Početkom septembra 1977. godine došao je kod mene, u kancelariju Privredne komore Jugoslavije, profesor ljubljanskog univerziteta Ing. Friderih Gerl, moj poznanik još iz zajedničkog rada u Ministarstvu industrije FNRJ od 1947-1950. godine, i ispričao mi, da želi da proda nekoliko svojih patenata za proizvodnju deterdženata. U tu svrhu, sutradan, ide u Ljig, da sa tamošnjim opštinskim predstavnicima zaključi ugovor o kupo-prodaji.

Posle detaljnog upoznavanja o kakvim se patentima radi, poželeo sam da taj posao realizuje sa opštinom Novi Bečej. Objasniu sam mu, da u Poljoprivrednom kombinatu „Biserno Ostrvo“ u Novom Bečeju rade 2-3 mlada inženjera, koji su na mene ostavili utisak preduzimljivih i energičnih ljudi i da ću ga povezati sa njima.

Odmah sam, u njegovom prisustvu, telefonom pozvao Ing. Stevicu Neatnicu, tadašnjeg direktora „Bisernog Ostrva“ i dogovorili smo se da sutra dođe kod mene u kancelariju, gde će biti i profesor ing. Gerl, da se dogovore o daljem vođenju pregovora oko kupo-prodaje patenata za proizvodlju deterdženata.

Sutradan, u zakazano vreme, došli su kod mene u kancelariju Privredne komore Jugoslavije profesor Ing. Friderih Gerl i Ing. Stevan Neatnica kao predstavnik „Bisernog ostrva“. Upoznao sam ih i saopštio Ing. Neatnici da je profesor Gerl moj prijatelj, još od pre 30 godina, da ima patente za proizvodnju deterdženata koje želi da plasira u proizvodnju.

Profesoru Gerlu sam predstavio Ing Neatnicu kao direktora Poljoprivrednog kombinata „Biserno Ostrvo“ iz Novog Bečeja, zainteresovane za kupovinu tih patenata.

Učinio sam malu šalu, da za svoje posredovanje ne tražim nikakvu proviziju, niti bilo kakvu nadoknadu za popijenu kafu i čašicu dve rakije. Želim da ih ostavim da, sami na miru, se dogovore o daljim koracima na realizaciji tog velikog posla.

Posle ovog prvog sastanka dogovorili su se, da predstavnici firme NOVUM iz Ljubljane dođu sa svojom ponudom u Novi Bečej radi upoznavanja, pored predstavnika poljoprivrednog kombinata „Biserno Ostrvo“ i predstavnike Skupštine opštine Novi Bečej, sa svojim patentima i uslovima za kompletnu ponudu izgradnje fabrike deterdženata.

Odnosi između Kombinata „Biserno ostrvo“ i „NOVUMA“ razvijali su se vrlo intezivno i već krajem 1977. Godine doneta je odluka o izgradnji Fabrike u Kumanu.

U tom cilju donet je, početkom 1978. (marta) godine samoupravni sporazum o osnivanju Radne organizacije „Biser“ za proizvodnju hemijskih sredstava za čišćenje.

Vratio sam se iz Budimpešte sa položaja direktora Komercijalno tehničkog biroa 30. Juna1970. Godine. Javio sam se na dužnost u Komori 1. Jula 1970. Godine potpredsedniku Stojanu Milenkoviću za raspored na novo radno mesto. Upozorio sam ga da ja ne želim da dokazujem da sam Srbin i da sam vojvođanski kadar, jer „ključevi“ mene ne interesuju, već da po svojoj stručnosti dobijem odgovarajuće radno mesto.

Postavljen sam za sekretara Sekretarijata za saradnju sa SEV-om. Na tom poslu sam ostao do 1975. Godine, kada je taj sekretarijat pripojen Sekretarijatu za saradnju sa socijalističkim zemljama. Postao sam sekretar tog novoformiranog sekretarijata, na kom sam mestu ostao sve do odlaska u penziju.

Do spajanja Sekretarijata za saradnju sa SEV-om došlo je ubrzo po odlasku Rudi Kolaka kao predsednika i Stojana Milenkovića kao podpredsednika Privredne kokore Jugoslavije. Na njihovo mesto došli su Ilija Vakić za predsednika, Ratko Svilar za podpredsednika, Srbin iu Hrvatske kao hrvatski kadar, Boris Šuderl kao podpredsednik iz Slovenije, a za generalnog sekretara, došla je jedna još bleđa ličnost od svih ovih, Srbin Stevan Suša, kao predstavnik Srbije.

Svilar kao tobožnji poznavalac saradnje Jugoslavije sa SEV-om, jer je bio više puta na zasedanjima pojedinih sevovskih komisija i sekcija, predložio je da se ukine Sekretarijat za saradnju sa SEV-om, a da se pojedini sekretari komisija priključe odgovarajućim savetima Komore.

Uzalud smo dokazivali da je to pogrešno. Da se pripajanjem ostatka tog Sekretarijata Sekretarijatu za saradnju sa socijalističkim zemljama, gde se radi o bilateralnim odnosima sa pojedinim zemljama, gubi kontrola jedinstvenog nastupa u pojedinim  Komisijama u SEV-u.

Svilar je hteo pomalo da se i meni osveti, zbog jednog beznačajnog sukoba, kojom prilikom nisam dozvolio da me nazove svojim sekretarom. On je, kao direktor Fabrike „Đuro Đaković“ iz Slavonskog Broda bio u Komori predsednik Komisije za saradnju sa SEV-om, čiji sam ja bio sekretar. Znači, ja sam bio sekretar kKomisije, a ne Svilarov, na to sam mu jednom prilikom skrenuo pažnju, a to je malog i sitnog čoveka jako zabolelo i nikad mi to nije oprostio. Sad, kako je došao za podpredsednika Komore, našao je priliku da mi se osveti.

Naravno da to za meni nije bila nikakva teškoća, jer sam izabran za sekretara tog novog sekretarijata, a taj posao sam poznavao i sa lakoćom obavljao.

Prva analiza koju je taj novi Sekretarijat pripremio za Upravni odbor Komore uglavnom sam ja uradio, što mi je obezbedilo potreban autoritet kod svih sekretara sekcija, koji su inače u Komori bili službenici višeg ranga i „mele velmože“. Nisam imao nikakvih sukoba sa njima. Oni su svoj posao obavljali kao što su to činili i ranije. Napuštali su radno mesto kad god im je to bilo po volji, baš kao što su činili i pre mog dolaska.

Nisam hteo ništa posebno da menjam u tom pogledu, već sam samo zahtevao da poslovi budu na vreme obavljeni, a da je sada stvaram od njih drube ljude, a svaki je imao dvadeset i više godina radnog staža, bio bi sizifovski posao. Te navike je moguće menjati, ali sa velikim naporom i pod uslovom da se sve u Komori menja što se tiče rada, a ovako nije mi padalo na pamet. Posebno što sam računao da ću za godinu dve u penziju i neću ni sebi, a ni drugima da zagorčavam život.

Takav moj odnos bio je potpuno prihvaćen, a s obzirom da sam pred njima i „položio“ stručni ispit u vezi sa izradom analiza i istupa protiv predstavnika Sekretarijata Ministarstva SFRJ za spoljnu trgovinu na pojedinim sekcijama, gde su ovi svu krivicu za neuspehe svaljivali na Komoru. Samo sam jednom istupio protiv takvog ponašanja, nekog Karadžića iz Sekretarijata za spoljnu trgovinu, i više nisam imao potrebe, jer su se drugi predstavnici tog Sekretarijata, kad sam ja prisutan nekom sastanku, uzdržavali od napada na Komoru.

Moram, kao svoj poslednji istup protiv odnosa ljudi iz državne uprave, naročito rukovodećih koji su po ključu došli iz pojedinih republika slučaj Filipa Bobića, Srbina poreklom iz Hrvatske. Oni su se nalazili na položajima ministara ili pomoćnika ministara u Saveznom izvršnom veću, ali je za njih bilo osnovno da se u svako poduhvatu obezbedi interes republike iz koje su došli, a o Jugoslaviji brinuli su, po neki savestan načelnik ili službenik, koliko je mogao da to čini od nadređenog mu predstavnika republike.

Učestvovao sam na Drugom zasedanju Mešovitog komiteta za robnu razmenu sa Narodnom republikom Kinom u Pekingu od 30. Maja do 5. Juna 1977. Godine, kao član Jugoslovenske delegacije. Predsednik našeg dela Komiteta (naše delegacije) bio je Filip Babić, Srbin rođen u Hrvatskoj i na tom položaju se nalazio kao hrvatski kadar po ključu.

To sam smatrao za potrebno da naglasim, jer im je služio odanije nego svaki Hrvat. Nije bezrazložna ona Njegoševa misao: „Poturica gori od Turčina“. Filip, ili Pija kako su ga iz milja zvali, bio je uz svu tu svoju odanost izuzetno površan čovek. Dugo je radio u Ministrarstvu inostranih poslova gde se ništa nije radilo, pa nije imao navike ni kad se našao na radnom mestu gde se nešto ipak mora raditi.

Pošli smo na to zasedanje bez ikakvih priprema. Kako nisamnavikao da budem slepi pratilac i gluvi učesnik u radu bilo kojeg tela ili organa u zemlji, a posebno to nisam mogao da zamislim kada idemo na tako dalek put.

Napisao sam jednu kraću studiju, koju sam nazvao „Informacija o mogućnostima razvoja ekonomska saradnje sa NR Kinom“. Ta informacija je umnožena na stotinak primeraka i dostavljena odgovarajućem skupštinskom odboru Saveza skupštine, Saveznom izvršnom veću, Republičkim komorama i svim članovima našeg dela Komiteta za ekonomsku saradnju sa Kinom i svim članovima delegacije koja putuje na Drugo zasedanje Komiteta.

Prisustvovao sam, pre polaska u Kinu, zasedanju odbora za spoljnu trgovinu Saveza skupštine, kome su prisustvovali i svi članovi naše delegacije. Predsednik delegacije Filip Babić upoznao je Odbor o našoj ekonomskoj saradnji sa Kinom i između ostalog rekao, da mi nemamo tu mnogo šta da očekujemo. Naša saradnja je mala i takva će biti i dalje.

Na takav pesimistički stav su mu se suprotstavili članovi Odbora Savezne skupštine koji su pročitali moju informaciju u kojoj sam ja nagovestio da postoje uslovi da se naša saradnja sa Kinom proširi i na ekonomskom planu. Peko Dapčević, kao član Odbora je čak zamerio Filipu Babiću, da njegove reči odudaraju od ove informacije koju su oni dobili i da je on sklon da prihvati ono što u informaciji stoji. Na žalost – Babić, zbog svoje površnosti, nije ni tu informaciju pogledao, a ne da je prodiskutovao njen sadržaj sa celom delegacijom, pa ako je ona nerealna da se ukaže na te nerealne momente.

To međutim nije i najizraženiji primer njegove površnosti i neznanja. Stigli smo u Peking i prilikom prvog dana na plenarnoj sednici su govorili samo predsednici delegacija. Naš predsednik Babić pored opštih fraza želeo je da bude i nešto određeniji, pa kineskoj strani ponudi desetak miliona dolara manipulativnog kredita. Kad je to izgovorio ja sam se postideo, jer je naš međusobni odnos razmene zasnovan na gotovinskom plađanju, a ne na bazi kliringa kada se i ustanovljava manipulativni kredit, do kog iznosa se jedna strana može naći u minusu, a da druga ne traži obračun potraživanja. On ni to ne zna, a radi kao pomoćnik saveznog Sekretara za spoljnu trgovinu.

Mi smo svoje robne liste našeg željenog uvoza iz Kine i listu ponuđenih roba za izvoz u Kinu dostavili kineskoj strani još marta, a Kinezi su nama svoje robne liste uručili posle plenarnog zasedanja mešovitog komiteta, a već po podne u 15 časova trebalo je da otpočnu konkretni razgovori.

Predsednik kineskog dela na plenarnom sastanku izneo je između ostalog i kritiku na naš odnos oko isporuke bakra i kupovine pirinča, kao i da je deficit razmene bio na njihovu štetu od oko 10 miliona dolara.

Moj predsednik delegacije Babić obrazložio je zašto nismo kupili njihov pirinač, jer je imao veći sadržaj pesticida od dozvoljenog, ali nije koristio podatke iz moje informacije u kojoj je istaknuto da je deficit na našu štetu od 1,5 miliona dolara, a ne kako tvrdi kineski Predsednik delegacije. Uz to mogao je reći da nam je neshvatljivo kinesko insistiranje za izbalansiranu razmenu, kada su u prošloj godini imali deficit sa Japanom, na svoju štetu, u iznosu od 1,5 milijardi dolara, a sa SAD, i Nemačkom 0d 300-400 miliona dolara.

On je bio zadovoljan što su Kinezi nagovestili da će i u narednoj godini kupiti brodove i brodske motore koji se proizvode u Hrvatskoj i bio je spreman da im učini sve druge ustupke koje bi eventualno zahtevali, te je otuda i njegova neznalačka ponuda manipulacionog kredita.

Po završetku plenarne sednice slučajno sam zapitao Babića, ko će voditi pregovore a on je odgovorio: - Pa, ti, a ko bi drugi?! – Iznenađen tim odgovorom, a kako je to potvrdio i predstavnik Sekretarijata za inostrane poslove, inače član naše delegacije, nije mi preostalo drugo već da se primim tog posla, ali sa negodovanjem. Da su mi to saopštili ranije ja bi se bolje pripremio, a ne ovako iznenada, sa onim što sam morao da znam kao član delegacije.

Plenarni sastanak se završio u 12 sati, kada smo dobili i kineske robne liste, a kao što sam već izneo pregovori treba da počnu po podne u 15 časova. Nije mi preostalo drugo, već da sa kineskim i našim robnim listama odem u Predstavničtvo Komore u Pekingu i da tamo usamljen pokušam da uporedim liste i pripremim primedbe i predloge, dok su ostali članovi delegacije na ručku.

Stigao sam u 14.30 u hotel, gde sam sa članovima naše delegacije, izuzimajući predsednika Babića i predstavnika Sekretarijata za inostrane poslove, koji se postavio kao nekakav politički komesar koji ništa ne zna, ali je tu da obezbedi političke „interese“ Jugoslavije. Sastanku  su pored članova delegacije prisustvovali i  direktori nekolicine naših preduzećakoji su došli sa delegacijom kao nekakvi eksperti, a ustvari da „uguraju“ u liste proizvode koje izvoze ili uvoze preduzeća čiji su oni direktori.

Upoznao sam ih sa sadržajem kineskih robnih lista sa napomenom da su one kao takve za nas neprihvatljive, a posebno lista kineskog uvoza te da ću ja odbiti da danas uopšte razgovaramo o sadržini te liste. Zahtevaću da kineska strana predloži novu listu. Takođe sam im naglasio da ne upadamo jedan drugom u reč i da se ne zalećemo u ponudama i obećanjima i da jedan drugom konkurišu tu pred kineskom stranom, Svako ko želi da uzme reč, mora je tražiti od mene, jer u protivnom ću se svakoj samovolji najenergičnije suprotstaviti.

Otišli smo na pregovore, koji su počeli tačno u predviđeno vreme. Odmah pošto je šef kineske pregovaračke strane otvorio sastanak zamolio sam za reč i rekao:

- Žao mi je što moram da konstatujem da postupak kineske strane u ovim pregovorima nije u skladu sa nivoom naših uzajamnih političkih odnosa. Ne odgovara našim političkim odnosima okolnost da smo mi poslednja zemlja sa kojom Kina sklapa trgovinski sporazum u junu za godinu čija je polovina već istekla; da smo mi insistirali preko kineske ambasade u Beogradu  da se sastanak naših delegacija održi još na početku godine, ali –na žalost- odgovor je bio da pričekamo odgovor iz Pekinga; da smo mi naše robne liste dostavili još u martu, a kineska strana nam svoje liste uručuje na plenarnom sastanku i da po istim već nakon 2-3 sata treba da vodimo pregovore. Takav postupak je neprihvatljiv i da zbog toga predlažem da pregovore odložimo za sutra u 9 časova, a da za to vreme kineska strana revidira svoj stav u vezi sa kupovinama iz Jugoslavije i predloži drugu listu njihovog uvoza. Ili, ako hoće da ipak razgovaramo o njihovom izvozu u Jugoslaviju mi to možemo prihvatiti, s tim da o uvozu Kine iz Jugoslavije raspravljamo sutra pošto se kineska strana konsultuje sa svojim nadležnim da predlože novu listu uvoza.

- Šef kineske delegacije je pokušao da se brani, ali sam ja ostao dosledan svom predlogu i zamolio ih da shvate da mi nemamo o čemu da pregovaramo na osnovu predložene liste kineskog uvoza. Prihvaćeno je da to popodne razmotrimo naše robne liste i kinesku listu uvoza, što je obavljeno do 20 časova.

Za vreme večere, kada smo bili svi članovi naše delegacije i predstavnici (direktori) naših preduzeća na okupu upoznao sam Filipa Babića kako su tekli raugovori, kao i da sam odbio da razmatramo listu kineskog uvoza iz Jugoslavije. On je sav uzbuđen, jer se uplašio da će izostati kineski uvoz brodova i brodskih motora, rekao:

- Ko je tebe ovlastio da ti prekidaš razgovore i da ti odlučuješ da li će se pojedina lista razmatrati ili ne?!

- Uzvratio sam mu rečima: - Za tebe je jedino važno da su u robnoj listi brodovi i brodski motori iz Hrvatske, a sve drugo je sporedno ili čak uopšte i ne mora biti predmet razmene! Ti si toliko površan i neznalica da se nisi uopšte pripremio da budeš predsednik naše delegacije! Crveneo sam kad si „izvalio“ onu glupost da ustanovimo iznose manipulativnih kredita! Ja sam ovde od tvoje strane ovlašćen da budem rukovodilac naše strane u pregovorima i postupio sam onako kako mi je savet nalagala. Na prvom mestu kao Jugosloven.

- Ništa to Babića nije pogodilo, već je zaćutao i kao da se ništa nije desilo bez obzira što je moje reči upućene njemu čulo svo naše društvo koje je sa delegacijom došlo iz Jugoslavije. Nastavio je da večera i da priča sa onima koji su mu bili bliži, pa i sa mnom, kao da ga nisam uvredio. I to valjda spada u diplomatski manir!

O svemu ovome sam izvestio rukovodstvo Privredne komore Jugoslavije i Savezno izvršno veće svojim pismenim izveštajem od 17. Juna 1977. godine. Ukoliko nekog od mojih potomaka to detaljnije interesuje mogu pročitati u kopiji tog izveštaja koji se nalazi u mojoj ukoričenoj knjizi „Neki radovi sa područja privrede“ kao poslednji prilog. U pomenutoj knjizi se nalazi i moja informacija o mogućnostima razvoja ekonomske saradnje sa NR Kinom.

Za direktora Komercijalno-tehničkog biroa komore sa sedištem u budimpešti izabran sam krajem januara 1967. godine.

Kancelarije Biroa bile su u zgradi naše Ambasade u Budimpešti. Moj dolazak dočekan  je od Ambasadora Dr. Dušana Čalića, Srbina iz Hrvatske, koji je verno i sa svom odanošću služio Hrvatskoj, pa je u meni video uljeza, koji je potisnuo jednog Hrvata koji se, do mog dolaska, nalazio kao predstavnik Komore u Budimpešti. Razume se takav stav su prihvatili i svi poltroni u Ambasadi: Mladen Žiža, kao ekonomski savetnik, njegov ataše Milan Drnjević po ocu Hrvat i majci Mađar jedan rođeni poltron, ali vredan i inteligentan, što nije bio slučaj sa Žižom. Konzul Martinović Zoran, udbaš koji ništa drugo nije znao nego da u svakom čoveku vidi sumnjivog podanika Jugoslavije, a još gori je bio njegov činovnik, Čeda Bajić, bivši milicioner iz Novog Kneževca, Sente i Subotice.

Za njih sam ja bio neprijatelj Jugoslavije, a većih neprijatelja, zbog njihovog ne rada, ili lošeg rada, nije bilo. Ilustrovaću to primerom Žižinog ponašanja. Dođe na primer predstavnik nekog našeg preduzeća iz Jugoslavije i obrati se ekonomskom savetniku Ambasade Mladenu Žižu da mu da neka obaveštenja ili savete. Žiža ga potpuno pogrešno informiše i to namerno. Kad ovaj ode, a on se obrati nama, koji smo se slučajno našli u susednoj kancelariji, rečima: Ala sam ga zaj... – I ispriča šta mu je učinio.

Ja reagujem kao Jugosloven, i čovek koji je bio u preduzeću i zna šta bi mu takva pomoć ambasade značila, skočim i kažem: - Jer ti tog čoveka znaš ?! – On odgovori da ga prvi put vidi. – Ja onda sav u vatri kažem: - Pa kako možeš biti tako pokvaren i ciničan, pa je si li svestan kakve štete nanosiš time Jugoslaviji?! – A on, nonšalantno odgovara: - Ma nek se j... mater! – Ja nastavljam: - Pa ti si posebno dobro plaćen da u takvim slučajevima pomogneš, a ne da neprijateljski sabotiraš rad naših privrednika na mađarskom tržištu! – To su bile moje dalje iluzije.

Takav odnos prema meni i prema radu tih neznalica, terao me na pomisao da se vratim.

Naročito onih iz Konzularnog odeljenja ambasade, gde stranke čekaju po dva tri sata u čekaonici Konzularnog odelenja dok „Gospodin“ Konzul i njegova svita čita novine, pije kafu i pričaju viceve i tek na jedvite jade otvaraju šalter  i saslušaju želje jednog po jednog iz pune čekaonice.

Želeo sam da se vratim, bez obzira što sam, za naše Jugoslovenske prilike, bio izuzetno dobro plaćen. Nije sve u plati. Ponos i moral su za mene  uvek bili na prvom mestu.

Posle prvog dolaska kući u Beograd i u svom bolu pričao sam to porodici. Moj sin Ljubiša mi je, nezavisno što je želeo da svojim boravkom u Budimpešti uštedim novac za kupovinu automobila, jednostavno isvesrdno podržao. – Tata vrati se nemoj da trpiš taj ološ. Možemo mi i bez automobila, ali nemoj da se tamo razboliš od sekiracije! – To mi je bila neophodna podrška, ali i da istrajem, na samo da trpim, već da budem još kategoričniji u svojim stavovima.

Na moju sreću, za 2-3 meseca, otišao je ambasador Čalić, na njegovo mesto došao je Gaza Tikvicki, koga sam znao još iz Komore, gde je bio  jedno kratko vreme Podpredsednik, mada moram reći da ni on nije bio ništa bolji od Čalića, jedino što nije imao doktorsku titulu, ali je zato znao kao i svi rukovodeći partiski kadrovi da se drži gordo čak oholo.

Otišao je i Mladen Žiža, a na njegovo mesto za ekonomskog savetnika došao je Raša Stakić, jedan divan iskusan ekonomista, a iznad svega skroman i pošten čovek. Sa njim sam odlično sarađivao sve do poslednjeg dana boravka u Budimpešti.

Na mesto konzula Zorana Martinovića došao je vrlo društven čovek, možda pomalo površan, ali zato simpatičan i dobroćudan Duško Knežević. Njegov sin je Srđan Knežević sportski reporter na Televiziji Beograd.

Sve ove personalne promene u Ambasadi učinili su moj boravak u Budimpešti potpuno snošljivim, mada mi je bilo teško da živim sam, jer mi je porodica ostala u Beogradu.

Iako sam bio postavljen sa rokom od 4 godine, pored svih pogodnosti nameravao sam da se oktobra 1970. Godine vratim u Beograd. To bi značilo 5 meseci pre isteka roka, što niko do tada nije učinio s obzirom na privilegije koje smo mi tamo imali u odnosu na život i rad u Jugoslaviji.

Međutim desilo se nešto, što je u tom društvu bilo normalno, ali za onog, koga su takvi postupci pogađali bilo je tragično. Na sreću moju da se to skoro podudarilo i sa mojom namerom, pa je to sa moje strane primljeno kao nešto prihvatljivo.

Naime, jednom od pulena Riste Bajalskog, generalnog sekretara Komore, a još više Miše Kapetanića, sekretara za ekonomske odnose sa inostranstvom Komore dotadašnji član Pokrajinskog izvršnog veća Vojvodine, koji je sa ovom dvojicom iz Komore jurio kurve i nameštao im ženske, isticao je mandat u Izvršnom veću Pokrajine. Želeo je da dođe na mesto Direktora Novosadskog Sajma, jer je to bilo najbolje plaćeno radno mesto u Vojvodini.

Kako je tadašnji Direktor Sajma Laci Gros te godine ponovo izabran za naredne četiti godine, to su se Rista Bejalski i Miša Kapetanić potrudili da Grosu ponude da ide za predstavnika komore u Minhen, ili Frankfurt, računajući da će to biti primamljiva ponuda. Gros je to odbio, ali je pri tome rekao da bi prihvatio Budimpeštu, s obzirom da je on Subotičanin, Jevrejin, i da ima mnogo bliskih rođaka u Budimpešti.

Za Mišu Kapetanića je to bio završen posao. Posebno što Laza Mečkić nije bio spreman da im pri odlasku u Budimpeštu namešta ženske ili da im pezi, te ga zbog toga i treba žrtvovati.

Prva subota, svake subote sam i inače dolazio u Beograd, pozvao me je Rista Bajalski kao generalni sekretar Komore u prisustvu Miše Kapetanića, da mi saopšti, da sam među desetak predstavnika Komore, koje misle da povuku iz inostranstva, predviđen i ja, i to sa 31. Martom 1970. Godine. Tako su obećali svom prijatelju članu Izvršnog veća da će Gros preći u Budimpeštu 1. aprila 1970. godine.

 Prihvatio sam to, jer nisam znao za svu ovu pozadinu, što sam doznao tek kasnije od samog Grosa. Rekao sam im da se to u osnovi poklapa i sa mojim željama, ali sam mislio da izdržim do zime, kada je otežano putovanje, a ne ovako kad sam izdurao ovo najnepovoljnije zimsko vreme da se onda vraćam, ali to je njihova stvar da odluče.

I barabe imaju nekakvog stida, pa su posle tih mojih reči odlučili da se vratim 30. juna 1970. S tim da će Gros doći u Budimpeštu 1. pprila iste godine i primaće platu Direktora Biro-a. Za to vreme od 3 meseca Biro će imati dva direktora!

Naravno, da nikog više nisu povukli iz inostranstva, već samo mene, jer je njihovom „sabratu“ iz noćnog života trebalo obezbediti mesto Direktora Novosadskog sajma.

Gros je postavio uslove da mu plata bude 650 dolara, dok sam ja imao celo vreme 530 dolara mesečno. Doznavši za to požalio sam se podpredsedniku Komore Stoletu Milenkoviću, da je to teška uvreda, jer ispada da je Gros vredniji i stručniji od mene, a radi se o jednom čoveku koji nije ništa znao o našoj socijalističkoj ekonomici niti je, sem znanja jezika, znao jedno ozbiljno pismo da napiše. Stole Milenković se složio sa mnom, ali mi je odgovorio da se i on bunio protiv toga, ali da je Rista Bajalski, kao generalni sekretar Komore, na tome insistirao.

U međuvremenu istekao je mandat Boleu kao predsedniku Komore i Risti Bajalskom kao generalnom sekretaru.

Maja 1970. godine, kada već više nije bio u Komori, došao je Rista Bajalski na sajam u Budimpeštu. Dan dva po dolasku požali mi se kako je tražio od Grosa da mu omogući da preko njegovog računa kupi u Diplomatskom magazinu neke sitnice, a Gros mu je odgovorio da nema uplaćenih sredstava u Diplomatskom magazinu. Na to sam mu ja odgovorio: - Pa ja ću ti dati sa mog računa da kupiš koliko god želiš. Ako prekoračiš sadašnje stanje mog računa, uplatiću novi iznos. – On nastavi, pošto mi se zahvalio na ponudi, kako mu u Subotici nisu doneli forinte koje su mu obećali došao je bez švercovanih forinti. Obratio se Grosu da mu proda forinte, a ovaj je i to odbio, pravdajući se da nema. Ja i na to dobacim: - Nemoj da se sekiraš! Koliko god trebaš dobićeš od mene. – On sav srećan mojim ponašanjem kaže mi:

- Znaš, sem tebe i Radovana Uroševića, svi drugi su u Komori izmenili svoj odnos prema meni od kad više nisam Generalni sekretar. – Kada je mislio da je meni sa time polaskao, ja sam uzvratio:

- Risto, moram da ti kažem, jer samo tek posle toga možemo ostati iskreni prijatelji, da Lazu Mečkića nije niko tako ponizio u životu kao Rista Bajalski! – Čuvši te reči on se sav prenerazi i zanemeo, a ja sam nastavio: - Prvo niko do sada od predstavnika Komore u inostranstvu nije vraćen posle 40 meseci, već je svaki izdržao najmanje 4, a većina 5-6 godina. Mahao si preda mnom sa spiskom lica koje ćete povući pre vremena, ali sem Laze Mečkića nije niko povučen! Da li si svestan kakva je to blamaža za mene pred svim ljudima u Komori koji me poznaju? Drugo, ja sam za svo ovo vreme imao 530 dolara platu, a Grosu ste odredili 650 dolara. Da ste se vremenom uverili u njegove kvalitete pa ste došli do zaključka da on toliko zaslužuje, ja bih to prihvatio, ali ovako još pre dolaska, nameće svim predstavnicima u Birou zaključak da Gros vredi više od Laze Mečkića, jer još u samom startu ima veću platu!

- On onako zbunjen tim mojim rečima izgovorenim u mirnom i prijateljskom tonu, a teško optužujuće za njega i njegov postupak, pokuša da se opravda: - Pa što se plate tiče tu su drugi odlučili. – Ja ga prekinem rečima: - To ne možeš dokazati, jer mi je potpredsednik Komore Stole Milenković rekao da si to ti odlučio. Doznavši to, nisam hteo da ulažem žalbu, jer ti više nisi u Komori, pa da ne ispadne kako sam „hrabar“ kad više nisi generalni sekretar! – Zaćutao je i nastao je tajac koji je tajac koji  sam ja prekinuo. – Idemo da popijemo kafu i da razgledamo sajam. Uzeo je Bajalski od mene na zajam2-3.000 forinti i pazario je na moj račun u diplomatskom magazinu, što mi je sve naravno isplatio u dinarima. Dugo se posle toga nismo videli. On je otišao u Skoplje gde i danas živi.

Prošlo je više od godine dve dana kada mi je Miša kapetanović, u pripitom stanju, rekao: - Što ti je bilo potrebno da prigovoriš Risti Bajalskom ono u vezi sa tvojim povlačenjem iz Budimpešte? Kaže, kad god te vidi, on od stida prelazi na drugu stranu ulice, jer ne može da ti pogleda u oči. – Ja mu kažem: - Pa, kad bi i ti imao stida možda bi trebalo da se osećaš gore od Bajalskog, jer ti si sve to „zakuvao“, a Rista je samo sproveo. To njemu kao „jezuiti“ nije smetalo i ponašao se kao da ništa nije čuo.

U Saveznu industrisku komoru došao sam 1. septembra 1959. Za savetnika u Odelenju investicija. Predsednik Komore Nikola Džuverović, koji me je poznavao još iz Ministarstva lake industrije, obećao mi je dvosoban stan. Tražio sam preko svih svojih poznanika, ali u društvenom ili zadružnom sektoru nisam mogao da obezbedim kupovinu, a na privatni sektor nisam ni pomišljao.

Videvši da od stana neće biti ništa odlučio sam se da decembra 1959. Godine pređem u Skoplje. Tamo mi je jedan od mojih drugova obezbedio mesto za direktora Republičkog centra za produktivnost rada NR Makedonije. Dogovorio sam se kad ću doći da se o svim detaljima sporazumem sa Naumom Naumovskim koji je bio član Politbiroa Partije Makedonije.

Dan uoči polaska za Skoplje javio sam se Džuveroviću da napuštam Saveznu industrisku komoru, jer ne mogu da rešim stambeni problem, a u Skoplju me čeka dvosobni stan u centru na tz. Ploščadu. Uzgred da napomenem da je ploščad sva srušena, pa i zgrada u kojoj sam ja trebalo da dobijem stan, prilikom zemljotresa 1963. godine, te bi sa svojom porodicom nastradao, kao i ostali stanovnici tog kraja Skoplja. Džuverović, kad je čuo da želim da odem u Skoplje kratko je odgovorio: - Ideš u seljačku radnu zadrugu! Nemoj da ideš, rešićemo ti pitanje stana. Možeš da kupiš i od privatnika. – Kad sam dobio njegovu saglasnost da se za mene kupi stan i od privatnih vlasnika, pristao sam da ostanem, jer sam znao da ću na taj način rešiti problem.

Nisam otišao u Skoplje. Moj prijatelj se ljutio, ali s obzirom da je u pitanju sudbina dece i cele porodice ja sam odustao i uz ceu njegove male ljutnje. Na posletku bila je umešana i sudbina u ovo moje preseljenje. Da sam otišao svi bi nastradali u zemljotresu, ali sudbina je sprečila taj odlazak i eto mi smo ostali živi.

Konačno sam uspeo da preko odgovarajuće agencije za kupo-prodaju stanova nađem stan u Kosovskoj 8 i to četvorosoban. Komora je taj stan kupila, i ja sam se sa familijom 8. marta 1960. godine preselio iz Pančeva u Beograd. Posle više od 20 meseci putovanja Pančevo – Beograd, koje je bilo vrlo naporno jer se dugo čekalo na mostu, konačno sam se vratio u Beograd.

Prva godina rada u Odelenju za investicije protekla je u neradu, jer u tom odelenju niko nije ništa radio. To je bilo izmišljeno odelenje, koje pored postojanja stručnih udruženja, gde su se razmatrale i gde se dogovaralo oko investicija za određene grane i grupacije, Komora nije imala šta da radi po tim problemima.

Sreća moja,Što je Predsednik Komore Džuverović znao još iz Ministarstva da sam se bavio analizama rada industrije, pa je pri formiranju službe za praćenje kretanja industriske proizvodnje odredio mene da rukovodim  tom službom. To je stvarno bila idealna šansa da se ne samo afirmišem kao stručnjak, već da radim posao koji mi leži i koji sam radio sa velikim zadovoljstvom. Koliko sam u tome uspeo govori jedan susret sa Hasanom Brkićem potpredsednikom ili predsednikom izvršnog veća BiH-a, koji je inače bio Džuverovićev prijatelj. Hasan je  bio kod Džuverovića u kabinetu kada sam ja doneo kratku analizu mojih predviđanja toka industriske proizvodnje za naredni mesec. On, kao ekonomist, zainteresovao se kako dolazim do tih rezultata. Odgovorio sam pomalo nonšalantno: „Pa nešto na osnovu poznavanja situacije u svakoj grani industrije i pomoću zakona velikih brojeva uz desetogodišnju seriju prošlih tokova dolazim do rezultata koji mogu odstupiti od stvarnosi za ispod 0,5 %. Obično najviše 0,2-0,3%.

Zainteresovao se da mu objasnim kako sam došao do konkretnih podataka za mesec koji dolazi. Otišao sam u svoju kanceleriju uzeo svesku u kojoj se vodi indeks svake značajne grupacije u pojedinim granama industrije i za svaku granu u celini. Vratio sam se u kabinet Džuverovića i redom od grane do grane sam objašnjavao kako dolazim do prognoze za svaku pojedinu granu i onda jednostavno, kad sam procenio proizvodnju svake grane, nije teško doći do industrije u celini.

Hasan Brkić se oduševio mojim poznavanjem određene situacije za svaku veću grupaciju unutar pojedine grane, a do tog saznanja sam dolazio preko odgovarajućih stručnjaka iz pojedinih udruženja sa kojima bilo lično ili putem telefona kontaktiram 2-3 dana pre nego što pristupim pisanju analize. Kad je sve to primio kao stručno sagledavanje onog što će se desiti u proizvodnji, on mi se obrati pitanjem: - Recite mi molim vas šta bi po vašem mišljenju trebalo učiniti da se proizvodnja podstakne?

U toku 1961. I početkom 1962. Godine industrija je počela da posustaje, zbog primenjenih sistemskih mera koje treba da obuzdaju potrošnju i da podstaknu izvoz. Odgovorio sam mu: - Tu nema jedne, već čitav niz mera. – On mi se približi rečima: - Pa dobro recite koje su? – Ja mu odgovorim onako kako su mi nailazile na pamet i završim rečima: - Znate, vi ste me na prepad uhvatili i ja sam to nabrojao kako mi je dolazilo na pamet! –Njegov odgovor je bio pun oduševljenja: -Ja se sa svim ovim što ste izneli potpuno slažem. Vi ste potpuno u pravu.

- Okrene se Nikoli Džuveroviću rečima: - Sad bi Nikola trebali imati petlju i sve ovo reći onima gore! – Ja sam se digao i izašao, ne znajući šta su oni dalje razgovarali. Nakon jednog sata nazove me telefonom Nikola Džuverović i kaže: - Lazo, daj molim te ono što si ispričao Hasanu i meni sredi to na papir, pa ćemo ići zajedno  kod Mijalka Todorovića u 13. sati.

Došli smo kod Mijalka Todorovića, koji je tada bio predsednik odbora za privredu Jugoslavije, kod koga smo zatekli Daku Kekića tadašnjeg sekretara za industriju Saveznog izvršnog veća.

Džuverović mi je rekao da iznesem svoj predlog mera koje bi trebalo sprovesti da bi se dinamizirali industriska proizvodnja. Izneo sam desetak mera, među kojima i obustavljanje izgradnje kanala Dunav-Tisa-Dunav. Čim sam ovo rekao Mijalko Todorović me u šali upozori rečima: - Pazite druže, drug Daka Kekić je Vojvođanin! – Odgovorio sam mu da sam i ja Vojvođanin, ali trenutno služim interesima Jugoslavije. Objasnio sam da izgradnja tih magistralnih kanala angažuje velika sredstva, ali ne zapošljava radnu snagu, jer se radovi izvode mašinama, te samim tim ta potrošnja ne doprinosi potsticaju industriske proizvodnje. A ono što je najgore Federacija će izgraditi te osnovne kanale, a na lokalne vlasti će pasti ono dalje, što će iziskivati velika sredstva, za praktično korišćenje tih voda, koje opštine neće imati i kanal će ostati kao mrtav kapital. Uložena ogromna a ne korišćena sredstva. Na sličan način sam objašanjavao svaku svoju predloženu meru. Na nesreću Jugoslavije uložena sredstva do 1962. U kanal Dunav-Tisa-Dunav do danas su uglavnom ne korišćena.

U međuvremenu došlo je sredinom 1962. godine do reorganizacije Saveznog izvršnog veća i sistema komora Jugoslavije. Stvorena je, do 5-6 komora koliko ih je bilo na saveznom nivou za pojedine oblasti privrede, jedna – Savezna privredna komora. Za predsednika Savezne privredne komore postavljen je Jakov Blažević iz Hrvatske, a Nikola Džuverović je postavljen za člana Saveznog izvršnog veća – Sekretar za opšte privredne poslove. On je odmah povukao u Izvršno veće dr Jocu Markovića, za sistemska pitanja, i mene za praćenje privrednih kretanja. Za zamenika Džuverovića, u Skretarijatu za opšte privredne poslove, došao je, jedan pokvarenjak iz Bosne, Hakija Pozderac, prema kome sam osećao odbojnost od prvog susreta. Prešao sam iz Komore u SIV uz saglasnost potpredsednika Savezne privredne komore Antona Bolea, koji je vršio dužnost Predsednika Komore, dok se Jakov Blažević nije razrešio dužnosti u Zagrebu, ali da će konačnu reč o mom prelasku dati Jakov Blažević.

Ja sam praktično pozajmljen Džuveroviću dok se ne pripremi referat za potpredsednika Saveznog izvršnog veća Borisa Krajgera, koji je na tu dužnost tek došao, a njegov referat je namenjen IV Plenumu Centralnog komiteta SKJ. Pisao sam taj referat, ali sam od službenika u Sekretarijatu za opšte privredne poslove, čiji sam sad ja postao načelnik (oni su do mog dolaska bili prave velmože svaki za svoj posao i direktno su bili vezani za Kiru Gligorova, koji je pre dolaska Džuverovića bio Sekretar za opšte privredne poslove) bio primljen na bodež. Njih je bilo desetak, ali su se trojica odnela baš neprijateljski. Džuverović me je umirivao tako što ćemo se u toku vremena svih tih osloboditi. Međutim nisu meni smetali samo oni, već je za mene još teži bio Hakija Pozderac koji je jedan šarlatan i tipičan turski kabadahija.

Završili smo referat za Borisa Krajgera i ja sam se, jedino iz obzira prema Džuveroviću, kolebao da li da ostanem u Izvršnom veću, ili da se vratim u Komoru. Presudio je jedan nedoličan postupak Hakije Pozderca. Došao sam kod njega u Kabinet, a on sa sekretaricom pije kafu. Kako sam otvorio vrata njegovog kabineta on mi odgovori: - Daj pričekaj tamo u kancelariji  dok popijem kafu. Mene je to toliko pogodilo, da sam se odmah vratio u Komoru, s tim da se nikad više ne pojavim u Sekretarijat za opšte privredne poslove.

Posle2-3 sata od mog odlaska nazvao me Hakija rečima: - Pa gde si bolan pobegao. Ja ti rekoh da pričekaš malo, a ti otišao?! – Ja mu na to odgovorim: - Znaš, ja nisam navikao da čekam ispred kabineta svog pretpostavljenog dok on pije kafu sa sekretaricom! – On mi uzvrati, - Pa de dođi sad! – Odgovorio sam mu: - Nikad više! – na to on: - Kako ti to samnom razgovaraš i šta će Nikola Džuverović reći! – Ja sam mu odgovorio: - Nikad više kod tebe, a šta će na to reći Nikola Džuverović, to mu ti objasni!Tako sam ostao u novoformiranoj zajedničkoj komori koja se sad zvala Savezna privredna komora. Pre nego što je došao u Beograd prvi predsednik Savezne privredne komore Jakov Blažević, rekao sam već, njegovu ulogu vršio je Anton Bole, inače podpredsednik Savezne privredne komore.

U komori sam predviđen za mesto direktora Zavoda za ispitivanje tržišta, zbog čega sam, još pre ukidanja Savezne industriske komore, bio u Minhenu na njihovom Institutu za ispitivanje tržišta da se upoznam sa metodom njihovog istraživanja. Bole kao podpredsednik, a trenutno zamenjuje predsednika Savezne privredne komore, pozvao me je i u prisustvu Radovana Uroševića, koji je predviđen za jednog od sekretara nove Komore, počeo da me ubeđuje da sam ja davno prevazišao takvo mesto kao što je direktor Zavoda za istraživanje tržišta. On želi da ja ostanem u Komori i da ne budem čak ni sekretar, već da budem oslobođen personalnih problema i da samo pišem studije o privrednoj situaciji i privrednim kretanjima, i da ću kao takav imati veću platu od svih sekretara u Komori.

Moram priznati, laskalo mi je to što me jedan od mojih poznanika sa rada u Ministarstvu industrije toliko ceni, ali sam se ipak pribojavao da će mi plata biti niža, nego što to Bole obećava. To se i desilo. Imao sam manju platu od najniže plaćenog sekretara čak za oko 500.000 dinara godišnje. Više puta sam se žalio Boleu, ali on onako „mucavac“ odgovara okruglo pa na ćoše, ali se ništa nije izmenio moj status u pogledu plate. Čak sam doznao od nekog kako je Bole rekao: - Nemogu da se odbranim od tog Mečkića i njegovih zahteva. – Kad sam to doznao otišao sam prvi put kod predsednika Komore Jakova Blaževića i ispričao mu sve ono što se samnom desilo: - Kako ja imam ugovor sa Komorom sklopljen između mene i Komore u licu Antona Bole-a, doduše usmeno, ali i to je punovažan ugovor ako ga i jedna i druga strana priznaje, ili je sklopljen pred svedocima. Po tom ugovoru ja bih trebalo da imam veću platu od svih sekretara, a ja imam, od najniže plaćenog sekretara, manje za oko 500.000 dinara godišnje. I sad kad od Bole-a tražim ispunjenje ugovora, a on onako neodgovorno kaže, drugima naravno ne meni,kako ga prosto progonim svojim zahtevima.

- Blažević me je pažljivo saslušao i kaže: - Znate druže Mečkiću postoje subjektivne snage u Komori, koje nas sprečavaju da vršimo nagrađivanje prema radu. One su nametnule neke uprosečene norme u kojoj dominiraju funkcija i školska sprema, a ne rad. – te da navodno zbog toga nisu u stanju da sprovedu princip nagrađivanja prema radu. – Ja mu na to odgovorim: - Nije to nikakvo čudo kad je sekretar naše partiske organizacije čovek koji je za vreme okupacije studirao u Beču i koji nema nikakvog autoriteta, a predsednik sindikalne podružnice je čovek koji je autsajder na svom radnom mestu, pa otkud takvi ljudi mogu voditi kolektiv komore sastavljen od 400 i više intelektualaca?!

Onda, nije nikakvo čudo da mediokriteti, kakvih je nažalost najviše, nameću svoje gledanje i interese u normativna akta za nagrađivanje u Komori. Podpredsednici, ili Generalni sekretar Komore su potpuno odsutni iz tih zbivanja, pa se zato stiče utisak o vašoj nemoći da bilo šta menjate u tom pogledu.

- Blažević me prekine pitanjem : - A gde vi radite druže Mečkiću, u kojoj društvenoj organizaciji?! – Nasmejao sam se i lakonski mu odgovorio: - Očekivao sam takvo vaše pitanje. Ja sam sekretar partiske organizacije u centru Beograda sa 150 članova SKJ. U toj organizaciji postoje 12 predratnih članova Partije, između ostalih su dva komandanta divizije iz doba rata. Sekretar sam već 3 godine. – On se izvinuo rečima: - O to je vrlo odgovoran posao. – ja sam dobacio: - Kojeg neće niko da se prihvati, jer treba mnogo trčati.

Završilo se sve na tom razgovoru i što je Jakov Blažević na kolegijumu izneo razgovor sa mnom i smatra da sam u svemu u pravu, ali to je bilo sve. Voda je i nadalje tekla kud je tekla i pre toga.

Moram priznati, da sam u početku bio bolje nagrađen za 2-3.000 dinara mesečno od mojih kolega, ali sam već posle dva tri meseca predložio da se izjednačimo, jer to nije nikakva razlika već više simbolika, a ja mogu i bez toga. Doduše tri do četir puta sam nagrađivan. U početku je skoro svaka moja analiza ili studija izlazila pred Upravni odbor Komore, a Jakov Blažević kao predsednik Komore izdavao je nalog da se poele svake takve studije posebno nagradim. Te nagrade su iznosile tridesetak hiljada dinara, čime su oni valjda hteli da mi nadoknade ono što nisu mogli kroz platu, ali ja sam se tih nagrada odrekao. Nisam želeo da u kolektivu budem „bela vrana“ i da navučem mržnju na sebe jer ispada da sam privilegisan. Tražio sam da mi to kroz platu priznaju, a oni nisu mogli, jer nisu želeli da se „spuštaju“ i da ubeđuju organe radničkog upravljanja da sistem nagrađivanja treba da bude stimulativan da se nagrađuje rad a ne fotelja.

Za džabe su svi oni cenili moj rad, kad sam ja, sve dok sam bio savetnik, bio izjednačen sa Ljubom Belogrlićem i Krstom Džordeskim koji su radili kao savetnici u Komori. Možda su oni i bili stručni za svoj posao, ali ja sam sa svojim radovima bio aktuelniji i izuzetno produktivan. Ja sam godišnje izlazio sa 6-8 svojih studija pred Upravni odbor, ili Skupštinu Komore, a oni su to jedva uspevali 1-2 puta godišnje.

Tokom rada sam se toliko izveštio da diktiram da sam za čas: dan, dva napisao studiju, naravno kad su mi predhodno pripremljeni svi odgovarajući podaci. Imao sam sekretaricu, koja je znala stenografiju i kad sam raspoložen da pišem, ujutro, kako dođem u kancelariju kažem joj: - Dobrila, molim vas završite šta imate da za pola sata dođete da vam diktiram.

Tako ona dođe, a ja za dva sata izdiktiram dvadesetak strana. Ona to dešifruje i donese mi otkucano. Izvršim ispravke i dam daktilografkinji da to prekuca, a ja nastavim sa diktiranjem. Sa diktiranjem od 4 sata, studija bude gotova. Drugima je za takvo pisanje rukom i mučenje pri stilizovanju potrebno mesec dana. Izgleda malo neverovatno, ali ne preterujem kada kažem da je svima u Komori za takav rad bio potreban mesec dana onakvog rada kako su oni navikli da rade „klaj-klaj“.

Svi su u Komori znali za takav moj rad, ali sam sve do odlaska u Mađarsku bio, što se ličnog dohotka tiče, podcenjen. Pokušavali su to da mi kompenziraju službenim putovanjima u inostranstvo, što je bio vid priznanja, ali ne i naknada za izvršen rad-učinak upoređen sa ostalim savetnicima ili sekretara ili odelenja u Komori.

Januara 1965. Po nalogu predsednika Komore Jakova Blaževića napisano mi je rešenje za službeno putovanje u Englesku-London, Pariz, Bon, Ženeva i Milano, da bi u stvarnosti video funkcionisanje kapitalističkog sistema. Da bi mi to koristila pri izvođenju zaključaka i davanju predloga za mere u našem privrednom sistemu.

Tako sam ja radio, a pored toga i pisao članke i davao intervjue za Bolea, koji je u međuvremenu postao predsednik Komore na mesto Blaževića, svakog meseca. Jednom sam imao za nedelju dana četiri intervjua, za razne listove koji izlaze u zemlji, ili za inostranstvo. Ja sam pisao programe rada Komore za narednu godinu, a jednom kad sam to odbio, oni su morali da odlože sednicu Upravnog odbora Komore, za nedelju dana, dok me nisu ubedili da treba da to napišem, nezavisno što to nije zadatak moga radnog mesta. Takva je praksa bila tri četiri godine, a oni na koje su računali da bi to mogli da učine nisu uspeli. Sve je to tako teklo do mog odlaska u Budimpeštu za Direktora Biroa Komore.

Udruženje stakla i keramike Jugoslavije od 15.VII 1958-01.IX 1959. godine

Kad sam se već pomirio da nemam šanse da pređem u Beograd, tj. Da dobijem stan u beogradu, jer službu nije bilo teško dobiti, meni se sreća iznenadno javila. Podpredsednik Savezne industriske komore Ing. Vlada Vujović, koji me je znao još iz Ministarstva industrije, nazvao me je preko telefona i ponudio mi da budem sekretar Udruženja stakla i keramike. Oni spajaju bivša odvojena udruženja Industrije stakla Jugoslavije i udruženje keramičke industrije Jugoslavije, pa ne bi hteli da ni jedan od ranijih sekretara ta dva udruženja bude sekretar, novog spojenog Udruženja.

Prvo što sam ga zapitao jer daju stan. On mi je odgovorio da to treba da vidim sa budućim udruženjem, jer oni imaju svoja sredstva, nezavisno od Komore. Kako mi je to rekao ja sam odbio. On me počeo ubeđivati da ću kao sekretar Udruženja imati znatno veću platu nego u Industriji stakla Pančevo, ali ja o tome nisam hteo da razgovaram. Ponudio sam mu da umesto mene uzmu Manojla Dupora tadašnjeg generalnog direktora Industrije stakla Pančevo, koji inače stanuje u Beogradu, a po kvalitetima je ravan meni. On je to prihvatio i Dupor je išao kod njega na razgovor.

Dogovoreno je, kako mi je Dupor pričao da će ga Komora predložiti za sekretara novog Udruženja na osnivačkoj skupštini industrije stakla i keramike koja se u maju 1958. Godine održava u Rogaškoj Slatini. Ispred Pančevačke fabrike stakla na skupštini je bio Ing. Mirjan Grujić, koji je u to vreme bio pomoćnik generalnog direktora pančevačke staklare.

Zamislite vi tu drskost od Dupora. Ja mu ispričao da sam odbio da se prihvatim uloge sekretara udruženja i zna da sam ga ja preporučio Podpredsedniku komore, a on posle razgovora sa njim, u Komori, dođe kod mene da me nagovara da se primim da budem savetnik u budućem Udruženju, gde on treba da bude sekretar. Pošaljem ga u majčinu rečima: - Pa je si li ti lud! Ja sam odbio da budem sekretar, jer nemaju stan za mene, a ti mi sad nudiš da budem tvoj službenik! Zašto? Da li misliš da ja želim da budem tvoj službenik pa makar imao i manju platu! – No, neću da sa ovim odugovlačim priču već ću preći na moj prelazak u novoformirano Udruženje industrije stakla i keramike.

Na osnivačkoj skupštini u Rogaškoj slatini nisu se složili staklari sa keramičarima, koji su zahtevali da njihov dotadašnji sekretar udruženje postane sekretar zajedničkog udruženja. Staklari su to odbili i nastala je mučna situacija, pa je Predsednik Industriske komore Todor Vujasinović, koji je prisustvovao ovoj skupštini, predložio Lazu Mečkića iz Industrije stakla Pančevo. Taj, njegov predlog podržao je i Predsednik Sindikata radnika hemijske industrije Jugoslavije Miloš Kajganić, te prisutni delegati nisu imali hrabrosti da se suprotstave takvom predlogu. Tako sam ja jednoglasno izabran za Sekretara Udruženja stakla i keramike Jugoslavije.

Kad se predstavnik Industrije stakla ing. Grujić vratio sa te Skupštine i čestitao mi izbor za Sekretara, bio sam ne malo iznenađen. Dupor, kad je to čuo bio je toliko nezadovoljan, da je jedva progovorio par reči samnom.

Podneo sam otkaz u Industriji stakla Pančevo i 15.VII 1958. Godine stupio sam na dužnost Sekretara Udruženja industrije stakla i keramike Jugoslavije.

Nisam bio oduševljen sa novom službom iako sam ja formirao Udruženje, mislim na administrativni aparat. Imao sam dobre saradnike, ali nismo imali rešeno pitanje kancelarija. Moram priznati, da ni sam nisam znao da se postavim, da tražim finansiska sredstva za uplatu za kancelarije u budućoj zgradi Industriske komore na terazijama koja je u to vreme bila u izgradnji i to u završnoj fazi, a još manje sam imao smelosti da postavim zahtev za izdavalje fin. Sredstava za kupovinu moga stana. Bio sam kukavica i pri određivanju svoje plate. Koliko god da sam tražio to bi se prihvatilo, jer je trebalo da budem izjednačen sa sekretarima drugih saveznih udruženja industrije. Ja to nisam znao, za mene je sve to bilo neskromno i naravno nisam imao nikakve šanse da rešim stambeni problem, a to je, pored rada, bilo onovno životno pitanje, jer se tad od Beograda do Pančeva, pri jednosmernom mostu preko Dunava, putovalo i po 3 sata. Krenemo u 14 sati iz Beograda, a stignemo u Pančevo u 17 sati.

Ubrzo sam odlučio da napustim ovo Udruženje. Obratio sam se Nikoli Džuveroviću, koji je u međuvremenu došao za Predsednika Industrijske komore, na mesto Todora vujasinovića, sa željom da napustim Udruženje. Razlog je što ne mogu da rešim stambeno pitanje i da ću da idem u Skoplje. Rekao mi je da ostanem još par meseci, a da zatim pređem ne službu u Komoru, gde će mi rešiti stambeni problem.

Pošto sam želeo da napustim udruženje, Komora je došla na ideju da sprovede dalju fuziju manjih udruženja. Tako se spojilo tri udruženja: Udruženje industrije vatrostalnih materijala, Udruženje nemetala i Udruženje industrije stakla i keramike u jedno udruženje. Osnivačka skupština održana je u Opatiji u kojoj je za sekretara izabran Ing, Moca Sumbulović, dotadašnji generalni direktor Magnohroma iz Kraljeva. Jevrejin, ali od onih retkih, nesposobnih Jevreja. Nije znao ništa, ali je umeo da prihvata sve želje direktora većih fabrika, članica udruženja, i da stvori sebi uslove za bezbrižan život sa visokom platom.

Nemojte misliti, dragi moji, da sam u ovom slučaju sujetan prema Moci Sombuloviću. Njega je u Industrijskoj komori držao Ing. Vlada Vujović, cenio ga je kao sposobnog čoveka, ne znam zbog čega, ali čim je došlo do stvaranja zajedničke komore – Savezne privredne komore, u njoj za Mocu Sombulovića nije bilo mesta.

On je međutim po jevrejskoj liniji, s obzirom da je bio stavljen na raspolaganje, praktično ostao bez posla, preko Tehničke međunarodne pomoći, koja je bila u rukama Jevreja otišao u Peru kao ekspert ujedinjenih nacija za tehničku pomoć.

Koliko sam ja bio naivan i nedorastao da se uklopim u nove tokove nešeg privrednog razvoja, ilustrovaću kroz tri primera.

Udruženja su služila generalnim direktorima naših industrijskih preduzeća, a naročito većih fabrika, da ih pozivaju na sastanke u našim najekskluzivnijim letovalištima, jer tako nalaze opravdanje za svoj dolazak o trošku fabrika, bez posebnog obrazlaganja svojim radničkim savetima zašto su putovali. Udruženja su organizovala i zajednička putovanja u inostranstvo i druge pogodnosti su činila generalnim direktorima i tako obezbeđivali visoke doprinose od preduzeća, jer su direktori u te svrhe rado izdvajali sredstva s obzirom da će se i sami o njih okoristiti. To ja nisam shvatao, već sam kao savestan čovek postupao suprotno.

Nisam nikad organizovao ni jedan zajednički ručak, večeru i slične bankete. Nisam, sem redovnog sastanka upravnog odbora, zakazivao druge sastanke koji bi trajali dva do tri dana u letovališnim centrima.

Ja sam čak odbio da isplatim dnevnicu Generalnom direktoru Fabrike porcelana iz Titovog Velesa za tri dana, jer je sednica upravnog odbora udruženja trajala jedan dan, zajedno sa putom to je moglo da iznosi najviše dnevnica ipo. Posebno što sam znao da je on čak naplatio putne troškove i dnevnice od svog preduzeća. Ja sam na ovo upozorio njegovo preduzeće i time sebe izložio podsmehu ostalih direktora koji su u tome videli da ću sutra tako nešto i njima prirediti, a to je donkihotovski postupak.

Odbio sam da sprovodim odluku Upravnog odbora da priznam sva putovanja predstavnika preduzeća u inostranstvo nezavisno da li su pre polaska dobili saglasnost Udruženja. Postojao je jedan savezni propis prema kome se, u to vreme, za svako službeno putovanje u inostranstvo morala pribaviti saglasnost Udruženja. Upravni odbor je to ignorisao i naložio mi da svaki zahtev odobrim nezavisno od svog mišljenja o opravdanosti, kao i da dam pismenu saglasnost i po već završenom putovanju bez obzira što pre puta Udruženje nije pitano. Ja sam to odbio, ali sam samim tim sebe diskvalifikovao kao pogodnog čoveka da se nalazim na tom mestu.

Sreća moja da nisam čekao da oni, mislim na takve generalne direktore, sude o meni kao Sekretaru Udruženja.

Posebno je za mene bilo razočarenje kad se vršila podela deviza za potrebe pojedinih grana i grupacija Industrije. Predsednik Udruženja industrije stakla i keramike Marko Mrkoci, prvoborac i nosilac ordena narodnog heroja, zahtevao je od mene da dupliram zahteve preduzeća, a oni su već u samom preduzeću „naduvani“ i da tako izvučemo što više sredstava. Sve je to mene prosto nagnalo da pobegnem iz tog društva, ali je ono tako ostalo i još se vremenom više „kvarilo“ te nije nikakvo čudo što je privreda bila neefikasna i što je dovedena do prosjačkog štapa.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak