Jedan dokument iz stogodišnje istorije novobečejskog "Poleta"

„Polet“, fabriku cigle i crepa, osnovali su u N. Bečeju, braća Bon, početkom 20. veka, koji su imali, već tada, slične fabrike u Kikindi i Žombolju, osetivši da je novobečejska glina veoma zahvalna, za ne malo njihovo bogaćenje.

Oni su počeli da ulažu, značajna sredstva i u ovu fabriku. Jedan, zamimljiv dokument za istoriju Fabrike, koji je objavljen u beogradskom listu Solidarnost, 19. februara 1937, zanimljiv istorijski dokumenat, koji svedoči o nepovoljnim prilikama i socijalnom položaju novobečejskih radnika, posebno sezonskih, koji su tada radili u Fabrici. Donosimo ga u celini:

„Parna ciglana „Bon“ i njeno radništvo. – Malo ima njih koji nisu čuli za ovu ciglanu, a verujemo da je svaki već vidio proizvode ove ciglane. Još manje ima onih koji vode računa šta se i kako se radi u toj ciglani. Pa kad se već malo ili nimalo o tome piše, kako žive tamo zaposleni radnici to ću ja u ovom broju naše Solidarnosti pokušati sa ovih par redaka, da prikažem gorak život radnika, samo da bi za suvi hleb stekli malo dinara. Ova fabrika koja je kao i većina u našoj državi „sezonska“ obično uposli za vreme sezone oko 400 radnika, a preko zime, kada rad u ovoj fabrici miruje, radi svega oko 40 radnika i to samo oni koje preduzeće zadržava zato što su mu za narednu sezonu najpotrebniji i što moraju da popravljaju peći koje su za vreme sezonskog rada istrošile. Za sezonski rad u ovoj ciglani je zaposleno oko 300 dece, između 14 i 16 godina, većinom slabunjava i nejaka deca koja rade po 14 časova dnevno sa sitnom platom od 120 para. Tu platu imaju svi bez razlike; ne postoji nikakva razlika da li je to žensko ili muško, da li je ko slab ili jak radnik, plata je za sve bez razlike 120 para po satu. Jedan manji broj radnika, i to samo oni koji rade kod peći, gde vlada nepodnošljiva vrućina i gde je rad vrlo težak, imaju 150 po satu. Dakle, to je najveća utvrđena nadnica u ovoj ciglani. Istina, uveden je neki akord, prema kojemu ovi radnici mogu za vreme sezone i više da zarade, ali onda i više rade, onda rade i po 16 časova dnevno i teškom mukom isteraju nekoliko dinara više nego inače kada rade po 12 i 14 časova dnevno. Koliko je težak rad u jednoj ciglani, verujem, da svaki radnik znade, a da je u ovoj ciglani rad teži nego u ikojoj drugoj znaju samo oni radnici koji su tamo zaposleni. Radnici kod peći ljeti rade kod takve vrućine da nije redak slučaj da za vreme rada popadaju u nesvest. I onda posipaju malo vode na glavu i 5 minuta plaćenog odsustva pa se opet ponovo vraćaju poslu i rade dalje za 150 para po satu. Desi se često puta da se koji od malo svesnijih radnika usudi zatražiti i povišicu plate ili da se žali na predugo radno vreme, ili nešto slično što bi mu po zakonu pripadalo obavezno dobije otkaz. U ovakvom slučaju na njegovo mesto dolaze dva mladića koji dovršavaju započeti posao za 120 para po satu.

O postupku spram ovih radnika ne treba ni govoriti, jer kad ovo preduzeće ne poštuje ni zakonske propise o radnom vremenu, ni o higijenskim uslovima rada. I logično je onda da se i sa radnikom radi ko šta hoće. Kako će dugo radnici u ovoj ciglani radnici pod ovim nepodnošljivim uslovima rada ovisi o samim njima, ali verujem da će već skoro uvideti da je radniku prva dužnost i obaveza njegova sindikalna organizacija da će u ovoj ciglani isti radnici raditi i za pola dinara po satu. Krajnje bi vreme bilo da jedanput i oni upoznaju da postoje zakoni koji štite radničku klasu, samo što se tu zaštitu mora tražiti preko celine radnika i njihove sindikalne organizacije. Zato radnici u organizaciju, jer samo preko nje ćete si poboljšati svoje teške radne i plaćevne uslove". Prema jeziku, koji je u tekstu, u ovom članku, naverovatnije se radi, o radniku „Poleta“, koji nije bio meštanin, a i sam se potpisao samo kao radnik , da je bio sezonski i da se i sam zbog njega bojao da ne izgubi posao

Ovaj vredan novinski članak, ne samo da je prilog istoriji Novobečejske fabrike „Polet“, nego je i slika socijalnog miljea tog vremena. Međutim, neosporna je istorijska činjenica, da su, i u to vreme, mnoge novobečejske porodice, radeći u ovoj Fabrici, obezbeđivale, kakvu takvu socijalnu egzistenciju.

Otvorene beleške

Novi Bečej je malo mesto, do oslobođenja računao se u varošicu koja je imala oko 7000 stanovnika. A kada se zna da se mnogo njegovih stanovnika u vremenskom razmaku samo od oko 30 godina bavilo književnošću, a najviše njih pisanjem stihova, onda se smelo može reći da je u Novom Bečeju postojala prava pesnička škola. Pogotovo kad se uzme da je jedna grupa tadašnje novobečejske omladine, deo njene mlade inteligencije, pisala stihove kao po nekom zajedničkom dogovoru, a neki od njih i po dogovoru — tako da su skoro bukvalno sačinjavali izistinsku pesničku školu.

Ti mladi ljudi su u to vreme čitali jedap drugom svoje stihove, diskutovali o njima, priređivali i javne književne večeri (sa publikom) a neki (kao i potpisani) u to vreme i štampali svoje knjige u novobečejskoj staroj ručnoj štampariji (čiji je vlasnik bio Giga Jovanović, poznati bankar).

Neće biti (možda) na odmet, a verujem ni dosadno, nego da će pobuditi interesovanje: ko su bili oni koji su, po mom računu, sačinjavali novobečejsku pesničku školu? Najstarija među njima bila je Darinka Nerandžić Brašovanova, učiteljica. Ona je oko 1910. godine štampala nekoliko knjiga u novobečejskoj štampariji izmeću ostalih i „Seju iz Bečeja", koja je bila prošarana stihovima.

Po starešinstvu, iza nje dolazio je dr Jovan Pivnički, obrazovani i književno visoko uzdignuti novobečejski kraljevski javni beležnik, koji je, doduše krišom, pisao stihove: po onome što znam, ti stihovi bi se i danas mogli smatrati kao moderni i vrlo osobeni.

U isto vreme kad i dr Pivnički živeo je u Novom Bečeju, negde oko 1930. godine, advokat — Dalmatinac dr Šime Čipčić, koji je samo meni poverio da piše stihove. I to zbog toga, što me je zatekao nekoliko puta (u vreme kad sam kao student radio kod njega kao pisar) gde pišem stihove na njegovoj kancelarijskoj pisaćoj mašini; pa mi je prebacio, to pitajući me da li sam ja njega nekad zatekao za vreme radnog vremena da piše stihove — iako ih i on piše, ali ne u vreme kada treba i on i ja da zaradimo svoj nasuši hleb. Dok su stihovi pravnika dr Pivničkog bili lirske prirode, stihovi pravnika dr Čipčića, koliko se sećam, čini mi se da su bili satirično-političke prirode.

Sledeći Novobečejac koji bi došao na red da se pomene kao član novobečejske pesničke škole bio bi Božidar K. Jovanović, nastavnik građanske škole. On je bio moj prvi nastavnik srpskohrvatskog jezika u životu. Uvek nam je govorio o pesnicima i citirao ih, i ja sam bio uveren da i on piše pesme. Nije se nikad otkrio u tom smislu. O jednom jubileju Vase Stajića, čiji je verni sledbenik bio, izdao je knjižicu maksima i misli ovog značajnog prosvetitelja i naprednog vaspitača.

Mnogo više povezana i zajednički orijentisana u literaturi, poglavito u poeziji, bila je grupa čiji je glavni pokretač i ideolog, moglo bi se reći, bio moj mlađi brat Miloje. On je, inače, stajao na stanovištu da svako može da piše pesme, i da treba da ih piše, da pesnička osećanja ima svaki čovek, samo da treba da se ljudi naviknu da se izražavaju stihovima. Svoje najbliže drugove stalno je potstrekavao da pišu stihove. Bogdanka Malešev, Fedor Kiselički, pa i ja, pisali smo pod neposrednim njegovim literarnim i poetskim uticajem. A ja sam priveo novobečejskom literarnom poetskom krugu i pesnika Jeftu Mendebabu, koji je živeo u Srpskom Elemiru, i Radivoja M. Jerinkića iz Kikinde. Miloje je priveo tom novobečejskom pesničkom krugu Vladimira M. Kolarova Koču, sa kojim je išao zajedno u gimnaziju u Velikom Bečkereku.

Da su i ta tri mlada pesnika van Novog Bečeja pripadali novobečejskoj pesničkoj školi najbolje pokazuje to što kad sam, u Temišvaru, 1935, godine, pokrenuo književni časopis „Život" i, po predlogu moga brata Milivoja, išao nasredu sa gotovom pesničkom grupom. U „Životu" su se tada, u prva dva (i jedina) njegova broja, pojavili svi ti pesnici zajedno. Inače su svi bili povezani ili zajednički provedenim detinjstvom, ili drugarstvom, ili političkom orijentacijom, ili svim tim zajedno. Toj generaciji novobečejske književne škole pripadao je i Živojin Boškov, koji je svoje interesovanje u literaturi usmerio u pravcu istorije književnosti.

U Novom Bečeju su rođeni i živeli, ili samo živeli, i pesnikinja Marija Glavaški, romansijer Stojan Piroški, i pesnik Vojislav B. Pecarski.

Oni nisu neposredno pripadali pomenutoj novoj generaciji po književnom i poetskom, odnosno političko-društvenom usmerenju, ali mislim da je to što su neki način pripadali ovom Bečeju (odnosno susednom nerazdvojenom selu Vranjevu) u kome je postojala tako jaka grupa mladih pisaca i pesnika, uticala na njih da pišu i da se razvijaju književno u toj poetskoj klimi.

Pomenuću još jednog prozaistu iz Novog Bečeja iz vremena najveće aktivnosti novobečejske književne škole — to je bio moj školski drug Voja Avramov. On je pisao prozu koju sam ja rado čitao.

Najindiskretniji (i najskromniji) od svih bečejskih pesnika. Pored dr Jovana Pivničkog, bio je moj stariji brat Jovan, učitelj, koji je rano umro. Iza njega je ostala poveća rukopisna zbirka lirskih pesama, koje — sem meni — nije nikada nikome čitao.

Naravno da mnogi pripadnici novobečejske „škole" koji su pisali stihove i prozu nisu postali pisci, ali su zato za ceo život uzeli na sebe „igo“ tog lepog, teškog zanimanja.

 

Bogdan Čiplić, 16. maj 1976. Dnevnik

Iz zapisa Istvanfi Endrea: "Borbeni Turski Bečej 1850 -1890" ("A küzdő Törökbecse") nailazimo na podatke da je 1863. godina bila veoma teška zbog metereoloških uslova. Te godine od ranog proleća, do kasne jeseni nije palo ni kapi kiše, sve je ličilo na pustinju, a pšenica nije rodila ni toliko da bi se pokupilo za seme.

Grof Betblen József je želeo da pomogne ljudima i 300 metera žita je založio za podizanje magacina, gde će se čuvati rezervno žito za seme i ishranu. Novčana vrednost je predata u banku i od te ušteđevine, kamate, posle deset godina 1873. na predlog dr Töszegi Aladára je sagrađeno prvo zabavište (Törökbecsei óvoda) u znak zahvalnosti za pruženu pomoć, bračnom paru Bethlen.

Po ovim podacima može se videti da je 1873. godine izgrađeno zabavište (objekat koji i danas postoji u ulici Maršala Tita) gde je vrtić bio smešten do 1980. godine.

Godine 1891. je prihvaćen zakon o zaštiti dece. Ovaj zakon ima prvenstveno socijalnu ulogu, jer je potrebno da se reši problem vaspitanja dece, koja ostaju sama kod kuće i da se smanji smrtnost dece. Te godine se donose i zaključci da treba otvoriti škole za vaspitače i da deca uče i pohađaju zabavišta na maternjem jeziku. Tada se zanemarilo, da je na 80 dece postavljena samo jedna zabavilja i jedna dadilja, što je onemogućavalo pravilnu i potpunu brigu o deci. Zabavilje koje nisu vešte držanju zabavišta, upućivale su se na dvonedeljnu praksu u tada uzorno somborsko zabavište, i morale su da polažu ispit iz srpskog jezika na somborskoj školi (ko je radio u srpskim zabavištima).

Prvo srpsko zabavište kod nas se otvara 1892. godine u Kumanu. Zabavište obuhvata decu od 3 - 6 godina, a ciljevi su: zaštita tela, razvijanje morala i priprema za školu.

Godine 1900. se traži nastavni plan za zabavišta, da se odrede ferije i da se propišu koja su nužna učila (jer opreme nema dosta, unutrašnji rad neuređen, nema nikakvih uputstava, sve je zavisilo od ličnosti zabavilje). Zabavišta su bila otvorena od ujutru do uveće, a raspust mesec dana samo zimi.

Godine 1903. je razmotren Nacrt nastavnog gradiva, učila, igračaka i nameštaja. Nacrt je usvojen i odobren da se koristi, po mogućstvu početkom školske 1903/1904. godine.

Zabavilje, završavaju zabaviljske škole u Hodmezovasarhelv, Somboru i Zagrebu (1894). Tada su zabavišta imala po jednu dvoranu za igranje i rad dece.

U to vreme postojala su zabavišta po modelu koje je obrazovao nemački pedagog Fridrich Frebel, pristalica Pestalocije.

On na prvo mesto stavlja, igru i razvijanje dečjeg stvaralaštva, zbog čega se uvodi vežba za razvijanje veštine ruku i čula.

Kao što se vidi zabavišta postepeno padaju, pod uticaj Frebelovog učenja. Direktor somborske Učiteljske škole, profesor Nikola Vukičević, veliki pristalica Frebelovih zabavišta je napisao: "Ove vrste zabavišta ne isključuju porodično vaspitanje, već ga uzimaju za osnovu, dopunjuju porodično vaspitanje pripremajući decu za školski i pravi život. U ovim institucijama, uz prijatnu saradnju i rad, deca se pripremaju psihički i fizički i ova deca su mnogo sposobnija za život u školi nego ona koja su sama u porodici".

Posle svega rečenog vidi se da zabavišta postaju omiljena i sve više poprimaju vaspitni karakter.

U popisu od 1905. godine u tadašnjem Turskom Bečeju se navodi da postoji zabavište - óvoda na srpskom i mađarskom jeziku, pri školama.

U Turskom Bečeju upravitelj škole je bio Blažo Lazović, a zabavilje - ovodajka Konc Pzula i Bognar Emilija. Po saznanjima među prvim školovanim zabaviljama je Konc Paula, koja je školu završila u Hodmezovasarhelvu kao zabavilja i da je počela sa radom 1904. godine i da je radila punih 40 godina, do 1944. kada je otišla u penziju.

Godine 1909. zabavilje dobijaju državno zaposlenje.

Školski odbor je popunjen 1910. godine Odborom za nadzor zabavišta.

Godine 1919. pri školama se pominju i zabavišta pod punim imenom "Državna osnovna škola".

Zabavišta su izdržavana od političke opštine. Posle 1 svetskog rata prvi upravitelj (u Vranjevu) je bio učitelj Sava Rajković (1919/1920), a zabavilja Jelena Sekulič.

Školske 1924/1925. godine postoje dva odeljenja zabavišta na srpskom jeziku, a zabavilje su Anka Tolmačev i Sofija Dimitrijević.

U "Državnoj narodnoj školi" u Dragutinovu (danas Novo Miloševo) 1912. godine privremeno radi zabavilja Olga Filipović (koja je tu i rođena). Ona je 1910. godine položila državni ispit u Hódmezővásárhely, a 1913. je izabrana za stalnu državnu zabavilju Bila je omiljena, a meštani su govorili: "radi jedna prava tetica (objekat gde je radila bio je u funkciji do 1986. godine).

U tom periodu radno vreme je bilo dvokratno od 8 do 12 i od 14 do 16 časova (četvrtak i nedelja su bili slobodni dani). Deca su u 12 sati išli na ručak, a posle toga se ponovo vraćala, a radilo se i to, da su roditelji donosili ručak pa se u zabavištu ručalo. Dešavalo se i to da su imućniji meštani kuvali i nosili ručak u zabavišta siromašnijoj deci.

Školska godina je počinjala 1. septembra, a trajala do kraja avgusta, kada je organizovan završni ispit za decu koja su septembra krenula u školu. Januara se nije radilo zbog štednje ogreva. Broj dece - po grupama se kretao od 50 - 60 i ne mlađa od 3 godine. Broj dece se povećavao, kada su roditelji bili angažovani na poljima ili drugim poslovima.

Kao što je već rečeno školska godina se završavala "Završnim ispitom", priredbom, koja je bila rezime rada u toku godine. Spremale su se tačke i kostimi, koji su se šili u saradnji sa roditeljima, od platna ili krep papira. Tada bi mališani pokazali sve ono što su tokom godine savladali i naučili. Za ispit se nije štedeo ni novac, ni vreme. Na "ispit" su mogli da dođu svi građani i skoro svi prisutni bi od kuće doneli voće ili kolače za decu da se počaste. Slavlje se održavalo uglavnom u dvorištu, gde je trajalo i do kasnih popodnevenih sati.

Tada se biralo dete koje je bilo najbolje - bili su ocenjivani.

Svaki "ispit" je počinjao sa recitacijom, čiji je autor bila Olga Filipović (rođena Popov), koja je objavljena u Dečjim novinama 1919. godine.

 

O ispitu

 

U svečanim haljinama

skupismo se ovde svi

zabaviše naše slavi

velik praznik, znate li?

 

Ispit nam je radost naša

prevelika, jeste, da

danas ćete da čujete

šta ko od nas pevat zna.

 

Tetica će da vam kaže

dal' smo dobri, uredni bili

videćete baš i sami

koliko smo naučili.

 

Sada ćete odmah čuti

igre, priče, pesme tri

svi ćemo vam sad pevati

dvorište će sve da vri.

 

Srca su nam puna sreće

mi pevamo u radosti

pa vas skupa pozdravljamo

dobro došli mili gosti.

 

U to vreme učionice su bile u školi ili posebne dvorane za igru sa velikim dvorištima. Zgrade su bile stare i od naboja. Učionica sa patosom, koji je bio namazan crnim uljem, a okolo postavljene dugačke klupe (skamije).

Od igračaka su postojale drvene kocke raznog oblika i veličine i još neke koje su bile izrađene od prirodnog materijala. Sav ostali materijal i užina se donosila od kuće.

Školovane zabavilje su od školske spreme imale 4 razreda osnovne škole, 4 razreda građanske škole (polgari) i dva razreda zabaviljske škole.

Posle su polagale državni ispit i tako postajale zabavilje. Prvo su dobijale privemenu službu, a posle godinu dana, stalni državni posao.

Radna disciplina i odgovornost su bili na zavidnom nivou. Na primer u dosijeu Olge Filipović se nalazio dokument o kazni od 1.9.1937. godine.

Olgi Filipović je ukazom izrečena kazna od 20 dinara, jer je napustila mesto službovanja bez predhodnog odobrenja pretpostavljenog Radivoja Manojlovića, tadašnjeg upravitelja škole i zabavišta. U obrazloženju piše da je gospođa išla na sudsko ročište, gde joj je žalba odbijena.

Pored zabavilja su bile zaposlene i pomoćnice - tetkice koje su pomagale i spremale. One su bile i neškolovane.

Već u to vreme su zabavilje imale mesečne i nedeljne nastavne planove, a dnevno su bile podeljene po oblastima: očigledna nastava (priroda i društvo), deklamavija (učenje stihova), igre i pevanje (fizičko i muzičko), rad ili priče (likovno i učenje priča).

Druga školovana zabavilja koja je radila u Dragutinovu je bila Zorka - Mica Duhanavić Vlahović koja je radila 42 godine.

U naseljeno mesto Kumane školske 1929/1923 godine zabavište je bilo priključeno školi. Tada je upravitelj bio Aleksandar Popović, a zabavilja Snežana Milosavljević.

Narodna Uprava 1919. godine izdaje naređenje o organizaciji zabavišta i njihovom uređenju. Prema naredbi zabavišta treba da ostanu, a nastava se izvodi na maternjem jeziku.

Poteškoće su postojale, pošto su zabavilje svoje programe sastavljale po starim priručnicima. Nedostatak je bio u priručnicima i stručnoj literaturi. Iz starih novina su korišćeni članci za decu.

Zakon iz 1929. godine omogućava da se u okviru učiteljske škole organizuju jednogodišnji kursevi za vaspitače.

Godine 1940. se donosi Zakon o pripremanju zabavilja, kao i o obrazovnom programu. U tome je puno pomagala Učiteljska škola koja je organizovala kurs za zabavilje. Zato su zabavilje bile samo one koje su završile neku srednju školu. Ako su dve godine uspešno radile onda su imale mogućnosti da polažu stručni ispit i tako steknu zvanje zabavilje i tada su mogle da rade sa decom.

Neposredno pred rat u zabavištima je prekinut rad do izvesnog vremena. Za vreme II svetskog rata radi se u prekidima. Tek posle rata počinje ponovni rad zabavišta. Uglavnom su se upisivala deca od 6 godina. U vaspitnim grupama je bilo od 60 - 70 a i više dece. U početku se radilo dvokratno, a kasnije se prešlo na jednokratno radno vreme. U to vreme su radile školovane žene sa položenim kursevima ili učiteljice koje su imale malu decu.

Posle rata, zabavišta su dobila punu brigu i pažnju našeg društva i postaju važan činilac u novom reformisanom sistemu vaspitanja i obrazovanja našeg podmladka.

U Novo Miloševo 1941. godine dolazi Melanija Rankov vaspitačica iz Kičeva (Makedonija) kao izbeglica. Pri kraju rata počinje da radi kao vaspitačica, koja je završila vaspitački odsek pri učiteljskoj školi u Sarajevu 1931. godine.

Na pitanje kako se tada radilo rekla je: "Radila sam onako kako sam u školi učila, po sistemu Fridriha Frebela i Marije Montesori. Kasnije se naš rad usavršavao na seminarima i prilagođavalo stvarnosti u društvu".

Melanija je bila aktivna u radu sa decom, a i više od toga.

Melanija Rankov je 1952. godine izabrana za predsednika Saveta za prosvetu i kulturu Potiskog sreza NO-a (u to vreme u Srezu ima 9 zabavišta, a sedište Sreza je Novi Bečej).

U posleratnom periodu u Novom Bečeju rade vaspitačice Farkaš Ilona, Szücs Erzsébet, Marija Grujić, Milanka Lalić, Milka Perović, Madarasz Verona.

Pedagoški sistem se zasniva na tekovinama narodnooslobodilačke borbe, u duhu bratstva i jedinstva.

Godine 1948. se pojavljuje prva "Savezna naredba o otvaranju obdaništa i zabavišta, o njihovoj opremi i uređenju", u to vreme institucije su socijalnog karaktera. Veliki je nedostatak u stručnom kadru. Učenici posle srednje škole idu na kurs gde dobijaju stručna znanja i vršena je dokvalifikacija u Beogradu još godinu dana.

Godine 1952. se otvara petogodišnja Škola za vaspitače u Novom Sadu.

Do 1955. godine zabavišta su bila pri školama. Bilo je 4 grupe na srpskom jeziku (2 grupe u Vranjevu i 2 grupe u Novom Bečeju) I 2 grupe na mađarskom jeziku ( 1 u Šušanju i 1 u centru Novog Bečeja).

Zabavište 01.9.1955. godine postaje samostalno, sa svojom upravom i počinje da se isključivo bavi problemima rada i razvoja svojih grupa.

Za prvog upravnika vrtića je postavljena dotadašnja zabavilja (koja je imala završen kurs) Marija Grujić (tetka Mara, kako su je svi zvali), koja istovremeno nastavlja da radi i sa grupom dece i upravlja vrtićem.

Posebno se zalagala za proširenje mreže vrtića, za smanjenje broja dece po grupama, jer ih je bilo i po 60 u grupi mešovitog uzrasta. Velika poteškoća je bila u nedovoljnom opremljenošću odeljenja didaktičkim materijalom, nedovoljan broj nastavnih sredstava. Nameštaj je bio oskudan i neodgovarajući.

Sa velikim trudom i zalaganjem tetka Mara došla je do odgovarajućeg nameštaja (male stolice i stolovi) koji je odgovarao uzrastu dece, a izradili su ga stolari. Veliku pomoć su pružili roditelji, koji su svojim dobrovoljnim radom pomagali u pravljenju rekvizita, igrališta, ograda, polica, igračaka (domine, loto, parne slike, itd.).

Godine 1957. počinje sa radom prva vaspitačica sa završenom petogodišnjom školom za vaspitačice Zagorka Žebeljan (Miloradović). Ona se zalaže da zabavilje nazivaju vaspitačice, jer više ne postoji zabavljanja i samo čuvanja dece, već rad ima vaspitno-obrazovni karakter. Vaspitni rad je bio na zavidnom nivou, jer sa radom počinju mladi i školovani kadrovi puni volje i entuzijazma.

Vaspitači su radili po uputstvu: "Vaspitni rad u predškolskim ustanovama" koje je izradio pedagoški aktiv Škole za vaspitače u Beogradu. Prvo uputstvo je izdato 1952. godine, a drugo izdanje 1958/59. godine malo izmenjeno, ali sa željom da se doprinese daljem unapređenju predškolskog vaspitanja.

Do 1960. godine dolazi do otvaranja novih grupa. U Ulici Maršala Tita br. 22 (koja je bila upravna, a i prvo izgrađeni objekat) bila je 1 grupa na srpskom i 1 grupa na mađarskom jeziku.

U Ulici Ivo Iole Ribara br. 21 grupa na srpskom i 1 grupa na mađarskom jeziku (u dve smene), a Radničkoj br. 80 dve grupe na mađarskom jeziku u dve smene.

U Vranjevu, u Ulici Josifa Marinkovića br. 47 jedna grupa na srpskom jeziku i 1 grupa na mađarskom jeziku u jednoj smeni, u istoj ulici (br. 103) jedna grupa na srpskom jeziku.

U Ulici Proleterska br. 3 (Novo Selo) postoji 1 grupa na srpskom jeziku u prostorijama Omladinskog doma.

U tom delu naselja 1958. godine vrtić prelazi u novo izgrađenu zgradu i sa prvim stanom za vaspitača. Tu od 1959. godine rade 2 grupe na srpskom jeziku, dvosmenski.

Na Bisernom ostrvu (radničko naselje) radi 1 grupa mešovitog uzrasta na srpskom jeziku.

U Novom Miloševu ima 3 grupe na srpskom jeziku i 1 grupa na mađarskom jeziku.

U Bočaru radi 1 grupa na srpskom jeziku i u Kumanu 2 grupe na srpskom jeziku.

Za upravnika dečjeg vrtića 1.9.1960. godine je postavljena Zagorka Miloradović (Žebeljan) koja se trudila da unapredi vaspitno-obrazovni rad i istovremeno je i aktivan društveno-politički radnik.

Zalagala se da grupe budu ujednačene po uzrastu i broju dece.

Dobitnik je Ordena rada - odlikovanja predsednika SFRJ. Priznanja za dugogodišnji i požrtvovani rad u predškolskim ustanovama - od Zajednica predškolskih ustanova SAPV i Oktobarska nagrada opštine Novi Bečej.

U tom periodu Programi vaspitno-obrazovnog rada su se menjali i dograđivali zavisno od menjanja tokova u društvu. Predškolsko vaspitanje je sastavni deo sistema vaspitanja i obrazovanja i opšta briga o deci. Zadaci su, da se u skladu sa dostignućima pedagoške nauke i opšteg cilja, najmlađim generacijama obezbede uslovi za normalan fizički, intelektualni, socijalni, emocionalni i moralni razvoj, priprema za školu i uspešno uključivanje u život u društvenoj i prirodnoj sredini.

Godine 1962. dolazi do integracije zabavišta iz Kumana, Novog Miloševa i Bočara.

Dečiji vrtić "Pava Sudarski" u svom sastavu ima sve vrtiće u opštini, 11 objekata, 21 vaspitnu grupu, od toga 15 grupa na srpskom jeziku i 6 grupa na mađarskom jeziku. Grupe su podeljene po uzrastu.

Objekti su stari, vlažni i nenamenski, ali vaspitači, pomoćni radnici i roditelji dobrovoljnim radom zalažu se da objekti estetski i funkcionalno odgovaraju deci.

Godine 1964. je postavljena za upravnika, do tada vaspitač, Snežana Dudaš koja je na ovoj dužnosti sve do 1990 godine.

Snežana se puno zalaže za unapređenje vaspitno-obrazovnog rada, nabavlja moderniji i funkcionalniji nameštaj, objekti dobijaju nove sprave za fizičko vaspitanje, zatim muzičke instrumente, zidaju se novi objekti.

Dobitnik je Oktobarske nagrade opštine Novi Bečej i priznanja za posebne rezultate u oblasti radnog stvaralaštva i razvoja samoupravljanja od Veće saveza sindikata Opštine Novi Bečej.

Da naš gradić – Novi Bečej ima izuzetno povoljnu lokaciju to po najviše možemo zahvaliti reci Tisi. Svo napredovanje i razvitak našeg mesta u prošlosti ( sve do početka XX veka ) upravo Tisi možemo zahvaliti. Naša luka je bila jedna od najprometnijuh u Austro-Ugarskoj i iz nje se banatska pšenica transportovala u razne krajeve monarhije. Sredinom XIX veka Borđoškim prosekom dobijamo jedno veliko ostrvo koje će se vremenom nazvati Biserno ostrvo. Dinje, kajsije i vino Krokan sa imanja grofa Rohoncija koje se nalazilo tamo, proslaviti će nas po čitavoj Evropi. Imamo mi u našem ataru još nekoliko „bisera“, kao što je crkva Arača, Borđoš, Matejski brod, Slano kopovo i jedan još neotkriven biser a to je ostrvo na Tisi. Na svim nabrojanim lokacijama je dosta toga urađeno ( daleko od dovoljnog ) ali to malo ostrovo je ostalo netaknuto, zaraslo šibljem i kupinama između vrba i topola. Tu nam je uzvodno od grada na svega 1700 metara, dužina joj je oko 200 m, a nije šire od četrdesetak metara. Posećuju ga uglavnom pecaroši zbog riba grabljivica ( smuđeva, somova, bucova ... ) i veliki broj kupača zbog peščanog „špica“ i plićaka sa peskovitim dnom. Mnogo je tu deca naučilo da pliva, mnogi od nas su tu počeli svoje kamperske avanture. 

Krajnje je vreme da to malo ostrvo sa potencijalom turističkog bisera očistimo, planski uredimo kako bi stvorili uslove za boravak ne samo za nas meštane, nego i za mnogo spominjane turiste-nautičare. Imamo plažu, imamo Marinu „Gradište“ ali smo svesni i toga da je to ipak malo prostora za sve veći broj kupača i ljubitelja prirode. I zato treba što pre da iskoristimo to bogomdano ostrvo, da izvadimo taj naš biser iz njegove školjke da ga svi vide i da ga svi koriste. Meštani ne sumnjaju da će glavni pokretač i nosioc te akcije biti oštinska uprava, pošto su se do sada u nekoliko navrata potvrdili sa realizacijama svojih dobrih ideja.

Za početak bi uredili samo polovinu ostrva i to njegov jugo-istočni deo koji je okrenut prema Novom Bečeju.  Javno preduzeće „Komunalac“ bi sa svojim ljudima uz pomoć članovima udruženja koji u svom nazivu nose reči; ljubitelji prirode, ekologija, Tisa i slično, obavio grube radove. Po tom nekom planu, svo šiblje i većina kupine bi se trimerima iseklo. Odgovarajuće vrbe, topole i jasen bi se obavezno sačuvao. Od oble građe bi se napravile klupe i stolovi a postavili bi i nekoliko kanti za smeće. Toaleti bi također bili od oble građe.  Mesta za palenje vatre bi bila određena a ložišta možda i  pripremljena. Sa leve i desne strane, na delu gde je uređeno ostrvo napravila bi se prilazna mesta za čamce, brodice i splavove.

Sve ovo, uz dobru volju i podršku sviju Nas, ne bi mnogo materijalnih sredstava zahtevalo i verovatno svi ti radovi oko uređenja ostrva uz dobar plan i dobru organizaciju trajali bi manje od mesec dana.

Mnogo leta je prošlo u nadi da će se ostrvo urediti, proći će i ovo, ali siguran sam da će u nekom skorašnjem letu ostrvo ipak postati pravi naš biser.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak