Geza Sakač (1928-2009)

Geza Sakač rođen je u Novom Bečeju 11. 2. 1928. godine. Tu je pohađao osnovnu i srednju školu. Po završetku svog školovanja učio je fotografski zanat kod poznatog mesnog fotografa Jožefa Kožika od 1944. do 1946. godine. Majstorski ispit je položio 1952. godine pred komisijom u kojoj je bio istaknuti majstor-fotograf  Konstantin Vukov. Kao mlad fotograf posle stažiranja radi honorarno u foto-sekciji pri Narodnoj tehnici i u „Dekoru” sve do kraja 1954. godine. Na poleđini fotografija iz tog vremena se nalazi pečat sa natpisom „FOTO SEKCIJA Gradskog odbora narodnog fronta Vološinovo”, a kasnije Novi Bečej. Posle stupanja u bračnu zajednicu sa Etelkom Stari, pun elana i ambicija, otvara svoju prvu samostalnu radnju 1954. godine u kući kožarskog trgovca Franje Jankovića u ulici Maršala Tita 23. Već nakon godinu dana rada, zajedno sa bratom Karoljem, kupuje staru zgradu sa gostionicom  „Bela lađa” od Jevreja Đule Berona u ulici Maršala Tita 10. Nakon rušenja starog objekta na istom mestu se po projektu Franje Vajde starijeg gradi spratna kuća sa dva lokala, između kojih se nalazila ajnfort kapija. Izvođač radova je tehničar-graditelj Franja Vajda mlađi.

Geza Sakač (1928-2009)

Po useljenju u nov fotografski atelje (sa desne strane kapije) 1957. godine Geza i Karolj zajedno rade, uz pomoć svojih supruga. Fotografska radnja Geze Sakača sastojala se od četiri prostorije. Sa glavne ulice se ulazilo u prostoriju gde su se primale narudžbe i izdavale fotografije. Iz tog malog hola jedna vrata su vodila u veliki polukružni atelje, dok su druga vrata vodila u radnu prostoriju. U radnoj prostoriji se nalazio sto za retuširanje, električni aparat za sušenje slika, oprema za bojenje, kao i razne makaze za obrezivanje fotografija. Ova prostorija je bila povezana sa mračnom komorom. U mračnoj komori su se nalazile hemikalije, posude za razvijanje filmova, aparat za uveličavanje fotografija, foto-papiri i filmovi. Izlog fotografske radnje je bio prilično velik i odražavao je Gezinu pedantnost i profesionalnost u aranžiranju.

Pedesetih i početkom šezdesetih godina XX veka redovno je posećivao crkvene slave po Banatu radi plasiranja foto-reprodukcija sa religioznim motivima i motivima svetaca. Te fotografije su bile  izrađivane u raznim veličinama u crno-beloj tehnici i ručno bojene anilinskim bojama. Drugi veliki poslovi su bili izrada tabloa, grupnih fotografija učenika završnih razreda, kao i fotografije svadbi. Terenske poslove je uglavnom odrađivao brat Karolj vozeći se nekim od svojih motora: Viktorijom, DKW-om, zelenom Panonijom, za koju je po potrebi kačio i prikolicu, ili fićom (na kom su se vrata otvarala unapred), a kasnije fordom taunus 15M. Geza je koristio motorbicikl MZ od 180 i 250 cca, automobil mazdu, opel mantu, a kasnije BMW.

Sredinom šezdesetih godina Gezin brat se seli u Zapadnu Nemačku i od tada foto-aparate, pribor za uveličavanje i ostalu tehniku potrebnu za obavljanje svoje profesije Geza uvozi iz Zapadne Nemačke. Tu povezanost sa zapadnim svetom je uveliko koristio i trudio se da uvek među prvima primenjuje najnovija dostignuća svetske foto-tehnike. Koristio je foto-papire zagrebačke firme EFKE i mađarske FORTE, a hemikalije kupuje iz medicinskog depoa u Novom Sadu. Od samog početka koristi ORWO filmove da bi kasnije koristio agfu i kodak.

Bio je poslednji novobečejski tipični predstavnik studijskog fotografisanja. Nije odlazio da fotografiše po kućama, ali je zato vrlo često bio viđan kako, sa nekoliko foto-aparata oko vrata i okačenim o ramenu, šeta gradom i obalom Tise. Te šetnje su mu bile isključivanje od svakodnevnih obaveza, a ujedno i ispunjavanje strasti za pronalaženjem pogodnih umetničkih kadrova iz zavičaja. Neretko je obilazio novobečejski atar sa salašima, Stari grad i Araču, gde je umeo da ispuca i po nekoliko metara filma. Od malih pa do kapitalnih promena u našem mestu takoreći ništa nije izmaklo Gezinom objektivu. Propratio je Geza svojim foto-aparatom gradnju brane na Tisi od 1972. do završetka, 1977. godine, gde je  po ugovoru mesečno pravio 10 do 15 snimaka. Propratio je nastanak novog Tiskog keja, Radničkog doma, Doma zdravlja, Sportske hale. Od njegovih industrijskih fotografija poznate su serije: Štamparija „1. maj”, „Polet“, „Kluz“ i „Brodogradilište“. Sarađivao je sa mesnim urbanističkim zavodom kao i sa raznim firmama,  institucijama iz naše opštine i okolnih gradova. Sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka dosta poslova je obavljao za potrebe grada Zrenjanina i Beograda.  U tim poslovima mnogo mu je pomagao sin Imre, koga je Geza pokušavao da uvede u tajne fotografskog zanata. Oprobavao se Geza i u reklamnoj fotografiji, o čemu svedoči mnoštvo negativa za klijente po celom Banatu.

Geza Sakač (1928-2009)

Geza Sakač je sa velikim uživanjem i zadovoljstvom izlagao svoje umetničke fotografije. Pored velikog broja kolektivnih izložbi (Beograd, Novi Sad, Pančevo, Niš, Zagreb, Portorož, Sarajevo, Banja Luka, Moskva, Bekeščaba, Gmunden)  Sakač je imao i dvadesetak samostalnih izložbi fotografija u Novom Bečeju, Beogradu, Zrenjaninu, Novom Sadu, Tordi, Pančevu i u Mađarskoj.

Član Udruženja samostalnih umetnika fotografije Srbije (USUF) postaje 1972. godine, da bi 1980. godine dobio diplomu sa zvanjem umetnika jugoslovenske fotografije. Za svoje izuzetne zasluge kao profesionalni fotograf dobija zlatnu značku  „Anastas Jovanović”  1989. godine u Novom Sadu.

Među njegovim mnogobrojnim nagradama i priznanjima su i nagrada Beogradskog sajma 1977. godine, nagrada za najbolju fotografiju Vojvodine 1982. godine kao i zlatna plaketa Beograda 1994. godine. Međunarodno udruženje mu dodeljuje diplomu majstora umetničke fotografije 1998. godine, a dobija i priznanja iz Niša, Sarajeva i Portoroža. Savez profesionalnih fotografa Evrope proglasio je Gezu Sakača 2003. godine za profesionalnog majstora fotografije, PPofE.

Izdavač razglednica nije bio, ali su njegovi snimci korišćeni na razglednicama izdatim od strane Narodne biblioteke Novi Bečej 1995. godine, a 2003. godine u izdanju štamparije „Bačkalić”. Poznato je nekoliko njegovih fotografija u vidu razglednica koje je sam plasirao, a koje su izrađene digitalnom tehnikom početkom 2002. godine.

Penzionisao se 1996. godine, ali je nastavio svoje druženje sa foto-kamerom. Često je putovao u Mađarsku kod mlađeg sina Tibora. Nakon penzionisanja se više posvetio slikarstvu, tehnici ulje na platnu. Slikao je uglavnom portrete članova svoje porodice i pejzaže koji sada ukrašavaju zidove porodične kuće Geze Sakača. Ipak, sve do poslednjih dana svog života sa sinom Imretom je izrađivao fotografije.

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.