Banatsku parnu ciglanu kao akcionarsko društvo je osnovao 1896. godine dr Ljubomir Pavlović lekar sreza novobečejskog i kasniji člana Mađarskog Parlamenta. Tokom regulacije i preseka Tise (kod Novog Bečeja) krajem XIX veka iskopana je ogromna količina ilovače u vidu sirovine pogodne za prizvodnju cigle i crepa. Ta glinska masa je bila odložena pored novo iskopanog toka Tise u dužini od četiri kilometara, a u visini  dvospratnice i poslužila je za osnivanje fabrike cigle i crepa. Početkom XX veka, tačnije 1909. godine dr Ljubomir Pavlović prodaje „rudnik” u Bereku, Kalmanu Brajtkopfu1 i njegovim saradnicima da bi od njih 1918. godine na temelju akcionarstva kupili; Jožef Vajnhart (Weinhardt), Ferenc Kleič, Mihalj Vagner (Wagner) i Jožef Martin2.

Nastanak Bohnove imperije u Novom Bečeju

Iz lista „Torontal”3 od aprila 1921. godine saznajemo da je Banatska parna ciglana A.D. jedna od najuspešnijih fabika na ovom području, pored već postojećih Bohnovih fabrika. Ona radi sa dve Hofmanove peći i zapošljava oko dvestotine radnika. Godišnje proizvodi deset miliona cigala, a kao specialnost je bila izrada falcovanog crepa. Fabrika radi sa parnom mašinom od 150 KS, sa dve prese za cigle, sa dve prese za falcovani crep i jednu presu za šolje to jest žljebnjak. Raspolaže sa uskotračnim industrijskim kolosekom od oko dvadesetak kilometara. Utovar gotovih proizvoda se vršio bukvalno sa natovarenih vagoneta u šlepove usidrene u luci na Tisi. No ipak, sudbina ove fabrike nije bila ni malo ružičasta, posebno kada su braća Stevan i Mihalj Bohn mlađi, 1922. godine kupili vranjevačku fabriku crepa i cigala od Andraša Wagnera4. Da li je to bio glavni razlog likvidacije Banatske parne ciglane u Bereku 1927. godine, ili iscrpljenost rudnika, ne možemo sa sigurnošću reći, no u svakom slučaju oba razloga su učinili svoje.

Tako je Bohnova imperija koja se prostirala celom srednjom Evropom od sredine dvadesetih godina XX veka, konačno zavladala i našim prostorima, Novog Bečeja i Vranjeva. Pored kvalitetne sirovine i obilne radne snage povećavao je proizvodnju iz godine u godinu, a sa tim naravno i svoj profit. Modernizacije što je činio u svojim fabrikama radio je samo ako su mu nove mašine garantovale veći profit od manuelne. Opšte je poznato da se proizvodnja cigle i crepa uglavnom zasnivala na korišćenje sirove fizičke snage ljudi, i koliko god da su braću Bohn smatrali izrabljivačima, ipak ostalo je zapisano da su Bohnove fabrike imale prve mašine za kopanje-vađenje gline iz rudnika (u Banatu i u Bačkoj) početkom dvadesetih godina XX veka. Bohnova fabrika opeka i crepa je zapošljavala mnoge fizički jake Novobečejce i Vranjevčane kako bi oni od dobijene novčane nadoknade prehranjivali svoje porodice.

Nastanak Bohnove imperije u Novom Bečeju

Stečen kapital gospodin Bohn i sinovi su uglavnom ulagali za proširenje fabrika, na osnivanje novih, kao što je Kikindska livnica i osnivanje brodarstva za rečni prevoz svojih proizvoda5. Sa parama nisu bili darežljivi, donacije su izuzetno retko davali ali su svoje finansijske obaveze redovno i na vreme podmirivali. Vredno je pomena jednospratni Internat za školovanje Banatske dece što je izgradio Mihalj Bohn stariji u Segedinu 1900. godine6.

Posle Drugog svetskog rata prilikom nacionalizacije 1946. godine, Stevanu Bohnu oduzimaju svu imovinu sa fabrikama zajedno. Tada je i Novobečejska – Vranjevačka Bohnova fabrika opeka i crepa postala državno vlasništvo „pod upravljanjem radnika”.  Gubitak svoje imperije Stevan Bohn nije preživeo, umro je 1946. godine u Austriji7.

Modernizacija procesa rada bivše Bohnove fabrike, a tadašnjeg Poleta počinje uglavnom početkom šezdesetih godina XX veka. Do povećanja kapaciteta, proširenje asortimana, a i poboljšanje uslova rada postignuto je sledećim ulaganjima8:

  • U gliništu iskop gline je počeo da se vrši bagerima a dovoz do mesta prerade trezinama
  • Parna lokomobila za pogon presa za crep zamenjena je elektromotornim razvodom
  • Rešeno je pitanje lokacije i kapaciteta proizvodnje sirove opeke
  • Postavljen je dekoviljski kolosek za manipulaciju gotovih proizvoda i repromterijala
  • Raznim HTZ merama poboljšani su uslovi rada ....

Po dosadašnjim istraživanjima naziv „Braća Bohn” parna tvornica opeka i crepova Novi Bečej ostaje sve do kraja 1946. godine da bi se na memorandum računu od 03. februara 1947. godine  pojavio naziv „Toza Marković” industrija cigle i crepa Novi Bečej – Vranjevo. Sledeća promena naziva fabrike je na memorandum računu od 28. februara 1948. Godine, na kojoj piše „Polet” industrija cigle i crepa Vološinovo, a usledila je nakon promenom naziva Novi Bečej u Vološinovo. Vraćanje naziva našeg mesta u Novi Bečej jasno se vidi na pečatu Poletovog memoranduma od 1. oktobra 1952. godine gde stoji, „Polet” industrija cigle i crepa Novi Bečej. Na jednom rešenju od 07. Marta 1959. godine na memorandumu možemo pročitati „Polet” industrija cigle i crepa, a na pečatu „Polet” Industrija građevinske keramike Novi Bečej. Naziv „Polet” će se zadržati sve do privatizacije 2003. godine kada fabrika dobija naziv Polet nexe grupa.


Naziv fabrike od 1909. do 1918 je bio; Prva potiska ciglana-, crepana i fabrika glinenih proizvoda Breitkopf i saradnici Turski Bečej

2 Od 1918. godine naziv fabrike se menja u; Banatska Parna ciglana kao aukcionarsko društvo

3 Istorijski Arhiv Zrenjanin

4 Vagnerovi su još krajem XIX veka imali fabriku  cigala i crepa u Vranjevu,  a fabrika Andraša Vagnera je utemeljena 1907. godine

5 Polet će takođe raspolagati i sa brodom sve do kraja pedesetih godina XX veka

6 Zoltan Kalapiš, Buza, dohćny, selyem - Forum 1998

7 Vladislav Vujin, Kraljevstvo cigle i crepa – Istorija porodice Bohn

8 Katalog povodom 60 godišnjice (1907 – 1967) Industrije Građevinske keramike „Polet” Novi Bečej

UNIJA

Zadnji dani proleća 2013. godine subota, Tisom se pronela vest da je upravljač vode DOO Ribolovački savez Vojvodine doneo odluku o merama štednje na sastanku radnog kolektiva Privredne organizacije DOO Za ribarstvo i iskorišćavanje voda iz Novog Sada.

Jedna od mera koja je doneta bila je i smanjenje radnog vremena ribočuvara na rečnim tokovima Vojvodine kojima je upravljao DOO RSV, smanjenje radnog vremena je uvedeno na 4 sata dnevno. Komentar pecaroša na Tisi povodom ove odluke bilo je pitanje koliko je ribokradicama ostalo sati kad se četiri sata čuva a 20 ne čuva.

Ilija Nešić

Stari pecaroš koji je zašao u 9-tu deceniju života kada je čuo ovu vest bio je u društvu pecaroša toliko revoltiran da je rekao da na tu odluku nema komentara. Posle neprospavane noći uzeo je pribor za ribolov došao u marinu u svoj čamac, u malo mesto na desnoj obali Tise, namontirao udice, na jednom štapu bila su dva kedera, na drugom štapu dve ruže od zelenih glista i na trećem dva malena čikova, posle postavljanja udica stari pecaroš naduvao je dušek za sunčanje i postavio ga na dno čamca. Jutarnje sunce oko 9 sati obasjavalo je vrhove vrba i topola na desnoj obali Tise a stari pecaroš posle izvesnog vremena i loše prospavane predhodne noći uhvati ga dremež. Popusti kalem na mašinicama pa se opruđi na dušeku, namesti glavu ispod klupe od čamca i utone u san.

A san starog pecaroša bio je zapravo neostvarena želja da ribolovci Vojvodine i ribolovci Srbije deluju kao jedinstvena organizacija za zaštitu interesa ribolovaca i njihovih udruženja i zaštitu voda i ribljeg fonda od zagađivanja voda i organizovane ribokrađe.

U 2013. godini u Srbji su postojala 3. Ribolovačka saveza. Ribolovački savez Srbije koji je predstavljao Srbiju u međunarodnoj organizaciji sportskih ribolovaca CIPS. Postojao je Ribolovački savez Vojvodine, koji je obnovljen krajem 90-tih godina prošlog veka a osnovan je daleke 1952. godine. Postojao je, i danas postoji, Sportsko Ribolovni Sasvez Vojvodine koji je nastao izdvajanjem 16 udruženja iz Ribolovačkog saveza Vojvodine koji su bili nezadovoljni statusom i tretmanom u obnovljenom RSV.

Sanjao je stari pecaroš san da 10 pasioniranih ribolovaca plovkaroša, šarandžija, varaličara, ljubitelja prirode i ribolova uhvati ribu pa pusti, ribolovaca bućkaroša i drugih ljubitelja prirode njih 10-ca rešili da pokrenu inicijativu za ujedinjenje svih ribolovaca u jedan savez. Na sastanku njih 10-ca na jednoj dunavskoj adi održaše radni sastanak u jednom ribljem restoranu gde im se priključio vlasnik kome se svidela ova ideja i nakon kraćeg razgovora rešiše da okupe ribolovce u nov savez kome dadoše ime Unija sportskih ribolovaca Srbije. Neko od prisutnih predloži da se preko fejsbuka ili interneta pozovu 10-tak ribolovaca starijih od 75. godina radi savetovanja kako da se organizuje upravljanje Unijom kako da se napiše Statut kako da se obaveste Ribolovačka društva i gde da se održi skup zainteresovanih.

Poslaše poruku starim ribolovcima, odrediše datum gde će se sastati sa starim ribolovcima a sastanak je određen da bude na Autobuskoj stanici u Beogradu u 10 časova prve subote jula. Starim ribolovcima je poručeno da će znak raspoznavanja na autobuskoj stanici biti bilo koji ribolovački časopis koji stari ribolovac treba da drži u ruci. Prve subote jula pojaviše se na autobuskoj stanici 8-orica starih ribolovaca, sa debelim naočarima, poneki sa slušnim aparatom u uhu i poneko sa palicom stajali su ispred autobuske stanice. Priđoše im 10-ca organizatora pokupiše ih i odvedoše na sastanak u restoran na dunavskoj adi. Posle 2 sata razgovora, pošto su saslušali mišljenja starih pecaroša donesoše Odluku kako da organizuju i ostvare ideju o stvaranju jedinstvene organizacije ribolovaca.

Doneli su Odluku da se napiše Statut Unije koji će biti dostavljen svim udruženjima ribolovaca u Srbiji sa pozivom za učešće na Skupštini na kojoj treba da bude usvojen Statut, dogovoreno je da Statut Unije bude tako napisan da svako udruženje može da postane član Unije, da iz Unije ne može biti isključeno ni jedno udruženje član Unije ako se nije ogrešio o Zakon. Odlučeno je da se u Statutu unese odredba da Unijom upravlja Savet od 12 članova koji bi imao kao 13-tog člana izabranog kao sekretara Unije. Savetom bi predsedavao jedan član od 12-ce i to tako da bi na početku godine svih 12 članova Saveta bili izvlačeni žrebom u kom mesecu će predsedavati Unijom.

Odlučeno je takođe da se u Statutu koji mora biti u skladu sa Zakonom o udruženju građana formirana Nadzorna komisija koja bi na kraju svake godine pregledala poslovanje i sve odluke Saveta i o tome podnosila izveštaj Skupštini koja bi se održavala svake godine do 28. februara naredne godine za predhodnu godinu. U Statutu Unije bio bi upisan kao organ Skupštine Unije Odbor za čuvanje i tumačenje odredaba Statuta Unije sastavljen od 5 članova uglavnom od starih aktivista i pravnika ribolovaca.

Posle napisanog Statuta poslaše udruženjima poziv, održaše u toku jula Skupštinu, usvojiše Statut i izabraše članove Saveta, sekretara i članove Odbora za tumačenje Statuta.

Obratiše se nadležnom ministarstvu za pitanje ribarstva i ribolovnih voda sa molbom i predlogom da se u Zakonu (Propisu) o ribarstvu odredi da ribolovnim vodama u Srbiji upravlja akcionarsko društvo u kome bi država Srbija bila vlasnik jedne polovine akcija pomenutog preduzeća a drugu polovinu akcija po predlogu Unije uplatile bi organizacije ribolovaca, koji bi svojim akcijama garantovali Akcionarskom društvu finansijsku disciplinu kod distribucije dozvola. Predloženo je da sva udruženja za distribuciju dozvola dobiju jednaku proviziju, da prihod od prodatih dozvola koje ostvaruje Akcionarsko društvo po predlogu Unije bude raspoređen tako da država Srbija od svake ribolovne dozvole dobije određeni iznos u budžet od Akcionarskog društva, ostatak prihoda koje ostvaruje akcionarsko društvo od prodatih dozvola Zakonom bi bio regulisan da se mora upotrebiti za organizaciju ribočuvarske službe, za osposobljavanje i revitalizaciju prirodnih mresilišta duž rečnih vodotokova.

U Zakonu o ribolovu i ribolovnim vodama predloženo je nadležnom državnom organu da se ribolovcima članovima udruženja učlanjenih u Uniju propiše obaveza da udruženja moraju ubirati članarinu od svojih članova radi finansiranja aktivnosti udruženja i Unije, vratiti pravo ribolovcima da učestvuju u akcijama čuvanja voda kao pomoćnici čuvarima i obavezu svih udruženja da na svojoj teritoriji obavezno rade na spašavanju riblje mlađi posle povlačenja reka sa plavnih područja. Unija je predložila da se vrati u Zakon zabrana sportskim ribolovcima i članovima ribolovačkih udruženja da prodaju ulovljenu ribu. Unija je predložila da se u Zakon unese obaveza da svako udruženje član Unije treba da obezbedi jedan broj članova kao dobrovoljnih pomoćnika čuvarskih službi akcionarskog društva.

Nadležno ministarstvo i Skupština Srbije prihvatiše predlog Unije i donesoše propise o osnivanju pomenutog preduzeća i načina izdavanja dozvola uz skupštinsku dopunu da sva udruženja koja imaju članstvo koje se bavi bilo sportskim bilo rekreativnim ribolovom da imaju obavezu - dobrovoljne čuvare (eko skauti) čiji bi zadatak bio ne samo čuvanje ribolovnih voda nego i prirode.

Na usnulom licu starog pecaroša pojavi se osmeh sreće i zadovoljstva, međutim pošto je san starog pecaroša malo duže potrajao začu se sirena jednog velikog putničkog broda koji je prevozio turiste pa je signalom obaveštavao brodsku prevodnicu o svom dolasku a taj signal i veliki talas, koji je podigao čamac pa ga naglo spustio, probudiše starog pecaroša koji tog momenta shvati da je to bio samo lep san. Proguta jednu veliku knedlu tuge, kanuše mu suze iz očiju i pokupi pribor. Gliste su bile pojedene, kedere su rakovi poglabali, mali čikovi koji su bili mamci dobili su pomilovanje i vraćeni su u vodu a stari pecaroš izduvao je svoj jastuk, spakovao pribor, ubrisao suze, izneo pribor iz čamca, obesio ga o bicikl i krenuo tužan kući.

Po dolasku sa pecanja stari pecaroš je pozvao jednog mlađeg drugara pravnika, koga je tranzicija ostavila bez posla, da u nedelju ujutru krenu u Novi Sad na najlon pijacu gde je stari pecaroš rešio da nabavi neke ribolovačke rekvizite. U nedelju ujutru u 9 sati šetali su najlon pijacom stari pecaroš i njegov mlađi drugar i razgledali svakovrsnu robu iznetu na prodaju a pažnju starog pecaroša privukao je jedan prodavač koji je glasno reklamirao svoju robu, bio je crnomanjast sa šeširom velikog oboda i likom na pokojnog glumca Pedra Armedarisa. Glasno je reklamirao: „Imam robe koju niko nema legalne i ilegalne sa porezom i bez poreza, primam funte, jene, dolare, evriće i dinarčiće, može za svaki novac a ne može na kredit i veresiju". Stari pecaroš ga pozva u stranu, podignu mu šešir, pa mu šapnu na uvo nešto što niko nije čuo samo prodavač koji reče: “Može stari, to su prave stvari, robu ti prodajem, upotrebi je za dobro, nemoj nikom zlo činiti, spakova u limenu kutiju robu dade je pecarošu, ovaj mu dade 3 hiljadarke i rastadoše se srdačno se rukujući. Dugar starog pecaroša, pravnik, zapita uz put: “Deda šta si to kupio?” Stari pecaroš, onako usput, odgovori da mu je to deo ribolovačkog pribora koji bi da ugradi u sopstveni čamac. Vratiše se kući pre 12 sati da bi stigli na nedeljni ručak, da se žuta supa ne oladi. ldućeg dana stari pecaroš dođe u marinu noseći mali zamotuljak sa sobom i jednu kovertu. Kovertu pričvrsti rajsklinčićem za topolu koju je posadio 2007. godine i za koju je vezivao čamac, odveza čamac i izvesla na sredinu reke. Kad je matica reke ponela čamac a čamac došao naspram Keja, gde su bili povezani splavovi i čamci, odjeknula je eksplozija. Zeleni čamac starog pecaroša prepolovio se i nestao u talasima Tise.

Eksplozija je potresla okolinu, jer to je bila eksplozija bombe kašikare, neko je sa splava mobilnim telefonom javio policiji šta se desilo. Kad je policija izašla na kej, neko je od prolaznika rekao da je u eksploziji nestao jedan zeleni čamac i tu u društvu neko je rekao da je zeleni čamac bio vezan u marini kod velike topole. Kad je policija stigla do topole našla je kovertu na kojoj je pisalo "OPROSTITE". lstražni sudija našao je u koverti pismo u kome je stari pecaroš napisao: “Ovo sam učinio da zamolim reku Tisu da oprosti ljudima duž cele Tise njeno zagađivanje i njeno uništavanje i da to ostane uspomena na nekog koje svoj život poklonio Njoj. A Tisa, lepotica Panonske nizije izgubila je ono što je bilo najlepše na svetu a to je cvetanje Tise, kog više nema. U toku istrage potomci starog pecaroša doneli su istražnom sudiji još jedno pismo. To pismo je ostalo njima kao zavet, da priznanje koje je stari pecaroš dobio za dugogodišnji amaterski rad u Ribolovačkom savezu Vojvodine, Ribolovačkom savezu Srbije i matičnom udruženju u mestu rođenja, sa obavezom da to priznanje predaju onom savezu koji stvarno sprovede ujedinjenje ribolovaca Srbije.

210 godina novobečejske Apoteke (1802 – 2012)

Prve apoteke na prostorima južne Austro-Ugarske (gde je i naš zavičaj pripadao) javljaju se sredinom i krajem XVIII veka. U Novom Sadu je osnovana 1740. godine, u Bečkereku (sadašnjem Zrenjaninu) 1784. godine, a u Senti 1818. godine. Dvanaesta po redu apoteka u Vojvodini bila je apoteka u Novom Bečeju koja je 1802. godine uvedena u registar, a nalazila se na glavnoj ulici, sadašnjoj adresi M.Tita broj 21. Od sredine XIX veka u njoj su radili Ferenc Bizek, Armin Bizek, kasnije apotekar Robert Turn i Deže Bizek. Kuća gde se stara apoteka nalazila bila je vlasništvo porodice Bizek sve do kraja Prvog svetskog rata. Godine 1922 kupuje je imućni vranjevački gazda Svetozar Veselinov da bi 1924. godine prodao Ladislavu Guloviću (1881 – 1967), apotekaru iz Osjeka. Interesantno je napomenuti da na drvenariji naše apoteke još i danas stoji natpis; „Utemeljeno 1798. godine”. Inače ta godina odgovara datumu prve apoteke u Bečeju (Starom). Po nekima, izuzetno vredan stilski nameštaj apoteke je u nekom vremenu prenet iz prve Bečejske apoteke i montiran kod nas, a postoji i mišljenje da je novobečejska apoteka bila filijala Bečejske od 1798 do 1802. godine, što je manje verovatno. Međutim, moguće je da je stara apoteka ipak utemeljena 1798. godine ali je zvanično otpočela sa radom tek 1802. godine. Apoteka i deo kuće se 1954. godine komfiskuje te postaje opštenarodna imovina. Kasnije postaje društvena svojina da bi tek 1974. godine bila uknjižena u korist Doma Zdravlja Novi Bečej.

210 godina novobečejske Apoteke (1802 – 2012)

Od apotekara koji su tokom ovih 210 godina radili u prvoj novobečejskoj apoteci pored pomenutih, od 1924. godine počinje sa radom Mr Ladislava Gulovića sve do 1962. godine, Draginju Koledin – Ekica (od 1956 do 1965. godine), i magistra Vera Kartel (od 1967. godine), koja je poslednja radila u njoj sve do preseljenja. Bizekovi i Gulović je tu i stanovao, što je u to vreme bila praksa, tako da su u bilo koje doba dana i noći obavezno otvarali apoteku radi izdavanje potrebnih lekova.

Sredinom osamdesetih godina XX veka apoteka se sa svojim prvobitnim nameštajem premešta u prostorije zgrade Dečjeg dispanzera, gde se i danas nalazi. Stilski nameštaj apoteke je postavljen po istom rasporedu kao u staroj apoteci, a kompletne radove je izvršio stolarski majstor Đerđ Farago.

Pored ove stare apoteke u jednom vremenu između Prvog i Drugog svetskog rata i za vreme okupacije postojala je i apoteka „Kod Svetog Đorđa” u kojoj je radio Mr Ph. Otto Kniesel. Ona se nalazila pored kuće Huga Rihtera, kasnije Save Zarića i Gliše Zelembabe, a bila je vlasništvo trgovca Đoke Radivojevića.

U Vranjevu je takođe u tom periodu postojala apoteka koja se zvala „Kod spasitelja”, a zgrada se nalazila na uglu ulica Svetozara Markovića i Josifa Marinkovića. Danas je ta zgrada u  vlasništvu Stevana Pajića. U njoj je prvo, posle prodaje kuće u Novom Bečeju radio dr Deže Bizek, zatim Jožef Pajfer (Pfeifer József), a potom Mgr. Gliša Veselinov. Ova apoteka je prestala sa radom šezdesetih godina XX veka.

Naši MARKAROŠI

Prva poštanska marka izdata je u Engleskoj 6. maja 1840. godine, bio je to poznati ”Crni peni”, marka od jednog penija crne boje, sa likom kraljice Viktorije. Od toga dana počela je u Engleskoj naplata poštanskih taksa u markama, kojoj su se docnije, postupno, pridružile i druge evropske i vanevropske zemlje. Na području današnje Vojvodine koja je bila u okviru Austro-Ugarske, upotreba poštanskih maraka počela je od 01. juna 1850, a u Srbiji od 01. (13) maja 1866. godine. Već posle desetak godina od pojavljivanja poštanskih maraka javljaju se prvi sakupljači maraka. Osobe koji se bave, ne samo sakupljanjem poštanskih maraka, nego i njihovim proučavanjem nazivaju se filatelistima.

Naši MARKAROŠI

Ta moda ili strast sakupljanja nije mogla da mimoiđe ni pojedine stanovnike Novog Bečeja i Vranjeva. Između dva svetska rata poznati filatelisti su bili, Đorđe Brikner, sudski činovnik i  Franja Vajda-stariji, građevinski projektant i izvođač radova. Posle Drugog svetskog rata Ištvan Švarc, rimokatolički sveštenik, Imre Karolji stolar i Milan Knežev su također posedovali solidne kolekcije poštanskih maraka. Krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, brojnost sakupljača poštanskih maraka se povećava, a sa time su se stvorili uslovi za osnivanje udruženja filatelista Novog Bečeja, što se i dogodilo 1966. godine. Udruženje nije raspolagalo sa svojim prostorijama te su se sastanci održavali u kući Imreta Karoljija, a kasnije u prostorijama Kulturno-prosvetne zajednice pa i u Vatrogasnom domu 1. Izgradnjom Radničkog doma (današnji Dom kulture) 1976. godine udruženje filatelista Novi Bečej konačno dobiva svoju stalnu lokaciju. Sastanci su se održavali svake nedelje pre podne, a na njima su redovno dolazili i numizmatičari.

Od svog osnivanja i svega desetak ljubitelja poštanskih maraka, broj članova društva je u stalnom porastu, tako da 1972. broji 34, 1981. 66, a osamdesetih godina XX veka čak stotinak članova. Pored distribucije poštanskih maraka i povećanja članstva, glavne aktivnosti udruženja su bile izdavanje prigodnih koverata sa prigodnim žigovima kao i organizacija filatelističkih izložbi.

Naši MARKAROŠI

Prva izložba u organizaciji novobečejskih filatelista usledila je već 1970. godine kada se izdaje prva prigodna karta sa prigodnim žigom. Izložba je realizovana uz veliku pomoć senćanskog udruženja koja je našem udruženju ustupila svoje vitrine, a bila je i najbrojniji izlagač što je u velikoj meri doprinelo uspehu izložbe. Sledeća izložba je bila održana od 27. novembra do 03. decembra 1972. godine u sali Narodnog univerziteta ali sada sa korišćenjem svojih vitrina. Vitrine su izradili članovi udruženja, a materijalna sredstva za nabavku materijala za izradu vitrina obezbedile su društveno-političke i privredne organizacije. Na izložbi su učestvovali filatelisti iz Mađarskog grada Mindsenta sa 3 vitrine, Senćani sa 7 i naše udruženje sa 17 vitrina. Pored redovnih izložbi potiskih gradova pod nazivom „TISAFILA” vredno je pomena III Jugoslovenska  izložba pionira filatelista 1975. godine, pod skraćenim nazivom „JUPIFI ’75” koja je održana u Novom Bečeju. Tada je prenos poštanskih pošiljki prvi put vršen avionom od Novog Bečeja do Novog Sada. Udruženje filatelista Novi Bečej je na veoma impozantan način proslavilo petnaestogodišnjicu svog postojanja, što je upriličeno izložbom svojih izdanja prigodnih koverata kao i učešćem Muzeja „25. Maj” iz Beograda sa svojim filatelističkim materijalima 2. Pored pomenutih aktivnosti, filatelisti Novog Bečeja su sa manje-većim uspesima učestvovali na izložbama u Adi, Senti, Novom Sadu, Beogradu i na međunarodnim izložbama. Glavni pokretači svih aktivnosti udruženja su bili, Husein Čamdžić koji je pored dr Mileta Teofanovskog, Ištvana Sekereša, Radovana Popova, braće Ištvana i Jožefa Patakija, Ištvana Neborovskog i Vitomira-Vite Nikolića, vršio vrlo veliku popularizaciju filatelije u Novom Bečeju.

Naši MARKAROŠI

Udruženje filatelista Novi Bečej je za vreme svog postojanja obeležio na prigodnim kovertama sva značajnija privredna-kulturna dešavanja u Novom Bečeju. Nacrte prigodnih žigova i prigodnih koverata je uglavnom radio Milorad Josimović dizajner iz IGK „Polet”, a štampanje koverata je vršeno u nekadašnjoj štampariji „1. Maj” u Novom Bečeju.

Sve do kraja osamdesetih godina XX veka rad Udruženja filatelista Novi Bečej se kretao uzlaznom putanjom, da bi kasnije došlo do stagnacije, a sredinom devedesetih godina čak im je i  goli opstanak bio doveden u pitanje. Udruženje je bilo registrovano sve do 2009. godine, kada je 16. februara izdat poslednji prigodan koverat (u saradnji sa Zavičajnim klubom Novobečejaca i Vranjevčana), po evidenciji 76. po redu, sa prigodnim žigom povodom obeležavanja 100 godišnjice smrti dr Vladimira Glavaša i otvaranja muzeja „Glavaševa kuća”.

Važnost reke od pamtiveka je bila nemerljiva blagodet za žitelje naseobina i gradova koji su nicali uz njene obale. Tisa, reka kojoj treba da zahvalimo za nastanak našeg naselja, za brzi ekonomski, a pre svega trgovinski razvitak u XVIII i XIX veku, poslednjih pedesetak godina skoro bi je i zaboravili da nam ponekad sa svojim visokim vodostajem nije skretala pažnju na sebe. Priče o vekovnoj povezanosti Novobečejaca i Vranjevčana sa rekom Tisom, nama već dobro znane, ispričane su i zapisane bezbroj puta. Podsećanja radi veredno je pomena da se na Tisi obavljao rečni transport balvana iz šuma Transilvanije, naša velika luka služila je za prihvatanje brodova-šlepova kojim se prevozilo kvalitetno banatsko žito, ribari su punili svoje mreže iz ribom bogate Tise, vodonoše su snabdevali svoje porodice Tiskom vodom, a na obali Tise su pralje prale ćilime i veš. Ono što nam je malo znano je da su se uzvodno i nizvodno od Novog Bečeja nalazile  vodenice za mlevenje žitarica. Pored suvača1 i vetrenjača2 sve do pojave parnih mlinova3 jedan od načina za dobivanje brašna, kao osnovnog sastojka za proizvodnju hleba su bile vodenice.

Franjova (Vranjevo) i Turski (Novi) Bečej oko 1880 godine

Rimljani su već pre nove ere koristili vodenice da bi se na ovim prostorima panonske nizije pojavile tek oko XI i XII veka. U srednjem veku su se prvenstveno gradile vodenice, u brdovitim oblastima, to su bile potočare, a na velike spore reke lađarice, što je slučaj i za naše vodenice kod Novog Bečeja i Vranjeva. Prilikom istraživanja o našim vodenicama pronađeno je nekoliko mapa sa kraje XVIII i početka XIX veka4 na kojima je naznačen njihov tačan broj i lokacija. Novobečejske vodenice su se nalazile kod nekadašnjih „mamuza” na levoj obali Tise, počev od 65,5-tog kilometra pa nizvodno. U pomenutom vremenu bilo ih je ukupno oko desetak. Vranjevačke vodenice su se prostirale takođe uz levu obalu, od starog grada na Tisi (gde i počinje teritorija Vranjeva)  pa uzvodno skoro do kraja rečnog ostrva. Na mapi iz 1862. godine5 na kojoj je prikazan deo vranjevačkog atara obeleženo je 13 vodenica. Lokacija svih ovih vodenica je pažljivo odabrana tamo gde je strujanje vode najjače, kako bi i učinak mlevenja bio maksimalan. Za pomenute vodenice to je bio potez na početku velike okuke Tise od 68-og do 67,5-tog kilometra (za vranjevačke) i potez na kraju velike okuke od 65-tog kilometra nizvodno (za novobečejske). One su bile ukotvljene u blizini obale reke, a po potrebi imale su mogućnost premeštanja6 u zavisnosti od vodostaja. Zimi su redovno premeštane u zimovnik ili su ih izvukli na samu obalu kako bi ih zaštitili od plovećih santi leda.

Današnji izgled obale Tise kod 65-tog kilometra gde su se nalazile novobečejske vodenice početkom XIX veka

Ove vodenice-lađarice su se sastojale od dve lađe povezane sa vodoravnom osovinom na kojoj su bile pričvršćene lopate za zahvat vode koja je pokretala ceo sistem. Prenos horizontalne rotirajuće sile se putem zupčanika7 prenosila na uspravnu osovinu sa žrvnjem na kraju. Ceo proces mlevenja se odvijao u većoj lađi koja je bila zatvorena i pokrivena daskama. U toj prostoriji pored potrebnih alata za popravku bio je smešten i krevet za odmaranje mlinara. Druga, mala lađa ili čamac služio je uglavnom kao oslonac osovini sa lopaticama. Rad i održavanje lađarica je bio mnogo složeniji nego kod vodenica-potočara, a zahtevao je više stručnosti i više posla za mlinare koji su uglavnom bili iz redova tesara.

Vrlo malo podataka imamo o novobečejskim i vranjevačkim vodenicama, a još manje o vlasnicima i mlinarima koji su ih opsluživali. Možda nam je najviše pisanih podataka ostavio Janoš Kurunci stariji (id. Kurunczy Janos), vranjevački tesar, mlinar i vlasnik vodenica. Zahvaljujući njegovoj pedantno vođenoj radnoj svesci od 1854. do 1894. godine pruža nam se uvid u doba vodenica na Tisi kod Novog Bečeja i Vranjeva. Pored redovnih dnevnih izveštaja o količini mlevenih žitarica (žita, kukuruza i ječma) opisane su i popravke, a i izrade novih vodenica-lađarica.

Sredinom XIX veka Kurunci je bio mlinar Jožefa Fehera, vlasnika prve žetelice u austrougarskoj koji je posedovao nekoliko vodenica i vetrenjača kod Vranjeva. Godine 1862 porodica Feher ga prima za ortaka na jednoj od svojih vodenica da bi u kasnijim godinama bio kompanjon i sa Jecom i Danilom Kovačev. U međuvremenu izgradio je vodenicu za sebe, a 1868. godine Janošu Siču, gospodinu tablobirovu Cikatricosu i Karitanu Grujiću 1873. godine. Opravke vodenica je vršio porodicama Kiš, Engli, Aleksi Radišiću i drugima.Ne retko je izvodio opravke vodenica i u Bečeju (Starom) kao i druge tesarske radove u okolini Novog Bečeja. Kao vrsni majstor svoga zanata pokazao se kod pravljenja ribarskih čamaca, a brodovlasnicima je popravljao drvene barže za transport žitarica, pošto je važio i za brodskog tesara. Bio je angažovan i kod izvođenja tesarskih radova prilikom gradnje kuća i gazdinskih objekata što je takođe ostalo zabeleženo u njegovoj radnoj svesci. Interesantan podatak da je veleposedniku Gedeonu Rohonciju izgradio veliku modernu štalu (opisanu do tančina) 1880. godine na Bisernom ostrvu u kojoj će Gedeon smestiti ergelutoplokrvnih i punokrvnih grla za jahačka i kasačka takmičenja. Bio je Janoš Kurunci izvođač radova prilikom popravke stare vranjevačke opštine, a i prilikom postavljanja krovne konstrukcije vranjevačke katoličke parohije koja se nalazila pored tadašnje male crkvice. Toj katoličkoj crkvici je 1887. godine Janoš Kurunci poklonio zvono težine 490 kilograma8.

Marljivim radom tesara i vodeničara stečen imetak koji je sadržao nekoliko kuća i na desetina jutara zemlje u vranjevačkom i novobečejskom ataru ravnomerno je podelio svojoj deci, bilo ih je šestoro i sa time im pružio dobre početne uslove za život. Sinove Janoša i Pala je držao pored sebe kako bi im preneo svoje znanje i iskustva sa kojim su oni nastavili mlinarski zanat sve do tridesetih godina XX veka.

Janoš Kurunci sa sinovima je verovatno bio jedan od poslednjih mlinara na našim vodenicama sve do njihovog nestanka sa ovih prostora.


1 Mlin na suvi pogon koji je za mlevenje žitarica koristio konje ili volove kao pokretačku snagu. Ovakvi mlinovi  su bili u upotrebi od prvog veka pre nove ere.

2 Vetrenjače su se u Evropi počele upotrebljavati oko XII veka nove ere. U našem mestu je bilo nekoliko vetrenjača. Jedna se nalazila kod samog grada na Tisi krajem XVIII veka, druga je bila pored puta za Bašaid ispred železničke pruge, a treća u vranjevačko-novo selskom ataru.

3 Parni mlin se nalazio pored Tise ispred sadašnjeg fudbalskog stadiona, a veliki parni mlin na Miloševačkom putu sa leve strane.

4 Mađarska nacionalna arhiva Budimpešta

5 Istorijski arhiv Kikinda

6 Suprotno od potočara koje su bile praktično nepomične

7 U početku su zupčanici bili od tvrdog drveta da bi se tek kasnije prešlo na metalne zupčanike

8 Ištvan Sekereš Gelert, 100 godišnjica vranjevačke crkve posvećene kralju Svetom Stefanu

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak