Recenzija

Kao rezultat napretka industrije i tehničko-tehnoloških mogućnosti, u devetnaestovekovnoj Evropi ostvarile su se mogućnosti za rađanjem jedne nove kulturne istorije. Pronalazak fotografskog postupka, koji je zvanično objavljen u Parizu, na sednici Akademije nauka, 19. avgusta 1839. godine, označio je sasvim neočekivanu razvojnu putanju kulturne istorije kroz ovaj novi vizuelni medij.

Pedesetih godina 19. veka već tehnološki unapređeni fotografski postupak stiže na područje Srbije i tadašnje Habzburške monarhije. Zahvaljujući putujućim fotografima, koji su iz Beča i drugih centara kulture doneli ovaj postupak, svaki grad i manje mesto imali su nekoliko svetlopisaca koji su se zadržavali određeni vremenski period, fotografisali žitelje, promovisali novi postupak i vršili obuku zainteresovanih. Na taj način naseljena mesta su polako počela da dobijaju i svoje prve stalne fotografske ateljee. Srednji Banat je bio izuzetno bogat ovom delatnošću počev od sredine 19. veka. Pored Bečkereka, koji je bio jedan od dinamičnijih centara fotografije u to vreme, iz ove knjige saznajemo i koliko je Novi Bečej imao bogatu fotografsku delatnost i koliko je ona ostavila značajan trag u vizuelnoj i građanskoj kulturi ovog mesta.

Kroz biografije fotografa autor nas bliže upoznaje sa nosiocima ove delatnosti u Novom Bečeju u periodu od sedamdesetih godina XIX veka sve do pojave digitalne fotografije. Kroz pregledan hronološki  tok stiče se svojevrstan doživljaj samog razvitka fotografije kao medija, ali nam se i omogućavaju složena iščitavanja sa fotografija koje su priložene. Informativni opisi fotografija obogaćeni su i podacima o  istorijskim ličnostima, viđenijim žiteljima, objektima i značajnim događajima u Novom Bečeju i Vranjevu. Time se stiče jedna puna slika o životu, građanstvu, kulturi i duhu vremena u periodima o kojima je reč.

U knjizi „Novobečejski svetlopisci“  autor nam ukazuje koliko je fotografska delatnost u pomenutim mestima bila intenzivna. Od Karolja Folkmana (Volkmann), Konstantina Vukova, Geze Sakača, preko mnogih foto-studija i fotografa-amatera, stvoren je kontinuitet koji se negovao i rezultirao bogatom fotografskom zaostavštinom.

Karolj Andre, pored toga što poseduje veliko znanje i posvećenost istoriji Novog Bečeja, piše knjige koje su primer toga kako se postupa sa zavičajnim nasleđem. Kako je i sam naglasio, ova knjiga nije foto-priručnik, već istorijski pregled, i ukazuje  na prisutnost i važnost fotografa u Novom Bečeju. Autor neguje sećanje na fotografe minulih vremena, rekonstruiše društveni, kulturni i privredni život svog mesta kroz  vizuelni materjial novobečejskih fotografa.

Rad Karolja Andrea na knjizi „Novobečejski svetlopisci“ predstavlja  primer dobre prakse kako se tretira zavičajna fotografska zaostavština, kako se izučava, baštini,  i na kraju – prezentuje.

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.