Predgovor

Baviti se prošlošću svog zavičaja i uz to biti kolekcionar starih razglednica nameće zadatak da se čovek, hteo to ili ne, mora posvetiti starim fotografijama i fotografima tog vremena. Neumesno i neodgovorno bi bilo ne samo ne spomenuti umetnike fotografe koji su slikovito zabeležili događaje i ličnosti u proteklih 140 godina, nego i ne napisati njihove biografije. Na  tim požutelim foto-papirima, koje su nam ostavili, oni nisu ostali zabeleženi, ali im je oko bilo prisutno na svim fotografijama. Zahvaljujući njima, Novi Bečej je ostao „zamrznut“ na fotografijama, a znatiželjni posmatrači sada, gledajući te stare crno-bele slike, vraćaju se u vremena naših dedova i pradedova. Vizuelno sagledavanje prošlosti svakog naseljenog mesta, pa tako i Novog Bečeja, od sredine XIX veka pa nadalje, ne može se ni zamisliti bez fotografija1 tadašnjih svetlopisaca – fotografa. Oni su zaslužni za hvatanje svetlosnih tragova i njihovo prenošenje na specijalne podloge pomoću kojih će večno ostati zabeleženi trenuci jednog davnog, prohujalog vremena. No, odakle i kada je to čudo tehnike stiglo u Novi Bečej? Kako ga je stanovništvo prihvatilo? I, što je za autora ove knjige najbitnije, ko su bili ti meštani koji su, umesto slikarskom četkicom, pomoću te nove skalamerije i hemije pravili najverodostojnije slike do tada?

Neka profesionalni i pasionirani fotografi ne zamere što će se ova knjiga možda više baviti ličnostima i objektima koji se nalaze na samim fotografijama, nego samom tehnikom fotografisanja. Ova knjiga nije fotografski priručnik, već pisani trag o novobečejskim fotografima kroz istoriju razvoja ove danas već nauke. Fotografija govori svoju priču sama po sebi, ali da bi je naredna pokolenja bolje razumela, svaku fotografiju u knjizi će pratiti i odgovarajući tekst, kako bi se čitaocu skrenula pažnja na neke istorijske činjenice i zanimljivosti iz istorije Novog Bečeja i Vranjeva,  kao i priče o ljudima koji su živeli u tom vremenu.

Priča o pronalaženju načina fotografisanja vraća nas na početak  XIX veka, tačnije u 1839. godinu, kada su Žozef Nijeps (Joseph Niépce) i Luj Dager (Louis Daguerre) prijavili svoj pronalazak francuskoj Akademiji. Država Francuska je otkupila pronalazak i time omogućila svakom građaninu sveta slobodno bavljenje fotografisanjem. Dan kada je Francuska akademija nauke i umetnosti obnarodovala tehnologiju dagerotipije2 jeste dan koji se smatra rođenjem fotografisanja.

Godine 1840. Englez Vilijem Foks Talbot (William Fox Talbot) razvio je drugačiji postupak, takozvani negativ-pozitiv, javnosti poznat kao talbotipija3 (kalotipija). Ovim postupkom Talbot je otvorio put savremenoj fotografiji. U istoj deceniji kao negativ počinje da se upotrebljava mokra staklena (kolodijumska) ploča, a kasnije suva staklena ploča (na bazi želatinske emulzije). Ta otkrića, a pogotovu celuloidni film (kao nosač emulzije), omogućiće razdoblje industrijske proizvodnje fotografskog materijala.

Škotski fizičar i matematičar Džejms Klark Maksvel (James Clerk Maxwell) izradio je prvu fotografiju u boji 1861. godine, posle čega otpočinju eksperimenti sa bojom, što će biti dugotrajniji proces nego onaj sa crno-belom fotografijom.

Iz Francuske, preko Beča i Budimpešte, munjevitom brzinom stižu u Beograd i Vojvodinu putujući fotografi koji će vršiti i podučavanje zainteresovanih pojedinaca za fotografisanje. U Budimpešti je 1841. godine Jakob Marastoni otvorio prvi fotografski atelje i slikarsku školu. Kod njega je Đura Jakšić, pored slikarskog zanata, savladao i tehniku dagerotipije.

Prvi Srbin koji je primenio dagerotipiju bio je Dimitrije Novaković, a litograf i slikar Anastas Jovanović je primenjivao fotografisanje od 1841. godine. Prvim vojvođanskim fotografom smatra se Georgije Knežević. Nama najbliži fotografski atelje u tom vremenu bio je u Velikom Bečkereku, kod slikara-fotografa Ištvana Oldala, jednog od pionira vojvođanske fotografije.


1 Naziv fotografija  (od grčkih reči fotos i grafein) prvi je upotrebio Francuz Herkil Florans 1833. godine. Ovaj termin se zvanično upotrebljava od 1839. godine zahvaljujući engleskom astronomu Džonu Heršelu.

2 Tehnika dagerotipije se sastoji u izlaganju posrebrene ploče jodnoj pari. Nevidljiva slika će se pojaviti posle tretiranja živinom parom i rastvorom natrijum-sulfita. Te fotografije su se mogle posmatrati samo pod određenim uglom.

3 Talbotipija se temelji na postupku unošenja pripremljenog papira prepariranog srebrnim hloridom u kameru opskuru. Posle prosvetljavanja – kopiranja, dobija se neograničeni broj pozitiva.

Pišite nam...