Žarko Milankov

Ta druga po redu zima, od kada se vodi borba protiv okupatora bila je vrlo hladna. Temperatura je februaraskih dana bila daleko ispod nule. Nekoliko desetina santimetara debeo sloj snega prekrivao je ravnice Banata, a kod Kumana, tog žarišta revolucionarne misli i primerne borbene akcije belina je bila nepregledna, a još manje prohodna. Kroz tako tmurmo zimsko veče, u sumrak, preko debelog snežnog prekrivača, prema selu probijala su se dva putnika. Lako se mogao steći utisak da su prozebli i zalutali i da, grabeći selu, žele da se odgreju i utonu u tako drag i topao porodični dom.

To je za neupućenog mogao i biti logičan zaključak.

Žarko MilankovMeđutam, njih dvojica nisu želeli da se ogreju, oni su želeli slobodu, borili se za nju protiv okupatora koji je blokirao njihovo selo, tražeći baš njih i njihove drugove, Žarko Milankov i njegov drug zakucali su na vrata kuće na kraju sela, interesujući se od meštana kakva je situacija, šta neprijatelj, preduzima i drugo. Pošto su obavešteni, ponovo su se vratili u nepreglednu belinu atara, ka kolibi u kojoj su se skrivali. Dugogodišnja revolucionarna praksa i situacija u kojoj su se nalazili, živeći u dubokoj ilegalnosti, nalagali su im potrebu da njihov dolazak ostane neprimećen. Stoga su obrnuto obuli cipele, ostavljajući pri povratku takav trag kao da su dva zalutala meštana došla u selo.

Već osetno umorni, po dolasku u kolibu naizmence su spavali. Toliko potreban odmor prekinuli su do zuba naoružani žandarmi i neprljatelji koji su opkolili kolibu u kojoj se krio revolucionar. On je bio izdan. To ne zaslužuje čovek koji se istovremeno borio ne samo za svoje dobro, već i za dobro svih meštana Kumana, pa i meštani na kome su se sinoćo obratili. Takav podli gest Žarko nije slutio. To ne bi učinio možda ni jedan drugi meštanin Kumana čak ni meštanin Melenaca, Miloševa, Kikinde ili drugih mesta u odnosu na poslaničkog kandidata od pre par godina, kome su tako bezrezervno pljeskali, čije su ime sa zanosom i sa puno nade spominjali, jer im je govorio o novom životu, lepšem i srećnijem, a od nih tražio borbu i odricanje. U toj borbi on je bio među onim na čelu.

Dok se obruč žandarma i namačkih zlikovaca smanjivao, Žarko je u odsutnom trenutku donosio presudne odluke: naneti neprijatelju najveći mogući udarac i ne pasti mu živ u ruke. Tako je odlučivao revolucionar, jer ga je tako učila Partija. Posle kratkog ali žestokog okršaja sledio je predzadnji metak u glavu saborca, a zadnji u sopstvenu. Pao je hrabro i prkosno dugogodišnji revolucionar i komunista Žarko Milankov.

48 godina ranije, odnosno 1896. takođe u februaru, u siromašnoj nadničarskoj porodici rođen je mlađi sin Žarko. Ne završivši ni osnovnu školu, posle rane smrti oca, Žarko je po salašima imućnijih meštana zarađivao sebi hleb. U najranijoj mladosti osetio je svu težinu života koji je već tada za njega bio ispunjen izrabljivanjem, nepravdom i bedom.

I kasnije, kada se posle povratka iz prvog svetskog rata vratio u svoje mesto i oženio, on je sa svojih četiri katastarskih jutra vrlo loše zemlje morao i dalje da služi. Takav život i sve tegobe koje je sa sobom nosio, rađao je u jednom bistrom i do kraja buntovnom i prkosnom seljaku otpor prema svemu tadašnjem. Ovo se prijemom druga Žarka za člana KPJ tridesetih Godina sve više trasformisalo u revolucionarnu delatnost, koja je Žarka izdigla na površinu i učinila popularnim, do kraja cenjenim kod najvećeg broja njegovih meštana, meštana svih okolnih mesta, velikih gradova Kikinde i Zrenjanina, jednom rečju, čitavog Banata. Pomisao na “Malu Moskvu”, izvesnom smislu, sadržala je u sebi i pomisao na jednog od onih koji su bili doprineli takvom epitetu, na Žarka, jednog od najistaknutijih revolucionara Kumana. Time je sve rečeno.

I poštujući Tvoju radoznalost, dragi čitaoče, iznećemo i biografske podatke koji su uslovili da o Žarku ovde pišemo, sa želјom da te podsetimo ili prvi put obavestimo o revolucionaru, starijem građaninu tvoje Opštine, kao primeru kojim treba da se napajamo iz kojeg treba da crpimo snagu za nove, veće uspehe.

Neposredno pošto je primljen za člana KPJ Žarko Milankov je bio izabran za člana Mesnog komiteta KPJ u kom svojstvu je razvijao vrlo živu aktivnost, posebno u pomoći partijskim organizacijama u mestu, a po zadatku i u drugim mestima u okolini Kumana. U toku 1934. i 1935. godine Žarko Milankov postaje jedna od centralni političkih ličnosti. Kao dobar polјoprivredni radnik, vredan i pošten, prirodno inteligentan, stekao je autoritet i poštovanje ne samo među komunistima, već i u masama. Postao je pravi sin svog naroda. To je naročito došlo do izržaja kada je Žarko stao na čelo borbe za razbijanje Hođerinih borbaša-profasističke Jugoslovenske naradne stranke. Pošto je, proklamajući otpisivanje drugova, prikupila siromašne i srednje seljake, komunisti su se, masovno, zajedno sa svojim simpatizerima upisivali, da bi preuzeli upravu u svoje ruke i do kraja je raskrinkali. Ovo je imalo dalekosežne posledice prilikom prvomajskih izbora 1935. godine kada se borbaši nisu ni pojavlјivali sa svojom listom. U toku predizborne aktivnosti Žarko je organizovao masovno odlaženje Kumančana na zborove u Zrenjanin, Kikindu i druga mesta na koja su istupali poslanički kandidati, a i drugi govornici među kojima i kamunisti Mirko Tomić i sam Žarko Milankov. Nakon toga, posle formiranja novog Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu 1935. godine na čelu sa Kumančaninom Lazom Milankovim, Kumane pastaje centar aktivnosti, a Žarko jedan od najaktivnijih, koji obilazi mnoga mesta u Vojvodini i pruža pomoć partijskim organizacijama.

Iste godine formiran je i sindikat poljoprivrednih radnika u kome je Žarko bio među najistaknutijim organizatorima. U poznatom štrajku berača kamilice u rudini  Vanj, na zboru je govorio Žarko Milankov, da bi potom na čelu velike kolone prodefilovao selom do sindikalnog doma. Ređaju se i druge značajne akcije sindikata pod rukovodstvom Žarka Milankova, kao ona u toku vršidbe i dr.

Posle hapšenja Lazara Milankova, sekretara PK 1936. godine među mnogim uhapšenim nalazi se i Žarko Milankov, koji je od svih sekretara ćelija imao najbolјe držanje, čime je samo njegova ćelija ostala neokrnjena. Dok je bio u zatvoru održavani su opštinski izbori na kojima su ga građani kandidovali za predsednika opštine. Žarko je dobio većinu od 700. glasova, a glasači su ne retko uzvikivali: »Živeo Žarko Milankov". Po povratku iz zatvora Žarko je izabran za člana novog mesnog i sreskog komiteta KPJ, nastavljajući svoju bogatu aktivnost u novostvorenom narodnom frontu, gde je kao iskusan govornik privlačio ogromne mase. Ovo je doprinelo da se Žarko Milankov 1938. godine na parlamentarnim izborima nađe na listi poslaničkih kandidata. Ponuđeno mu je mito od 100.000 dinara da odustane od kandidature, koju je on, i ako vrlo siromašan, odbio. Kao kandidat govorio je na zboru u Melencima pred oko 5.000 meštana, kao i drugim mestima, a i u Zrenjaninu pred oko 80.000 građana. Kao kandidat Narodnog fronta dobio je u Kumanu većinu od 1.300 glasova, a u novobečejskom srezu samo 30. glasova manje od kandidata udružene opozicije. Pa ipak nije mogao postati narodni poslanik zbog Dontovog izbornog sistema.

1941. godine 27. marta partijska organizacija u Kumanu organizovala je miting i demonstracije na kome je Žarko u svom govoru raskrinkavao izdajničku vladu i javno pazvao mase da se okupe oko KPJ u njenoj borbi protiv fašizma. Kada je Nemačka napala SSSR 1941. godine Žarko se zajedno sa ostalim komunistima povlači u ilegalnost i organizuje partizanski odred, a kada je bio umoran. Voleo je ljude, okup- partizanski odred on postaje njegov komesar sve do svoje pogibije.

Žarko je kao radnik bio najbolji kosač, najbolje je brao kukuruz, na vršalici je o svakom čoveku vodio računa, zamenjujući ga kada je bio umoran. Voleo je ljude, okupljao ih je i, prema njihovim rečima, bio ono što je matica u košnici. Teško je živeo i zato se uvek borio. Jednom rečju, bio je velik. Tako je i pao urezavši se duboko u srca svojih meštana, zadužujući ih da nastave ono što je on počeo.

Za NAŠE Novine

To što sajt novibechej.com ima prilike prezentovati NAŠE Novine od prvog do poslednjeg broja, prvenstveno treba da smo zahvalni Aleksandru Radakoviću - Aci (1939-2019), koji je sačuvao sve brojeve i ukoričio ih u štampariji 1 Maj, gde je jedno vreme bio u stalnom radnom odnosu. Zahvalni smo i Acinoj supruzi Vidosavi (Mijatov) Radaković, što nam je dozvolila digitalizaciju ove za Novi Bečej vredne zaostavštine kako bi bila dostupna svim zainteresovanima.