U susret jubileju

Krajem tekuće godine navršava se pola veka Novobečejske Opštine

Protiču poslednji meseci poluvekovnog bitisanja ove Opštine. Prvog januara 1960 godine startovala je novaformirana Opština Novi Bečej. Sačinjena od dotadašnjih Opština Novi Bečej, Novo Miloševo sa naseljenim mestom Bočar i Kumane. Konstituisana je skupšina sa prvim predsednikom. Bio je to pok. Ignjat Dimitrijević, poljoprivredni tehničar iz Novog Miloševa.

Protekli period od pola veka bio je istovremeno i period neuporedivo najbržeg i sveobuhvatnog procvata Opštine.

Neiscrpne su mogućnosti za ilustraciju. Naravno, zbog smisla ovog teksta, ja ću komparirati stanje na startu i dostignuti nivo razvoja na kraju devedesetih. Čitalac mi neće zameriti što sam poslednju trećinu ovog perioda jednostavno „zaboravio“ kao nešto po mnogo čemu ružnom.

Istina je da su društvena kretanja u zemlji pogodovala da svi napori i odricanja građana Opštine rezultiraju razvojem privrednih resursa i zavidnim standardom života. Ukupno stanje u društvu u poslednjih petnestak godina značajno je obezvredilo gotovo sva dostignuća i karinalno urušilo standard i uslove života naših građana. Pokušaću sa nekoliko primera da ilustrujem stanje na početku bitisanja Opštine u ovom obliku.

Naša naseljena mesta bila su bez tvrde podloge u svim ulicama izuzev glavnih, pored nekoliko novijih zgrada u društvenom vlasništvu za stanovanje prosvetnih i zdravstvenih radnika stambenih objekata sa više spratova i nije bilo. Svih šest osnovnih škola bile su u starim austrougarskim objektima na više lokacija. Zdravstvene ustanove su smeštene u neprikladnim zgradama. Građani su živeli u velikoj većini u zgradama takvih da praktično više nema, bez vode, većina njih je bila bez struje, od javnih objekata smo imali samo zadružne domove, imali smo igralište umesto današnjeg stadiona, fizičko vaspitanje je imalo sezonski karakter.

U srednje škole se putovalo u Kikindu, Bečej ili Zrenjanin, a većina svršenih učenika osnovnih škola išlo je na zanat ili u poljoprivredu.

U poljoprivredi smo imali četiri zadruge i dva imanja sa nekoliko stotina zaposlenih sa oskudnom mehanizacijom, bez silosa i bilo prerade, a individualni poljoprivrednici su zemlju obrađivali konjima, veoma retko traktorima, pšenica se skidala kosačicama ili ručno, vršilice su obilazile domaćinstva...

Polet je bila ciglana sa mnogo ručnih rada, sa par stotina povremenih i par desetina stalnih radnika. U metalu smo imali Mašinoinvest sa nekoliko desetina bravara i strugara i više nego skromnu opremu. Dvadesetak metalaca je na sadašnjem Keju popravljalo brodove van zimskog perioda i proleća kada ih je Tisa plavila. Radile su obućarska i stolarska zadruga sa desetak radnika isto toliko imali su štamparija i krojačka zadruga. Usluge su vršili desetak kovača i kolara u svim naseljima. Najkraće, živelo se veoma skromno uz mnogo napornog rada i odricanja.

Krajem devedesetih, posle ulaganja velikih napora i sa osmišljenom razvojnom koncepcijom ostvarili smo sveukupan i ravnomeran razvoj i svrstali se u red industrijskih i poljoprivrednih Opština. Četvrtina od trideset hiljada građana radila je u društvenom sektoru, zemljoradnici su savremenim sredstvima obrađivali zemlju. Polet je bio brend Opštine sa preko 1.300 zaposlenih koliko je radilo i u drušvenoj poljoprivredi, hiljadu metalaca je radilo u IMT FOP i Brodogradilištu, 800 njih u Kluzu, 500 u trgovini, 200 obućara u Pobedi, preko sto u Mladosti, i isto toliko u dva hemijska preduzeća itd...

Čitalac je svedok nivoa komunalne infrastrukture, vodovoda i gasifikacije u svim naseljenim mestima, u dobrom delu i kanalizacije, mnoštva savremenih stambenih objekata, asfaltirane su sve ulice i putevi prema okruženju. U celini su izgrađeni savremeni uslovi za školstvo i zdravstvo, brojni objekti društvenog standarda...Jednom reču ostvareni su svi uslovi za življenje dostojnim čoveka.

Na veliku žalost potpisnika i siguran sam većine građana nastupio je period propadanja pre svega naše privrede što za posledicu ima veliku nezaposlenost, na nesreću na nivou šestdesetih i pad porodičnog standarda, što samo po sebi umanjuje smisao ovoga što sam u povodu Jubileja Opštine hteo da izložim sudu javnosti.

U svojstvu svedoka ukupnih kretanja u proteklih pola veka ove Opštine želim da skromnim doprinosom otrgnem od zaborava deo toga što je inače vredno pažnje čitaoca.

Razume se samo po sebi da je takav neponovljiv razvoj podrazumevao izvanredne napore umnih, stručnih i radnih potencijala Opštine. Nije nimalo slučajno ostvareno sadejstvo izuzetnih kreatora i nosioca razvoja više desetina građana sa visokim stručnim i organizatorskim sposobnostima zaljubljenih u svoje rodno mesto i više hiljada stručnih radnika koji su bili sposobni da realizuju proizvodne programe i ugrade sebe u razvoj svoje sredine. Zar ima bolji povod od Jubileja da se svega toga setimo da na fonu zahvalnosti, po ceni da budemo dozvoljeno subjektivni, jedan broj njih izdvojimo, jer su nesumnjivo najzaslužniji. Građani Novobečejske opštine su uvek znali da na odgovarajući način obezbede trajno sećanje na one čiji je trag življenja i stvaranja teško mimoići.

Očigledna je moja namera da u par nastavaka ovog obraćanja skrenem pažnju građana na jedan broj takvih stvaralaca koji je zavrednuju u tom smislu. Svesno se izlažem riziku da budem subjektivan, ubeđen da ovo ima smisla ukoliko pokrene raspravu, zašta bi bio veoma zahvalan.

Privreda je nesumnjivo osnova sveobuhvatna razvoju, pa ću ovom delu skrenuti pažnju na dvojicu stvaraoca koji se među, inače više desetina njih po rezultatima, izdvajaju. Zbog obima obraćanja ukazaću na najvažnije razloge.

Ubeđen sam da gotovo svaki svedok ovog perioda deli moje uverenje da su to Ilija Koledin i Vojislav Lazić.

Ilija Koledin, odrastajući u siromaštvu, opredelio se da, uz sve prateće žrtve, stekne visoko obrazovanje. Mladi ekonomista Koledin se vraća u svoj rodni kraj da bi posle kraćeg rada na imanju Biserno Ostrvo prihvatio izazov da stane na čelo Poleta sa nepunih trideset godina. Tako počinje izrastanje mladog ekonomiste u privrednika evropskog formata. Naravno, podrazumeva se da je Polet izrastao u ugledan kolektiv Jugoslovenske privrede. Čitavu plejadu mladih ljudi usmerio je i materijalno podržao da se ostruče i kao stručnjaci upregnu u razvoj Poleta i Opštine. Tehnološki razvoj pratio je i ukupni standard 1300 radnika Poleta. Veliko zadovoljstvo činilo mu je ostvarenje cilja da ostvari industrijski način proizvodnje bez sezonskog rada. Sledilo je otvaranje novih crepana, pogona keramzita uz savremenim transport sirovina i gotovih proizvoda i konačno izgradnja fabrike keramičkih pločica. Radnik Poleta imao je sve uslove dostojne čoveka.

Iako je kao privrednik takvog formata imao ponude za mnoštvo atraktivnih funkcija širom zemlje, u više navrata i poziv da bude predsednik Opštine, Koledin je ostao veran do kraja radnog veka radnicima Poleta kojima je posvetio celog sebe. Razume se da je takav Novobečejac ostavio neizbrisiv trag u svim sverama života Opštine i svog grada. Svi objektu u kulturi, sportu i komunalnoj infrastrukturi nose pečat Koledina i njegovog Poleta. Inicirajući gradnju Radničkog doma zavetovao se da radnik treba da ulazi na velika vrata, a on i njegovo delo našli su trajno mesto u dubini njegovih radnika i mnogih Novobečejaca.

Vojislav Lazić je u nešto boljim materijalnim uslovima takođe završio ekonomski fakultet i vratio se u svoj rodni grad, gde je kratko bio načelnik za privredu Opštine da bi pritom preuzeo rukovođenje novoformiranom bankom kao osnovom za sveukupni razvoj. Čitav svoj radni vek je u njoj proveo izrastajući u bankara, u regiji veoma cenjenog i često pozivanom da preuzme odgovornije funcije u bankarstvu regije i šire. Ljubav prema rodnom gradu i želja da se Opština razvija bio je njegov primarni cilj. Tokom četiri decenije on je na sebi svojstven način bdio nad razvojom privrede i svih sfera života Opštine. Zahvaljujući svom renomeu obezbiđivao je značajna sredstva i praktično podržao lično i sredstvima razvoj svakog privrednog subjekta i svake mesne zajednice. Istina radi reći ću da je Lazić praktično ostavio svoj pečat u svakoj investiciji i bez njega takvog, verujem da se ni pola nebi realizovalo.

Bio je retko omiljen i poštovan od svih generacija svojih sugrađana, okupljajući privrednike inicirao je mnoge razvojne zahvate, a mnogim sugrađanima pomogao da reši svoje materijalne probleme. Poverenje u Lazića bilo je neponovljivo i zato su mu poveravane značajne funkcije, bio je jedini Novobečejac na obema najodgovornijim, funkcijama predsednika Opštine i predsednika Opštinskog komiteta.

Naravno i mnogi drugi privrednici ostavili su trag u razvoju Opštine spomenuću neke uz opasnost da nekoga i izostavim. Prodan Šećerov napravio je brend od Bisernog Ostrva, inženjer Radovan Popov i inženjer Ivan Trajlov obeležili su dugi period razvoja poljoprivrede, Đura Kovačev ostavio pečat u brodogradilištu, Ljubomir Čolović od tradicionalne loše obućarske radnje izgradio fabriku obuće „Pobeda". Radomir Dacić izgradio je konfekciju „Kluz“, Milivoj Arsenov izgradio je novo brodogradilište, Vojislav Tajkov stvorio je savremenu trgovinu.

Ipak mislim da Koledin i Lazić svojim ukupnim delom zavrednjuju trajno sećanje i delim mišljenje onih koji predlažu da po jedna ulica u ovom gradu nose ime ove dvojice istaknutih privrednika.

U oblasti društvenih delatnosti postignuti su takođe srezmerno zavidni rezultati. Verujem da ću biti među većinom onih koji smatraju da su dr Laslo Pataki, Branislav Kiselički i dr Stojan Sekulić ostavili trag koji zavrednjuje da bude trajno istrgnuto od zaborava. Naravno, istina radi treba pomenuti i mnoge druge. Levai Imre koji je sebe utkao u razvoj obrazovanja i kulture, Zagorka Jegdić je podarila Opštini mnoge brendove u kulturi, Tivadar Košut, Janoš Mesaroš i Dragiša Bunjevački su svetski priznati slikari i mnogi drugi.

Dr Laslo Pataki rođen je u uglednoj građanskoj porodici, završio je medicinu u Zagrebu i vrativši se u svoj rodni grad, nastavio da se obrazuje i bio pedijatar sa ugledom u regiji. Skoro čitav radni vek proveo je u Domu zdravlja Novi Bečej, gde je dugi niz godina obavljao i čelnu funkciju. Bio je pionir u razvoju pedijatrije u Vojvodini i njegovi rezultati zavrednili su mnoga priznanja i ugled u našoj zemlji. Na tom fonu biran je za Poslanika Republičke skupštine.

Dr Pataki plenio toplinom i izvarednim zalaganjem, doprinosio da mnogi teži slučajevi u najranijem dobu života budu prevaziđeni. Nikada mu nije bilo važno radno vreme, jer je zdravlje najmlađih najvrednije.

Jedan deo radnog veka, u okviru međunarodne pomoći, proveo je u prijateljskoj Libiji.

Takav predalac u zdravstvu uživao je veliki ugled u stručnoj javnosti i nikada svoj grad nije ostavljao prihvatajući brojne, čak veoma atraktivne, ponude.

Dr Pataki je bio autoritet i u mnogim oblastima kulture i umetnosti, stalno se obrazujući primerom je vaspitavao mlade ljude koji su u njegovom domu nalazili sagovornika za veoma raznovrsna interesovanja. Likovna umetnost bila mu je pasija, u njoj je nalazio odmor lično stvarajuće.

Podrazumeva se da o dr Patakiju se može još mnogo govoriti ali ću reći da delim mišljenje inicijatora i mnogih sugrađana da njegova dela zaslužuje trajno obeležje i da Dom zdravlja u Novom Bečeju ponese njegovo ime.

Branislav Bata Kiselički rođen je u zanatlijskog porodici u Novom Bečeju i opredelio se da završi učiteljsku školu, a potom i višu pedagošku i da svoj radni vek ostvari obrazovanjem najmlađih. Pošto je kraće vreme službovao u okolini Sombora vratio se u svoj rodni grad i svojim ukupnim radom obeležio jednu epohu u njegovom razvoju. Kiselički je nesumnjivo udario pečat razvoju obrazovanja u našoj sredini, počev od toga da je uspešno prenosio znanje ali i svojim primerom vaspitavao mnoge generacije novobečejaca. U procesu podruštljavljana obrazovanja on je dugi niz godina vodio Savez za prosvetu Opštine kada je bitno uticala na materijalni i kadrovski razvoj obrazovanja uočavajući da Novi Bečej ima potrebu i za srednjim obrazovanjem. Bio je inicijator formiranja gimnazije u Novom Bečeju. Pored svih pripremnih radnji i opremanja prihvatio je da bude i vršilac dužnosti direktora i predavač da bi zatim doprineo njenom kadrovskom kompletiranju. Prihvatio je zatim funkciju direktora škole u Vranjevu i uložio sav svoj ugled, znanje i iskustvo, izgradio novu školu i time doprineo da i Vranjevo ima isti tretman kao i škola u Novom Bečeju.

Interesovanja Kiseličkog su bila veoma raznovrsna, bio je hroničar u trajanju u nekoliko desetleća, da bi dugi niz godina posvetio obeležavanju sugrađanina Josifa Marinkovića, jednog od najistaknutijih kompozitora Srbije.

Nesumnjivo da je delo Branislava Kiseličkog neponovljivo, da zavrednjuje trajnjo obeležavanje i ja se pridružujem onima koji misli da srednja škola u Novom Bečeju treba da ponese njegovo ime.

Dr Stojan Sekulić rođen je u siromašnoj radničkoj porodici u Novom Miloševu i opredelio se da završi medicinski fakultet i time služi svojim meštanima.

Najveći deo radnog veka proveo je u zdravstvenoj stanici Novo Miloševu, a više od deset godina bio je na njenom čelu. Završio je specijalizaciju fizijatra, i kao izvanredan stručnjak imao brojne mogućnosti da nastavi rad u zdravstvenim ustanovima u regiji. Međutim, dr Stoja voleo je svoje rodno mesto, svoje sugrađane, sve ih dobro poznavao i više decenija brinuo o njihovom zdravlju. Nema praktično nijedne porodice koja ga nije probudila radi intervencije ili u kojoj neposredno nije intervenisao. Bio je u najboljem smislu reči narodni lekar posvećujući se isključivo zdravlju svojih meštana. Bio je neposredan, otvoren za saradnju sa svima, istovremeno je značajno dobrinosio i razvoju svog mesta u najširem smislu te reči.

U mladosti je igrao fudbal za matičnu Vojvodinu i spadao u one poslanike sporta koji su izgarali za svoje boje. I na tom planu mogao je da igra u većim klubovima ali je ostao veran svom klubu.

Dr Sekulić je bio istaknuti društveni radnik, bio je deo ekipe koja je više decenija bdila nad privrednim i društevnim razvojem Novog Miloševa, a u jednom periodu bio je na čelu Opštinskog komiteta SKJ-u Novog Bečeja, što govori da su njegove sposobnosti u širem smislu zavrednele pažnju u Opštini.

Nema sumnje da je ukupno delo dr Sekulića zavrednelo trajno sećanje i s toga delim mišljenje većine da zdravstvena stanica u Novom Miloševu ponese njegovo ime.

U oblastima komunalne infrastrukture mnogi sugrađani davali su značajan doprinos njenoj izgradnji, takvih je u svakom mestu bilo , a pomenuću samo najistaknutije. U Novom Bečeju su to bili Mihajlo Peskar, Bordaš Đerđ, Milan Ilić i drugi, u Kumanu Nedeljko Stančić, u Bočaru Brane Ljubojević, a u Novom Miloševu legendarni Milenko Pajić.

Milenko Pajić je rođen u građanskoj trgovačkoj porodici u Novom Miloševu gde je prirodno završio trgovački zanat. U ratnom periodu bio je pripadnik pokreta otpora da bi pritom svoje izvanredne sposobnosti stavio u službu razvoja Novog Miloševa. Više decenija je bio predsednik saveta mesne zajednice, a u jednom mandatnom periodu i potpredsednik Opštine Novo Miloševo.

Dugi niz godina bio je na čelu mlina Novog Miloševa, što mu je omogućavalo da sve svoje sposobnosti posveti sveukupnom razvoju Miloševa. Komunalna izgradnja bila je pretežno u njihovom interesovanju i bukvalno svi objektu u toj oblasti nose pečat njegove ličnosti. Elektrifikacija Novog Miloševa bila je izgrađena pre mnogih drugih, park i stadion u centru su takođe njegovo delo, izgrađivanje tvrdih puteva, takođe. Izgradnja doma omladine, zdravstvene stanice, pošte i stambenih zgrada su takođe plod njegove aktivnosti.

I ako nije predmet neposredne brige mesne zajednice, Pajić je vodio pemranetno brigu o privrednom razvoju Miloševa, ulažući svoj visok ugled u regiji. Tako je građena metalna fabrika „3. Oktobar", a u dvorcu „Karačonjia" formirana je hemijska fabrika „Hinom". Sve je to činio na fonu ravnomernog razvoja opštine i mnogobrojni odbornici i drugi poslanici Opštinskih organa, neopravdano su ga doživeli kao lokalistu, istovremeno mu zavideli što je uspešan.

Njegova briga se odnosila na razvoj lovstva, pa je izgradio lovački dom, jedan od prvih u regiji. Sportu i kulturi se trudio da obezbedi optimalne uslove za razvoj.

Imalo je smisla za trajno obeležavanje dela novomiloševčana koji su obezbedili ugled u zemlji, pa je park Miloševa bio ispunjen bistama svih onih koji to svojim delom zavrednjuju.

Prostor ne dozvoljava da govorim šire ali sam dubuko ubeđen da delo Milenka Pajića zavrednjuje nezaborav i mislim jedna od većih ulica, čijoj je kumunalnoj opremljenosti presudno dobrineo , ponese njegovo ime, a park u centru njegovu bistu.

Konačno želim reći da delim mišljenje mnogih novobečejaca da naš jedinstveni Kej ponese ime Aleksandra Berića. Mnogi znaju da se radi o komadantu rečne flotile koji se odvažuju da nanosi udarac nemačkom okupatoru i da potom svoj život i život svoje posade daraje na oltar slobode otadžbine. Inače kasarna Rečne flotile u Novom Sadu nosi njegovo ime.

Ubeđen sam da ovo moje gledanje ima i oponente, istina manje nego onih koje će ga podržati , ali sam isto tako ubeđen da su u pravu moji prijatelji koji su me ubedili da, u svojstvu savremenika, skrenem pažnju građana na potrebu da jedan broj ljudi bude izuzet od zaborava, jer se na njihovom primeru mogu vaspitavati mlade generacije.

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.