Između dva svetska rata u Novom Bečeju je postojao ovaj Institut, koji je ostavio značajnog civilizacijskog traga u našem gradu. Osnovan je 29.04 1812. u carskoj Rusiji. Oktobarska revolucija 1917. u mnogome je uticala na dalji rad ove prosvetne ustanove. Aprila 1918. uzet je pod pokroviteljstvo imperatorice Marije Fjodorovne. „Revolucionarni događaji" u Rusiji uzrokovali su da se štićenice ovog Instituta i nastavno osoblje presele u Kraljevinu Srba Hrvata i Slovenaca.

Novembra 1919, njih 153 vaspitanica i 38 članova personala sa upravnicom Marijom Aleksejevnom Nekljudovom (1867-1948) napuštaju Rusiju. Institut je prvo preseljen u Novorasijsk, a kasnije je krenuo put prve jugoslovenske države, tj. za Beograd, preko Varne, gde su svečano dočekane 4. marta 1920. Putovale su parobrodom "Afon". Istog dana 114 štićenica i 20 lica personala, sa pet ruskih porodica stigao je u N. Bečej i smešten u zgradu današnje osnovne škole "Miloje Čiplić". Finansiranje Instituta bilo je iz prikupljenih sredstava u državnoj komisiji za ruske izbeglice, ali i prilozima, pre svega imućnih Novobečejaca i Vranjevčana, koju je organizovao mesni paroh Stevan Krstonošić, koji je svojom aktivnošću uspevao da ovaj Institut opstane u Novom Bečeju više od deset godina. Finansijska sredstva su pristizala i od ruskih emigranata koji su se otselili u SAD, ali su se učenice, kao i nastavnici sami izdržavali. Često su organizovali razne priredbe, koncerte u mestu i okolnim mestima, posebno u Starom Bečeju koji je bio zahvalna sredina, ali i davali časove, ne samo ruskog, francuskog, latinskog jezika nego i klavira, matematike itd. U zavičajnoj zbirci pri Gradskoj biblioteci Novog Bečeja sačuvano je nekoliko plakata ovih aktivnosti ruskinja i njihovih nastavnika. Tako saznajemo da je u petak 11. januara 1929. u Građanskoj školi priređen „koncerat za novobečejsku javnost uz sudelovanje g-đe Sofije N. Davidove, čuvene operske pevačice Ruske i Ljubljanske opere, ali i g-na Ilije I. Slatkina, dirigenta, profesora i virtuoza na klaviru i učešća orkestra novobečejskog muzičkog društva pod upravom Mihajla S. Sobčenka“. Posebno je na ovom plakatu naznačeno „ da će čist prihod ići u korist siromašnih učenica koje svršavaju ove godine Institut“.

Godine 1921. bilo je sedam odeljenja, a Rešenjem Ministarstva prosvete Kraljevine SHS od 10. avgusta 1922. Institut je izjednačen sa osmorazrednim državnim školama. kako bi se štićenice mogle upisati na jugoslovenske univerzitete bez polaganja prijemnog ispita. Po školskim pitanjima Harkovski institut se nalazio u nadležnosti Ministarstva prosvete Kraljevine i Školskog saveta komisije za školovanje ruskih izbeglica.

Januara 1929. jugoslovenska kraljica Marija uzela je pod svoje lično pokroviteljstvo brigu nad ovim Institutom.

Na njemu su predavali, za to vreme, mnoga zvučna imena: pesnikinja, prozni pisac i književni kritičar Ekaterina Leonidovna Tauber, koja je na ruski prevela pesme Jovana Dučića i Milana Rakića, zatim likovni umetnik Elena Vandrarovskaja Velimirovna, koja je posle Drugog svetskog rata bila poznati restaurator fresaka fruškogorskih manastira. Pored njih, predavali su i Aleksandar Nikolajevič Kokorov ruski jezik i rusku istoriju, a kasnije Jakob Pavlovič Kobec, Gleb Borisovič Junickij je predavao latinski jezik, Danil Danilovič Danilov matematiku, sveštenik otac Boško Pecarski veronauku, srpski jezik, literaturu i geografiju, Elizabeta Mihajlovna Nekljudovna francuski i engleski jezik, računovodstvo V. I Buljacelj itd.

Od 1922. pri Institutu deluju i dva odeljenja: komercijalno i škola primenjenih umetnosti. Ove kurseve dok je škola radila završilo je 56 učenica.

Veliki značaj Institut je dao poseti grofa Petra Nikolajeviča Vrangela, nekadašnjeg generala ruske carske vojske, koji se u to vreme nalazio u Sr. Karlovcima, a posebno proslavi 120 godina od osnivanja ovog Instituta.

Štićenice su bile uglavnom deca ruskih oficira i činovnika koji su imali mogućnost da ih školuju. Po podacima iz Izveštaja za školsku 1930/31, od 211 štićenica, njih 64 imalo je samo jednog roditelja, a 16 je bilo bez.

U toku postojanja ovog Instituta u Novom Bečeju broj učenica varirao je između 200 i 250, a starosna dob im je bila između 10 i 20 godina. U prvi razred nisu primane učenice mlađe od 10, a starije od 13 godina. Prva generacija svršenih učenica Instituta izašla je 1921, a najbolja učenica razreda bila je A.A. Bogoljubova. Za dvanaest školskih godina Institut je završilo 319 učenica.

Iz više razloga, pre svega, ekonomskih i objedinjavanja ruskih škola u Kraljevini Jugoslaviji Institut je preseljen 1932. u Belu Crkvu (Banat), koji se tada zvao Marijinski Donski institut, na dalje školovanje.

Današnji Novi Bečej činila su 1918. dve posebne administrativne opštine: Vranjevo i Turski Bečej. Njih je i tada razdvajao samo jedan manji kanal, ili jendek, kako ga mi Banaćani nazivamo. Dok je u Turskom Bečeju većinsko stanovništvo bilo mađarsko, dotle je u Vranjevu u apsolutnoj većini bilo srpsko, i to naseljeno graničarima iz nekadašnje razvojačene Potisko-pomoriške granice. Vranjevčani kao vredni i bogati domaćini su živeli ceo vek u okviru Velikokikindskog dištrikta, ali bili su i trgovci najznačajnijeg žitarskog izvoznog centra Banata na obali Tise. Oni su svojom ekonomskom snagom uspevali da odole mađarizaciji i sačuvaju svoj nacionalni identitet, gde im je posebno smetalo da se njihovo mesto mađarski naziva Aracs.Za razliku od Vranjeva, u Turskom Bečeju najveći deo stanovništva činili su Mađari i to agrarna sirotinja koja je radila na imanjima Rohoncija, Šoljmošija i Ivanovića, ali je bilo i dosta uspešnih i bogatih zanatlija.

Prvi svetski rat i njegov završetak, baš zbog ove nacionalne raznolikosti, stanovnici ova dva naselja različito su doživljavali završetak Prvog svetskog rata. Dok su vranjevački i turskobečejski Srbi euforično dočekali srpsku vojsku na čelu sa brigadirom Ristićem, dotle su Mađari bili zaplašeni, ne samo za sudbinu Monarhije, već i svoju. Jedan hroničar toga vremena zabeležio je da „Mađari kukaju za svojom propalom otadžbinom, dok Sloveni pevaju svom oslobođenju i ostvarenju sna o ujedinjenju“. Dolaskom srpske vojske u Banat prethodili su socijalni nemiri i anarhično stanje koje nije mimoišlo ni ova dva naselja. I srpska i mađarska sirotinja iskoristila je ovu situaciju i vreme izvesnog bezvlašća za pljačku trgovačkih radnji i imanja veleposednika. Tako je 3. novembra 1918. opljačkana i zapaljena radnja trgovca gvožđarskom robom Jevrejina Huga Rihtera u centru T. Bečeja. Kolike je razmere poprimila ova pobuna svedoči podatak da je jedna kaznena ekspedicija sa stotinak nemačkih vojnika iz Temišvara došla u grad da je uguši. Organizatore nemira, njih pet, streljali su 16. novembra 1918. ispred vranjevačke pravoslavne crkve, a sledećeg dana, ista sudbina zadesila je i trojicu Novobečejaca.

Da bi sprečili haotično stanje sami građani u ova dva mesta izabrali su tzv. Narodna veća na čijem čelu je u T. Bečeju bio Giga Jovano vić, a u Vranjevu Bogoljub Malešev. Zanimljivo je istaći da je i pored toga što je u Vranjevu mađarsko stanovništvo bilo manjinsko da je u Veću bilo, od 26 članova, čak 9 Mađara. Oslobodilačka srpska vojska pod komandom kapetana Milačića, a pod zapovedništvom Dragutina Ristića ušla je u Vranjevo 21. novembra 1918. u 16 časova, a u T. Bečej sat kasnije. Srpsko stanovništvo,u oba naselja, razdragano je pozdravilo srpsku vojsku, a brigadira Ristića vezenom košuljom darivala je Draginja Josimović. Za tu priliku u centru T. Bečeja podignuta je svečana tribina sa koje je meštane oba naselja pozdravio sam Ristić. Zahvalnost srpskoj vojsci, za oslobođenje, izrazio je Giga Jovanović, a brigadir Ristić je šaljivo prokomentarisao da su meštani trebali upaliti voz slame jer je počelo da se smrkava, a u selu, u to vreme, nije bilo struje. Ishranu i smeštaj srpske vojske prihvatilo je stanovništvo oba naselja, a ekonom Rada Lucić, koji je bio na čelu Narodne garde u mestu ispekao je vola za oslobodioce. On je svojim novcem i prilozima građana izdržavao oko stotinak srpskih vojnika. Dvadeset godina kasnije, u svojim sećanjima na te dane zabeležio je da „ prihvatanje te dužnosti 1918, na kojoj se nalazio, nije bilo ni malo bezazleno. Malo ko se toga želeo prihvatati. Stvar je bila prilično tugaljiva, jer u slučaju da se vratila mađarska vojska odosmo mi u .., ali ja sam se primio ove dužnosti pa šta mi Bog da".

Na Velikoj narodnoj skupštini 25. novembra u Novom Sadu, kada su se oblasti Banata, Bačke i Baranje priključile Kraljevini Srbiji, učestvovalo je osam Vranjevčana i dvojica Turskobečejaca. Jedna od prvih posleratnih mera bilo je uklanjanje spomenika koji su simbolizovali vreme Austro-Ugarske. Tako je srušen i uklonjen spomenik slobode podignut 1903, ali i spomenik grofu Lejningenu-Vesterburgu, novobečejskom zetu, jednom od aradskih žrtava iz revolucije 1848/49. Međutim ovde ipak treba istaći da je sačuvan spomenik mađarskim žrtvama i branocima T. Bečeja u događajima iz 1848/49. koji se i danas nalazi na katoličkom groblju u N. Bečeju, zahvaljujući, pre svega, Gigi Jovanoviću i Miloradu Vlaškaliću, poslednjem banu Dunavske banovine koji je bio naš sugrađanin.

Krajem tekuće godine navršava se pola veka Novobečejske Opštine

Protiču poslednji meseci poluvekovnog bitisanja ove Opštine. Prvog januara 1960 godine startovala je novaformirana Opština Novi Bečej. Sačinjena od dotadašnjih Opština Novi Bečej, Novo Miloševo sa naseljenim mestom Bočar i Kumane. Konstituisana je skupšina sa prvim predsednikom. Bio je to pok. Ignjat Dimitrijević, poljoprivredni tehničar iz Novog Miloševa.

Protekli period od pola veka bio je istovremeno i period neuporedivo najbržeg i sveobuhvatnog procvata Opštine.

Neiscrpne su mogućnosti za ilustraciju. Naravno, zbog smisla ovog teksta, ja ću komparirati stanje na startu i dostignuti nivo razvoja na kraju devedesetih. Čitalac mi neće zameriti što sam poslednju trećinu ovog perioda jednostavno „zaboravio“ kao nešto po mnogo čemu ružnom.

Istina je da su društvena kretanja u zemlji pogodovala da svi napori i odricanja građana Opštine rezultiraju razvojem privrednih resursa i zavidnim standardom života. Ukupno stanje u društvu u poslednjih petnestak godina značajno je obezvredilo gotovo sva dostignuća i karinalno urušilo standard i uslove života naših građana. Pokušaću sa nekoliko primera da ilustrujem stanje na početku bitisanja Opštine u ovom obliku.

Naša naseljena mesta bila su bez tvrde podloge u svim ulicama izuzev glavnih, pored nekoliko novijih zgrada u društvenom vlasništvu za stanovanje prosvetnih i zdravstvenih radnika stambenih objekata sa više spratova i nije bilo. Svih šest osnovnih škola bile su u starim austrougarskim objektima na više lokacija. Zdravstvene ustanove su smeštene u neprikladnim zgradama. Građani su živeli u velikoj većini u zgradama takvih da praktično više nema, bez vode, većina njih je bila bez struje, od javnih objekata smo imali samo zadružne domove, imali smo igralište umesto današnjeg stadiona, fizičko vaspitanje je imalo sezonski karakter.

U srednje škole se putovalo u Kikindu, Bečej ili Zrenjanin, a većina svršenih učenika osnovnih škola išlo je na zanat ili u poljoprivredu.

U poljoprivredi smo imali četiri zadruge i dva imanja sa nekoliko stotina zaposlenih sa oskudnom mehanizacijom, bez silosa i bilo prerade, a individualni poljoprivrednici su zemlju obrađivali konjima, veoma retko traktorima, pšenica se skidala kosačicama ili ručno, vršilice su obilazile domaćinstva...

Polet je bila ciglana sa mnogo ručnih rada, sa par stotina povremenih i par desetina stalnih radnika. U metalu smo imali Mašinoinvest sa nekoliko desetina bravara i strugara i više nego skromnu opremu. Dvadesetak metalaca je na sadašnjem Keju popravljalo brodove van zimskog perioda i proleća kada ih je Tisa plavila. Radile su obućarska i stolarska zadruga sa desetak radnika isto toliko imali su štamparija i krojačka zadruga. Usluge su vršili desetak kovača i kolara u svim naseljima. Najkraće, živelo se veoma skromno uz mnogo napornog rada i odricanja.

Krajem devedesetih, posle ulaganja velikih napora i sa osmišljenom razvojnom koncepcijom ostvarili smo sveukupan i ravnomeran razvoj i svrstali se u red industrijskih i poljoprivrednih Opština. Četvrtina od trideset hiljada građana radila je u društvenom sektoru, zemljoradnici su savremenim sredstvima obrađivali zemlju. Polet je bio brend Opštine sa preko 1.300 zaposlenih koliko je radilo i u drušvenoj poljoprivredi, hiljadu metalaca je radilo u IMT FOP i Brodogradilištu, 800 njih u Kluzu, 500 u trgovini, 200 obućara u Pobedi, preko sto u Mladosti, i isto toliko u dva hemijska preduzeća itd...

Čitalac je svedok nivoa komunalne infrastrukture, vodovoda i gasifikacije u svim naseljenim mestima, u dobrom delu i kanalizacije, mnoštva savremenih stambenih objekata, asfaltirane su sve ulice i putevi prema okruženju. U celini su izgrađeni savremeni uslovi za školstvo i zdravstvo, brojni objekti društvenog standarda...Jednom reču ostvareni su svi uslovi za življenje dostojnim čoveka.

Na veliku žalost potpisnika i siguran sam većine građana nastupio je period propadanja pre svega naše privrede što za posledicu ima veliku nezaposlenost, na nesreću na nivou šestdesetih i pad porodičnog standarda, što samo po sebi umanjuje smisao ovoga što sam u povodu Jubileja Opštine hteo da izložim sudu javnosti.

U svojstvu svedoka ukupnih kretanja u proteklih pola veka ove Opštine želim da skromnim doprinosom otrgnem od zaborava deo toga što je inače vredno pažnje čitaoca.

Razume se samo po sebi da je takav neponovljiv razvoj podrazumevao izvanredne napore umnih, stručnih i radnih potencijala Opštine. Nije nimalo slučajno ostvareno sadejstvo izuzetnih kreatora i nosioca razvoja više desetina građana sa visokim stručnim i organizatorskim sposobnostima zaljubljenih u svoje rodno mesto i više hiljada stručnih radnika koji su bili sposobni da realizuju proizvodne programe i ugrade sebe u razvoj svoje sredine. Zar ima bolji povod od Jubileja da se svega toga setimo da na fonu zahvalnosti, po ceni da budemo dozvoljeno subjektivni, jedan broj njih izdvojimo, jer su nesumnjivo najzaslužniji. Građani Novobečejske opštine su uvek znali da na odgovarajući način obezbede trajno sećanje na one čiji je trag življenja i stvaranja teško mimoići.

Očigledna je moja namera da u par nastavaka ovog obraćanja skrenem pažnju građana na jedan broj takvih stvaralaca koji je zavrednuju u tom smislu. Svesno se izlažem riziku da budem subjektivan, ubeđen da ovo ima smisla ukoliko pokrene raspravu, zašta bi bio veoma zahvalan.

Privreda je nesumnjivo osnova sveobuhvatna razvoju, pa ću ovom delu skrenuti pažnju na dvojicu stvaraoca koji se među, inače više desetina njih po rezultatima, izdvajaju. Zbog obima obraćanja ukazaću na najvažnije razloge.

Ubeđen sam da gotovo svaki svedok ovog perioda deli moje uverenje da su to Ilija Koledin i Vojislav Lazić.

Ilija Koledin, odrastajući u siromaštvu, opredelio se da, uz sve prateće žrtve, stekne visoko obrazovanje. Mladi ekonomista Koledin se vraća u svoj rodni kraj da bi posle kraćeg rada na imanju Biserno Ostrvo prihvatio izazov da stane na čelo Poleta sa nepunih trideset godina. Tako počinje izrastanje mladog ekonomiste u privrednika evropskog formata. Naravno, podrazumeva se da je Polet izrastao u ugledan kolektiv Jugoslovenske privrede. Čitavu plejadu mladih ljudi usmerio je i materijalno podržao da se ostruče i kao stručnjaci upregnu u razvoj Poleta i Opštine. Tehnološki razvoj pratio je i ukupni standard 1300 radnika Poleta. Veliko zadovoljstvo činilo mu je ostvarenje cilja da ostvari industrijski način proizvodnje bez sezonskog rada. Sledilo je otvaranje novih crepana, pogona keramzita uz savremenim transport sirovina i gotovih proizvoda i konačno izgradnja fabrike keramičkih pločica. Radnik Poleta imao je sve uslove dostojne čoveka.

Iako je kao privrednik takvog formata imao ponude za mnoštvo atraktivnih funkcija širom zemlje, u više navrata i poziv da bude predsednik Opštine, Koledin je ostao veran do kraja radnog veka radnicima Poleta kojima je posvetio celog sebe. Razume se da je takav Novobečejac ostavio neizbrisiv trag u svim sverama života Opštine i svog grada. Svi objektu u kulturi, sportu i komunalnoj infrastrukturi nose pečat Koledina i njegovog Poleta. Inicirajući gradnju Radničkog doma zavetovao se da radnik treba da ulazi na velika vrata, a on i njegovo delo našli su trajno mesto u dubini njegovih radnika i mnogih Novobečejaca.

Vojislav Lazić je u nešto boljim materijalnim uslovima takođe završio ekonomski fakultet i vratio se u svoj rodni grad, gde je kratko bio načelnik za privredu Opštine da bi pritom preuzeo rukovođenje novoformiranom bankom kao osnovom za sveukupni razvoj. Čitav svoj radni vek je u njoj proveo izrastajući u bankara, u regiji veoma cenjenog i često pozivanom da preuzme odgovornije funcije u bankarstvu regije i šire. Ljubav prema rodnom gradu i želja da se Opština razvija bio je njegov primarni cilj. Tokom četiri decenije on je na sebi svojstven način bdio nad razvojom privrede i svih sfera života Opštine. Zahvaljujući svom renomeu obezbiđivao je značajna sredstva i praktično podržao lično i sredstvima razvoj svakog privrednog subjekta i svake mesne zajednice. Istina radi reći ću da je Lazić praktično ostavio svoj pečat u svakoj investiciji i bez njega takvog, verujem da se ni pola nebi realizovalo.

Bio je retko omiljen i poštovan od svih generacija svojih sugrađana, okupljajući privrednike inicirao je mnoge razvojne zahvate, a mnogim sugrađanima pomogao da reši svoje materijalne probleme. Poverenje u Lazića bilo je neponovljivo i zato su mu poveravane značajne funkcije, bio je jedini Novobečejac na obema najodgovornijim, funkcijama predsednika Opštine i predsednika Opštinskog komiteta.

Naravno i mnogi drugi privrednici ostavili su trag u razvoju Opštine spomenuću neke uz opasnost da nekoga i izostavim. Prodan Šećerov napravio je brend od Bisernog Ostrva, inženjer Radovan Popov i inženjer Ivan Trajlov obeležili su dugi period razvoja poljoprivrede, Đura Kovačev ostavio pečat u brodogradilištu, Ljubomir Čolović od tradicionalne loše obućarske radnje izgradio fabriku obuće „Pobeda". Radomir Dacić izgradio je konfekciju „Kluz“, Milivoj Arsenov izgradio je novo brodogradilište, Vojislav Tajkov stvorio je savremenu trgovinu.

Ipak mislim da Koledin i Lazić svojim ukupnim delom zavrednjuju trajno sećanje i delim mišljenje onih koji predlažu da po jedna ulica u ovom gradu nose ime ove dvojice istaknutih privrednika.

U oblasti društvenih delatnosti postignuti su takođe srezmerno zavidni rezultati. Verujem da ću biti među većinom onih koji smatraju da su dr Laslo Pataki, Branislav Kiselički i dr Stojan Sekulić ostavili trag koji zavrednjuje da bude trajno istrgnuto od zaborava. Naravno, istina radi treba pomenuti i mnoge druge. Levai Imre koji je sebe utkao u razvoj obrazovanja i kulture, Zagorka Jegdić je podarila Opštini mnoge brendove u kulturi, Tivadar Košut, Janoš Mesaroš i Dragiša Bunjevački su svetski priznati slikari i mnogi drugi.

Dr Laslo Pataki rođen je u uglednoj građanskoj porodici, završio je medicinu u Zagrebu i vrativši se u svoj rodni grad, nastavio da se obrazuje i bio pedijatar sa ugledom u regiji. Skoro čitav radni vek proveo je u Domu zdravlja Novi Bečej, gde je dugi niz godina obavljao i čelnu funkciju. Bio je pionir u razvoju pedijatrije u Vojvodini i njegovi rezultati zavrednili su mnoga priznanja i ugled u našoj zemlji. Na tom fonu biran je za Poslanika Republičke skupštine.

Dr Pataki plenio toplinom i izvarednim zalaganjem, doprinosio da mnogi teži slučajevi u najranijem dobu života budu prevaziđeni. Nikada mu nije bilo važno radno vreme, jer je zdravlje najmlađih najvrednije.

Jedan deo radnog veka, u okviru međunarodne pomoći, proveo je u prijateljskoj Libiji.

Takav predalac u zdravstvu uživao je veliki ugled u stručnoj javnosti i nikada svoj grad nije ostavljao prihvatajući brojne, čak veoma atraktivne, ponude.

Dr Pataki je bio autoritet i u mnogim oblastima kulture i umetnosti, stalno se obrazujući primerom je vaspitavao mlade ljude koji su u njegovom domu nalazili sagovornika za veoma raznovrsna interesovanja. Likovna umetnost bila mu je pasija, u njoj je nalazio odmor lično stvarajuće.

Podrazumeva se da o dr Patakiju se može još mnogo govoriti ali ću reći da delim mišljenje inicijatora i mnogih sugrađana da njegova dela zaslužuje trajno obeležje i da Dom zdravlja u Novom Bečeju ponese njegovo ime.

Branislav Bata Kiselički rođen je u zanatlijskog porodici u Novom Bečeju i opredelio se da završi učiteljsku školu, a potom i višu pedagošku i da svoj radni vek ostvari obrazovanjem najmlađih. Pošto je kraće vreme službovao u okolini Sombora vratio se u svoj rodni grad i svojim ukupnim radom obeležio jednu epohu u njegovom razvoju. Kiselički je nesumnjivo udario pečat razvoju obrazovanja u našoj sredini, počev od toga da je uspešno prenosio znanje ali i svojim primerom vaspitavao mnoge generacije novobečejaca. U procesu podruštljavljana obrazovanja on je dugi niz godina vodio Savez za prosvetu Opštine kada je bitno uticala na materijalni i kadrovski razvoj obrazovanja uočavajući da Novi Bečej ima potrebu i za srednjim obrazovanjem. Bio je inicijator formiranja gimnazije u Novom Bečeju. Pored svih pripremnih radnji i opremanja prihvatio je da bude i vršilac dužnosti direktora i predavač da bi zatim doprineo njenom kadrovskom kompletiranju. Prihvatio je zatim funkciju direktora škole u Vranjevu i uložio sav svoj ugled, znanje i iskustvo, izgradio novu školu i time doprineo da i Vranjevo ima isti tretman kao i škola u Novom Bečeju.

Interesovanja Kiseličkog su bila veoma raznovrsna, bio je hroničar u trajanju u nekoliko desetleća, da bi dugi niz godina posvetio obeležavanju sugrađanina Josifa Marinkovića, jednog od najistaknutijih kompozitora Srbije.

Nesumnjivo da je delo Branislava Kiseličkog neponovljivo, da zavrednjuje trajnjo obeležavanje i ja se pridružujem onima koji misli da srednja škola u Novom Bečeju treba da ponese njegovo ime.

Dr Stojan Sekulić rođen je u siromašnoj radničkoj porodici u Novom Miloševu i opredelio se da završi medicinski fakultet i time služi svojim meštanima.

Najveći deo radnog veka proveo je u zdravstvenoj stanici Novo Miloševu, a više od deset godina bio je na njenom čelu. Završio je specijalizaciju fizijatra, i kao izvanredan stručnjak imao brojne mogućnosti da nastavi rad u zdravstvenim ustanovima u regiji. Međutim, dr Stoja voleo je svoje rodno mesto, svoje sugrađane, sve ih dobro poznavao i više decenija brinuo o njihovom zdravlju. Nema praktično nijedne porodice koja ga nije probudila radi intervencije ili u kojoj neposredno nije intervenisao. Bio je u najboljem smislu reči narodni lekar posvećujući se isključivo zdravlju svojih meštana. Bio je neposredan, otvoren za saradnju sa svima, istovremeno je značajno dobrinosio i razvoju svog mesta u najširem smislu te reči.

U mladosti je igrao fudbal za matičnu Vojvodinu i spadao u one poslanike sporta koji su izgarali za svoje boje. I na tom planu mogao je da igra u većim klubovima ali je ostao veran svom klubu.

Dr Sekulić je bio istaknuti društveni radnik, bio je deo ekipe koja je više decenija bdila nad privrednim i društevnim razvojem Novog Miloševa, a u jednom periodu bio je na čelu Opštinskog komiteta SKJ-u Novog Bečeja, što govori da su njegove sposobnosti u širem smislu zavrednele pažnju u Opštini.

Nema sumnje da je ukupno delo dr Sekulića zavrednelo trajno sećanje i s toga delim mišljenje većine da zdravstvena stanica u Novom Miloševu ponese njegovo ime.

U oblastima komunalne infrastrukture mnogi sugrađani davali su značajan doprinos njenoj izgradnji, takvih je u svakom mestu bilo , a pomenuću samo najistaknutije. U Novom Bečeju su to bili Mihajlo Peskar, Bordaš Đerđ, Milan Ilić i drugi, u Kumanu Nedeljko Stančić, u Bočaru Brane Ljubojević, a u Novom Miloševu legendarni Milenko Pajić.

Milenko Pajić je rođen u građanskoj trgovačkoj porodici u Novom Miloševu gde je prirodno završio trgovački zanat. U ratnom periodu bio je pripadnik pokreta otpora da bi pritom svoje izvanredne sposobnosti stavio u službu razvoja Novog Miloševa. Više decenija je bio predsednik saveta mesne zajednice, a u jednom mandatnom periodu i potpredsednik Opštine Novo Miloševo.

Dugi niz godina bio je na čelu mlina Novog Miloševa, što mu je omogućavalo da sve svoje sposobnosti posveti sveukupnom razvoju Miloševa. Komunalna izgradnja bila je pretežno u njihovom interesovanju i bukvalno svi objektu u toj oblasti nose pečat njegove ličnosti. Elektrifikacija Novog Miloševa bila je izgrađena pre mnogih drugih, park i stadion u centru su takođe njegovo delo, izgrađivanje tvrdih puteva, takođe. Izgradnja doma omladine, zdravstvene stanice, pošte i stambenih zgrada su takođe plod njegove aktivnosti.

I ako nije predmet neposredne brige mesne zajednice, Pajić je vodio pemranetno brigu o privrednom razvoju Miloševa, ulažući svoj visok ugled u regiji. Tako je građena metalna fabrika „3. Oktobar", a u dvorcu „Karačonjia" formirana je hemijska fabrika „Hinom". Sve je to činio na fonu ravnomernog razvoja opštine i mnogobrojni odbornici i drugi poslanici Opštinskih organa, neopravdano su ga doživeli kao lokalistu, istovremeno mu zavideli što je uspešan.

Njegova briga se odnosila na razvoj lovstva, pa je izgradio lovački dom, jedan od prvih u regiji. Sportu i kulturi se trudio da obezbedi optimalne uslove za razvoj.

Imalo je smisla za trajno obeležavanje dela novomiloševčana koji su obezbedili ugled u zemlji, pa je park Miloševa bio ispunjen bistama svih onih koji to svojim delom zavrednjuju.

Prostor ne dozvoljava da govorim šire ali sam dubuko ubeđen da delo Milenka Pajića zavrednjuje nezaborav i mislim jedna od većih ulica, čijoj je kumunalnoj opremljenosti presudno dobrineo , ponese njegovo ime, a park u centru njegovu bistu.

Konačno želim reći da delim mišljenje mnogih novobečejaca da naš jedinstveni Kej ponese ime Aleksandra Berića. Mnogi znaju da se radi o komadantu rečne flotile koji se odvažuju da nanosi udarac nemačkom okupatoru i da potom svoj život i život svoje posade daraje na oltar slobode otadžbine. Inače kasarna Rečne flotile u Novom Sadu nosi njegovo ime.

Ubeđen sam da ovo moje gledanje ima i oponente, istina manje nego onih koje će ga podržati , ali sam isto tako ubeđen da su u pravu moji prijatelji koji su me ubedili da, u svojstvu savremenika, skrenem pažnju građana na potrebu da jedan broj ljudi bude izuzet od zaborava, jer se na njihovom primeru mogu vaspitavati mlade generacije.

Zašto vranjevčani nisu želeli da se Vranjevo i Novi Bečej spoje tridesetih godina dvadesetog veka?

Između dva svetska rata Vranjevo i Novi Bečej bili su dve posebne administrativne opštine. Stvaranjem banovina u Kraljevini Jugoslaviji 1929. došlo se na ideju da se svuda, tamo gde je, pre svega, ekonomski bilo opravdano, dođe do spajanja naselja. Udruženje trgovaca i industrijalaca, na čelu sa Gigom Jovanovićem, najviđenijem novobečejskim građaninom toga doba, pokrenulo je ovu ideju smatrajući da Vranjevo i N. Bečej treba da se spoje u jedno mesto. Razlozi koje je navodilo ovo Udruženje bili su višestruki. Uži odbor na svojoj sednici od 12. juna 1929. formulisao ih je i sa njima izašao na Skupštinu opštinskog zastupstva Novog Bečeja, koja je održana tri dana kasnije. Jovanović je u ime Udruženja izneo razloge ovog predloga pozivajući se na to da ove dve opštine sačinjavaju jednu geografsku celinu, da se nalaze u neposrednoj blizini, da ih razdvaja samo jedan mali kanal, da imaju zajedničku železničku i parobrodsku stanicu.

Nadalje je istaknuto, da ekonomski, kulturni i uopšte društveni život ove dve opštine čini jedinstvenu celinu, navodeći činjenicu da postoji zajednička pijaca u N. Bečeju, da je Vranjevčani nemaju, da se sve trgovine mešovitom robom naleze u N. Bečeju, sem nekoliko manjih bakalnica u Vranjevu. Kao argument za ekonomsko jedinstvo. Udruženje je navodilo i činjenicu da su viđeniji Vranjevčani osnovali žitni magazin blizu obale Tise, a svoj novčani zavod pod nazivom Vranjevačka srpska štedionica d.d. u N. Bečeju. Mada je u obema opštinama bio razvijen kulturno-zabavni život, mnoge predstave, naročito pozorišne, posećivalo je stanovništvo obeju opština, a postojalo je i zajedničko Sokolsko društvo Novi Bečej – Vranjevo. Istaknuto je i to, kao argument, da državnu građansku školu u N. Bečeju izdržavaju zajednički školski odbori i pohađaju đaci obe opštine.

Udruženje je ukazivalo i na činjenicu da bi spajanjem ove dve opštine došlo do uštede smanjenjem opštinske administracije, a u slučaju stvaranja grada sa uređenim Senatom prihodi bi bili znatno veći. U to vreme, novobečejska opština, za razliku od vranjevačke, koja je raspolagala sa 12.000 k.j. zemlje, bila je znatno siromašnija, u tom smislu. Kao argument za spajanje G. Jovanović je navodio je i to da bi se time sakupila značajnija sredstva za odbranu od poplava. Kao jedan od glavnih argumenata, u to vreme, Giga je izneo i nacionalne razloge iznevši podatke da u N. Bečeju živi 7.679 stanovnika, od kojih su samo 2.088 Srbi, a ostalo Mađari, dok je situacija u Vranjevu bila sasvim drugačija, gde je od 9.159 stanovnika bilo 7.900 Srba. Udruženje trgovaca svoje argumente pojačavalo je i idejom da se izgradnjom mosta na Tisi spoje ova dva naselja sa Starim Bečejem. Skupština opštinskog zastupstva N. Bečej jednoglasno je prihvatila predlog Udruženja trgovaca i industrijalaca sreza novobečejskog o spajanju dveju opština, a takođe je formiran i poseban Odbor koji je imao zadatak da na ovome poradi. U taj Odbor su ušli, kao predsednik Mladen Nerandžić i članovi: Giga Jovanović, dr Jovan Pivnički i dr Dezider Kanic. Na ovu odluku, već istog meseca, 18. juna 1929. godine reagovala je vranjevačka opština koja je zakazala vanrednu sednicu Opštinskog predstavništva, na kojoj je isto tako jednoglasno odlučeno da se ne prihvati ova ideja Novobečejaca. Takođe, je izabrana jedna grupa opštinskih predstavnika u koju su ušli: Jovan Vlajovanov, Milirad Motok, Stevan Krstonošić i Emil Rajić, koji su imali zadatak da na osnovu želje žitelja vranjevačke opštine sačine memorandum u kojem bi se naveli razlozi koji bi išli u prilog odluci da se Vranjevo i N. Bečej ne sajedine.

Ovaj memorandum sastavljen je već sutradan. U prvom delu naznačen je nacionalni momenat, gde se isticalo „da je Vranjevo srpska opština, a da nacionalni interesi nalažu da se u Vojvodini naše opštine u kojima imamo većinu ne zapostavljaju, već unapređuju“. Kao argumentaciju Vranjevčani su navodili i različitost statusa ova dva naselja kroz istoriju. Naime, Novobečejci su uglavnom bili kmetovi mađarskih posednika, dok je Vranjevo formirano kao naselje nakon razvojačenja Potisko- Pomoriške vojne granice 1751, od srpskih graničara koji nisu otišli u Rusiju. Sa ponosom su isticali da je njihov meštanin bio ober kapetan Lazar Popović koji je bio u delegaciji koja je oktobra 1750. bila na bečkom Dvoru kako bi se rešio njihov status oko razvojačenja.

Posebno su isticali značaj koje je mesto imalo u okviru Velikokikindskog distrikta kada ono postaje značajan centar Monarhije za izvoz banatskog žita. Argumentacija je pojačavana i činjenicama da opština ima posebnu električnu centralu, svoje parno kupatilo, fabriku cigala i crepa, dva mlina, da je još 1852. izgradila put prema Beodri (danas Novo Miloševo). Na kraju ovog Memoranduma, stanovništvo i opštinske vlasti iskazale su nadu da će državne vlasti udovoljiti njihovoj želji i da neće doći do spajanja dve opštine. I pored ovakve isključive reakcije Vranjevčana Novobečejci su nastavili sa svojom idejom spajanja i sledeće godine. Pokušalli su da preko Banatske trgovačko-industrijske i zanatske komore svoje ciljeve i ostvare. Čak su, 2. januara 1930. posetili i predsednika Ministarskog saveta i ministra unutrašnjih poslova divizijskog đenerala Petra Živkovića. Istog meseca Udruženje trgovaca i industrijalaca sreza novobečejskog uputilo je i jedan dopis i banu Dunavske banovine sa ciljem da se i on upozna sa ovim problemom.

Međutim, ni vranjevačka opština nije prestajala sa aktivnostima. Već 2. juna 1930. Opštinsko poglavarstvo uputilo je jedan oštar protest sreskom načelniku koji se završavao rečima: „ova opština ima sve uslove za razvitak u ekonomskom, trgovinskom, kulturnom, prosvetnom i socijalnom pogledu kao i u svakom drugom i bez N. Bečeja, te predlaže da se ova dva naselja ne spoje u jedno“. Bez obzira na ovaj isključiv stav, Kraljevska banska uprava Dunavske banovine je 10. jula 1931. pokušala svojim autoritetom da reši ovaj problem, ali ni to nije pomoglo. Šestog decembra iste godine, preko sreskog podnačelnika Vladimira Krijune, pokušano je na Skupštini Opštinskog predstavništva u Vranjevu da se utiče na stanovništvo, argumentom da bi ovo spajanje bilo od državnog interesa.

Međutim, tvrdoglavi Vranjevčani su podnačelniku odgovorili da ni jedan njihov građanin neće prihvatiti rešenje spajanja. Kraljevska banska uprava nije ipak odustajala već je Okružnom inspektoratu u Velikom Bečkereku (danas Zrenjanin) naložila da se ispita i raspoloženje Novobečejaca, da li oni žele jednu veću opštinu,ili pak grad sa uređenim senatom. Na skupštini Opštinskog zastupstva 10. februara 1932. jednoglasno je usvojeno, da ako dođe do spajanja, da će se ići na ovo drugo rešenje. Banska uprava, te 1932, zatražila je i mišljenje vojnih vlasti. Tako je Komanda Velikobečkerečkog vojnog okruga 26. avgusta naznačila potrebu spajanja ove dve opštine, sa argumentacijom, da bi se i vojna administracija time smanjila.

U međuvremenu Kraljevska banska uprava Dunavske banovine uputila je 6. maja 1932. i jedan dopis Ministrarstvu finansija i to Odeljenju katastra i državnih dobara da i ono da svoje mišljenje. Kroz nedelju dana i ono je odgovorilo da ne postoje nikakve smetnje da se ova dva mesta spoje, ali se ogradilo „da se prilikom spajanja ne menjaju granice katastarskih opština“. I pored svih ovih argumenata i insistiranja Novobečejaca kod najviših organa tadašnjih vlasti Vranjevčani su ostali odlučni pri svojim stavovima. Sledeće, 1933.

Kraljevska banska uprava još jednom je pokušala da utiče na njih da promene svoju odluku, ali su oni ostali na tome da do spajanja ne dođe sa ogradom „do nekih povoljnijih vremena". Tako je okončan ovaj četvorogodišnji pokušaj spajanja dve opštine. One će biti zasebne opštine, čak i u složeno vreme Drugog svetskog rata, da bi ipak došlo do njihovog spajanja posle rata 1946. godine, prvo pod nazivom Vološinovo, a kasnije, N. Bečej.

Prva Srpska Zemljoradnička Zadruga osnovana je u Vranjevu mesecu novembra 1909. godine. Osnivači zadruge bili su: Dušan Vujackov, Bogoljub Malešev, Miloš Isakov, Ivan Popov, Nova Dujin, Živa Malešev, Živko Pejin, Nikola Tomašev, Marinko Perić, Arkadije Miletić, Živa Pantelić, Joca Vrebalov i Isa Tomašev. Za pretsednika zadruge izabran je Dušan Vujackov, a za poslovođu Bogoljub Malešev, koji su i najviše zasluga stekli oko osnivanja zadruge.

Zadruga je odmah po osnivanju izabrala upravni i nadzorni odbor i otpočela rad. Najviše se obrađivala zakupljena zemlja, a koju su zemlju zajednički obrađivali. Bilo je godina, kada su obrađivali i preko 100 kat. jutara. Zadruga je lepo napredovala, sve do svetskog rata, kada je morala rad prekinuti i nastavila ga je tek po Oslobođenju.Posle Oslobođenje povećao se broj zadrugara, tako isto i zadružna imovina, zadrugari su počeli ulagati novac na štednju, stvorili su podzadruge i tako svaka podzadruga je sa svojim članovima zajednički posao obavljala.

Posle 1923. godine osetio se u zadruzi još bolji napredak, jer se stvorio pri zadruzi rezervni fond, a to je čista imovina zadruge. Od 1923. godine krajem svake godine unašeo se prihod u rezervni fond, tako da danas zadruga ima do 30 hiljada dinara rezervnog fonda. Da bi se imovina zadruge još bolje osnažila, glavne skupštine su donašale i korisne odluke. Donošena su rešenja da svaki član mora uneti obavezan ulog od 50 dinara, udeo od 100 dinara i nedeljnu štednju od 2 dinara. To je sve važilo i za novog člana, koji je hteo postati članom zadruge.

Na sve te pomenute uloge članovi dobijaju lepu godišnju kamatu. Članovima se daje i zajam pod povoljnim uslovima tako, da je kamata na zajam smanjivana od 18 procenata na 10. Na svoje uloge ulagači primaju od 6 do 10 procenata kamate. Članovi su obavezni da posećuju zadrugu svake nedelje gde im se daju pouke i tako isto i poučna predavanja.

Prema zadružnim pravilima za njen rad je odgovoran na prvom mestu upravni i nadzorni odbor. Isto tako je odgovoran i svaki član zadruge. Za uloge i izdate zajmove jamči na prvom mestu rezervni fond. Ako nedostaje rezervnog fonda, onda imovina upravnog i nadzornog odbora i na posletku imovina i svih članova.Današnje imovina svih članova zadruge jeste u vrednosti / zemlja, kuća, pokretnina / preko 7 milijona dinara. Zemlje pojedini članovi skupa imaju 470 katasteskih jutara. Ove godine su osnovali članovi zadruge mlekarsku zadrugu, koja će otpočeti svoj rad iduće godine, a koja do danas u mestu nije postojala.

Gore pomenute cifre pokazuju da Prva Srpska Zemljorednička Zadruga u Vranjevu lepo napreduje, a da bi još bolje napredovala, a napredak zadruge je i napredak njenih članova, potrebno je, da se upisuje što više valjani zemljorednika u zadrugu, te bi time osnažili zadrugu i sebe, a donekle i izbegli sadašnju krizu, koju oni najviše osećaju. Naročito je danas potrebno, da se svi zemljoradnici udružujete, jer će se i zajam od Privredne Agrarne Banke davati preko zadružnih saveza.

Ovo je ukratko izloženo stanje i rad Prve Zemljoradničke Zadruge u Vranjevu, a koga još više interesuje može se informisati svake nedelje od pola dva do pola četiri po podne u školi potpisanog.

 

U Vranjevu (Banat) 18. okt. 1929. godine

Poslovođa Prve Srpske Zemljoradničke Zadruge u Vranjevu Žarko Nikšić

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak