Josif Marinković (1851 - 1931)

Vranjevo kao mesto početka umetničkog razvoja kompozitora Josifa Marinkovića

U vreme rođenja i godinama detinjstva i mladosti Josifa Marinkovića. Vranjevo je bilo najrazvijenije i najbogatije naselje velikokikindskog Dištrikta. Nalazeći se na plovnom rukavcu reke Tise, ono je bilo mesto žive trgovinske razmene. Tu se nalazio veliki sabirni magacin za izvoz žitarica, pa su proizvođači susednih sela tu dovozili i prodavali svoje proizvode, a isto tako i kupovali raznovrsnu robu drugih proizvođača. Sve to je stvaralo interese, pre svega trgovaca i zanatlija, da se tu naseljavaju i obavljaju svoje poslove. Kao relativno novije naselje, svojim širokim, pravim i lepim ulicama na uzvišenom terenu, Vranjevo je takođe privlačilo nove stanovnike, te se broj stanovnika u mestu kretao između šest i šest i po hiljada stanovnika.

Josif Marinković

Svojom dinamikom razvoja Vranjevo je, ubrzo posle osnivanja Dištrikta, postalo drugo mesto po veličini u njemu, posle Kikinde i po mnogim znacima se isticalo. Tako je još 1758. godine zabeleženo da je srpska osnovna škola u Vranjevu imala isti broj đaka kao i kikindska. Posebno je zapaženo veliko interesovanje vranjevačkih porodica za školovanje dece, naročito u XIX veku, kada se školovanje u srednjim školama ustalilo, a počelo i na visokim školama. Najistaknutija srednja škola vojvođanskih Srba, somborska Preparandija, u doba kada ju je Marinković pohađao, imala je više đaka iz Vranjeva nego iz svih drugih mesta u okolini. Iz podataka datih u upisnici, u periodu između 1860. i 1874, poznata su imena sledećih učenika iz Vranjeva: Sava Rajković, Lazar Josimović, Stevan Dušan Knežević, Mladen Belić, Josif Marinković, Arkadije Popović i Dušan Knežević. Učenici iz Bečkereka bili su: Andrej Kirilović, Aron Aršinov, Jovan Dimitrijević i Toma Mirč; iz Melenaca: Mihail Jovanović, Sima Monašević, Pavao Tanezović; i, iz Kumana, Jovan Borjanov. U to doba Vranjevčani su se pojavili na visokim školama, učeći pre svega glavne nauke u Požunu, a najpoznatiji su: Dr Vladimir Glavaš, Mladen Mađarević i Mija Vlaškalin. Oni su u vreme studija organizovali druženja sa svojim kolegama, među kojima su bili Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić i drugi. Ovi pravnici su ostali u Vranjevu i Novom Bečeju, gde su vršili advokatsku praksu.

Školovani ljudi i omladina Vranjeva doprinosili su veoma bogatoj kulturnoj atmosferi, što je produkovalo snažnu pozorišnu delatnost. Iz nje je lroisteklo stvaranje amaterskih pozorišnih družina, a kasnije i profesionalnih pojedinaca, čak i putujućih pozorišta. Takvo je bilo profesionalno putujuće pozorište Dušana Kneževića, koje će se preobraziti u novosadsko Narodno pozorište. Iz istog takvog putujućeg pozorišta Aleksandra Popovića iz Vranjeva nastalo je somborsko Narodno pozorište.

Vredno je podsetiti se imena glumaca koji su obeležili drugu polovinu XIX veka: Jovan Knežević-Caca, Aleksandar Popović, Stevan Đekić i znamenite porodice sveštenika Luke Popovića, koja je srpskom pozorištu dala glumice Draginju, Ljubicu, Jelisavetu-Jecu, Sofiju i Katarinu, kao i glumce Paju i Lazu. Dalje, tu su: Nikola Zorić, Teodora-Toda Boberić, Vojislav Turinski i Aleksandar Nešić-Tucaković.

Nije neobično što su u takvo Vranjevo dolazili i visoki intelektualci. Iz jednog zapisnika Opštinskog Poglavarstva Vranjeva iz 1862, može se pročitati da se na konkurs za izbor jednog opštinskog lekara prijavilo čak šesnaest kandidata, a na konkurs za babicu šest kandidatkinja.

U ovom živom i veoma aktivnom mestu, sa bogatom poljoprivredom, zanatima i trgovinom, tokom XIX veka je bilo moguće izgraditi novu pravoslavnu crkvu, Opštinsku kuću i sedam novih školskih zgrada. To i takvo Vranjevo proglašeno je varošicom i dobilo pravo na dva vašara godišnje.

Ovo je opšta slika Vranjeva u XIX veku i u njemu je živela i porodica Josifa Marinkovića, bez obzira na to što je imala veliko imanje u Kikindi. Interesantna je činjenica da se boravak ove porodice u Vranjevu može vezati za postojanje Dištrikta, jer se još deda Josifa Marinkovića doselio u Vranjevo, a odlazak iz Vranjeva se poklapa sa ukidanjem Dištrikta. Jovan Marinkov, Josifov otac, bio je jedan od dvadeset pet opštinskih poglavara, te je moguće da je bio na funkciji između centra Dištrikta i samog Vranjeva.

Sve su ovo znaci vezanosti porodice Jovana Marinkova za Vranjevo, a to će biti očigledno i u životu mladog Josifa u vreme školovanja. Naime, on je sve raspuste provodio u Vranjevu i, kada je završio gimnaziju, živo je učestvovao u kulturnom životu mesta sa svojim "besedama", tj. muzičko-literarnim priredbama, kao i svojim horom sugrađana koji je pevao u crkvi.

Dakle, u takvoj sredini, na najprometnijem delu glavne ulice, nalazila se kuća Josifove porodice, te je on od malih nogu posmatrao sve javne i kulturne događaje i oni su ga snažno privlačili.

Život porodice Marinković je bio lep i skladan i muzika je u njemu imala velikog udela. Josif je imao dve sestre i dva brata i svi su bili muzikalni. Otac je rado svirao i pevao uz tamburu, a majka uz gitaru. Sva su se deca rado uključivala u muziciranje. To znači da je Josif od malih nogu bio obuzet muzikom i da je veoma često rado svirao i pevao. Kako je sam napisao u pristupnici za člana Srpske kraljevske akademije 1907. godine: "Samoučki sam svirao u svaki instrument koji bi mi do ruku dolazio. Tako svirao sam: tamburu, gitaru, harmoniku i klavir. Neki put sviram, a ni sam ne znam šta i kad bi me upitali šta sviram, ja bih odgovorio: "Pa, tako mi došlo..."

Poseban i značajan uticaj na formiranje njegove muzičke ličnosti imala je strina, tokom poseta stricu Arkadiju u Beogradu. Po rođenju Ruskinja, ona je svirala dobro klavir, a poznavala je mnoge umetničke kompozicije, posebno operske arije koje je rado pevala, uz klavir, učeći ga da je muzika uzvišena umetnost. Sve je to imalo snažnog uticaja na njegovu romantičnu dušu.

Tako se u njegovim mislima i željama od same mladosti učvrstila odluka da će mu muzika biti životni poziv. Zbog te želje morao je voditi dugu i upornu borbu, jer se otac nije mogao složiti sa takvim opredeljenjem. On nije mogao zamisliti svoga sina kao one muzičare koje je mogao viđati po gradovima i selima, a koji su uglavnom živeli od malih i neredovnih prihoda, dok je njegov sin mogao bezbrižno živeti na imanju u Kikindi.

Porodica je želela da Josif, kao najstariji sin, stekne što potpunije obrazovanje. Zato ga je, posle završena tri razreda osnovne škole u Vranjevu, otac odveo da nastavi školovanje u Petrovaradinu. To je bila škola na nemačkom jeziku, te je Josif u takvoj sredini morao da se služi ovim jezikom. Stanovao je kod svog učitelja koji je bio i kantor u crkvi i u kući imao harmonijum. To je za Josifa bila odlična prilika da se dobro uputi u sviranje na ovom instrumentu. Volja za sviranjem na harmonijumu bila je tolika da je, kada se njegov stanodavac u toku školske godine preselio na majur, Josif bez znanja svoje porodice ostao sa njim, te je svakog dana pre i posle podne morao pešice ići sa majura u Petrovaradin. Pošto do Vranjeva dugo nisu stizala njegova pisma, otac je doputovao u Petrovaradin i zatekao stanje koje mu se nije svidelo. Naime, niti mu se svidelo svakodnevno pešačenje po svakojakom vremenu, niti mu se svidela ovakva ljubav prema muziciranju. Josif je, dakle, morao promeniti stan i rastati se sa instrumentom, ali njegova odanost muzici nije ni najmanje popustila, već naprotiv—usmeravala ga je ka školama u kojima se uči posebno muzika. Nastavak škole, tj. gimnazije nije moglo biti u Petrovaradinu, jer se otac plašio da će se nastaviti druženje sa muzikom, a on nije mogao da zamisli da se njegov sin opredeli za tako nesiguran poziv sa slabim prihodima, dok mu je porodično imovinsko stanje omogućavalo mnogo sigurniji život. Zato ga je preselio u Novi Vrbas i Novi Sadi, najzad, u Kikindu, gde je završio treći razred gimnazije. Tokom školovanja u Petrovaradinu i Novom Vrbasu, Josif je savladao nemački jezik, što će mu kasnije biti od koristi, naročito kada se, kao već profesionalni horovođa 1886. godine bude uputio u Beč radi stručnog usavršavanja.

Posle završetka trećeg razreda gimnazije, mladi Josif je želeo da nastavi školovanje u nekoj od škola u kojima se izučavala muzika, ali otac je bio protiv toga. Zbog toga je kod kuće proveo period od 1866. do 1870. godine, nadajući se da će inak ostvariti svoj cilj. U monografiji o Marinkovićevom životu i delu Vlastimira Peričića nailazimo na podatak da je Josif imao želju da se upiše u neku školu koja nije isključivo muzička, ali gde se muzika izučavala kao jedan od predmeta. U tome mu je pomogao slučajan susret sa grupom mladića koji su vrlo lepo svirali i pevali na jednoj svadbi u Vranjevu. Kada ih je pitao gde su se za to osposobili, oni mu rekoše da su đaci somborske Preparandije (Učiteljske škole), u kojoj se tada najpotpunije učila muzikau odnosu na druge srpske škole. Odmah je odlučio da će Preparandija biti škola u kojoj će nastaviti obrazovanje. Kada je to saopštio roditeljima, oni se nisu mnogo protivili, jer su smatrali da će ga učiteljski poziv odvojiti od preterane želje za muzikom.

To se nije dogodilo; naprotiv, on se tamo susreo sa mladim nastavnikom muzike, Karelom Blažekom, koji je samo koju godinu bio stariji od njega i koji ga je jednostavno prihvatio kao svog stručnog saradnika. Na drugoj godini Blažek mu je poveravao samostalne pripreme kolega za javne muzičke priredbe ili "besede", koje su đaci organizovali više puta tokom godine. Posebno je značajna bila "beseda" priređena 1872. godine, jer su na njoj izvedene Marinkovićeve samostalne kompozicije: horske Ustajte, braćo! i Smeša srpskih pesama, kao i Banatsko kolo i Svatovac koje je autor izveo na harmonijumu. Ovoj priredbi su prisustvovale Marinkovićeve majka i sestra i do suza bile ganute velikim aplauzom i pohvalama koje su sa svih strana slušale od Josifovih kolega. Tim pohvalama se posebno pridružio nastavnik Blažek, te su majka i sestra, po povratku u Vranjevo, sa divljenjem pričale ocu o uspehu i to je doprinelo da on, posle dugog navaljivanja, pristane da se Josif uputi u Prag na muzičko usavršavanje ali, samo na jednu godinu! Dakle, to je značilo početak!

Zadovoljan ovim uspehom i pun nade da će se najzad uputiti na pravo muzičko obrazovanje, on je sa velikim elanom i dalje komponovao i za vreme raspusta organizovao "besede" koje su bile vrlo popularne u Vranjevu i Novom Bečeju. O toj svojoj delatnosti pisao je u pristupnici za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije: "Za vreme školskih odmora sada sam imao hor, ali ih više nisam učio po sluhu. Priređivali smo besede u Vranjevu i Turskom Bečeju u korist jednog siromašnog studenta i Narodnog pozorišta..."

Studije na Orguljskoj školi u Pragu su se odužile, jer je otac, svaki put kada bi se završila godina školovanja, nastojao da se ono prekine i da se sin irihvati rada na imanju u Kikindi, što mu je obezbeđivalo pristojan život.

No, to se nikako nije ostvarivalo pošto je Josif strpljivo čekao da prođu pauze, tj. boravak u Vranjevu, i ipak uspevao da dobije odobrenje za nastavak studija. Tako su se studije konačno završile leta 1881. godine, a mladi umetnik je odmah dobio poziv da se primi dužnosti horovođe Beogradskog pevačkog društva, što je on i prihvatio.

Tu definitivno prestaje njegov "vranjevački" period života i započinje život i rad u Beogradu, koji je trajao do same smrti, 13. maja 1931. godine. Beograd je napuštao samo za vreme teških dana Prvog svetskog rata.

Nemamo pouzdanih podataka o tome da li je posećivao Vranjevo, gde su živeli roditelji njegove supruge Leposave. Poslednje veze sa Vranjevom bile su posete njegovog sina, Dr Ivana Marinkovića, koji je posetio porodičnog kuma Ivana Jankovića, cvećara iz Vranjeva. Tako se ugasila svaka veza sa Vranjevom, pa se zaboravilo da se veliki umetnik tamo rodio i proveo dvadeset osam godina života. Tek 1951, prilikom obeležavanja 100. godišnjice kompozitorovog rođenja, Beogradsko pevačko društvo i Savez kompozitora Jugoslavije su postavili spomen-ploču na mestu gde se nalazila njegova rodna kuća. Ovaj kratki plamen sećanja je dugo godina potom bio ugašen. Ni Vranjevo, niti Novi Bečej nisu nastavili da neguju uspomenu na svog velikog sugrađanina. Međutim, treba reći da ni srpska, ni jugoslovenska muzička javnost nije dovoljno obraćala pažnju na to.

Zaboravile su se slavne godine njegovog delovanja, kada je na rukama članova svog hora nošen sa banketa priređenog u njegovu čast. Zaboravile su se slavne "besede" posvećene njegovom delu krajem XIX i početkom XX veka. Zaboravilo se da je Bosanska vila iz Sarajeva u svom decembarskom broju 1897. godine donela divan, pohvalan tekst na prvoj strani: "29. oktobra ove godine u 8 sati uveče, sala Velike škola dupkom je bila puna najodabranije prestoničke publike; tu su u strani mnogobrojne korporacije i izaslanici pevačkih društavau kraljevini Srbiji i van nje; pristupa Dr St. Marković, profesor Velike škole i pozdravlja oduševljeno jednog smernog radnika na umetnosti, koji je rodu svoj vekposvetio. Kome su upućeni onoliki pozdravi i čestitke, venci i diplome, proslava i oduševljenje omladine?

Izdiže se jedan osrednji, crne masti, srednjih godina čovek; hod mu je nesiguran, pogled vrlo smiren, osmeh čisto bolan i jedva zbori: 'Hvala!, hvala!...!' To je Josif Marinković... 'Bosanska vila' pozdravlja slavljenika i želi, da umnoži novim svojim radovima umetnost srpsku, da obogati svoj rod svoj pesmom i svirkom i da rasprostre lepu pesmu srpsku da se ori "od Balkana do Adrije..."

O tom fenomenu zaborava koji je obuhvatio mnoge muzičke stručnjake i institucije prof. Branko Dragutinović u časopisu Dvadeseti vek iz 1938. godine u svom zaključku veli: "U doba nabujalog nacionalizma koje se kroz njega muzički izrazilo, Marinković je bio poznat, popularan i slavan. Posle rata, povučen i skroman, Marinković je ostao nekako po strani napušten i zaboravljen. Tome je mnogo doprinela popularnost Mokranjca i njegovih Rukoveti i talas modernizma koji je tako snažno zapljusnuo našu muzičku kulturu u svim njenim manifestacijama. Danas, kada jedna za drugom izlaze iz štampe zbirke njegovih interesantnih i značajnih kompozicija, pojavljuje se težnja za rehabilitacijom Marinkovića sa ciljem da se naročito povuku čisto artističke vrednosti njegova stvaranja i da se definitivno utvrdi veličina prvog srpskog originalnog kompozitora i njegov značaj u razvoju jugoslovenske muzičke kulture".

Ovaj pomenuti pokret da se Marinkovićevo delo potpunije i stručnije osvetli teško je nalazio podršku značajnijeg stručnjaka, sve dok mu pravo priznanje nije odao prof. Vlastimir Peričić, koji je 1967. godine, pod okriljem Srpske akademije nauka i umetnosti, izdao obimnu i stručnu studiju pod naslovom Josif Marinković. Život i delo. Isto tako su stručni savezi muzičara u više mahova izdavali njegova najznačajnija dela, ali se i dalje dešavalo da su ih samostalni i školski horovi retko izvodili.

Vranjevo je prve značajne korake za obnavljanje uspomene na svog velikog sugrađanina preduzelo na inicijativu Ivana Jankovića, cvećara, prvog suseda i kuma Marinkovićeve porodice. On je skrenuo pažnju novodošavšem direktoru Osnovne škole Vranjevo da je potrebno da se obnovi uspomena na Josifa Marinkovića. Tako je škola uspostavila direktnu vezu sa potomcima porodice Marinkovićeve kćeri. Na zalaganje škole, unuk Josifa Marinkovića, Dr Ivan Valčić, ustupio je školi bogatu zbirku Marinkovićevih ličnih predmeta koju je dugo čuvao i škola je od njih ustanovila Spomen-zbirku Josifa Marinkovića. Ovo je bio jedan od koraka koji je preduzet radi popularisanja imena i dela umetnika. To se dogodilo 1970-1971. godine, kada su, u okviru proslave 120. godišnjice Marinkovićevog rođenja, izvršene sledeće akcije:

glavna ulica u Vranjevu, u kojoj se nalazila umetnikova kuća, dobila je ime Ulica Josifa Marinkovića,

Osnovna škola Vranjevo je promenila ime i postala Osnovna škola Josif Marinković,

osnovana je pomenuta Spomen-zbirka,

mesni hor je nazvan Društvo za horsku muziku Josif Marinković,

od 1971, svake pete godine, održava se Muzički festival dece Vojvodine u Novom Bečeju,

godine 1993. ustanovljena je smotra solo-pesme Obzorja na Tisi,

2001. godine pošta Novi Bečej je izdala koverat i pečat sa likom Josifa Marinkovića.

Sve ove akcije ipak nisu mogle dovoljno prikazati Marinkovićevo-njegove kompozicije se retko izvodile, jer se učitelji i nastavnici muzike veoma teško rešavaju da ih izvode.

U ovom momentu postoji problem opstanka i nesmetanog rada Spomen-zbirke Josifa Marinkovića, jer su iste prostorije pretvorene u pedagoški kabinet, a nema drugih pogodnih prostorija u školi. Treba nastojati da se to reši ili u okviru škole ili u nekoj od odgovarajućih zgrada koje su opšta svojina.

Ovim pozdravnim govorom svečano je otvoren Naučni skup u čast 150. godišnjice rođenja

Josifa Marinkovića, 28. IX 2001. u Matici srpskoj u Novom Sadu.

(Josif Marinković (1851-1931) Muzika na raskršću dva veka) 

Prijavite se za novosti

Prijavite se ako želite da dobijate novosti sa sajta na vaš e-mail.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak