđe, nego i štetno. Ovde na prvom mestu mislim na organizaciju komercijalnog poslovanja i privredno-računskog sektora.

Zatekao sam Fabriku u velikim finansijskim teškoćama. Sledeći mesec po mom dolasku tj. jul radnici su primili umanjenu platu za 10%. I ovde su planeri, kao i u „Jugovinilu“, bili tako „velike patriote“ da su predvideli akumulaciju 2-3 puta veću od realne. Tada su plate bile vezane za ostvarenu akumulaciju, koja se izražavala u procentnoj stopi, u odnosu na plate. Ako su plate, primera radi, za odnosni mesec 1 milion dinara, a stopa u Industriji stakla je iznosila 700%, onda je trebalo ostvariti masu akumulacije od 8,000.000. – dinara da bi se državi platilo 7. miliona, a tek onda je ostajao 1 milion dinara za plate. To industrija stakla nije mogla da ostvari. Zbog toga sam čitav mesec dana jurio po državnim nadleštvima i Komori, koristeći sve prijateljske veze drugova sa kojima sam ranije radio još u Ministarstvu industrije FNRJ, da dokažem da Industrija stakla Pančevo ne može da obezbedi veću akumulaciju od 200%. Jedva sam u tome uspeo i tako smo do kraja godine primali redovne plate na nivou, predviđene tarifnim pravilnikom Fabrike.

Potrošnja ravnog stakla u zemlji je 1952. godine toliko smanjena da su zalihe u magazinu bile oko 1,000.000 m2, a da nismo imali više mesta za lagerovanje. Dobar deo proizvodnje je bacan u stakleni krš, tobože, da je to borba za kvalitet i da se baca lošije staklo. Kako je domaće tržište bilo ograničeno na potrošnju jedva od 3,000.000 m2 tražili smo plasman na inostrano tržište, i to po ceni gde, u ne retkim slučajevima, staklo poklanjamo i još doplaćujemo za vozarinu. Staklo je prodavano CIF – što u cenu podrazumeva i prevoz do carinskih magacina zemlje kupca.

Industrija stakla Pančevo, do mog dolaska, nije znala koliko je košta 1 m2 stakla upakovan za izvoz franko Rijeka, pa nije ni mogla da odredi limit ispod koga izvoznici nisu smeli prodavati staklo pri izvozu. Zbog tog su izvoznici naročito „Hempro“ izvozili po ceni koja ne pokriva ni samo vozarinu do luke kupca, a staklo ide na poklon.

Ležarina, zbog loše organizacije istovara i utovara u Fabrici i organizaciji transporta uopšte te 1952. godine, iznosila je 11,000.000 dinara, koliko je bila iznosila jednomesečna plata svih zaposlenih (1.300 radnika).

Na sve strane „curi“ pa ne znaš odakle da počneš. Posle sniženja stope akumulacije i fondova, odnosno obaveza prema državi, trebalo je izraditi kalkulacije i odrediti cene ispod kojih izvoznici ne smeju prodavati staklo u inostranstvu, i učiniti sve da se izvoz poveća.

Prodajno odeljenje Fabrike nije znalo kako izvršava ugovorne obaveze prema pojedinim kupcima, jer je način prodaje, što se administrativnog dela tiče bio kao pre rata. Onda nije bilo zaključivanja ugovora za godinu dana, već je svaka zaključnica bila i promtna isporuka. Znači, trebalo je reorganizovati i način i evidenciju prodaje.

O naplati isporučene robe nije se vodilo računa pa su pojedini, a to su bili oni najveći, kupci dugovali i po nekoliko meseci. Preuzeo sam službu fakturisanja u prodajno odelenje umesto da se nalazi u računovodstvu. Smatrao sam, da šef prodaje nije prodao robu sve dok nije naplatio. Tako sam išao prvo u organizaciju prodajnog odeljenja, zatim nabavnog, pa transporta, koji je takođe pripadao komercijalnom sektoru, magacinske službe i tako redom.

Pored preuzimanja fakturisanja i brige o naplati isporučene robe od privredno-računskog sektora i postavio sam rok da ukoliko od 10 dana po isporuci robe ne stigne uplata na naš račun, da se obavezno piše prva opomena. Ako ni na to nestigne uplata, za osam dana se upućuje druga opomena, a ukoliko ni ona ne urodi plodom obavezno utuženje.

U knjizi faktura, pored datuma istavljanja fakture, postojala je kolona datuma naplate računa i kolone datuma upućenih opomena. Tako smo dobili i „sliku“ o svakom kupcu i njegovoj urednosti, pa smo mogli prilagoditi i svoje ponašanje prema njemu, u vezi sa njegovim zahtevima. Knjigu sam lično kontrolisao svake nedelje, tako da je fakturista morao biti vrlo ažuran i uporan u pogledu naplate faktura.

Ustrojio sam kartoteku kupaca. Na svakom kartonu je bila upisana ugovorena količina i vrsta stakla, a pri izvršenju ugovora unosila se svaka isporuka i odmah i ukupna isporuka od početka godine do poslednje isporuke (najnovije). Uveo sam dnevnu evidenciju, prema kojoj se svakog dana znala proizvodnja, odnosno primljeno u magacin razaonice, isporučeno staklo u toku dana, od početka meseca, od početka godine i na kraju stanje-zaliha. Ovo je bio svakodnevni izveštaj koji se dostavljao generalnom direktoru, direktoru privredno-računskog sektora, tehničkom direktoru i komercijalnom direktoru. Sve ovo, proverio sam u toku pisanja, ostalo je nepromenjeno u Fabrici do današnjih dana. Ništa oni dalje nisu usavršavali.

Fabrika je imala penzionera železničara, koji je honorarno pregledao tovarne listove. Niko u Fabrici nije znao da izračunava vozarinu, jer nisu poznavali železničke tarife.

Zahtevao sam da svaki službenik u nabavnom odelenju mora da zna da se koristi železničkim tarifnim knjigama i da izvede kalkulaciju koliko nas pojedina roba, pri nabavci, košta franco Fabrika. To je morao da nauči i šef prodaje. Bunili su se, da to nije njihova dužnost, ali ja nisam hteo ni da čujem. Obećao sam im da će za 2-3 sata svaki od njih to naučiti.

Održao sam prosto kratak seminar i stajao sam svakom od njih posle na raspolaganju da mu posebno objasnim sve ono što nije shvatio. Svi su se posle prosto sami sebi smejali kako su bezrazložno pružali otpor, a to je vrlo jednostavan račun i potreban svakom komercijalisti.

Od magacionera potrošnog materijala i rezervnih delova, zahtevao sam da ažurno vode kartoteku i da je s vremena na vreme sravnjuju sa materijalnim knjigovodstvom. Bio je veliki otpor magacionera jer su smatrali da je to dužnost knjigovodstva, a poručivali su za nabavku određene robe kad su zapazili da je na odgovarajućem rafu više nema. Umesto da idu po kartoteci i da svaku robu čija je količina dovedena do na kartonu naznačenog minimuma, unesu u trebovanje za nabavku Nabavnom odelenju Fabrike.

Transport je bio poseban problem. Imali smo dve vrste transportnih radnika, onih koji su radili na istovaru sirovina i materijala i onih koji su vršili utovar stakla. Bili su to nekvalifikovani radnici koji su svaki čas dolazili u sukob sa šefom transporta, koji je bio demobilisan podoficir JNA. Sve te sukobe, taj šef je dovodio određenog radnika ili grupu, da ih ja rešavam. To sam jedno vreme trpeo, pa sam onda šefu transporta rekao: - Slušaj, šta si ti ovde?! Da li si tu da rešavaš, ili da stvaraš probleme? Ako ću ih ja rešavati, onda mi ne trebaš ti! – To ga je jako pogodilo.

Otišao je da se žali generalnom direktoru na moje ponašanje, a on uopšte nije znao da lepo razgovara sa sebi podređenim radnicima, već postupao kao prema vojnicima, ili zatvorenicima. Međutim teško mu je palo kad sam ja izneo istinu o njegovom radu. Naravno, da mi generalni direktor nije ništa rekao, već je to u jednom nevezanom razgovoru izneo kako se žalio šef transporta i magacioneri, ali da on nije na to reagovao jer sam ja bio u pravu i zahtevao sam da svaki na svom radnom mestu savesno i stručno izvršava svoj posao.

Što se transporta tiče imali smo dva plaćena železnička službenika. To su službenici železnice, koji se nalaze u Fabrici da bi evidentirali prekoračenja u istovaru robe iz vagona i zaračunavali ležarinu, a Fabrika je pored ležarine i njih plaćala. Drugim rečima, Fabrika plaća one koji je globe. Rekao sam da je između ostalog i zahvaljujući ovima, te 1952. godine, iznos plaćene ležarine bio koliko jednomesečna plata svih zaposlenih u Fabrici. Znači da nije bilo te ležarine radnici bi mogli primiti trinaestu platu.

Za sledeću, 1953. godinu saopštio sam železnici da ne želimo da plaćamo njihova dva službenika, niti ćemo im obezbeđivati kancelariju. To je u Fabrici izazvalo prilično uzbuđenje, posebno Sekretara fabričkog komiteta Partije, koji je bio predratni staklorezac u Fabrici. Svi su oni polazili od toga da su dva železničara i pre rata bila u Fabrici i da ih je Fabrika plaćala. Navodno, oni su od koristi, čim je kapitalista imao računa da ih plaća.

Moje objašnjenje je bilo da je kapitalista imao računa, ali mi nemamo. Predratni direktor je za novu godinu pozvao svakog posebno, od ta dva železničara, da im čestita novu godinu, a u koverti je stavio hiljadu dinara na ime čestitke. Ovi su zbog te „čestitke“ bili spremni da prodaju železnicu i da ležarinu zabeleže s vremena na vreme, samo onoliko koliko je bilo potrebno da ne bi ispali sumnjivi železnici. Danas, mi te mogućnosti za korumpiranje nemamo i oni nas zbog toga kažnjavaju vršeći svoj posao u korist železnice, a mi ih plaćamo. Ostao sam uporan i od 1. januara 1953. godine u Industriji stakla, ni do danas, nema više plaćenih železničkih službenika.

Uz sve to učinio sam da se prevoz peska umesto po 15 tarifnom razredu obračunava po 19. Železničke tarife su tada imale 24 razreda za prevoz robe. Najskuplji je prvi, a najjeftiniji 24. Ukinuta je na moju intervenciju dostavna postrojba za železničke vagone, promenjeno vreme prijema bruta (punih vagona) od železnice na industrijski kolosek Fabrike, čime je potpuno otpala svaka ležarina. Tako se Fabrika, bar za moje vreme, oslobodila globe od strane železnice. Za ovo postoji dokumentacija o polemici koju sam vodio sa železnicom preko lista „Trgovinski pregled“. Pokušao sam da uvedem štednju gde god se to moglo. Sve ovo što sam učinio u Fabrici stakla napisao sam u člancima glasila staklare „Naša reč“ br.547, 548, 549 od 1987. godine.

Insistirao sam da se staklo u tablama liferuje na kraksnam (to su neka vrsta soški na koje se staklo naslanja u magacinima) za veće kupce, jer će se na taj način uštedeti na ambalaži, nezavisno što mi sa troškovima ambalaže opterećujemo cenu stakla i nju plaća kupac.

Plasman stakla bio je najveći problem. Kako domaće tržište nismo mogli nikakvim stimulacijama proširivati, tražili smo izlaz u izvozu. Stekao sam utisak da izvozna preduzeća nisu zainteresovana da sa više truda rade na plasmanu ravnog stakla jer je „Hempro“ tada imao velike poslove oko izvoza šibica i plavog kamena koji je uhodan.

Odlučio sam da od 1. januara 1953. godine Fabrika registruje samostalni izvoz svojih proizvoda. U tu svrhu doveo sam jednog službenika iz „Hempra“, sa kojim se nisam usrećio, ali ja u to vreme nisam znao tehniku izvoza.

Gotovani iz Hempra i drugih izvoznika počeli su da nam podmeću klipove u točak. Uspeli su da, one, u državnoj upravi nagovore da Industriji stakla smanje koeficijent pri izvozu ravnog stakla od 8, koliko je do tada bio na 4. To znači, da se dolar obračunat u dinarima prepolovljuje. Grdne muke sam imao da dokažem tu podvalu od strane bivših izvoznika. Zahvaljujući mom prijatelju Sorgeru Jevrejinu, koji je radio u Saveznoj trgovinskoj komori i Dušku Avramovu, mom zemljaku i prijatelju iz Taraša, koji je tada bio sekretar Savezne trgovinske komore uspeo sam u tome. U prisustvu svih dotadašnjih izvoznika stakla (Hempro, Morava i Bilje) dokazao sam predstavnicima Ministarstva spoljne trgovine da su ih spoljnotrgovinska preduzeća prevarili i da smo mi na svim tržištima postigli znatno više cene nego što su to oni kao tobože stručnjaci za spoljnu trgovinu postizali, ali još uvek nas koeficijent 4 ne pokriva. Bili  su prosto ismejani, i koeficijent za obračun izvoza je vraćen na ranijih 8.

Mučili smo se, ali smo te 1953. godine, umesto 250.000 m2, koliko su prethodne godine izvezli Hempro i Morava, izvezli 1,070.000 m2 i na svakom tržištu smo postigli bar za 20% više cene od onih koje su postigli Hempro i Morava, a naročito Hempro, koji je prodavao u bescenje.

Zahvaljujući izvozu Industrija stakla se oslobodila velikih zaliha stakla, a dobit na kraju godine bila je iznenađujuće visoka, da smo bili u mogućnosti da isplatimo još 11 mesečnih plata preko redovnih plata. Naravno da to nismo učinili, jer je generalni direktor Manojlo Dupor vodio računa o perspektivi fabrike i o potrebi investiranja u proširenje i modernizaciju.

Kad sam pomenuo Dupora, moram pomenuti da smo se mi znali još u Ministarstvu industrije, gde je on bio službenik u Kontrolnom odeljenju, a ja načelnik jednog odelenja, ali meni nije smetalo što je on generalni, a ja komercijalni direktor. Nisam želeo da imam tu opšte rukovodeću ulogu, želeo sam struku.

Dupor je bio vrlo vredan i inteligentan čovek, ali sa skromnim znanjem za stručnu stranu (komercijalno-finansijsku). U mene je imao puno poverenja i trudio se da pored mene nauči sve ono što je i sam osećao da mu nedostaje. Brzo je sve shvatao i za godinu dve dana bio je kompletan generalni direktor, koji je sve sektore Fabrike držao u svojim rukama.

Te prve godine moga rada u Fabrici u novembru 1952. godine došao sam jedne noći u računovodstvo Fabrike, jer sam stanovao u neposrednoj blizini u fabričkoj koloniji. Znao sam da se radi finansijski plan za 1953. godinu, a isti radi jedna neznalica, ali uobražen Boris Popović, koga sam znao još iz Jugovinila, gde je radio u vreme kad sam i ja bio. On je nakon 5-6 meseci, po mom dolasku u Jugovinil otišao, jer ga niko nije trpeo kao neznalicu i bolesno prepotentno stvorenje. Zatekavši ga u Industriji stakla, i to kao šefa finansijskog plana, odmah sam znao kako taj plan može da izgleda. Bilo je 2 sata ujutro, kad sam ga posetio i pogledao kakav je račun izveo, da ukupan prihod fabrike za sledeću 1953. godinu ne može da pokrije troškove proizvodnje, a o akumulaciji nema ni govora, već predviđa planski gubitak.

Ujutro, po dolasku u kancelariju kažem Duporu šta sam noćas video i predložim mu da ja izradim plan. Da se direktor privredno-računskog centra ne bi ljutio na mene što se mešam u njegov sektor predložio sam Duporu da on kao generalni direktor preuzme da izradi plan za 1953. godinu. Tako sam uz prisustvo Dupora, za vreme novembarskih praznika (29. novembar), izradio plan za narednu godinu. Dupor je učestvovao u tom radu, pa je već sledeće godine mogao i sam to da uradi, ili bar da daje stručne primedbe i savete.

Kad je sve to tako bilo organizovano, nisam ni znao da smo bili prva fabrika koja se registrovala za samostalni izvoz svojih proizvoda, ili da se i van Fabrike zna kako spadamo u red organizovanijih industrijskih preduzeća u Jugoslaviji. U ovo me je uverio ing Zvonko Babić, direktor Tvornic papira na Rijeci, koji mi je prilikom našeg prvog susreta na Rijeci 1955. godine u razgovoru rekao, da je čuo da smo mi, Industrija stakla Pančevo i Tvornica Frank u Zagrebu dve najbolje organizovane fabrike. Možda nismo bili među prve dve u Jugoslaviji, ali eto takav nas je „bio glas“.

Posle svega urađenog svoj posao sam obavljao sa manje napora nego ranije, ali tada je generalni direktor Dupor počeo da „zazire“ od mene i da se pribojava da ću ga ja „istisnuti iz njegove fotelje“, jer na mene računaju u Partijskom komitetu grada i sreza. Ja sam postao predsednik Radničkog univerziteta u Pančevu, a to je njemu bio signal da me ukloni sa položaja komercijalnog direktora.

Dogovorio se sa Ilijom Varićakom, jednim prepotentnim primitivcem, koji je bio direktor fabrike aviona „Utva“ u Pančevu i član sreskog komiteta Partije, a kasnije i Predsednik Sreza, da za komercijalnog direktora primi jednog pravnika iz Tvornice aluminija – Ražine kod Šibenika, koji je predratni službenik Trepče i koji govori: engleski, nemački i francuski.

Dupor mi je saopštio tu svoju odluku, a mene će postaviti za direktora biroa za produktivnost rada, koji će formirati čim se ja razrešim dužnosti komercijalnog direktora. Mirno sam prihvatio tu odluku, mada mi nije bilo svejedno.

Kad je Dupor bio na godišnjem odmoru, ja sam ga zamenjivao na položaju generalnog direktora. U tom vremenu dođe taj budući komercijalni direktor, zvao se Ratarac, iz Ražina, da vidi stan i da se dogovori o danu preuzimanja dužnosti. Iz razgovora koji sam vodio sa njim video sam, da je to najobičniji činovnik – ćata i to stariji pa od njega ne možeš očekivati da se mnogo izmeni. Dogovorili smo se o svemu i on je otputovao u Ražine.

Kad se Dupor vratio sa godišnjeg odmora ispričam mu kako sam se dogovorio sa budućim komercijalnim direktorom, a Dupor me zapita: - Je li, kakav je utisak ostavio na tebe? – Naravno, da ja nisam hteo ništa loše reći, jer bi on to shvatio kao sujetu, već sam rekao da deluje kao ozbiljan čovek i to je bilo sve.

Dupor mi je rekao da ne pričam nikome o toj budućoj smeni. Nisam znao zbog čega, ali sam to prihvatio kao njegovu želju pretpostavljajući da ima za to razloga.

Zamislite, na jednom sastanku Radničkog saveta, kome sam slučajno i ja prisustvovao, na kraju Dupor saopštava: - Predlažem da se na mesto komercijalnog direktora, umesto Laze Mečkića, postavi Aleksandar Ratarac, koji je pravnik, sa dvadesetak godina radnog iskustva na komercijalnim poslovima, govori tri svetska jezika. – Za sve prisutne to je bilo veliko iznenađenje i čim je završio, Predsednik Radničkog saveta mu je postavio pitanje: - A gde će drug Laza?! – Dupor odgovara: - Drug Laza je 6 godina na tom mestu, a sada će ići na dužnost direktora biroa za produktivnost rada koji je u formiranju. – Neko od članova Radničkog saveta zapita: - Da li se drug Laza slaže sa tim?! Ja sa kiselim smeškom odgovaram: - Slažem se, a valjda je to tako potrebno jer sam svojih 6 godina staža ispunio. Dupor na to odgovara: - Odgovorio je i drug Laza kao komercijalni direktor, ali nama se pruža prilika da dobijemo tako iskusnog i stručnog čoveka!  - Samo još da je rekao: boljeg od Laze, što se podrazumeva.

Tako se završila moja odiseja u Industriji stakla sad sam tek shvatio zašto Dupor nije dao da se o tome priča pre nego on to saopšti. Plašio se da bi se moglo desiti da Radnički savet odbije njegov predlog kada bi se eventualno pojedinci mogli dogovoriti sa mnom, da se suprotstave.

Kako se završio sastanak, ja na izlazu iz sale kažem Duporu: - Zasra ga ti prijatelju! Da ideš u tri materine! Ja ću takvu platu kakvu imam u Fabrici stakla imati u svakoj Pančevačkoj prčvarnici.

Sutradan sam podneo otkaz i prešao na rad u Radnički univerzitet, s tim da sam doneo odluku da napustim Pančevo. Ubrzo sam postavljen za načelnika za privredu Opštine Vračar u Beogradu, gde mi je obećan stan koji je u izgradnji u Cvijićevoj ulici.

Dolazio je Dupor kod mene u Opštinu da me zove da se vratim u Fabriku, ali ja to nisam hteo. U Opštini su me prevarili. Kad sam otišao, posle mesec dana od preuzimanja dužnosti, da vidim kako teče izgradnja stana, radnici na gradilištu su se smejali. Oni još nisu ni oslobodili teren da počne gradnja te zgrade, a ne da za mesec dana bude useljiva. Kako se kod nas gradilo to znači da za 2-3 godine stan neće biti gotov.

Odmah po povratku u Opštinu podnesem momentalni otkaz i stupim za honorarnog službenika u Fabrici nameštaja „Gaj“ u Pančevu. Izradio sam im investicioni program.

Gradski komitet Partije me je u međuvremenu ubeđivao da preuzmem Fabriku skroba u Jabuci, da budem generalni direktor što sam ja odbio. Kao što sam napred istakao ja nisam želeo da budem opšti rukovodilac. Posle toga su me pozvali da budem direktor Žitoprometa u Pančevu. To je navodno do tada bila solidna privredna organizacija, a njihov dotadašnji direktor Bora Ćorluka će otići za direktora Skrobare u Jabuci.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak