Dr Jene Sentklarai

Dr Jene Sentklarai, rođen je 21. januara 1843. godine u Vranjevu. Otac Naum Nedić, je bio žitarski trgovac, pa posle nekoliko trgo­vačkih neuspeha morao je likvidirati s trgovinom i do kraja života ba­vio se poslovima senzala. Majka Mađarica — Žofija Salaji, domaćica, rodom iz Čantavira. Kuća im je bila u današnjoj Ulici Svetdzara Markovića br. 24 u Vranjevu. Njegovo kršteno ime je Evgenije Nedić.

Dr Jene Sentklarai

Prema predanju, njegovi roditelji dugo godina nisu imali dece, pa se majka kao Mađarica i po rođenju katolkinja, zaklela svetoj Kla­ri, jer je novobečejska katolička crkva, koja je tada služila i Vranjevčanima bila posvećena svetoj Klari, da će prvo dete koje rodi posve­titi njoj. Tako je Evgenije kao Srbin kršten u katoličkoj crkvi u No­vom Bečeju, gde je dobio ime Eugen, ili na srpskom Evgenije. To je kasnije i bio razlog da, pri promeni prezimena, umesto Nedić uzme prezime Sentklarai, a ime od Eugena u Jene. Posle njega su mu rodi­telji imali još šestoro dece.

Osnovnu školu završio je u Novom Bečeju, a četiri razreda gim­nazije u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu). U Bečkereku je naučio nemački. Više razreda gimnazije i maturu završio je u Segedinu, gde je „pridobiven za mađarsku ideju kojoj je ostao veran sve do svoje smrti“.

Još kao gimnazijalac u Segedinu napisao je nekoliko pesama i pripovedaka objavljenih u đačkoj literarnoj družini remenyvirágok (Cvetovi nade).

Teške materijalne prilike u porodici, s jedne, i sklonost majke ka katoličkoj veri i njena želja da joj sin postane katolički sveštenik, uti­cali su da Jene, posle završene gimnazije 1860. godine pređe u Temišvar u duhovnu akademiju, gde su učenici (studenti) imali besplatan stan, hranu i odevanje.

Studije i život u duhovnoj semenariji, Čanadske biskupije u Temišvaru, opredelili su i interesovanje Sentklaraia u tom pravcu. Ume­sto poezije i književnosti, njegova preokupacija postaju: filozofija, lo­gika i estetika.

Vredan i ambiciozan osniva u Temišvaru literarnu družinu, koja je kasnije prevela mnoga strana dela, naročito s nemačkog i latinskog, na mađarski jezik.

Po završetku studija, 20. jula 1866. godine rukopoložen je za sveštenika i svoju prvu misu odslužio je 12. avgusta, na dan svete Klare, 1866. godine u crkvi u Novom Bečeju. Prvo svešteničko mesto dobio je Štajerlaku u blizini grada Oravice u Rumuniji. Od prvih dana svešteničkog poziva trudi se da što bolje upozna život i običaje svojih parohijana. Sastavio je o tome čitavu studiju: Studija iz života južno-ugarskog planinskog naroda, koju je 1868. godine izdalo poštansko ma­đarsko katoličko društvo. U Štajerlaku je ostao svega godinu dana, a već sledeće 1867. ponovo je u Temišvaru.

U Temišvaru počinje zajednički, i to vrlo plodan rad s isto tako života Ugarske i on to prihvata kao početak nove epohe Mađarske. Ta­da odlučuje, da svoje prezime Nedić promeni u Sentklarai. To je za njega bila samo puka formalnost, ili baš samo promena prezimena, jer su čitav njegov život i ponašanje, još pre dolaska u Temišvar na studije, kao i njegova osećanja bila osećanja pravog Mađara. Sve je to razumljivo kad se ima u vidu da je mnogo toga još iz porodičnog doma poneo, a škola i društvo su samo dalje razvili i učvrstili ta ose­ćanja.

Prezime Sentklarai uzeo je kao što je već istaknuto, jer je sve zna­čajnije, što mu se dešavalo u životu, vezano za svetu Klaru. Pored iznetog, na prezime Sentklarai ga je navodila i njegova želja da se po­sveti profesorskom pozivu i nauci, jer latinska reč clarus znači jasan ili svetao, što je za njega bila nauka.

Nije ostao dugo u Temišvaru, gde je 1868. godine položio peda­goški ispit i u sporazumu s crkvenim vlastima bude postavljen za di­rektora osnovne škole i profesora realke u Velikoj Kikindi. Ali ni u Ki­kindi nije ostao duže od godine dana i već 1869. godine se vraća u Te­mišvar za profesora latinskog jezika, istorije, zemljopisa i filozofije.

U Temišvaru počinje zajednički, i to vrlo plodan rad s isto tako vrednim i sposobnim drugom još iz studentskih dana. Tiborom Ortvaijem — izdaju Arhiv Čanadske biskupije. Sentklarai uporno priku­plja podatke pojedinih katoličkih parohija i piše istoriju za više od trideset parohija. Tu se upoznao s istorijskim izvorima i delima voj­vođanskih Mađara u prošlosti, kojima je kasnije posvetio i ceo život. Postao je istoričar istraživač, ali i pedagog i nacionalni vaspitač.

Iako je u Temišvaru razvio veliku aktivnost na izučavanju proš­losti i postao sekretar Južnougarskog društva za istoriju i starine, sve to napušta 1873. godine i odlazi u svoje rodno mesto i preuzima mesto paroha u Novom Bečeju.

Želja da doprinese procvatu svoga zavičaja, a i teške materijalne prilike u porodici njegovih roditelja, odveli su ga u Novi Bečej, iako je bio svestan da će, zbog odvojenosti od biblioteka, arhivskih doku­menata i podataka i ljudi od struke, morati da prekine započeti nauč­ni rad.

Odlazak Sentklaraia iz Temišvara nije štetio samo njegovom da­ljem razvoju, nego i svim ustanovama i institucijama u kojima je do­tada radio. Sveske Društva za istoriju Adattág postale su mnogo tanje, a za nepunu godinu dana 1874. godine, odlaskom i drugog urednika Ortvaia, i prestale da izlaze.

U Novom Bečeju, u skromnoj ulozi paroha, bavi se filozofskim studijama i polaže doktorat iz filozofije u Budimpešti 1875. godine. Dok­torska teza mu je bila o filozofiji prostora i vremena.

Ni u ovim, novobečejskim, uslovima nije napuštao istoriju. U to vreme približavala se stogodišnjica pripajanja (inkorporacija) nekada­šnjeg Tamiškog Banata Ugarskoj (1779), pa su vlada Mađarske i župa­nijske vlasti u Južnoj Ugarskoj želeli da obeleže ovaj jubilej 1879. go­dine što svečanije. Na zasedanju predstavnika Torontalske, Tamiške i Lugoške županije u Temišvaru, odlučeno je, između ostalog, da se izda knjiga u kojoj će biti prikazan istorijat tih krajeva za poslednjih sto godina. Pisanje knjige povereno je dr Jene Sentklaraiu, što je pred­stavljalo veliko priznanje. On se, naravno, trudio da ne razočara one koji su mu taj zadatak poverili.

Knjiga Sto godina iz istorije Južne Ugarske, izdata 1882. godine, skrenula je na sebe posebnu pažnju, ne samo zainteresovane tri župa­nije koje su Sentklaraia za ovaj rad nagradile s tristo zlatnih dukata, nego i čitave mađarske naučne javnosti. Ubrzo posle toga primljen je Sentklarai za dopisnog člana Mađarske akademije nauka 1. juna 1882. godine. Već iduće 1883. izabran je i za privatnog docenta Univerzi­teta u Budimpešti, gde je predavao najnoviju istoriju Ugarske.

Dok je bio paroh u Novom Bečeju, i dok je radio na knjizi koja mu je donela tako velika priznanja, uređivao je od 1779—1880. godine list Torontal u Velikom Bečkereku.

Zbog teških ekonomskih prilika, koje su zavladale u Mađarskoj, posle 1882. godine, nije objavio: drugu, treću i četvrtu knjigu Sto go­dina iz istorije Južne Ugarske, već je to učinio kao profesor, objavlju­jući ih u delovima u vidu kraćih rasprava u izdanjima Mađarske aka­demije nauka.

Sentklarai se i kao docent na Univerzitetu vraća na istoriju i pi­še: Istoriju dunavskih šajkaša, Bečkerečki grad, Seoba Rumuna u Ju­žnu Ugarsku i dr.

Srpsko učeno društvo (preteča Srpske akademije nauka) zasedalo je 30. januara 1885. godine u Beogradu i »pod tačkom 15. Predsednik čita imena lica koja su pojedini odbori predložili Upravi za počas­ne, redovne i dopisne članove i Uprava ih predlaže skupu na izbor. Tom prilikom je predložen i izabran za dopisnog člana dr Evđenije Sent­klarai« .

Nije Sentklarai bio zadovoljan položajem privatnog docenta na Univerzitetu, a još manje ponašanjem crkvenih vlasti. Dokle god je na čelu Čanadske biskupije u Temišvaru bio biskup Bonaz nije mogao računati na unapređenje. Tek ga je novi biskup Šandor Dežefi 1893. godine imenovao za kanonika pri temišvarskom kaptolu. Tako se Sent­klarai ponovo vratio u Temišvar u kome je ostao sve do smrti.

U Temišvaru je nastavio s pisanjem, što mu je bilo mnogo lakše nego u Novom Bečeju, jer je imao na raspolaganju bogate biblioteke, muzejska i arhivska dokumenta. Tu je napisao O nacionalnim zadaci­ma društva u Južnoj Ugarskoj, Istoriju parohija Čanadske biskupije, Staro doba Krašovske županije, Istorijski spomenici srpskih manasti­ra u Južnoj Ugarskoj. Ovim poslednjim je skrenuo pažnju Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu, koja ga je 1910. godine iza­brala za svog počasnog člana.

Njegovo rodno mesto Vranjevo izabralo je Sentklaraia 1916. go­dine za svog počasnog građanina.

I pod stare dane Sentklarai radi na izučavanju prošlosti krajeva iz kojih je ponikao. Tu su rasprave i monografije Torontalske, Tamiške i Krašoseverinske županije i monografija Temišvara i Uprava Klaudija Florimunda Mersia u Tamiškom Banatu.

U starosti je u Temišvaru osnovao književno društvo za lepu knji­ževnost i umetnost pod imenom Arany János, a čak kao osamdesetogodišnjak sarađuje u novopokrenutom bogoslovskom i crkvenom rimo­katoličkom časopisu u Temišvaru Crkveni pregled.

Do kraja života ostao je u Temišvaru poštovan i cenjen, a 1917. godine, u pedesetprvoj godini svešteničke službe, dobio je najviše cr­kveno odlikovanje i postao čanadski veliki prepozit.

Dr Jene Sentklarai umro je 12. oktobra 1925. godine u Temišvaru.

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.