Novobečejske i vranjevačke vodenice

Važnost reke od pamtiveka je bila nemerljiva blagodet za žitelje naseobina i gradova koji su nicali uz njene obale. Tisa, reka kojoj treba da zahvalimo za nastanak našeg naselja, za brzi ekonomski, a pre svega trgovinski razvitak u XVIII i XIX veku, poslednjih pedesetak godina skoro bi je i zaboravili da nam ponekad sa svojim visokim vodostajem nije skretala pažnju na sebe. Priče o vekovnoj povezanosti Novobečejaca i Vranjevčana sa rekom Tisom, nama već dobro znane, ispričane su i zapisane bezbroj puta. Podsećanja radi veredno je pomena da se na Tisi obavljao rečni transport balvana iz šuma Transilvanije, naša velika luka služila je za prihvatanje brodova-šlepova kojim se prevozilo kvalitetno banatsko žito, ribari su punili svoje mreže iz ribom bogate Tise, vodonoše su snabdevali svoje porodice Tiskom vodom, a na obali Tise su pralje prale ćilime i veš. Ono što nam je malo znano je da su se uzvodno i nizvodno od Novog Bečeja nalazile  vodenice za mlevenje žitarica. Pored suvača1 i vetrenjača2 sve do pojave parnih mlinova3 jedan od načina za dobivanje brašna, kao osnovnog sastojka za proizvodnju hleba su bile vodenice.

Franjova (Vranjevo) i Turski (Novi) Bečej oko 1880 godine

Rimljani su već pre nove ere koristili vodenice da bi se na ovim prostorima panonske nizije pojavile tek oko XI i XII veka. U srednjem veku su se prvenstveno gradile vodenice, u brdovitim oblastima, to su bile potočare, a na velike spore reke lađarice, što je slučaj i za naše vodenice kod Novog Bečeja i Vranjeva. Prilikom istraživanja o našim vodenicama pronađeno je nekoliko mapa sa kraje XVIII i početka XIX veka4 na kojima je naznačen njihov tačan broj i lokacija. Novobečejske vodenice su se nalazile kod nekadašnjih „mamuza” na levoj obali Tise, počev od 65,5-tog kilometra pa nizvodno. U pomenutom vremenu bilo ih je ukupno oko desetak. Vranjevačke vodenice su se prostirale takođe uz levu obalu, od starog grada na Tisi (gde i počinje teritorija Vranjeva)  pa uzvodno skoro do kraja rečnog ostrva. Na mapi iz 1862. godine5 na kojoj je prikazan deo vranjevačkog atara obeleženo je 13 vodenica. Lokacija svih ovih vodenica je pažljivo odabrana tamo gde je strujanje vode najjače, kako bi i učinak mlevenja bio maksimalan. Za pomenute vodenice to je bio potez na početku velike okuke Tise od 68-og do 67,5-tog kilometra (za vranjevačke) i potez na kraju velike okuke od 65-tog kilometra nizvodno (za novobečejske). One su bile ukotvljene u blizini obale reke, a po potrebi imale su mogućnost premeštanja6 u zavisnosti od vodostaja. Zimi su redovno premeštane u zimovnik ili su ih izvukli na samu obalu kako bi ih zaštitili od plovećih santi leda.

Današnji izgled obale Tise kod 65-tog kilometra gde su se nalazile novobečejske vodenice početkom XIX veka

Ove vodenice-lađarice su se sastojale od dve lađe povezane sa vodoravnom osovinom na kojoj su bile pričvršćene lopate za zahvat vode koja je pokretala ceo sistem. Prenos horizontalne rotirajuće sile se putem zupčanika7 prenosila na uspravnu osovinu sa žrvnjem na kraju. Ceo proces mlevenja se odvijao u većoj lađi koja je bila zatvorena i pokrivena daskama. U toj prostoriji pored potrebnih alata za popravku bio je smešten i krevet za odmaranje mlinara. Druga, mala lađa ili čamac služio je uglavnom kao oslonac osovini sa lopaticama. Rad i održavanje lađarica je bio mnogo složeniji nego kod vodenica-potočara, a zahtevao je više stručnosti i više posla za mlinare koji su uglavnom bili iz redova tesara.

Vrlo malo podataka imamo o novobečejskim i vranjevačkim vodenicama, a još manje o vlasnicima i mlinarima koji su ih opsluživali. Možda nam je najviše pisanih podataka ostavio Janoš Kurunci stariji (id. Kurunczy Janos), vranjevački tesar, mlinar i vlasnik vodenica. Zahvaljujući njegovoj pedantno vođenoj radnoj svesci od 1854. do 1894. godine pruža nam se uvid u doba vodenica na Tisi kod Novog Bečeja i Vranjeva. Pored redovnih dnevnih izveštaja o količini mlevenih žitarica (žita, kukuruza i ječma) opisane su i popravke, a i izrade novih vodenica-lađarica.

Sredinom XIX veka Kurunci je bio mlinar Jožefa Fehera, vlasnika prve žetelice u austrougarskoj koji je posedovao nekoliko vodenica i vetrenjača kod Vranjeva. Godine 1862 porodica Feher ga prima za ortaka na jednoj od svojih vodenica da bi u kasnijim godinama bio kompanjon i sa Jecom i Danilom Kovačev. U međuvremenu izgradio je vodenicu za sebe, a 1868. godine Janošu Siču, gospodinu tablobirovu Cikatricosu i Karitanu Grujiću 1873. godine. Opravke vodenica je vršio porodicama Kiš, Engli, Aleksi Radišiću i drugima.Ne retko je izvodio opravke vodenica i u Bečeju (Starom) kao i druge tesarske radove u okolini Novog Bečeja. Kao vrsni majstor svoga zanata pokazao se kod pravljenja ribarskih čamaca, a brodovlasnicima je popravljao drvene barže za transport žitarica, pošto je važio i za brodskog tesara. Bio je angažovan i kod izvođenja tesarskih radova prilikom gradnje kuća i gazdinskih objekata što je takođe ostalo zabeleženo u njegovoj radnoj svesci. Interesantan podatak da je veleposedniku Gedeonu Rohonciju izgradio veliku modernu štalu (opisanu do tančina) 1880. godine na Bisernom ostrvu u kojoj će Gedeon smestiti ergelutoplokrvnih i punokrvnih grla za jahačka i kasačka takmičenja. Bio je Janoš Kurunci izvođač radova prilikom popravke stare vranjevačke opštine, a i prilikom postavljanja krovne konstrukcije vranjevačke katoličke parohije koja se nalazila pored tadašnje male crkvice. Toj katoličkoj crkvici je 1887. godine Janoš Kurunci poklonio zvono težine 490 kilograma8.

Marljivim radom tesara i vodeničara stečen imetak koji je sadržao nekoliko kuća i na desetina jutara zemlje u vranjevačkom i novobečejskom ataru ravnomerno je podelio svojoj deci, bilo ih je šestoro i sa time im pružio dobre početne uslove za život. Sinove Janoša i Pala je držao pored sebe kako bi im preneo svoje znanje i iskustva sa kojim su oni nastavili mlinarski zanat sve do tridesetih godina XX veka.

Janoš Kurunci sa sinovima je verovatno bio jedan od poslednjih mlinara na našim vodenicama sve do njihovog nestanka sa ovih prostora.


1 Mlin na suvi pogon koji je za mlevenje žitarica koristio konje ili volove kao pokretačku snagu. Ovakvi mlinovi  su bili u upotrebi od prvog veka pre nove ere.

2 Vetrenjače su se u Evropi počele upotrebljavati oko XII veka nove ere. U našem mestu je bilo nekoliko vetrenjača. Jedna se nalazila kod samog grada na Tisi krajem XVIII veka, druga je bila pored puta za Bašaid ispred železničke pruge, a treća u vranjevačko-novo selskom ataru.

3 Parni mlin se nalazio pored Tise ispred sadašnjeg fudbalskog stadiona, a veliki parni mlin na Miloševačkom putu sa leve strane.

4 Mađarska nacionalna arhiva Budimpešta

5 Istorijski arhiv Kikinda

6 Suprotno od potočara koje su bile praktično nepomične

7 U početku su zupčanici bili od tvrdog drveta da bi se tek kasnije prešlo na metalne zupčanike

8 Ištvan Sekereš Gelert, 100 godišnjica vranjevačke crkve posvećene kralju Svetom Stefanu

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.