Poslednji ban Dunavske banovine koji je umro u N. Bečeju

Rođen je 26 maja 1890. u Međi u svešteničkoj porodici. Gimnaziju je završio 1907. u Novom Sadu, a prava u Budimpešti 1911. Prvi svetski rat proveo je u Temišvaru kao veliki beležnik Eparhijske konzistorije. Posle rata 1918. postao je generalni inspektor Ministarstva unutrašnjih dela – Odeljenja za Banat, Bačku i Baranju.

Milorad dr Vlaškalin

Kao, već tada, vrsni pravnik, učestvovao je u državnoj komisiji za razgraničenje sa Mađarskom i Rumunijom. U Vranjevu mu se 1.oktobra 1919. godine rodio sin Aleksandar, koji je posle Drugog svetskog rata, takođe bio doktor prava, ali stručnjak za pomorsko pravo. Dr Milorad je 1927. napisao Pravilnik Ministarstva unutrašnjih dela o opštinskim i gradskim izborima u Banatu, Bačkoj i Baranji sa komentarom na 96 stranica. U Kraljevini Jugoslaviji od 1939. u vreme najvećeg progona komunista i skojevaca bio je pomomoćnik ministra unutrašnjih poslova Antona Korošca.

Posle Dvadesetsedmomartovskih događaja 1941. vlada Milana Simovića imenovala ga je za bana Dunavske banovine 1. aprila. Ban je bio svega nekoliko dana, do ulaska mađarske vojske u Novi Sad 14. aprila 1941. Zabeležen je kao zadnji od jedanaest banova Dunavske banovine, od kojih su samo prvi Daka Popović i on bili Vojvođani. Kraće vreme bio je u kućnom pritvoru i prebačen u Beograd u Nedićevu Srbiju gde je odmah kao britanski čovek zatvoren u Banjički logor.

Posle rata živeo je kao penzioner u Beogradu. Poslednje dane proveo je u svojoj kući u centru N. Bečeja. Svakog lepog dana, posebno kada su cvetale lipe, sedeo je na istoj klupi u 10,30 i čitao novine. Na toj klupi imao sam zadovoljstvo da kao mladi istoričar sa njim vodim višesatne razgovore.

Jednog lepog septembarskog dana 1976. na moje pitanje: kako je moguće da ga komunisti 1944. nisu ubili kao pomoćnika ministra unutrašnjih poslova i bana? - odgovorio mi je da je za njega lično intervenisao i spasao sigurne smrti dr Ivan Ribar u znak zahvalnosti jer je na svoju ličnu odgovornost uspeo da izvuče Ivu Lolu Ribara iz Bilećkog logora, kao skojevca 1940. Umro je u Novom Bečeju 27. decembra 1984. godine.

Jovan Knežević Caca osnivač prvog srpskog profesionalnog pozorište, rođen je u Novom Bečeju /Vranjevu/ 26. septembra 1818. godine od oca Mojsija, trgovca i majke Sofije, domaćice. Ljubav prema pozorištu i glumcima poneo je još iz roditeljskog doma.

Otac Mojsije, kao trgovac i sam je pripadao pozorišnom pokretu. Posle završene osnovne škole u rodnom mestu odlazi u Kečkemet na dalje školovanje. Odlazak u Kečkemet pruža mu priliku da na sceni vidi prave profesionalne glumce i to je bila prilika da stekne određeno pozorišno obrazovanje. Tamo je završio šest razreda latinske škole, a po završetku školovanja, 1837. godine vraća se u Vranjevo gde se zaposlio kao opštinski činovnik.

Kao poklonik i zaljubljenik pozorišta, boravio je povremeno u mnogim gradovima gde su postojale ili gostovale diletantske družine u kojima se mogao dokazati kao glumac i reditelj. Da bi se 1844. godine vratio u Novi Bečej gde organizuje jaču diletantsku družinu u koju uključuje najbolje glumce iz svog mesta i okoline.

Jedno kraće vreme 1857. godine bio je član Omladinskog pozorišta u Beogradu, a u jesen te iste godine osniva u Novom Bečeju novo diletantsko društvo sa kojima je radio sve do svog odlaska u Srpski Čanad. Oktobra 1860. može se reći, Jovan Knežević ostvario je svoj san osnivanjem privatnog profesionalnog pozorišta sa kojim je gostovao u mnogim mestima Vojvodine.

Posebno značajna godina za srpsko pozorište je 1861. godina i drugo gostovanje Kneževićeve grupe u Novom Sadu koje je trajalo od 10. juna do 16. jula kada se grupa iz finansijskih razloga raspala, a većina članova družine Jovana Kneževića podnosi zahtev da pristupi Srpskoj čitaonici čiji je predsednik bio Svetozar Miletić. Od jezgra Kneževićeve družine Jovan Đorđević, 16. jula 1861. godine osnovao je Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Posle ovog događaja Knežević se vraća u Novi Bečej gde sa preostalim članovima formira novu družinu koja je ostvarila mnogobrojna gostovanja u mnogim mestima Vojvodine i praktično delovala sve do njegove smrti 3. juna 1864. godine u Novom Bečeju.

 

Lazar Mečkić "Uloga Novobečejaca u razvoju srpskog pozorišta", Beograd 1988.

Darivanje života pozorištu

Pozorišni rad Jovana Kneževića uglavnom je fragmentarno poznat naročito od vremena kada je osnovao sopstveno glasovito teatarsko društvo u jesen 1860. Tada se pramenom političke klime u Ugarskoj i dobijanjem veće političke slobode i samostalnosti (tzv. Oktobarska diploma 1860.), ponovo uspostavlja aktivan pozorišni život među Srbima nakon desetogodišnje Bahove apsolutističke torture.

Taj novi talas pozorišnog života među Srbima prati i srpska štampa poput Danice i naročito Srbskog dnevnika u kome njegov urednik Jovan Đorđević, počev od 1. decembra 1860. godine, a u povodu gostovanja Kneževićeve trupe u Novom Sadu, piše nekoliko fundamentalnih, programskih članaka o važnosti pozorišta za unapređenje i očuvanje nacionalne kulture i identiteta, pridajući srpskom pozorištu kvalitativno nov značaj u razvoju srpske samobitnosti u okviru Habzburške monarhije.

Povećanom aktivnošću malobrojnih putujućih srpskih pozorišnih društava, kao i napisima u štampi, sličnim onima koje je pisao Đorđević, u srpskom narodu u Ugarskoj jača svest o potrebi konstituisanja srpskog teatra kao nacionalne, društvene institucije kulture, čemu upravo prethodi privatno profesionalno Srpsko teatarsko društvo Jovana Kneževića, a iz koga je iznedreno prvo glumačko jezgro SNP u Novom Sadu.

Celovitiji i sistematičniji pregled života i rada Jovana Kneževića, koliko je meni poznato, do sada nije učinjen, ako se izuzmu nešto širi fragmenti o Kneževićevom radu uoči dobijanja pozorišne dozvole i radu njegove družine u vreme osnivanja SNP, objavljeni u navedenoj literaturi.

Čini se, međutim, da je Mečkić govoreći o ulozi i značaji Kneževićevog pozorišnog rada bio možda i nehotice pristrastan precenjujući njegovu ulogu i to verovatno iz dva razloga. Onaj, verovatno važniji razlog tome, proistekao je iz nedovoljno dobro sagledane etape razvoja srpskog teatra nakon Oktobarske diplome 1860, kada pozorište u kulturno-istorijskom smislu, koncepcijski dobija kvalitativno nov smisao i značaj u okviru Miletićevog nacionalnog pokreta u kome se osvešćuje i konsoliduje srpska politička, kulturna i svekolika druga samobitnost Srba u Habzburškoj monarhiji. Upravo na te ključne momente u novoj fazi razvoja srpskog pozorišta razložno i ukazuje prof. dr Božidar Kovaček u navedenoj knjizi o Jovanu Đorđeviću.

Drugi razlog pomalo pristrastnog Mečkićevog sagledavanja značaja Jovana Kneževića za istoriju srpskog pozorišta, mogao je proisteći iz lokal patriotizma. Lazar Mečkić i sam vuče korene iz srednjeg Banata. Rodom je iz Kumana, a od ranog detinjstva je živeo u susednom selu Novom Bečeju - Vranjevu odakle je i Knežević.

Ne umanjujući nesumnjivo veliki značaj Jovana Knečevića u embrionalnoj fazi razvoja srpskog pozorišta sredinom 19. veka, neophodno je istaći da su pomenute Mečkićeve ocene i procene o Kneževiću rezultirale negativnim konotacijama o Jovanu Đorđeviću, neosnovano mu osporavajući reputaciju oca srpskog pozorišta, a favorizujući u tom smislu Kneževića.

U radu je dat i hronološki pregled bitnih citata iz novinskih recenzija o velikom broju predstava koje je Kneževićeva pozorišna družina prikazivala na mnogobrojnim gostovanjima, mahom po Vojvodini.

Ovde su izloženi i neki novi, do sada nepoznati biografski podaci o Jovanu Kneževiću iz do sada nekorišćenog izvora, poslovnog pisma Atanasija fon Rajića, vranjevačkog opštinskog načelnika, upućenog Derfelu, okružnom načelniku u Velikom Bečkereku. Tim pismom bolje su osvetljeni detalji Kneževićeve buntovne epizode iz 1848, kao i neposredne posledice za njegov potonji pozorišni rad. Jasniji su i neki drugi biografski podaci, kao i razlozi zbog kojih je, na neki način, Knežević učestvovao u razbijanju čanadske srpske pozorišne družine da bi napokon došao do sopstvene.

Jovan Knežević je, neosporno, u istoriji pozorišnog života vojvođanskih Srba ostavio važan trag. Postoje mišljenja da, sticajem raznih okolnosti, njegov značaj možda nije dovoljno ni uočen, ni istaknut.

Potpunijom rekonstrukciom Kneževićevog pozorišnog rada u kontekstu društvenih prilika sredinom 19. veka, na osnovu komparativne analize pomenute literature i još nekorišćene građe, učinjen je pokušaj da se doprinese boljem sagledavanju njegove uloge i pozicije u razvoju srpskog pozorišta, posebno u Vojvodini kada ono od diletantskog i poluprofesionalnog prerasta u profesionalni, a ubrzo potom i u novi kvalitet, u nacionalno institucionalizovan teatar, ali, pri tome, ne umanjujući nesumnjivo ogroman značaj Jovana Đordevića u konstituisanju srpskog nacionalnog teatarskog bića i prvog nacionalnog teatra kod Srba.

 

Sofija Košničar, POZORIŠNA SUDBINA JOVANA KNEŽEVIĆA

Arsen Pecarski

Mnogo je bilo zaljubljenika pesme i pozorišne umetnosti u Novom Bečeju i Vranjevu. Mladi su pored pesme negovali i pozorišnu umetnot i obrnuto, s obzirom da je za pozorišnu umetnost postojala izuzetno bogata tradicija. Od nekoliko amaterskih pozorišnih družina, koje su tokom proteklog vremena postojale, posebno mesto zauzima Diletantska pozorišna družina „Napredak" u Vranjevu. Ta družina je radila od 1901. godine pa sve do okupacije Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.

Najveće zasluge za uspešan i dugotrajan rad „Napretka" pripadaju Arsenu Pecarskom. On je svojim nesebičnim radom, pa i materijalnim žrtvama doprineo da „Napredak" postane omiljena i cenjena organizacija mlađih u Vranjevu. Arsen je bio organizator, dugogodišnji reditelj i svestran glumac. Bio je toliko obdaren za scenu da je mogao, prema potrebi, prihvatiti svaku od glavnih uloga u komadima koje daje „Napredak".

Arsen Pecarski

„Napredak" je zahvaljujući Arsenu postao ljubimče Vranjevčana i Novobečejaca. Svi mladi su jedva čekali da budu uvršteni u red onih na koje čika Arsen računa. Družina je bila brojna i imala je, za amaterske prilike, vrlo širok repertoar, da se mirne duše mogao upoređivati sa repertoarom skromnijeg profesionalnog pozorišta. Vodio je računa Arsen da program „Napretka" bude osavremenjen i da se na repertoaru nalaze dela naših savremenih pisaca, ali nije dozvolio da se udalji od želja i ukusa svojih sugrađana. Zato nisu sa scene nikad skidani komadi iz narodnog života sa pevanjem. Za Vranjevčane su pesme i muzika bili neodvojivi od svake svečanosti i svakog lepog trenutka.

Sve te predstave su se odigravale u prostranoj kafani „Balkan", čiji je vlasnik bio Arsen a koja se nalazila u rodnoj kući Josifa Marinkovića, na glavnoj ulici Vranjeva. Arsen Pecarski je 1927. godine otvorio bioskop „Balkan" u kome su davane predstave subotom i nedeljom uveče, ali za vreme svetske krize taj bioskop je likvidiran.

Luksederova kuća šezdesetih godina XX veka

Marija Živković rođena Petrović, učiteljica i nastavnica (muzičke culture i srpskog jezika) u penziji direktni je potomak porodice Luxeder. O svojim imućnim precima ona pripoveda sledeće׃

 „Luxeder Đerđ (1837 – 1918), bio je žitarski trgovac i blagajnik Novobečejske vodne zajednice do kraja svog života. Njegova žena je bila Ana (1846-1918), rođena Čisar iz Segedina. Jedno od dvanaestoro dece, Jelisaveta, bila je moja  baka sa majčine strane. Jedan od sinova, Zoltan Luxeder, trgovac mešovite robe, bio je vlasnik zgrade  na uglu ulica M. Tita i Narodnog fronta. Kuća je prodata početkom tridesetih godina XX veka kada je Zoltan otišao u obećanu zemlju,  Ameriku. Posle kraćeg vremena se vraća kući i do kraja života je radio kao kantor u Vranjevečkoj katoličkoj crkvi. Drugi sin, Ervin Luxeder posle smrti svog oca Đerđa, radio je kao blagajnik u Novobečejskoj vodnoj zadruzi.

U toj kući mojih predaka – Luxederovih bila je smeštena novobečejska poštanska uprava za vreme okupacije od 1941. do 1944. godine. Sedamdesetih godina XX veka u njoj se nalazila prodavnica nameštaja, nama poznata kao „salon nameštaja”.

Luksederova kuća 2008.

O svojoj majci i porodici Genči, Marija Živković kazuje׃

„Moja majka Ana, rođena Genči vrlo rano ostaje bez supruga kada sam ja imala godinu-dve. Udaje se, po drugi put, sada za Tošu T. Grubića sina poznatog kikindskog advokata Toše Grubića. Rođena sestra mog očuha Marija Grubić (31.08.1886 – 28.01.1914.) bila je đak Berlinske akademije umetnosti za slikarstvo, koju i završava. Nažalost, njena slikarska karijera se naglo prekida ljubavnom tregedijom u kojoj ona umire, a njen prijatelj ranjen ostaje u životu. Porodica mojih roditelja (Genči), živela je u Vranjevu, a krajem XIX veka kupuju kuću pored same dolme, preko  puta manastira. Kuća gleda na Tisu, a imala je ulaz iz Čika Ljubine i Zmaj  Jovine ulice. Velika kuća sa ogromnim placem bila je potrebna da bi se užarski zanat dede Genči mogao valjano nastavljati. Sada je ta kuća podeljena na dva vlasnika, a u delu dvorišta, iz  ulice  Zmaj Jovine, sedamdesetih godina XX veka sagradili smo našu porodičnu kuću, moj suprug Obrad Živković i ja.”

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak