Teodora – Toda Boberić

…udata Arsenović, rođena je u Novom Bečeju (Vranjevu) 1886. godine. Smatra se jednom od najuspešnijih glumica Narodnog pozorišta u Beogradu, u periodu svoje karijere od 1906-1956. godine. Nјen značaj za istoriju srpskog pozorišta je višestruk. Pored velikih uspeha u dramskom repertoaru, Teodora se ostvarila i kao interpretator nosećih uloga u popularnim komadima sa pevanjem (Koštana, Tašana, Čučuk Stana), ali i kao pionir srpske opere, gde je tumačila važne uloge kao što su Acučena u Trubaduru i Karmen u istoimenom delu. Ove dve role se smatraju izuzetno zahtevnim, a Teodori je pošlo za rukom da odigra prvu Acučenu i prvu Karmen u istoriji opere Narodnog pozorišta. U drami se proslavila mnogim ulogama kao što su Maša u Živom lešu, Elmira u Tartifu, Mara Nikšina Beneša u Sutonu, Baka Eugenija u Drveće umire usprovno, te vračara Manefa u Kolo mudrosti - dvoja ludosti, za koju je i nagrađena od strane Ministarstva prosvete.

Teodora – Toda Boberić

Svoj glumački doprinos dala je i prvim balkanskim igranim filmovima snimlјenim 1911. godine, u Karađorđu ulogom Jelene, i u filmu Ulrih Celјski i Vladislav Hunjadi ulogom Marije Gorjanski.

Od osnivanja Radio Beograda pa sve do pred smrt, Teodora je bila omilјeni izvođač narodnih pesama. Snimala je za vodeće izdavačke kuće, Odeon, Edison Bell, His mater’s voice. Tokom života nagrađivana je Ordenima Svetog Save IV i V reda, zatim od strane bugarskog kralјa Borisa Trećeg Narodnim ordenom za građanske zasluge, skupocenim prstenom - darom kralјa Aleksandra Karađorđevića, kao i Ordenima rada I i II reda.

Umrla je 18. oktobra 1960. godine u Beogradu, gde je i sahranjena.

Kao dugogodišnja glumica i pionir opere Narodnog pozorišta, omilјeni radio-pevač i prva lepotica srpske kinematografije, Teodora Arsenović je duboko uticala na kulturnu scenu Beograda prve polovine 20. veka.

rođen 13. novembra 1878. u Vranjevu. Od 1902. godine pa do kraja Drugog svetskog rata - sve do osnivanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta član je Narodnog pozorišta u Beogradu. Po osnivanju Jugoslovenskog dramskog pozorišta 1947. godine postao je njegov član i tu ostao do penzionisanja 1952. godine.

Do Prvog svetskog rata igrao je karakterne i komične uloge i pevao u operetama. Bio je darovit glumac i dugo godina nezamenljiv bas u Beogradskoj operi. Sa Teodorom Arsenović, Vojislavom Turinskim i Dragom Spasić predstavljali su pionire Beogradske opere iz redova Srba.

Svojom posebnom muzikalnošću i svojim kultivisanim i vrlo dubokim basom bio je pevač visoke klase.

Umro je u Beogradu 1956. godine.

Rođen je 13. juna 1906. godine u Novom Bečeju. Vojnu akademiju završio je 1929. godine u Dubrovniku. Ubrzo je postao poručnik bojnog broda prve klase i komandant jednog od četiri rečna monitora, koje je tada imala Kraljevina Jugoslavija i to monitora «Drava» koji je najviše patrolirao Savom.

Aleksandar Berić

Vojni brod je bio težak 526 tona, brzine 13 čvorova na sat. U kulama je imao dva topa i tri haubice kalibra 120 mm, a raspolagao je i sa dva protivavionska topa 66 mm i sedam mitraljeza.

U Aprilskom ratu 1941. godine podržavao je povlačenje jugoslovenske vojske prema jugu. Proglašenjem Nezavisne Države Hrvatske 10. aprila i napadom Mađarske na Jugoslaviju, sledećeg dana otpočele su žestoke borbe i na Savi.

Dvanaestog aprila 1941. «Dravu» je ujutro napalo devet nemačkih «Štuka». Jedan protivnički avion je bio oboren, ali je ubrzo pogođen levi bok broda gde se nalazila strojarnica i brod je počeo da tone.

Berić je naredio osamdesetorici mornara da napuste brod. On je ostao na njemu. Mada je bio ranjen samo u ruku nije želeo da napusti svoj broj i poginule mornare. Prema pričanju preživelih stajao je u stavu mirno pozdravljajući izrešetalu jugoslovensku zastavu.

Brod je potonuo u blizini Čelareva. Berićev leš voda je izbacila kod Starih Banovaca. Posle eshumacije sahranjen je na seoskom groblju. Iza sebe ostavio je sina Ivana.

Danas u Novom Bečeju ulica između glavne Maršala Tita i Petra Drašina nosi njegovo ime. Bar na taj način Novobečejci su se odužili ovom hrabrom vojniku i zemljaku.

Moja radna aktivnost se nije završila odlaskom u penziju. Nastavljam sa radom, možda sa istim intenzitetom, ali na sasvim drugim područjima stvaralaštva.

Prestao sam da se bavim privrednim problemima i ekonomijom. Podvukao sam crtu na tu vrstu delatnosti i nastavio sa slikarstvom, kome sam posvetio sve svoje radne sposobnosti.

Uz slikanje sam počeo da pišem svoja sećanja na Novi Bečej i Vranjevo iz perioda mog dečaštva i momaštva. Kasnije sam počeo da istražujem istorijska dokumenta i prikupljam podatke o prošlosti Novog Bečeja i Vranjeva. Do sada sam napisao 5 knjiga i to: dve knjige mojih sećanja, zatim Istoriju Novog Bečeja i Vranjeva, Istoriju fudbala u Novom Bečeju i Uloga Novobečejaca u razvoju srpskog pozorišta, sve u svemu preko 1.000 štampanih stranica.

Naslikap sam 6-700 slika u ulju i akvarelu. Na tim slikama su pejsaži, mrtva priroda, portreti, a preko stotinak su vedute (delovi) Novog Bečeja i Vranjeva. Od veduta sam šezdesetak komada poklonio Opštini Novi Bečej i dvema osnovnim školama u Novom Bečeju i Vranjevu.

Posle penzionisanja sam samo još jednom učestvovao u raspravi o privrednim problemima i to u vezi sa investicionim poduhvatima Opštine Novi Bečej. Sastanak o toj temi organizovao je Ing. Stevan Neatnica 1983. godine u prostorijama „Servo Mihalja“ u Beograda. Pored ing. Neatnice prisustvovali su ing. Žarko Vrbaški, profesor iz Novog Sada, ing. Miroslav Trbić iz Beograda i ekonomisti: Zoran Nikolin, Stojan Tašin i ja – svi iz Beograda, a svi smo poreklom iz Novog Bečeja.

Svi prisutni, a naročito mi iz Beograda, su se trudili da predlažu saradnju novobečejske industrije sa beogradskom, tražeći pri tome i rešenje za plasman oko 40. molijardi dinara koliko su iznosili investicioni fondovi Novog Bečeja. Ja sam prema svim tim predlozima bio prilično rezervisan i u svojoj diskusiji izneo:

Sreća je što Novi bečej ima skromne investicione fondove, jer bi bio veći problem u šta ih plasirati nego biti bez njih. Moj predlog je bio da svu orjentaciju zasnuju na unapređenju ratarstva – na navodnjavanju. Što se industrije tiče predlažem da se odmah prestane sa daljim troškovima oko izgradnje Fabrike za proizvodnju i preradu masnih kiselina. Prvo što Jugoslavija neće najmanje još za 10 godina imati sredstva za takvu fabriku, a posle 10. godina danas projektovana i započeta izgradnja će zastareti, jer se radi o vrlo propulzivnoj hemijskoj industriji. Pogotovo se na nju ne može računati, jer je njena proizvodnja zasnovana na uvoznim sirovinama-kokosu. Odmah direktora i osoblje te fabrike, kao osoblje investicione grupe, koji sada sede i nemaju šta da rade, zaposliti na drugim mestima u Novom Bečeju, a sve ostalo konzervirati ako se to isplati ili rasturiti i prodati u delovima. Izneo sam vrlo tmurnu perspektivu industrije i da u izboru programa najviše mora učiniti sam rukovodeći kadar odnose fabrike. Ako nije dorastao menjati ga i ne očekivati rešenja i predloge sa strane.

Sa mojom diskusijom prisutni nisu bili oduševljeni i ocenili su je kao pesimističkom, a posebno se samnom ne slažu Stojan Tašin i ing. Žarko Vrbaški. Na nesreću ne samo Novog Bečeja, već i Jugoslavije život je pokazao da sam bio u pravu i dosta realan, jer život je od tog vremena bio još crnji od moje prognoze.

Eto, to je moj radni vek i životni put koji sam prevalio. Prikazao sam ga uprošćeno i koliko sam umeo da budem kratak to sam nastojao. Želeo sam da mom pokolenju ostavim da vide kroz kakve sam sve peripetije prolazio i ono što je najvažnije da se na mom iskustvu pouče i da ne budu mnogo otvoreni i naivni.

 

U Beogradu 30. septembra 1991. godine.

Te, 1977. godine, kao što sam već istakao otišao sam u penziju. Napunio sam 8. septembra 1977. godine 60 godina, a 9. septembra sam podneo zahtev za penzionisanje i već 1. oktobra 1977. godine napustio službu i dobio rešenje o penziji.

Niko od mojih saradnika, a pogotovu od rukovodilaca u Komori nije verovao da ću biti tako dosledan onom što sam ranije nagoveštavao, tj. da ću čim napunim 60 godina starosti otići u penziju.

Svi su oni smatrali da je meni u službi izuzetno lepo.

Svoj posao sam znao i obavljao ga sa lakoćom, za sve svoje saradnike bio sam autoritet, jer sam im svima u stručnom pogledu mogao da pomognem i što je najglavnije nisam se ni sa jednim svojim saradnikom sukobio, već sam imao vrlo harmoničnu situaciju.

Nije mene naterao, da odem u penziju, posao, ili međuljutski odnosi u mom kolektivu, već jednostavno nisam mogao da prihvatim tako neznalačko rukovodstvo, a čiju pokvarenost i bedu sam zapažao na svakom koraku. Koristili su sve što im se pružilo, bez obzira da li su imali ili ne partijski „pedigre“. Položaj im je sve to omogućavao.

Na nekoliko sastanaka, pred tridesetak i više ljudi, sam podpredsedniku Komore Borisu Šnuderlu, koji je bio zadužen za spoljnu trgovinu, inače sinu Maksa Šnuderla bivšeg austro-ugarskog đeneralštabnog oficira i generala Jugoslovenske narodne armije rekao:

-          Mi smo, pre trideset godina, bili bez ikakvog iskustva, ali smo radili sa više sistematičnosti i ono što je glavno znali smo šta hoćemo i tako smo mogli da postavimo zadatke. Vi danas ne znate šta hoćete i svaki posao ili zadatak koji nam postavite moramo najmanje dvaputa da radimo. Vi, tek kad vidite na osnovu onog što smo po vašem nalogu uradili, dolazite do saznanja šta želite i tada postavljate korigovan zadatak i službenici moraju iznova da rade skoro svaki posao. Vi ne pomišljate kako izgledate u našim očima kao prave neznalice, a i nas dovodite u sličan položaj pred našim saradnicima

-          No, na sve to se on i ne obazire, kao da se to ne odnosi na njega već na neke druge rukovodioce.

Koliko su oni bez skrupula ispričaću jedan slučaj baš sa potpredsednikom Borisom Šnudlerom. On se osećao kao najkulturnijim u rukovodstvu Komore, jer su predsednik Vakić i potpredsednik Svilar električar, odnosno bravar, a Suša kao generalni sekretar sa radnik sa završenom nekom srednjom partiskom školom. U razgovoru sedeći kod njega u kabinetu ispričao sam mu kako sam sit pisanja članaka i intervjua rukovodiocima. Da im nije dosta što je to izašlo pod njihovim imenom i što im je pripala slava, već za taj moj rad oni prime i visoke honorare od listova u kojima je objavljen tobože njihov članak odnosno intevju. Ni jedan se nije polakomio da mi kaže Mečkiću, meni slava tebi pare, već uzimaju honorar baš kao da su ga svojim radom zaslužili.

Šnudler sav važan kaže mi da nikad nije nikom dao da mu piše članke i govore, već da to čini sam. Ja sam mu rekao da je on izuzetak i da mu čestitam.

Nije prošlo mnogo vremena (možda 4-5 meseci) dolazi mi njegov pulen Vasović snishodljivo, da napišem članak za Borisa Šnuderla. Odgovorim mu da to ne dolazi u obzir, ne pominjući mu da se Šnudler hvalio da on sam piše svoje članke. On poče da me ubeđuje kako Šnudler mene ceni i da zbog toga moli da mu ja napišem. Ja odgovorim: - U ovom slučaju je potrebno da ja Šnudlera cenim, ali ja ga uopšte ne cenim, pa samim tim od pisanja nema ništa!

Takva i slična poniženja su mi dojadila i ja sam sa tačno „napunjenih“ 60 godina starosti otišao u penziju iako sam mogao u vezi sa radnim stažom, ostati još dve godine. Imao sam na umu da treba osloboditi i mesto mlađima, a ja imam decu i baš zbog toga moram i o drugima da vodim računa. Otišao sam u penziju 1. oktobra 1977.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak