Ladislav - Laslo Kostović (1855-1942)

Porodica Kostović se naselila sredinom XIX veka u potiskom naselju Franjevu (Franyova- stari naziv za Vranjevo), najverovatnije zbog njegovog izuzetnog geografskog položaja za trgovinu žitom. Rodonačelnik porodice Kostović Jovan, a i njegov sin Stevan1 su se pokazali izuzetno veštim trgovcima, te su stekli značajnu imovinu i veliki ugled. Pored nekoliko magacina što su izgradili pored Tise posedovali su i više nekretnina po Austrogarskoj. U tom obilnom bogatsvu Stevan uzima za ženu mađaricu Eržebet Dorner koja će mu podariti tri ćerke; Rozaliju, Gizelu, Ester i dva sina; Ognjeslava2 i Ladislava-Lasla. Sada kada se porodica proširila, kuća u Vranjevu se pokazala mala pa su izgradili velelepnu veliku kuću sa suvim ulazom i suterenom u centru Turskog (Novog) Bečeja. Kuća se nalazi pored sadašnje opštine u ulici Žarka Zrenjanina pod brojem 6. Imovinsko stanje roditelja dozvoljavalo je da sinove školuju u Pešti dok su ćerke ostale pored majke u Novom Bečeju.

O Ladislavu-Laslo Kostoviću, rođenom bratu poznatog naučnika i pronalazača Ognjeslava Kostovića dosta malo je znano, mada je veoma značajna ličnost ne samo za naše mesto nego i šire. Osnovno i srednje obrazovanje braća Kostović stiču u Pešti da bi im se putevi kasnije razdvojili. Ognjeslav odlazi u rusiju i kao kapetan Ruske vojske stiče ugled svojim naučnim istraživanjem. Ladislav ostaje u Pešti i nošen trgovačkim duhom svog dede Jovana i oca Stevana opredeljuje se za trgovinu. Svoje školovanje nastavlja na studijama u Londonu da bi kasnije bio Mađarski konzul u Holandiji, a više  godina je bio i konzul za trgovinu u Beogradu.

U svakoj akciji i pokretu kod Ladislava-Lasloa Kostovića videlo se da je čovek sportskog duha. Kao veliki ljubitelj prirode proputovao je celu Evropu, od Norveške do Siciliji i od Škotske do Moskve. Pored svog rodnog mesta u Švajcarskoj je boravio najradije. Planinario je po Mont Blanku i osvajo je više planinskih vrhova u alpama. Dalmatinsko priobalje je smatrao jednim od najlepših morskih obala u Evropi. Fotoaparat je bio nerazdvojni inventar pri njegovim putovanjima i avanturama. Veliki album pun slika svedoči o veoma interesantnom i dinaičnom životnom putu našeg sugrađana.

1 Stevan Kostović rođen je u Vranjevu.

2 Ognjeslav Kostović rođen je u Vizburgu 1851, a umro u Rusiji 1916. godine.

 

Prvi bicikl u Budimpešti

Ladislav-Laslo Kostović posle školovanja nekoliko godina je radio u jednoj velikoj firmi u Engleskoj kao korespondent. Prilikom povratka u Budimpeštu 1879. godine doneo je sa sobom i svoj bicikl koji se u to vreme zvao velosiped. U Engleskoj se već tada serijski proizvodio, u promet je ušao pod nazivom bicikl ili „kengur”, u Americi „Star-bickl”, a zvali su ga i „gvozdeni konj”. Dosta se razlikovao od ovog današnjeg; prvi točak je bio prečnika oko 1 metar, na njemu su se nalazile pedale, a iznad točka je bilo sedlo. Drugi točak je bio znatno manjeg prečnika, tu negde oko 25 do 30 santimetara. U početku su točkovi bili od drveta (na kome je i Ladislav učio), kasnije je točak bio od pune gume da bi se konačno koristio toček sa unutrašnjom-spoljnom gumom. U međuvremenu direktni prenos pedala-točak se usavršava, tako da se između pedale i točka ubacuje lanac. Paralelno sa tim se i prečnik prednjeg točka smanjuje, a zadnji se povećava.

Za Vojvođanski časopis „Dnevnik” (Napló) na mađarskom jeziku od 25. decembra 1939. godine o svojoj prvoj promotivnoj vožnji ulicama Budimpešte, Vladislav-Laslo kaže eledeće:

„Kada sam se prvi put prokotrljao Andraši putem prema Gradskom parku (Város liget) nisu me, trčeći, samo deca pratila, nego i odrasli. Bilo je i takvih koji su pokazujući noževe pitali; čiko da li je dozvoljeno oštrenje? Naime, bicikl sa tim velikim točkovima podsećao ih je na oštrač za noževe”. Kasnije, 1881. godine na Uskrs, Ladislav-Laslo organizovao je prvu bicilčistišku turu do obližnjeg naselja. Okupljaje i pokret je bilo kod Graskog parka ujutru u 6 časova, a vratili su se popodne posle 14 časova. U tom društvu su se nalazili i tri člana porodice Vermeš iz Subotice.

Predsednik prvog Budimpeštanskog biciklističkog kluba bio je Ladislav-Laslo Kostović, a udruženja „gvozdenog konja” Lajoš Vermeš iz Subotice.

O tome kako su se učesnici u saobraćaju ophodili prema biciklistima Ladislav-Laslo kaže:

„U početku smo sa našim biciklovima prouzrokovali veliku pometnju. Skoro su nam zabranili vožnju biciklova ulicama Budimpešte, i tek posle teških muka smo dobili odobrenje od gradskihvlasti za korišćenje naših dvotočkaša i to samo za osobe koji su posedovali članske knjižice. Da bi prebrodili te naše početničke teškoće veliku podršku smo imalali Gedeona Rohoncija4 i grofa Telekija”.

Podataka o tome da li je, i kada, Ladislav-Laslo Kostović protutnjao bicklom svojom ulicom u Turskom (Novom) Bečeju, koja se početkom XX veke takođe zvala Andrašijeva, nemamo, ali pisac ovih redova ne isključuje tu mogućnost. U svakom slučaju Novobečejci i Vranjevčani sa ponosom mogu reći da je njihov sugrađanin prvi doneo bicikl u Budimpeštu i postao prvi predsednik prvog biciklističkog kluba u državi.

4 Kao što znamo Gedeon Rohonci je u to vreme predstavljao građane Turskog Bečeja u Mađarskom parlamentu. 

 

Promocija fudbalske lopte

Ladislav-Laslo Kostović pri povratku iz Engleske 1879. godine, pored već pomenutog bicikla doneo je i fudbalsku loptu. To je bio drugi pokušaj5 da se fudbal prihvati i odomaći u Budimpešti. Kostović je tada u Sentandreji (mesto na Dunavu, neposrednom u blizini Budimpešte) organizovao promotivnu utakmicu radi popularisanja faudbala. Na njegovu žalost ovaj pokušaj je ostao bez uspeha, pošto su akteri u igri ocenili da je ta igra previše gruba, a peovladalo je opšte mišljenje gledalaca, da ova igra „nije za ljude”! Inače u Engleskoj ovu igru su zvali „igra grubijana”.  Po rečima Ladislava-Lasla, Tek posle 10-15 godina je fudbalska igra bila prihvaćena u mađarskoj prestonici.

Po predanju Milorada Vlaškalina, našeg sugrađana i poslednjeg bana Dunavske banovine, fudbalsku loptu je Ladislav-Laslo doneo u Turski (Novi) Bečej krajem XIX veka, a prvu registrovanu utakmicu su naši odigrali 1909. godine sa fudbalerima iz Velikog Bečkereka6.

5 Prvu fudbalsku loptu u Budimpeštu je doneo Esterhazi Mikša 1875. godine (Fudbalki arhiv Mađarske).

6 Iz knjige Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju od Lazara Mečkića.

 

Motornim čamacem do Novog Bečeja

Kao Mađarski konzul za trgovinu, Ladislav-Laslo Kostović je više godina boravio u Srpskoj prestonici – Beogradu. Dane je često provodio sa društvom veslajući Dunavom. Pošto su Dunav i Sava bile granične reke, a čamcem se moglo kretati samo danju, i to na određenim mestima, odlučio je da kupi motorni čamac. Na jednom putu u Veneciju 1900. godine našao je sebi motorni čamac, kupio ga je i železnicom transportovao za Beograd. Sa motornim čamcem se moglo ploviti na duže relacije, a stiglo bi se pre mraka. Tada su još motorni čamci prodavani zajedno sa jedrom, za svaki slućaj, ako motor omane, koristitila bi se snaga vetra. Po njegovim rečima to je bio prvi motorni čamac u Beogradu.

„Dunavom smo organizovali više izleta do Pančeva, Smedereva i Slankamena. Savom smo išli do Obrenovca a Tisom čak do Turskog (Novog) Bečeja”, pričao je svoje plovidbene doživljaje Ladislav.

Vrlo rado, kada kod mu je vreme to dozvoljavalo dolazio je u Turski (Novi) Bečej da poseti svoju majku i sestre. To je bila ujedno i retka prilika ovog dinamičnog čoveka za kratak predah, a i da se podseti bezbrižnih dana detinjstva.

Napunivši osamdesetu godinu svog života, 1935. vraća se u Novi Bečej da bi ostatak života proveo u rodnoj kući sa sestrama, koje ga na njegovu žalost, vrlo brzo napuštaju, umiru, a Ladislav ostaje sam. Ipak, ni tih godina nije mirovao. Trgovaćki duh mu nije dao mira te se počeo baviti trgovinom lekovitog bilja, kojeg je na ovim prostorima bilo u izobilju.

U knjizi umrlih u Novom Bečeju ostalo je zapisano da je, Ladislav-Laslo Kostović umro 21.08.1942. godine u 87-oj godini života.

 

Tekst napisao Andre Karolj na osnovu teksta objavljenom u časopisu „Napló” od 25. decembra 1939. godine

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak