Ivan Jovanović

Ivan Jovanović, sin jedinac od oca Dragomira – trgovca i majke Zlate, rođene Aranke Stanišić – nastavnice, rođen je u Novom Bečeju 13. februara 1928. godine. Kuća porodice Jovanović nalazila se u samom centru grada u ulici Žarka Zrenjanina pod brojem 1. Dok je otac Dragomir bio zaokupljen poslom oko trgovine, Ivan je uglavnom odrastao pored majke i tetke Leposave Jovanović – učiteljice, koje su bile poznate ne toliko po strogoći nego po svestranosti i pravednog pedagoškog prisupa prema deci. Majka Zlata je posedovala klavir i redovno je bila pretplaćena na razne notne sveske i muzičke časopise. U slobodnom vremenu je često svirala klavir ili je crtala i slikala. U školi je predavala mađarski jezik, zemljopis, istoriju i crtanje. Tetka Lepa ili kako su je meštani zvali gospođica Lepa se isticala svojim glasom kao član raznih pevačkih horova u Vranjevu i Novom Bečeju. Bila je vrlo aktivna u Sokolskom društvu kao i njen brat Dragomir.

Uticaj i primer majke i tetke su verovatno bili presudni u odabiru profesije nastavnika za Ivana Jovanovića. Prilikom osnivanja gimnazije u Novom Bečeju 1962. godine1 uz molbu za prijem na radno mesto profesora istorije, Ivan Jovanović je pored diplome predao i svoju biografiju u kojoj je napisao sledeće:

„Rođen sam 13 februara 1928. godine u Novom Bečeju. Osnovnu školu završio sam u Novom Bečeju. Gimnaziju sam počeo pohađati u Starom Bečeju, a period okupacije proveo sam u Zrenjaninu. Gimnaziju sam završio juna 1948. godine u Starom Bečeju. Po završetku gimnazije studirao sam istoriju na filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao sam juna 1955. godine. Septembra meseca 1955. godine otišao sam na odsluženje kadrovskog roka u JNA.

Članom NO postao sam odmah po oslobođenju Novog Bečeja. Odmah sam bio mobilisan za kurira pri NOO Novog Bečeja. Dva mesaca sam bio na ovoj dužnosti. U osmom razredu gimnazije bio sam primljen za člana SKOJ-a. Po odlasku na fakultet bio sam u rukovodstvu kulturno umetničkog društva Krsto Bajić na filozofskom fakultetu. U upravi društva bio sam četiri godine 1948–1952. Dva puta sam branio boje fakulteta na studentskim festivalima 1949 i 1950. godine. Kao rukovodioc i igrač folklora bio sam nagrađivan od strane KUD-a.

Ivan Jovanović

Učesnik četiri savezne akcije: Šamac – Sarajevo 1947, Željeznik 1948, Novi Beograd 1949 i Vlasina 1952. godine. 1948. godine pohvaljen sam od štaba omladinskih brigada u Željezniku. Za vreme svoga odsluženja kadrovskog roka u JNA, dva puta sam bio pohvaljen.

Po stupanju u službu prosvetnu postao sam član Saveza sindikata Jugoslavije. Bio sam član komisije za političko obrazovanje pri OSV-eu, sekretar Prijatelja prirode i sakretar Udruženja učitelja, nastavnika i profesora u Novom Bečeju. Trenutno sam na dužnosti člana upravnog odbora sreskog udruženja istoričara Zrenjanina.

Po demobilizaciji iz JNA odmah sam stupio na dužnost u Turiji u osnovnoj školi. Zbog smrti u porodici dao sam ostavku na službu. Tu sam bio na dužnosti od septembra meseca 1956 do prvog februara 1957. godine. Iste godine dobio sam mesto u Osnovnoj školi Miloje Čiplić u Novom Bečeju, gde se i sada nalazim na dužnosti.

Marta meseca 1960 godine polagao sam državni ispit u Beogradu. Struku sam položio, dok imam popravni ispit za saptembarski rok 1960. godineˮ.

Naravno, profesor Jovanović je bio primljen i od septembra 1962. godine počeo je sa predavanjem istorije u Gimnaziji. Po pripovedanju njegovih učenika u kraćem periodu predavao je i crtanje, a u nekim trenucima znao je da razveseli svoje đake svirajući klavir. Kao profesor u više navrata je bio razredni starešina. Od svojih učenika je zahtevao maksimalno znanje gradiva, posebno tačnost datuma za razne istorijske događaje. Što se tiče reda i mira Jovanović je bio pobornik vojničke discipline. Nije bio redak slučaj da zbog neznanja materije pojedini učenici po ceo čas stoje ispred geografske karte. Odlične đake i svoje miljenike je vrlo retko propitivao. Na popravni ispit je redovno slao po nekoliko učenika radi utvrđivanja gradiva.

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka posedovao je profesor Ivica automobil Wartburg limuzinu, model 311. Ne retko ali vrlo pažljivo se vozikao autom po gradu, a na otvorenom putu je jurio vratolomnom brzinom čak i do šezdesetak kilometara na sat.

Bio je aktivni učesnik u svojstvu kurira, velike vežbe opštenarodne odbrane OTPOR 81 održane u Novom Bečeju 1981. godine. Za vreme te vežbe uniformu nije skidao sa sebe i prosto u svako doba dana je bio viđen kako paradira gradom uzdignute glave (brade).

Ivan Jovanović – Bata Iva, zbog zdravstvenih razloga se dosta rano penzionisao, tačnije  6.9.1981. godine.  U tom vremenu škola je nosila naziv Gimnazija Ivo Lola Ribar Novi Bečej2 da bi od 2004. godine bila preimenovana u Srednja Škola3, koje ime i danas nosi.  

Posle smrti svoje supruge Julijane i udaje ćerke, koja se preselila u Kovačicu, profesor Jovanović ostaje sam u kuću svojih roditelja. Često je usamljen šetao gradom i kejom kao da je tražio sagovornika ili slušaoca svojih beseda. Da li zbog male penzije da bi preživeo ili nečeg drugog, počeo je da rasprodaje, bukvalno sve što se može izneti iz kuće. Velika porodična ikona, koju je oslikao Žarko Čiplić, nije imala cenu, pošto ju je nameravao pokloniti nekom manastiru. Godine provedene u samoći uz neadekvatnu ishranu, krajnje su ga iscrpile i kao da više nije imao želju za životom. Brigu o njemu je pruzela ćerka koja ga je odvela u svoj dom u Kovačicu.

Profesor Ivan Jovanović umro je 20. oktobra 2004. godine. Sahranjen je na novobečejskom pravoslavnom groblju u porodičnoj grobnici. Opelo su držali vranjevački i novobečejski sveštenici, uz prisustvo mnogobrojnih đaka i poznanika.


1 Narodni odbor opštine Novi Bečej 9. juna 1962. godine donosi rešenje o osnivanju Gimnazije u Novom Bečeju. (Iz arhive Srednje škole)

2 Po rešenju Skupštine opštine Novi Bečej od 15. juna. 1968. godine naziv ove školske ustanove se menja u Gimnazija Ivo Lola Ribar Novi Bečej. (Iz arhive Srednje škole)

3 Odlukom Školskog odbora 6.4.2004. godine menja se naziv u Srenja škola. (Iz arhive Srednje škole)

Dubravka Nešović

Dubravka Nešović, vrhunski interpretator starogradskih pesama i romansi, rođena je 31. avgusta 1932. u Novom Bečeju.

Dubravkini roditelji, majka Beograđanka Nataša Nešović i otac Novobečejac Milorad Majin, bili su glumci Novosadsko-banovinskog putujućeg pozorišta. Kako su u skladu sa svojim zanimanjem često putovali, slučaj je hteo da Dubravka bude rođena na jednom od njihovih gostovanja, zamalo na samoj pozornici.

„Na pozornici sam se rodila, majka je odigrala I čin, u II činu joj je pozlilo, u III  činu sam ja došla na svet!“

Prema Dubravkinim rečima kolega njenih roditelja, glumac Viktor Starčić, ju je kao novorođenče doneo kod bake i deke u Novi Bečej, sa porukom daputujuća pozorišna trupa nije u stanju da se stara o tek rođenoj bebi. A ime je dobila na krajnje zanimljiv način- tako što su njen deda, Bogdan Čiplić i sam Viktor Starčić baš to ime izvukli među papirićima u šeširu.

Dubravka Nešović na snimamanju emisije Zujte strune

Nataša i Milorad su bili uspešni pozorišni glumci, upamćene su i njihove uloge u filmovima jugoslovenske kinematografije. Nataša je glumila u filmovima Mirisi, zlato i tamjan (1971) i Sarajevski atentat (1968), a Milorad u filmovima Kozara, Zaseda, Uzrok smrti ne pominjati, i mnogim drugim, dok je za ulogu u filmu Četiri kilometra na sat (1958) nagrađen Zlatnom arenom u Puli.

Dubravka Nešović u TV emisiji Romanse 1966. godine

U uglednoj kafani i bioskopskoj sali Dubravkinog dede Slavka Majina Krke dešavale su se najrazličitije priredbe, tako da je Dubravka praktično od svoje četvrte godine nastupala pred publikom, pevajući. Kad sam sinoć ovde bila je prva pesma koju je javno izvela.

„Svi su mi u tom trenutku govorili da je ta pesma zahtevna za dete od samo četiri godine, ali ja sam insistirala da otpevam baš nju“.

Takođe, u Novom Bečeju je imala klavir, pevala u horu i naučila prve note. Nakon završene male mature odlazi u Niš, gde su joj roditelji tih godina glumili, tj. majka je došla na upražnjeno mesto slavne Mire Stupice, koja je iz niškog pozorišta otišla trajno za Beograd.

Dubravka Nešović u TV emisiji Zujte strune

„Gledajući kako se moji roditelji muče i stalno putuju, poziv glumice me nikada nije privlačio. Ali od malih nogu sam nastupala pred publikom, pevala ispred bine dok se scenografija menjala, i valjda zbog toga nikada nisam imala tremu“.

U Nišu je upisala muzičku školu u nameri da usavrši sviranje klavira, međutim kada su je tamošnji profesori, kao i dramaturg niškog pozorišta Velimir Živojinović Massuka, čuli kako peva, na opšte insistiranje Dubravki je pripala uloga Koštane koju će i nakon tri godine provedene u Nišu nastaviti da igra na scenama širom bivše Jugoslavije.

Dubravka Nešović u TV emisiji Zujte strune

Na nagovor svojih profesora ubrzo nastavlja školovanje glasa u Beogradu, prvo u Muzičkoj školi Stanković, zatim i na Muzičkoj akademiji, u klasi Zlate Đunđenac. Kako je na akademiji bila najbolji student, sa svim desetkama, iako su joj koleginice u klasi bile izuzetne Biserka Cvejić i Radmila Bakočević, i kako ju je odlikovao neverovatan i veoma redak glas (kontra-alt), Dubravka je nakon diplomiranja dobila državnu stipendiju za nastavak studija u Belgiji, gde je u Brižu dve godine usavršavala srednjevekovno crkveno pevanje, nakon čega je dobila titulu magistra pevanja. Samim tim postaje prvi magistar pevanja u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Po povratku u Beograd nastavlja svoju karijeru kao solista dva istaknuta hora, to su bili hor Radio Beograda, i nadasve poznat i priznat hor Branko Krsmanović - Krsmanac, sa kojim je proputovala svet, nastupajući u Milanskoj skali, Sali Gavo u Parizu, itd.

Kritičar čuvenog pariskog lista Figaro je za njeno izvođenje Svadbe od Stravinskog rekao: „Najjači piano koji se ikada čuo u Sali Gavo!“.

Pored pevanja sa horovima, Dubravka gradi karijeru kao uspešan izvođač starogradskih pesama i romansi, kako na srpskom, tako i na ruskom i mađarskom jeziku. Natupa sa brojnim orkestrima, na mnogim festivalima, redovan je učesnik u emisijama i programima Jugoslovenske radio-televizije, snima za arhiv Radio Beograda, otvara čuvena Skadarlijska leta, glumi u Pozorištu na Terazijama.

Dubravka Nešović u TV emisiji Zujte strune 1966. godine

„Uprkos mom temeljnom obrazovanju i pripremama da budem operska pevačica, ja operu nikada nisam volela. I kada sam se jednom odlučila za repertoar starogradskih pesama, nikada ga nisam menjala, iako sam mogla da pevam šta sam htela. Naročito sam volela ruske romanse i pesme iz poznatih komada sa pevanjem“.

Posebno je zanimljiv njen nastup kada je ruski predsednik Nikita Hruščov prvi put došao u posetu Titu, a Dubravki je dodeljena odgovornost i čast da za Hruščova otpeva jednu rusku romansu. Ona je to toliko uverljivo izvela, da joj je nakon izvedbe prišao Tito i obratio joj se na ruskom jeziku.

„Nakon nastupa mi prilazi Tito i obraća mi se na ruskom jeziku, jer je bio uveren da sam Ruskinja. Kada sam mu rekla da ipak nisam, mnogo su se iznenadili i on i Jovanka“.

Takođe je zanimljiva činjenica da je za deset godina koliko se gradila hidroelektrana Đerdap Dubravka bila muzički urednik koji je uređivao dešavanja organizovana za radnike, te joj je na dan otvaranja hidroelektrane, pred Čaušeskom i Titom uručena zlatna plaketa sa natpisom: „Dok smo mi branu gradili betonom, Dubravka je glasom“.

U beogradskoj Skadarliji, u kući Đure Jakšića, je nekoliko godina vodila svoju Školu lepog pevanja, gde je mnoge mlade pevače, poput Braće Teofilović, podučavala pevanju i ponašanju na sceni. Kod učenika je na prvom mestu tražila da imaju dobar sluh, jer se kako kaže glas može unaprediti, ali sluh je presudan.

Za arhiv Radio Beograda snimila na stotine starogradskih pesama. PGP je bila njena izdavačka kuća. Izdala je 18 singl ploča, 5 LP-a, 2 CD-a.

Takođe, izvela je više od 3.500 humanitarnih nastupa, član je Beogradske estrade i Udruženja džez muzičara Beogarada. U penziju je otišla sa statusom istaknutog estradnog umetnika, koji su dugo godina uživali samo Dubravka i Cune Gojković. Ipak, nacionalna penzija joj nije pripala. Mada, najviše žali što nije izvela ni jedan veći solistički koncert.

Lola Novaković i Dubravka Nešović u TV emisiji Romanse 1966. godine

Dubravka uvek rado ističe da su joj dani detinjstva u Novom Bečeju najlepši dani života. U to ime je i svoj prvi album izdat 1958. godine pod nazivom Kad bi ove ruže male posvetila Novom Bečeju. Danas živi u blizini Dunava, i kako kaže, uživa u toj činjenici zbog sećanja na njenu omiljenu reku, Tisu.

Za svoje pesme kaže: „Nemam omiljenu pesmu. Volim svaku koju u trenutku izvodim, a pevam sa velikom koncentracijom i posvećenošću, svakoj se pesmi cela predajem“. Najpoznatije pesme koje je izvodila su Kad bi ove ruže male, Bolujem ja, Ima dana, Crveni šal, Tišina nema vlada svud, Oči čornije, Crveni sarafan, Rastanak...

Zahvaljujući našoj Dubravki Nešović i njenom životnom revnosnom radu mnoge stare i lepe pesme su trajno sačuvane od zaborava, a time je svakako oplemenjeno muzičko nasleđe našeg naroda.

(27.12.1897. Harkov – 13.12.1981. Novi Bečej)

Aleksandra Zadonska rođena je u Ruskom gradu Harkovu 27.12.1897. godine od oca Ivana Zadonskog i majke Nadežde1. Tačan datum njenog dolaska u Novi Bečej se ne zna ali se sa sigurnošću zna da se porodica Zadonska zadesila za vreme ruske oktobarske revolucije u Švajcarsku. Pošto su bili pripadnici višeg buržoaskog staleža nikako nisu smeli da se vrate u svoju zemlju, te su utočište našli u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca – u Beogradu. Tu su živeli neko vreme, da bi posle smrti  glave porodice, Aleksandra Zadonska došla u Novi Bečej oko 1925. godine.

Portret Aleksandre Zadonske – Madame. Slika iz kolekcije Đukičin Agneš – rođene Pataki. Rad novobečejskog slikara Milorada Josimovića.

Zbog revolucionarnih zbivanja tokom 1917. godine Harkovski Institut se 1920. godine preselio preko Bugarske i Beograda u Novi Bečej. Harkovski institut je uživao pokroviteljstvo Marije Fjodorovne ruske impreatorke, a u Novom Bečeju je radio pod visokom zaštitom Njenog veličanstva kraljice Marije2. Institut se premešta 1932. godine u Belu Crkvu, a mala grupica ruskih porodica i pojedinaca, među kojima je i Zadonska Aleksandra ostaje da živi u Novi Bečej.

Kao neudata, što će i ostati do kraja života, trebala je sama da brine o sebi pa je počela da daje đacima časove francuskog, nemačkog i ruskog jezika. Maniri i pokreti, sitne i naizgled krhke mlade učiteljice već na prvi pogled su odavali njeno aristokratsko poreklo. Iz njenih sitnih očiju zračio je blag pogled beskrajne mirnoće i kristalne čistote. Možda je ponekad njen pogled izgledao strog, ali učenicima nije mogao da promakne blagi smešak njenih usana. Nikada nije tražila da je zovu po imenu, niti za učiteljicu, nego jednostavno Madama. Mnogo Novobečejskih i Vranjevačkih đaka je Madama pripremala za pismene, za polaganje ispita i ne u poslednjem redu učila ih je da vladaju stranim jezicima.

Godine i godine su prolazile, generacija đaka su se smenjivale, a Madama je i dalje vršila svoju učiteljsku misiju. Dočekala je ona kraj Drugog svetskog rata i dolazak komunista na vlast na čiji račun se znala često našaliti kod nekih starijih učenika. Šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka još uvek je davala časove ali bez ikakve nadoknade. Roditelji njenih učenika su bili veoma pažljivi prema staroj Madami i redovno su je obasipali kolačima, voćem i raznom hranom. Učenici koji su već stasali kao ljudi i pozavršavali razne škole često su navraćali kod nje da je vide da popričaju sa njom i da joj budu od pomoći. Madami nije trebala pomoć ni samilost ali se mnogo radovala društvu svojih učenika.

Kada joj je 1977. godine zdravlje i snaga polako napuštala složila se da je smeste u Dom za stare. Sa izuzetno malim, skoro nikakvim prohtevima Madama je uživala veliku pažnju osoblja, povučena u sebe, u svoje misli. Bila je tihi stanovnik Doma.

Dana 14. decembra 1981. godine u miru i spokojstvu sklopila je oči, ali joj je na usnama i dalje ostao smešak, smešak koji žitelji našeg mesta nikada neće zaboraviti. Novobečejska „naša” Madama sahranjena je na pravoslavnom groblju uz prisustvo mnoštvo prosvetnih radnika, đaka i učenika.


1 Izvod iz Matične knjige umrlih, Novi Bečej

2 Zoran Mačkić, Arhiv Republike Srpske

Lőrik Rozalia – Rozina (1928 – 2016)

U knjigu utisaka muzeja „Glavaševa kućaˮ upisalo se preko stotinak posetilaca, a među njima i gospođa Rozina Lerik, jedna od najvećih donatora naše nove kulturne ustanove. Veoma čudna, samoobrazovana, istrajna i tvrdoglava ženica sa mrkim pogledom ali sa dušom pitome banatske ravnice.

Rozalija Lerik – Rozina

Rozina Lerik rođena je 19. februara 1928. godine u delu Novog Bečeja zvanom Šušanj. Njen otac Jožef i majka Rozalija su se bavili poljoprivredom. Pored vrednog i napornog rada ipak su živeli u vrlo slabašnim meterijalnim uslovima. Posle završetka VI razreda Osnovne škole roditelji nisu imali mogućnosti da je školuju dalje nego je tako mlada i krhka morala da ide u nadnicu kako bi njen brat i sestra stekle isto obrazovanje kao ona. Već u osnovnoj školi je pokazala izuzetan dar za ručne radove, a imala je veliko interesovanje za istorijom i umetnosti ali njen otac je bio nemilosrdan. Dalje se nije moglo na školovanje. Po povratku sa rada na njivi, to malo preostalog slobodnog vremena je provela radeći ručne radove i u čitanju knjiga. Kao i većina devojaka u to vreme udaje se sa 18 godina i odlazi da živi u Beograd. Posle nekoliko godina bračnog života suprug sa sinom Jožefom je napušta i odlazi u Zapadnu Nemačku. Rozina ostaje u Beogradu i tek početkom šezdesetih godina XX veka je uspela da se domogne Švajcarske kako bi što bliže bila svom sinu. U međuvremenu njena porodica se raspada, suprug sa detetom ide za Australiju, a ona počinje svoj život ispočetka.

Prvo zaposlenje nalazi u Ženevi kao garderoberka u noćnom baru „Molen ružˮ. Pored iscrpnog noćnog rada brzo je naučila Francuski i Nemački jezik. Marljivo je radila i stvorila je dovoljnu ušteđevinu da bi krenula u sopstveni posao. Počela je sa kupo-prodajom kuća starijih osoba i to sa celukupnim inventarom. U kratkom vremenu su joj se nagomilale stare stvari, među kojima i razni umetnički predmeti i stilski nameštaj. Njen sledeći korak je bio otvaranje antikvarnice u Ženevi. Tokom godina mnogo toga vrednog je prošlo kroz ruke naše Rozine ali je nešto ipak zadržala i za sebe. Posebno joj je bila draga kolekcija izvanrednih gramafonskih ploča od preko 500 komada long plejki, kolekcija razglednica od preko 1000 komada i vredna biblioteka starih knjiga. U međuvremenu tri puta je putovala u Australiju da poseti sina, proputovala je Kinu, Indiju, Braziliju i nekoliko Evropskih država. To što je čitala u knjigama htela je i da vidi. Pa ipak, celo vreme boravka u Švajcarskoj, miris Tise i banatska prašina ostala je duboko u njenom sećanju. Kako su se godine nizale, nostalgija za zavičajem ju je sve više obuzimala.

Kada je saznala da se u Glavaševevoj kući sprema muzej, odmah je ponudila i poklonila svoju zbirku porculanskih šoljica, tanjira, tacnica, vredne čipkaste stolnjake i umetničke slike, ulja na platnu od Františeka Čermaka. Drugom prilikom, oktobra meseca 2009. godine, posle susreta sa predsednikom opštine Milivojem Vrebalovim i Tomislavom Ratkovićem, kome je i pisac ove biografije prisustvovao, izrazila je želju o ponovnom darivanju. Od značajnijih stvari vredno je pomena, stilski sekreter, barokna komoda, kaminski sat u mermeru, sto, stolice i knjige sa kraja XIX i početka XX veka. Ti i ostali eksponati su zapisnički preuzeti, a već posle nekoliko dana uz prisustvo Karolja Andre i Janoša Koso kao predstavnika Zavičajnog kluba razmešteni su u Glavaševoj kući.

Pre nego što je otputovala u Švajcarsku, gospođa Lerik je rekla da je mnogo sretna što su ti predmeti smešteni na pravo mesto, a da će na proleće kada se vrati, ponovo naći nešto da pokloni svom rodnom gradu. Kao što nam je i rekla, tako je i učinila, u proleće 2010. godine poklonila je muzeju „Glavaševa kućaˮ zbirku od oko 26 crteža akademskog slikara Františeka Čermaka kao i još podosta raznih eksponata.

Te godine u jesen se vratila u Švajcarsku sa nadom da će i sledeće godine doći u svoj rodni grad kako bi i svoju rodnu kuću poklonila. Međutim, sudbina je umešala svoje ruke. Prvo je dobila šlog, a kasnije je jedva preživela saobraćajni udes. Bez obzira što joj je pruženo najbolje lečenje i rehabilitacija u švajcarskoj bolnici, njeno plemenito srce koje je neprestano žudelo za svoj zavičaj nije izdržalo, prestalo je da kuca 6. jula 2016. godine.

Nama, Novobečejcima i Vranjevčanima, a i svim posetiocima muzeja „Glavaševa kućaˮ legat Rozine Lerik će uvek izazivati divljenje ali ne samo prema eksponatima nego i prema njoj, gospođi iz predzadnje ulice Šušanja.

Ištvan Koren, vajar

Turski (Novi) Bečej, 06. maj 1911. – Budimpešta, 08. oktobar 1994.

 

Portret Ištvana Korena, oslikao Lorant Chovan

Na poziv Turskobečejske evangelističke crkvene opštine 1901. godine Pala Korena određuju za dolazak u Turski Bečej. On se nastanjuje u parohijskom domu crkve. Sa svojom ženom Kasner Gizelom Ilonom obavlja službu Novobečejskim i Vranjevačkim protestantima do 1917. godine da bi kasnije prešao u Veliki Bečkerek gde će službovati sve do 1919. godine.

U vremenu koje je porodica Koren provela u Turskom (Novom) Bečeju pored petoro dece rodio im se i sin Ištvan Koren. Posle šest godina provedenih u rodnom mestu osnovnu školu započinje u Velikom Bečkereku. Po završetku Prvog svetskog rata nastanjuju se u Bekeščabi gde je završio svoje osnovno obrazovanje. Školovanje nastavlja u realnoj Gimnaziji u Budimpešti gde je i izučio umetničko-stolarski zanat. U periodu od 1933 – 1939. Godine završava višu Likovnu Akademiju na odseku vajarstvo kod majstora Jenea Bori. U periodu od 1935 – 1938 proučavao je anatomiju na Budimpeštanskom Medicinskom Fakultetu. Od 1938 – 1950 predavao je na Institutu Anatomije demonstrativnu umetnost. Kao vrsni vajar izrađivao je biste, reljefne portrete, male plastike, plakete i preko 1000 anatomskih modela.  Pri kraju života izrađivao je modele od veštačkih smola, što se u to vreme smatralo novinom u svetu vajarstva.

Povodom stogodišnjice rođenja Ištvana Koren u Budimpešti (Lađarska ulica br. 19. VI okrug) na kući u kojoj je živeo i radio, u znak sećanja,  2011. godine postavljena je spomen ploča.

Strana 1 od 245

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak