Srednjovekovno naselјe Arača je na južnoj obali Crne bare, vodotoka koji pripada aluvijalnoj ravni Tise. Naselјe je oko 13 kilometara istočno od njenog korita. Ime ovog naselјa, u izvorima pominjano i kao Potiska Arača, vezuje se za ruševine bazilike i manastira.

Prva naselјa na obali Crne bare formiraju se već u periodu neolita. Istraživanja, najpre preko pokretnih arheoloških nalaza, keramike, potvrđuju naselјa iz svih perioda praistorije. Keramika, ali i nalazi novca, potvrđuju naselјe iz perioda kasne antike.

Površinski nalazi i fotografije iz vazduha ukazuju na ušorene nizove kuća koji prate obalu Crne bare. Kuće ove srednjovekovne varoši su na njenoj zapadnoj obali, posle blage okuke, kojom se ovaj vodotok usmerava ka Tisi. Na ovaj način vidlјivo, ovo je naselјe iz 15. i sa početka 16. veka. Ono je stradalo i zapustelo istovremeno sa manastirskim kompleksom. Južna obala i zaleđe je sa nekoliko zidanih objekata. I ovaj deo srednjovekovnog naselјa narasta istovremeno sa sakralnim kompleksom. Iskopavanja su usmerena i na ovu lokaciju. Povod za istraživanje bili su dislocirani fragmenti poda, profilisane cigle kao i terakot plastika i kamena plastika. Za ovo srednjovekovno naselјe svi ovi nalazi su ukazivali na nekoliko značajnih građevina. Srednjovekovni arheološki materijal u ovoj zoni čini i keramika. Za datovanje objekata na osnovu dosadašnjih početnih radova uputni su i nalazi novca. Oni ukazuju na raspon od prve četvrtine 13. do sredine 16. veka.

Arača

Ostaci temelјnih zona jedne od istraženih građevina, kao i pokretni materijal upućuju na značajan i izuzetno važan horizont u razvoju i oblikovanju srednjovekovnog naselјa Arača. Radi se o kuli/kapiji koja je na istočnom zidu ograđenog kompleksa.

Nađeni novac je iz prve polovine 13. veka. Požar u građevini je uništio i deformisao i značajan broj metalnih predmeta.

U ispuni rovova koji su opasivali ovu kulu, nalazi se kamena plastika i blokovi zidova. Rovovi su prokopani, i palisade sagrađene, u nameri da se odbrani sama kula/kapija. Ovi objekti odbrane urađeni su neposredno pred osvajanje i rušenje ove kule. Ona je sudeći prema nalazima služila i za stanovanje, skromna ali ipak možemo reći palata.

Ostaci nekoliko, pretpostavlјamo sličnih građevina, konstatuju se u neposrednom okruženju bazilike i manastira. One nam, moguće je, ukazuju na relativno imućan sloj stanovnika Arače. Takođe je moguće da je upravo on bio jedan od najvažnijih pokretača i finansijera u izgradnji bazilike kao parohijske crkve, kasnije i manastira.

Delovi zidova konstatovani su severno i južno uz zidove kule/kapije. Nјihovi pravci i konstrukcija ukazuju na to da su zatvarali jasno definisan urbani prostor. Praćenjem ovih zidova zaokružila bi se uža značajnija zona srednjovekovnog naselјa. Zapadno od bazilike površinskim opservacijama konstatuje se zona koja ukazuje na građevinu koja, moguće je, obezbeđuje ulaz u deo naselјa i pristup bazilici i manastiru sa zapadne strane. Ostaci ovih zidanih objekata mogli bi da budu deo prezentacije koja govori o srednjovekovnom naselјu Arača. Prezentacija bi podrazumevala delimičnu rekonstrukciju temelјnih zona i nadzemnih partija ovih građevina.

U naselјu je dokumentovan veći broj silosa, ukopanih, oblikovanih u lesu. Kruškolikog oblika, služili su najpre za smeštaj i čuvanje žitarica. U jednom, još u srednjem veku zarušenog, nađen je skelet, i uz skelet 34 srebrna denara iz sredine 16. veka.

Nekropola srednjovekovnog naselјa se formirala na spolјnjoj obali okuke Crne bare. Na ovoj lokaciji, na srednjovekovnom groblјu narasta sakralni kompleks. Sve je počelo sa relativno malom, ali pokazalo se značajnom parohijskom crkvom. Ona je odredila lokaciju, patrona i orijentaciju, pa i značaj, nama vidlјive, sada harizmatične ostatke, nekadašnje bazilike, sklopa i vizure kasne romanike, tada već viđene na prostoru srednje Evrope i ugarske Panonije.

Iskopavanja sa kraja prošlog veka organizovana su u nameri da se dublјe pronikne u prošlost ostataka bazilike. Ipak, značaj ovih iskopavanja i njihov doprinos prošlosti Arače odredio je nalaz koji će u velikoj meri upotpuniti znanja o Arači i istovremeno postati zaštitni znak ovog svetog mesta. Arački kamen ubrzo postaje predmet interesovanja i rasprava, nagađanja, ali i analiza koje se u najvećoj meri odnose na razmatranja i tumačenja likova na jednoj od širih strana ploče.

Na bočnim stranama ploče uklesani su motivi sa tročlanim odnosno dvočlanim prepletom koji uokviruju predstavu ptice i osedlanog konja. Na kraćoj strani je predstava crkve.

Analiza motiva, predstava, način klesanja, kao i same proporcije kamena, iako fragmentarne, ukazuju na sledeće. Na ploči razlikujemo hronološki i prostorno dva klesanja. Ona su rezultat namene, funkcije kamena u celini. Na osnovu očuvanih proporcija i motiva, moguće je da se radi o nadvratniku sa primarnim klesanjem. Sa jedne strane motiv pletera, sa druge, takođe vizantijskim motivima pletera, ptice i konja. Sekundarno klesanje je obavlјeno tek kada nadvratnik nije u funkciji i kada postaje ploča ex voto (ili nadgrobna). Tada je uklesana predstava verovatno đakona, pleter i mogući donatori, kao i bočno, na kraćoj strani, predstava crkve.

Nadvratnik je, moguće, nosio timpanon sa predstavom krsta, deizisa ili nekog drugog motiva.

Unutrašnje lice ovog nadvratnika ukrašava tročlana traka koja uokviruje u pravougaonim polјima predstavu ptice, odnosno osedlanog konja. Dvočlana traka je fragmentarno vidlјiva uz gornju ivicu nadvratnika. Ova traka preko voluta prelazi u paralelnu traku koja obrazuje dva četvorougaona/pravougaona polјa. U desnom polјu je predstava ptice raširenih krila, glave okrenute na levu stranu. Krila su naglašena vertikalnim urezima i kraćim kosim paralelnim urezima. Telo je sa plitko urezanim paralelnim linijama koje obrazuju rombove. Voluta je vidlјiva i sa desne strane ptice. Sudeći prema završnom motivu, na suprotnom licu nadvratnika, i ova voluta sa desne strane ptice je završni motiv, i ne nadovezuje se u još jedno polјe. Donji deo ptice (rep, noge), nije očuvan.

Arača

Takođe fragmentarno očuvano polјe, drugo je polјe sa fragmentarno očuvanom predstavom konja. Nedostaju glava, prednje noge i donji delovi zadnjih nogu. Fragmentarno je očuvan i delom tordiran rep. Konj je osedlan sa naglašenim ukrasnim kaiševima i preko zadnjih nogu. Pod sedlom je takođe ukrasna prostirka. Jasno je vidlјiva i približno trougaona uzengija. Ovaj konj, sa svečanijom opremom vizantijskih detalјa, može se upoređivati sa predstavom konja na kapitelu iz Bačkog Monoštora. U slobodna polјa uklesani su motivi sa đakonom, donatorima i tekstom. Odnosno predstavom crkve.

Očuvani deo predstave ex voto je sa, sveštenim licem/đakonom i urezanim tekstom, isklesanim u plitkom relјefu u gornjem delu ploče. U ovom delu ploče predstava je gotovo u celosti očuvana, dok je ona u donjem delu ploče očuvana fragmentarno. Vidlјivi su gornji delovi glava dve osobe za koje se gotovo svi istraživači slažu da se radi o donatorima. One su u nešto krupnijoj izvedbi i verovatno se radi o poprsjima. Urezan je takođe tekst. Levo je tordirani stub, verovatno se nalazio i desno. Između ove dve scene je horizontalni tročlani preplet, rađen od četiri trake.

Svešteno lice - đakon, u gornjem delu ploče, u naboranoj je lisnici sa jasno isklesanom štolom. Nejasno je šta na grudima pritiska šaka leve ruke. Moguće je da se radi o nekoj crkvenoj knjizi. Desna ruka je savijena u laktu i podignuta. Svešteno lice blagosilјa prstima složenim na katolički način. Lice je izduženo, zaoblјeno. Kosa je naglašena vergikalnim urezima. Uši elipsaste, oči bademaste. Kosmata brada je naglašena plitkim paralelnim urezima. Usta i nos su nenaglašeni, ali i naknadno oštećeni. Poprsje je neposredno naslonjeno na horizontalni preplet, i pokriva približno 2/3 leve strane ploče. Desnu stranu pokriva vertikalno urezan tekst.

Donja površina je očuvana samo fragmentarno i zatvaraju je preplet sa gornje, tordirani stub izvučen iz prepleta sa leve, sudeći po prepletu verovatno i sa desne strane. Fragmentarno su očuvani gornji delovi glava dve figure klesane u nešto većoj razmeri nego svešteno lice u gornjem delu ploče. Kod figure sa leve strane uočava se horizontalnim urezima naglašena kosa na razdelјak. Fragmentarno očuvani oči i uši klesani su na način kao i kod gornje figure.

Arača

Deo odeće koji pokriva glavu je sa tri horizontalne trake koje obavijaju/pokrivaju gornji deo čela i potilјka. Trake su naglašene sa dve horizontalne i paralelne urezane linije. Gornji deo čini zaoblјena kupa čija je površina sa urezima koji se zrakasto šire od vrha kupe do donjih traka i koji treba da naglase strukturu i nabore ovog dela odeće koji pokriva glavu.

Na kraćoj bočnoj strani je predstava crkve koja se može upoređivati sa arheološki dokumentovanim ostacima. Na tornju i brodu crkve vidlјivi su lučno oblikovani prozori. Dve vertikalne plastične trake na severnom zidu jesu pilastri.

Ploča je dakle ukazivala na postojanje starije crkve ili nekog drugog sakralnog objekta u blizini bazilike. U obzir je uzimana i mogućnost da je ona doneta sa ruševine crkve nekog drugog naselјa.

Povezivanjem i dopunjavanjem podataka dobijenih iskopavanjima i onih elemenata na koje ukazuje predstava crkve na aračkoj ploči možemo konstatovati sledeće. Velika je verovatnoća da je crkva na aračkoj ploči predstava crkve čiji su temelјi potvrđeni i dokumentovani u srednjem brodu bazilike. Uzimajući u obzir i pravougaono svetilište na koje ukazuje arački kamen, moguća je u osnovnim elementima i na zadovolјavajući način predložena teoretska rekonstrukcija prethodne crkve.

Prihvatimo li ponuđeno obrazloženje da je arački kamen nadvratnik u prvobitnom klesanju pleter-ptica, konj, možemo ga povezati sa crkvom druge polovine 11. veka.

Druga faza crkve, odnosno dogradnja zvonika i njena predstava na kamenu, zajedno sa sveštenikom i donatorima, pripadala bi kraju 12. i početku 13. veka.

Crkva sa aračkog kamena može se pozitivno upoređivati u osnovnim elementima arhitekture sa crkvom konstatovanom u srednjem brodu bazilike. Dakle, kombinovanjem elemenata enterijera, koji su dobijeni iskopavanjima (širina broda, empora), kao i elementima eksterijera sa predstave, može se na zadovolјavajući način uraditi teoretska rekonstrukcija crkve. Treba napomenuti da proporcije crkve na predstavi, u poređenju sa proporcijama koje pokazuju temelјi, iskazuju zadovolјavajuću podudarnost.

Izgradnjom monumentalne trobrodne bazilike, ostaci, tačnije temelјi ove crkve, našli su se neposredno ispod poda, a u srednjem brodu bazilike. Bazilika je sagrađena u prvoj polovini 13. veka, iz vremena je Bele IV.

Crkve i manastir su relativno dobro istražni i dokumentovani, i o njima znamo dosta. Osim same parohije, nepoznanica su i dalјe glavni donator, patron ili patroni ovog svetog mesta.

Arača

Nije nam poznat status bazilike, a zatim i manastira, u crkvenoj organizaciji južne Ugarske. Takođe, u domenu argumentovanih pretpostavki su i određeni monaški redovi koji se mogu povezati sa nastankom crkvi i osnivanjem manastira.

Bazilika je trobrodna sa tri apside na istočnoj strani. Brodove dele tri para stubaca, od kojih su prva dva, istočna, profilisana. Naredna dva para su osmougaone osnove. Stupce povezuju luci po dužini brodova, u kojima su vidlјivi ostaci krstastih svodova. Spolјa su vidlјivi nizovi slepih arkada. Lica apsida su sa prislonjenim kolonetama, u donjoj zoni je naglašen sokl.

Zapadni zid je sa rozetom, a unutrašnjost je sa bogatom dekorativnom kamenom plastikom. Očuvane su kamene konzole i kapiteli sa bilјnim i figuralnim motivima. Unutrašnjost je podelјena na traveje.

Nad severoistočnim travejom u drugoj polovini 13. veka, dograđena je kula/kapela. Centralna apsida i travej nad kojim je kula najbolјe su sačuvani. Konzervatorsko restauratorskim radovima ovi delovi bazilike, preko lukova i stubaca, povezani su sa stojećim zapadnim zidom. Na taj način učvršćeni su još uvek stojeći elementi bazilike.

Kao što je rečeno dosta je nepoznanica oko donatora, patrona.

Sa druge strane sasvim je izvesno ime i lokacija ove značajne srednjovekovne varoši. Značajna je zbog položaja, veličine i zbog svetog mesta koje je narastalo u njenom okruženju.

Upravo zbog navedenih razloga, zaštitna sistematska iskopavanja imaju za cilј istraživanje i dokumentovanje i srednjovekovnog naselјa i uspostavlјanje hronoloških i prostornih odnosa sa manastirskim kompleksom. Iskopavanja dokumentuju sve horizonte naselјa od praistorijskih do kasnog srednjeg veka. Evidentiraju se promene u koncepciji kuća i naselјa, a naročito one promene koje nastaju narastanjem sakralnog kompleksa. Analize se obavlјaju i u nameri da se utvrdi u kom delu naselјa, ili iz kog dela, a zatim i sa njim zajedno, nastaje i narasta sakralni kompleks. Krajnji cilј je rekonstrukcija života u naselјu uopšte, i posebno u onom koji je istovremen sa crkvama i manastirom i neposredno je uz njih.

Ovako definisane celine treba prezentovati uklјučivanjem u kulturno, obrazovne i turističke programe. Značajan deo projekta i inicijativa bila je izgradnja puta, dovolјno prohodnog, da omogući pristup zainteresovanim, te opravda uloženo i sačuva već obnovlјeno. Prohodan, ali bez nagoveštaja da se ugrozi sadašnje okruženje, put je sasvim zadovolјavajući i stigao je ove, 2012. godine. Tu je i odgovarajuće proširenje, parking, za one koji dolaze različitim prevoznim sredstvima. Sledi uređenje okoline i uvek problematično održavanje.

Različita obeležja koja su postavlјena u neposrednoj blizini bazilike moraju da uklone oni koji su ih i postavlјali. Nјihovo uklanjanje moraju da kontrolišu i odgovarajuće državne institucije. Propisi su jasni, a i oku, i fotografiji, dovolјan je sasvim izuzetan susret sa bazilikom u ravnici.

Arheološka istraživanja su bila usmerena na prostor uz baziliku i manastir, a imala su za cilј i dobijanje podataka za delimičnu rekonstrukciju i revitalizaciju ovog kompleksa.

Istovremeno je dokumentovan deo nekropole koja se formirala uz parohijske crkve, a zatim i manjim delom uz manastir. Sahranjivalo se i u zidanim grobnicama. Nalazi iz nekropole su dobrim delom dislocirani, dislociranjem prethodno sahranjenih novim ukopavanjima. Nalaze koji potiču iz nekropole čini najvećim delom prstenje, naušnice kao i aplikacije.

Crkve i manastir se utvrđuju, kompleks i varoš dobijaju nove vizure.

Manastir je osnovan i građen u poslednjoj četvrtini 15. veka. Najvećim delom su sačuvane samo temelјne zone. Građen je opekama koje su pravlјene na rubnim delovima naselјa. Samo poneki arhitektonski detalјi su rađeni od kamena najvećim delom u peščaru. U ostacima manastira vidlјive su nesigurne godine obeležene upadima Turaka. Dokumentovana su rušenja, a zatim i obnavlјanja pojedinih delova manastirskog kompleksa.

Sam manastir je trajao relativno kratko, Turci ga zauzimaju 1551. godine. Poslednja istraživanja ukazuju na to da su u cilјu efikasne odbrane kompleksa zapadno, neposredno uz zapadni portal, sagrađene dve kule sa kapijom. Deo odbrane činio je i rov koji je iskopan takođe u vreme neposredne opasnosti. Rov, a moguće i dva koncentična, okruživala su kompleks. Sam kompleks je na obali Crne bare tako da je voda iz ove tada zabarene depresije svakako ulazila u rov ili rovove koji su bili deo odbrane. U jednom od napada, razrušene su ove dve odbrambene kule. Na istoj poziciji, na ruševinama prethodne sagrađena je manja, kula kapija. Mogućnosti ove kule da izdrži i manje napade bile su skromne. Ona je bila tek simbolični pokušaj da se zaustave promene, čiji će krajnji ishod biti postepeno nestajanje ovog sakralnog kompleksa.

Pokretan arheološki materijal iz manastira čini najvećim delom keramika, staklo. Nalazi novca u prostorijama doprineli su da se vreme nastanka i trajanje manastira sigurnije utvrdi. Novac je nađen i u grobovima, zajedno sa nakitom, koji je najvećim delom od srebra. Ovaj pokretni arheološki materijal pouzdano ukazuje na to da su konaci manastira sagrađeni tek u drugoj polovini 15. veka, iz vremena Matije Korvina. Zvona, delovi svećnjaka, krstionica, kamena plastika i drugi nalazi omogućavaju da se, uz ostatke zidova crkava sagleda duboka religioznost srednjeg veka, ali i manastir kao prethodnica u širenju moralnih, kulturnih i obrazovnih vrednosti i u ovim krajevima.

Naselјe Arača je u prvoj polovini 15. veka bilo u posedu despota Stefana Lazarevića, a zatim i u posedu despota Đurđa Brankovića. Iako se naselјe pominje i u 17. veku, nikada više neće doživeti ovaj obim i značaj.

Relativno veliki broj posetilaca do sada je polјskim putem obilazio ovu lokaciju. Zahvalјujući lokalnoj samoupravi Novi Bečej, urađen je put sa čvrstom podlogom, koji će približiti ovo sveto mesto većem broju zainteresovanih. Planirani istraživački radovi biće znatno efikasniji, a u okviru IPA programa nastaviće se sa akcijama koje će doprineti bolјoj prezentaciji ovog jedinstvenog kompleksa. Lokalitet je višeslojan sa horizontima od neolita do kasnog srednjeg veka, što otvara mogućnost raznovrsnosti u prezentaciji. U okviru IPA programa prekogranične saradnje sa Republikom Mađarskom sprovode se različite aktivnosti. U već obavlјene i planirane aktivnosti uklјučeni su Muzej Vojvodine, muzej u Kečkemetu, Turistička organizacija Vojvodine.

Istraživanja u zajedničkoj organizaciji obavlјaji Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture i Muzej Vojvodine. Sav pokretan arheološki materijal deponovan je u Muzeju Vojvodine.

Mapa pod oznakom MNL OL S 12 – Div. XIII. – No.517:3 iz 1822. godine - Mađarski nacionalni arhiv Budimpešta (National Archives of Hungary)

Na dostupnim geografskim kartama1 od sredine XVIII pa do sredine XIX veka naše ostrvo se proteže od ruševina starog grada na Tisi sve do oznake 68 kilometra. Njegova dužina je iznosila oko 600-700 metara, a širina 80-100 metara.

Na jednom planu Franjova (današnjeg Vranjeva) iz 1862. godine ostrvo je prikazano uzdužno rascepljeno. Veći deo je prema Bačkoj dok je manji prema Banatskoj strani.

Mapa pod oznakom MNL OL S 12 – Div. XIII. – No.517:3 - Mađarski nacionalni arhiv Budimpešta (National Archives of Hungary)

Na drugoj geografskoj karti Geografskog instituta JNA iz 1930. godine ostrvo je ucrtano kao sprud koji je povezan sa Bačkom obalom. Po predanju čika Ilije Nešiča, inače jednog od osnivaša Udruženja sportskih ribolovaca, čiji je i otac bio profesionalni ribar pre Drugog svetskog rata, opis ostrva je sledeći: „Prvi čamac dobio sam od oca 1933. godine i od tada često sam veslao uzvodno do sadašnjeg ostrva. Tada je to bio peščani sprud u sklopu Bačke obale koji je nestajao prilikom većeg vodostaje Tise. Po predanju moga oca zbog okuke reke Tise voda je nemilosrdno prala banatsku obalu uzvodno od grada na Tisi. Iz tih razloga su postavljene mamuze iznad ostrva, sa Bačke strane, ne bi li umanjili odronjavanje obale sa Banatske strane. Vremenom se na mamuze taložilo granje, mulj i pesak i tako je nastao peščani sprud, a od njega sadašnje ostrvo.ˮ

Plan Novo Bečejskog i Franjevačkog atar od Stefana Dilbera iz 1862. godine  - Istorijski arhiv Kikinda

Na vojno-topografskoj karti iz 1943. godine na potezu između ruševina starog grada na Tisi i oznake 68-og kilometra od ušća reke Tise u Dunav, nije uopšte obeleženo ostvo, a ni sprud. Ne bi trebalo imati sumnje u preciznost kartografa Trećeg rajha da im je slučajno izmaklo obeležavanje ostrva  (ili maker spruda) pošto je uopšte poznato da su karte koje su rađene za vrema rata morale biti vrlo precizne. Po podacima o vodostaju reke Tise kod Novog Bečeja2 za 1940, 1941 i 1942. godinu zabeležen je izuzetno visok nivo vode: +756, +757, i +651. Sprud koji je na geografskoj karti iz 1930. godine vidljiv, prilikom izrade karte 1943. godine bio je definitivno pod vodom.

Plan Novo Bečejskog i Franjevačkog atar od Stefana Dilbera iz 1862. godine - Istorijski arhiv Kikinda

Po sećanju starijih meštana vegetacija ostrva se ponovo počela stvarati sredinom pedesetih godina XX veka. Pripovedanja našeg poznatog slikara Janoša Mesaroša to takođe potvrđuju, koji kaže: „Kao desetogodišnjak čamcem smo išli u voćnjak kod manastira prko Tise. Ne retko smo navraćali do ostrva koje je tada 1953.-1955. godine bilo skroz peskovito, bez kupina i drveća. Prilikom većih vodostaja ostrvo je bilo poplavljeno, a pri niskom vodostaju viši ljudi su komotno mogli pregaziti reku od severo-zapadnog špica do Bačke obaleˮ.

Nemačka vojna karta pod oznakom Ey 50 Blatt Nr. 36/4 Novi Bečej iz 1943. godine - Iz arhive Andre Karolja

Krajem pedesetih godina pojavljuju se topole i vrbe da bi krajem šezdesetih godina ostrvo bilo zaraslo drvećem i niskom vegetacijom. U tom vremenu je ostvo dostiglo svoju maksimalnu veličinu od ponovnog nastanka. Špic ostrva prema Bečeju je bio od čistog sivog peska (tz. Dunavski)  dok je špic sa južne –  novobečejske strane bio nataložen žutim (tz. Tiskim) peskom, a muljem sa Bačke strane. Kod severo-zapadnog špica 100 do 150 metara se moglo gaziti uzvodno prema Bečeju po talasasto peskovitom dnu, dok kod južnog špica nizvodo, ne više od sedamdesetak metara. Prilikom niskog vodostaje na ovom delu, između južnog špica ostrva i ruševina starog grada na Tisi, postavljani su buradi kako bi obeležavalili plovni put za brodove i barže.

Severni špic ostrva

Prilikom izgradnje šlajza (na 65 kilometru), početkom sedamdesetih godina XX veka, koji povezuje kanala DTD sa Tisom, velike količine peska su korišćene sa ostrva. Taj momenat i povećanje nivoa Tise posle izgradnje brane na Tisi 1977. godine, su ključni razlozi zbog čega je ostrvo promenulo svoju ne tako davnu fizionomiju. Trebalo je da prođe više godina kako bi se pesak nataložio na južni deo ostrva dok bi ga nove generacije kupača ponovo otkrile.  Severni deo ostrva ni dan danas nije povratio svoj prijašnji oblik, voda je prekrila sve te jame koje su ostale posle bagerisanja peska.

Zahvaljujući nekolicini entuzijasta i lokalnoj samupravi, u proleće 2014. godine južni deo ostrva je uređen. Postavljene su korpe za otpatke, roštilji, klupe, veliki sto, a i toalet. Obezbeđen je prilaz za više čamaca i brodica tako da je ostrvo sada postao deo nautičkog turizma.


1 Mađarski nacionalni arhiv Budimpešta (Magyar Nemzeti Levéltár Budapest)

2 Grupa autora – Istorijat na uređenju voda 1845-1975, DTD Gornji Banat, Kikinda 1975

 


S1 Mapa pod oznakom MNL OL S 12 – Div. XIII. – No.517:3 iz 1822. godine - Mađarski nacionalni arhiv Budimpešta (National Archives of Hungary)

S2 Mapa pod oznakom MNL OL S 12 – Div. XIII. – No.517:3 - Mađarski nacionalni arhiv Budimpešta (National Archives of Hungary)

S3 Plan Novo Bečejskog i Franjevačkog atar od Stefana Dilbera iz 1862. godine  - Istorijski arhiv Kikinda

S4 Plan Novo Bečejskog i Franjevačkog atar od Stefana Dilbera iz 1862. godine - Istorijski arhiv Kikinda

S5 Nemačka vojna karta pod oznakom Ey 50 Blatt Nr. 36/4 Novi Bečej iz 1943. godine - Iz arhive Andre Karolja

Dugogodišnji direktor bioskopa Vojvodina, Radovan Svilengaćin

Za prve bioskopske projekcije u našem mestu, koje su nam znane, prikazivane su u dvorišnoj zgradi hotel Royal, u samom centru Novog Bečeja. Inače, spratna zgrada hotel Royal postoji i danas, a nalazi se na uglu kod parka, dok je zgrada sa bioskopskom dvoranom izgorela tridesetih godina XX veka. Predpostavlja se da su se pokretne slike u Novom Bečeju pojavile u drugoj deceniji XX veka, verovatno za vreme Velikog rata. O redovnim bioskopskim predstavama saznajemo sa plakata od 1919. do 1931. godine. One su štampane u štampariji Gige Jovanovića, a sada se čuvaju u zavičajnoj zbirci1 Narodne biblioteke Novi Bečej.

Fodok i Vujadinov

Pažljivim posmatranjem plakata uočava se sledeća promena u nazivu bioskopa. Godine 1919. na dvojezičnim plakatama (ćirilica/mađarski) stoji natpis РОЈАЛ МОЗИ i ROYAL MOZGÓ. Početkom 1923. i 1924. godine naziv se menja u КОРЗО МОЗИ, isto tako i na mađarskom KORZÓ MOZI. Sredinom 1924. godine naziv bioskopa je РОЈАЛ БИОСКОП dok u mađarskom tekstu je isti naziv samo na latiničnom pismu ROYAL BIOSKOP. U kasnijim godinama, tako i 1927. godine naziv bioskopa je ispisan ROYAL KINO, a obaveštenje o nazivu i vremenu prikazivanja filma je ostalo i dalje ćirilicom i na mađarskom jeziku.

Nađ i Fodok

U jednom svedočenju nastavniku Branislavu Kiseličkom, sredinom osamdesetih godina prošlog veka, Šandor Andre, st. je kao početnu stanicu bavljenja svog oca Jožefa, naveo da je njegov otac Jožef bio kino operater u bioskopu Royal. Bioskop ili kako je na plakatama pisalo kino Royal i Royal mozi, tokom godina menjao je svoje vlasnike. Recimo, na plakatama sa kraja tridesetih godina XX veka, pored reklamiranja filma stoji da će se prikazivanje održati u Knefelijevom2 bioskopu Royal. Dvorana bioskopa Royal pored prikazivanja filmskih predstava služila je i za održavanje raznih svečanosti.

Nađ Joška sa saradnicima

Drugi bioskop u Novom Bečeju se nalazio na glavnoj ulici na sadašnjem mestu tržnog centra i autobuske stanice. Vlasnik te zgrade i dvorane bio je Slavko Majin – zvani Lala Krka. Bioskop Krka je radio od početka dvadesetih godina XX veka, pa sve do 1952. godine, a po nekima i koju godinu duže. Dvorana je imala nagib prema platnu i bila je opremljena lepim drvenim inventarom, na pojedinim mestima i dekorativnom rezbarijom. U parteru je imala lože, a dvorana je raspolagala i sa balkonom. Jedan od njegovih kinooperatera, krajem dvadesetih godina XX veka, bio je i Jožef Andre. U kasnijem periodu, od sredine tridesetih godina XX veka, rad na projektoru preuzeo je Šandor Kasaš, o čemu svedoči uredno vođena trgovočka knjiga od 1937. do 1940. godine.

Pomen Radovanu Svilengaćinu

Posle 1945. godine za upravnika bioskopa, sada nazvane Državni Bioskop Vojvodina M.N.O. Vološinovo, postavljen je Milosav Ćurčić da bi posle dve tri godine imenovali Radovana Svilengaćina za novog direktora. Još 1950. godine Šandor Kasaš je radio u bioskopu Krka, a do izgradnje Zadružnog doma 1952. godine zamenio ga je njegov sin Imre Kasaš. Dvospratna zgrada Zadružnog doma izgrađena je 1952. godine pored same dolme u čijem je sastavu bila i bisokopska dvorana3. Tada, bioskop Krka prestaje ili počinje sa ne redovnim prikazivanjem filmova, a bioskop Vojvodina pod nazivom: Preduzeće za prikazivanje filmova Vojvodina Novi Bečej, odpočinje svoj rad u novim uslovima. Radni kolektiv su činili Radovan Svilengaćin – direktor, Radojka Svilengaćin – blagajnik, Emil Ilisin – kinooperater, Mileva Stepančev – kontrolor karata, Vilma Pecarski rođena Voh – kontrolor karata i Anđelka Ilisin – spremačica. Od kraja pedesetih godina XX veka knjigovodstvo je vodila Etelka Konc sve do 1967. godine. Posle nje je na radno mesto knjigovođe bioskopa Vojvodina primljen Kosta Živković – Keca. Pored Emila zanat kinooperatera je izučio i Ivan Vujadinov koji je kada je Emil preuzeo direktorsku funkciju počeo samostalno da pušta filmove.  U kasnijem period u bioskop su još radili, Slavko Fodok – ekspediter filmova i Snežana Nikolić – organizator pripreme. Aranžiranje plakata i najavu filmova u za to predviđeno mesto, vršio je poznati slikar Dragiša Bunjevački. Bioskop Vojvodina je prestao sa radom krajem osamdesetih godina XX veka zbog zastarele aparature, loših sedišta, a možda je najveći krivac pojavljivanje video rekordera. Filmske projekcije su se još po nekad prikazivale ali nije bilo redovnih projekcija. Bilo je pokušaja da se bioskopska dvorana izda u zakup privatnim licima. Jožef Nađ – mlađi i Zoltan Palinkaš su od 1995. godine iznajmili bioskopsku dvoranu od uprave Radničkog doma, a ugovor je potpisala Zagorka Jegdić direktor doma. Po tom ugovoru partneri nisu plaćali fiksnu mesečnu kiriju nego određeni procenat od prodatih karata. Nađ i Palinkaš su uz pomoć svojih prijatelja (Dore, Petlik) osposobili radijatore kako bi se mogli priključiti na zajedničko grejanje sa Radničkim domom i hotelom Tiski cvet. Sredili su klupe, pod i okrečili prostorije. Šandor Šari  – Dore je oslikavao plakate velikog formata za reklamu koja je stajala u centru grada. Organizovali su i školske posete đaka za filmove namenjene za njihov uzrast. Delili su nagradne ulaznice preko radia Novi Bečej. Posle godinu dana, uz maksimalnu angažovanost i zahvaljujući aktuelnim filmovima, publika je polako počela da puni bioskopsku dvoranu. 1998. godine imali su 16 hiljada posetilaca, i dobro im je išlo. U to vreme u Vojvodini je radilo samo nekoliko bioskopa, a vredno je pomena da je naš bioskop Vojvodina imao najveće zakrivljeno platno (od 11 metara) u našoj severnoj pokrajini. Međutim, ništa to nije vredelo jer je kod potpisivanja novog ugovora, uprava Radničkog doma tražila enormno povećanje procenta, što partneri naravno nisu mogli ispoštovati. I tako posle pet godina, može se reći koliko-toliko uspešnog rada, bioskop Vojvodina je prestala sa prikazivanjem filmova. Pojavom video-rekordera i video klubova sa ogromnim izborom filmova, bioskopske dvorane su ostale bez gledalaca, tako da prikazivanje bioskopskih predstava više nije bilo uopšte rentabilno. Ova dva momka su definitivno bili ti koji su poslednji stavili ključ u bravu za prikazivanje filmova u bioskopu Vojvodina. U tom period kinooperater je bio Emilov zet, Sima.

Zgrada bioskopa Vojvodina

Izgradnjom Radničkog doma (sadašnjeg Doma kulture) 1976. godine, sa modernom pozorišnom salom koja je bila ujedno namenjena i za bioskopske predstave, stekli su se  idealni uslovi za kvalitetnu projekciju filmova. Nažalost zbog ne rentabilnosti vrlo retko se koristila iz već navedenih razloga kao kod bioskopa Vojvodina. Tek posle opšte  reinkarnacije bioskopa, u 2000-tim godinam ponovo se počelo sa projekcijama filmova da bi od 2010. godine to postalo učestalije.

Po dosadašnjim saznanjima u Vranjevu posebna bioskopska dvorana nije postojala. Međutim, u kafani Balkan čiji je vlasnik bio Arsen Pecarski4 nalazila se velika prostoriji za svečanosti i pozorišne predstave. U toj prostoriji su se održavale filmske projekcije krajem dvadesetih godina XX veka. Ona se nalazila na glavnoj vranjevačkoj ulici, na mestu rodne kuće Josifa Marinkovića u kojoj se sada nalazi kafana Kum.

O tom bioskopu jedini pisani podaci su nam sa preostalih plakata o najavi filmova koji se nalaze se u Zavičajnoj zbirci Narodne biblioteke opštine Novi Bečej.


1 Plakate o najavi prikazivanja filmova od 1919. do 1931. je prikupio i poklonio Zavičajnom klubu Uroš Veskov krajem osamdesetih godina XX veka. Plakate je Zavičajni klub 1998. godine, prilikom svečanog otvaranja renovirane biblioteke sa prostorijom predviđenu za zavičajnu zbirku, predao Narodnoj biblioteci Novi Bečej.

2 Peter Knefeli, novobečejski trgovac gvožđarskom robom i radio aparatima. Kao pripadnik Nemačkog naroda nije napustio Novi Bečej do oktobra 1944. godine, te je među prvima bio streljan, mada je za vreme okupacije materijalno i novčano pomagao borce-komuniste.

3 Zgrada sa demoliranom bioskopskom dvoranom i praznom prostorijom  iz koje se vršilo prikazivanje filmova i danas postoji.

4 Arsen Pecarski - vrlo značajna ličnost u kulturnom životu Vranjeva od početka XX veka.

Ribarenje kao vid preživljavanja datira još iz pradavnih vremena kada je homo sapiens pored sakupljanja plodova i lova, otkrio ribe u morima i rekama oko njega. Tehnika hvatanja riba je počela golim rukama da bi se u kasnijem periodu prešlo na korišćenje raznih alata kao što su; šilo, spatula, harpun, udice i mreže. Ali čoveku vremenom nije bilo dovoljno samo da se prehrani nego je počeo da gomila, da trguje sa hranom, tako i sa ribom. U XI i XII veku kraljevi su davali odobrenja za ribarenje da bi kasnije ta prava bila prenešena na zemljoposednike na čijim imanjima su se nalazile reke. Sa početkom komercijalnog ribarenje, koje počinje tek od XVII veka, vrlo brzo se nametnulo pitanje zakonskog regulisanja te oblasti zbog naglog osiromašivanja riba u morima i rekama.

Počeci organizovanog ribarenja u Turskom (Novom) Bečeju

U Austro-Ugarskoj je ovaj problem takođe prepoznat te je sredinom XIX veka počela javna debata o donošenju zakona kako bi se postojeći resursi ribljeg fonda održali u rekama. Posle teških prepreka na koje je nailazila, Mađarska je konačno 1888. godine donela zakon o ribarenju i o osnivanju ribarskih udruženja. Sprovođenje tog zakona je bilo prilično mukotrpno i problematično. Osnova funkcionisanja udruženja je bio operativni plan što je u skladu sa zakonom donosila Skupština udruženja, a ministarstvo za zemljoradnju je odobravalo. Na Dunavu je počelo masovno osnivanje udruženja od 1890. godine, dok je na Tisi tek od 1898. godine.

Ribari Turskog (Novog) Bečeja dogovorili su se sa ribarima okolnih mesta te su među prvima osnovali svoje udruženje 1898. godine koje se zvalo Donje-Tisko ribarsko udruženje i obuhvatalo je vodna područja Vranjeva, Petrovog sela, Titela i Rudolfsgnadiga (Švabsko naselje kod Titela, ali sa leve strane Tise. Mađari su ga zvali Rezsőháza, a danas se to mesto zove Knićanin) sa ukupno 5691 katasterskih jutara. Predsednik udruženja je bio Petar Urban, direktor dr Miloš Aurel, a sedište je bilo u Turskom (Novom) Bečeju. Naše udruženje, kao i sva druga ribarska udruženja trebala su de se pridržavaju propisanih zakona za ribolov, što je značilo da se ne koriste ne dozvoljenim načinom ribarenja, da poštuju zabranu ribarenja za vreme mreštenja riba (od 10 aprila do 15 juna) i da svoje pravo na ribarenje u određenim slučajevima upržnjavaju samo uz dogovor  i saradnju pojedinih vlasnika zemlje. Za sprovođenje ovog zakona nadležno je bilo ministarsvo za   zemljoradnju, koje je vodilo računa i o dopunjavanju riblje mlađi.

Počeci organizovanog ribarenja u Turskom (Novom) Bečeju

Uvidom u zapisnik sa godišnje Skupštine Donje-Tiskog ribarskog udruženja, održanoj 10. oktobra 1899. godine možemo steći delimičanu sliku o radu i problemima naših ribara. Od ukupno 69 člana udruženja, Skupštini su prisustvovali njih 51, a predsedavao je Peter Urban. Na dnevnom redu je bilo revidiranje završnog računa za proteklu godinu, predlog budžeta za 1900 godinu kao i određivanje godišnje članarine, a treća tačka je bila godišnji izveštaj podpredsednika dr Miloša Aurela o poslovnom stanju udruženja kao i o tekućim problemima.

Veoma interesantna diskusija se vodila upravo o tekućim problemima članova udruženja. Naime, na drugim delovima Tise gde još nisu oformljena udruženja, ribarenje teče po starom, to jest bez zakona. Vode, nad kojima nisu gazdovala udruženja, ministarstvo nije predvidelo za izdavanje u zakop registovanim udruženjima. Konkretno u gornjem delu Tise, iznad (Bačkog) Petrovog sela, u Senćanskoj oblasti još uvek nije osnovano ribarsko udruženje. Članovi našeg udruženja su isticali da je njihov rad i pridržavanje zakona obesmislen sve dok se na celom toku Tise ne oforme ribarska udruženja. Njihov zahtev je bio da se pod hitno oforme udruženja celim tokom Tise ili da se njihovo Dolnje-Tisko ribarsko udruženje ugasi. Pošto se kontrola ribarenja  ne sprovodi valjano predloženo je potiskim udruženjima za zaštitu od poplava (vodnim zajednicama) da uz odgovarajuću nadoknadu to rade njihovi radnici – čuvari dolma i to samo u periodu mreštenja riba. Skupština je zatražila od uprave udruženja da kontaktira opštinska rukovodstva kako bi se i oni ozbiljnije pozabavili o primeni zakona o ribarenju, a posebno kada je zabrana ribarenja. Na teritoriji Bačkog Gradišta se traži da se u sprovođenje kontrole uključe i poljočuvari. Rukovodstvo udruženja je obećalo da će sve ove zahteve razmotriti i proslediti odgovarajućim licima, a o tome će podneti izveštaj na jednoj od sledećih skupova.

Počeci organizovanog ribarenja u Turskom (Novom) Bečeju

Između Prvog i Drugog svetskog rata ribarima se izdavala Tisa u zakup na određenim pozicijama. Tako je Ilija Nešić-stariji, u nekom vremenu držao u zakup Tisu od Novog Bečeja pa do Ade. On je takođe imao pravo da za određenu nadoknadu dopusti drugim licima ribolov na svojoj teritoriji. Pored Nešića bilo je i drugih ribara, jedan od njih bio je ribar i Franja Sič iz Vranjeva, a najpoznatiji je bio Manojlo Marić ribarski majstor. Pedesetih i šezdesetih godine XX veka još uvek je bilo nekoliko porodica koji su se bavili profesininalnim ribolovom. Najpoznatije su porodica, Ernješi, Barna, kao i braća Ištvan i Janoš Rečo. Najveća ikad ulovljena riba kod Novog Bečeja je bila moruna od 600 kg, koju su mrežom ulovili Manojlo Marić i Ilija Nešić-stariji kod manastira 1932. godine. Pamti se ulov braće Rečo 1953. godine kada su uz pomoć Janoša Ernješija izvukli soma od oko 120 kg. Tibor Barna je pedesetih godina XX veka u vršku, postavljenu na metar ipo dubine ulovio soma kapitalca, dužine metar sedamdeset santimetara. U tom vremenu na početku pijaca, između nekadašnje Vojvođanske banke i Gimnazije, pored malog kioska za prodavanje semenki, ribari su prodavali svoj ulov, svežu ribu. U ponudi se uvek moglo naći, šaran, som, smuđ, kečiga, štuka, mrena i razne bele ribe.

Sportski ribolov

Sportski ribolov, ako se to tako može nazvati, beleži se tek (ili već) u rimsko doba, gde su pored onih koji su lovili ribu udicom radi prehranjivanja, bilo i onih koji su to radili radi zabave. Po oskudnim podacima, uopšte o početku sportskog ribolova, saznajemo da je u Engleskoj osnovan prvi Sprtski ribolovčki klub 1798. godine. Na kontinentu su se sportski ribolovci nešto kasnije udruživali. U Budimpešti je osnovan 1908. godine, a registrovan je 1910. prvo sportsko udruženje ribolovaca u Mađarskoj. Na Tisi se prvo udruženje sportskih ribolovaca osnovalo u Segedinu 1934. dok je u Senti tek 1948. godine.

Podaci o Novobečejskom udruženju sportskih ribolovaca ne dosežu u daleku prošlost. Po sećanju Ilije Nešića (unuka Ilije Nešića – starijeg) kod nas u Novom Bečeju udruženje sportskih ribolovaca je osnovano 21. marta 1949. godine pod nazivom Udruženje ribolovaca amatera „Grgeč” Vološinovo (tadašnji naziv za Novi Bečej), a registrovano je 1952. godine. Osnivačkom sastanku su prisustvovala 14 sportskih ribolovaca 1. Za predsednika je izabran Dimitrijević Milivoj – Bata, a za sekretara Ilija Nešić-mlađi. Početkom šezdesetih godina XX veka, za vreme predsednikovanja Mladena Nićina, udruženje menja ime „Grgeč” u Udruženje sportskih ribolovaca „Tisa” pod kojim imenom postoji i danas, čiji je aktuelni predsednik Obrad Žiković. Od početka XXI veka su se registrovala još dva udruženja za ribolov, jedan nosi naziv Udruženje ribolovaca „Smuđ” Staratisa, a drugi je pod imenom Klub ljubitelja reke Tisa „Tisa 63”.

Poznati sportski ribolovci u Novom Bečeju i Vranjevu:

Dimitrijević Milivoj – Bata, Karolj Farkaš (krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina XX veka izdavao je dozvole), Obrad Živković – Čoba (u više mandata je biran za predsednika udruženja), Marko Vukčević, Hajdu Lajoš (sekretar  1956.), Ilija Nešić-mlađi (u više navrata biran za predsednika i sekretara), Mladen Nićin (predsednik i sekretar u više navrata), Ištvan Šimon (izdavao dozvole sedamdesetih godina XX veka) Ištvan Čejtei, Evgen Katona-stariji, Bačkalić Todor – Tošica, Paja Zarić – Paja som, Ivan Zarić, Dušan Ivanić – Baca Dušan, Dušan Blažić – Buca, Šandor Ivan, Janoš Fabijan, Gojko Perić, Rada Avramov – Kempela, Radovan Nešić – Rača, Radivoj Josimović – Rače, Vladimir Pap, Svetozar Stojančev, Branko Abramović, Karolj Mikušćan – Njasa, Šandor Tapai, Borivoj Kiselički, ......

Neki od velikih ulova Novobečejskih sportskih ribolovaca

Evgen Katona-stariji ulovio je šarana od 12 kg. početkom šezdesetih godina XX veka, Baka-Ferika oko  1965. godine ulovio je soma od 68 kg. Dušan Ivanić je sredinom osamdesetih godina ulovio soma od 15 kg. Obrad Živković ulovio je soma od 40 kg. 27. juna 1990. godine kod brane, a 17. avgusta 1991. godine soma od 26 kg. Janoš Fabijan 20. 08. 1995. godine ulovio je soma od 35 kg. Karolj Mikušćan je (uz pomoć Čejtei Ištvana) kod grada, devedesetih godina XX veka ulovio soma od oko 100 kg. Kod brane na Tisi 2012. godine ulovljen je šaran neverovatne težine od 43 kg. Devedesetih godina XX veke i početkom XXI veka ne retko su ulovljeni kapitalci tolstolobika između 20 do 50 kilograma.

 

U istraživanju Novobečejskih ribara poslužio mi  je časopis „Priroda”, to jest njegov dodatak Ribarenje (Halászat) sa kraja XIX veka, sećanja čika Ilije Nešića-mlađeg kao i pripovadanja ostalih ribolovaca kojima se ovom prilikom zahvaljujem.

Zaboravljeni-umirući ulični arteski bunari

Od davnina se Tiska voda i voda iz ručno kopanih bunara upotrebljavala za piće, kuvanje i   pranje. Zaraze su se najčešće i najlakše širile upravo vodom iz tih bunara. Početkom XIX veka zebeležene su dve epidemije kolere da bi tek posle velike epidemije, 1893. godine Novi Bečej dobio svoje prve arteske bunare, zahvaljujući dr Ljubomiru Pavloviću. Masovno bušenje arteskih bunara u našem mestu vršeno je dvadesetih i tridesetih godina XX veka. Oni su se nalazili isključivo na uglovima ili raskrsnicama ulica. Smatra se da je takvih bunara u Novom Bečeju i Vranjevu bilo oko tridesetak. Na našem području arteska voda se nalazila na dubini između 70–110 metara. Ti bunari su uglavnom bili od livenog gvožđa sa točkom, pomoću koga se okretanjem ispumpavala voda. Bili su to pravi ukrasi ulica. Arteski bunari su se redovno održavali, voda se periodično kontrolisala i dezinfikovala. Pojedine imućnije porodice i zanatlije, da li zbog komocije ili potrebe, bušili su arteske bunare u svom dvorištu.

Zaboravljeni-umirući ulični arteski bunari

Početkom šezdesetih godina XX veka, uvođenjem gradskog vodovoda, ovi bunari polako gube na značaju. Takođe, u to vreme više porodica se znalo udružiti da bi bušili arteski bunar i preko jednog hidrofora snabdevali se vodom. Takvih, takozvanih mini vodovoda, bilo je veoma mnogo i oni su funkcionisali sve do početka osamdesetih godina XX veka. Jadan od razloga gašenja tih mini vodovoda možemo tražiti u povećanju nivoa podzemnih voda i to posle izgradnje hidroelktrane Đerdap I, 1970. godine, a kasnije brane na Tisi 1977. godine. Pošto su se hidroformi nalazili u specijalnim šahtovima pod zemljom, a samim tim su bili izloženi velikim podzemnim vodama koja je naravno ugrožavalo nesmetano funkcionisanje sistema, vlasnici su odlućili prestati koristiti ih. Drugi razlog može biti, što se u to vreme smatralo veoma čudnim, da se nivo arteske vode povukao na dole, te je zbog toga sistem ostajao bez vode.

Danas su verovatno sva domaćinstva povezana na gradski vodovod što znači da ceo grad korist vodu iz centralnih bunara, a šta bi sa uličnim bunarima? U zadnjih 3-4 decenije ti arteski bunari po ćoškovima i raskrsnicama su zanemareni, prepušteni propadanju, a na kraju su neki čak i demontirani. U nekom vremenu, možda sredinom devedesetih godina XX veka, izvršena je sanacija nekih od tih bunara. Nažalost, većina njih je i dalje neupotrebljiva i svojim jadnim izgledom, kao siročad stoje po ćoškovima. Za sada im preostaje jedino da sanjaju o davnim vremenima kada su pored njih, vrle domaćice, prenosile najnovije vesti o događajima iz čaršije, a noću su prisustvovali tajnim sastancima mladih parova. A nama, žiteljima Novog Bečeja i Vranjeva ipak, ostaje nada da će ti bunari možda jednog dana vaskrsnuti-proraditi i da će ponovo svojom nekadašnjom lepotom ukrašavati neše ulice.

Strana 1 od 8

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak