Aleksandar Berić rođen je 13. juna 1906. godine u Novom Bečeju. Njegov otac Ivan Berić bio je knjigovođa u Vranjevačkoj srpskoj šte­dionici u Novom Bečeju, rođen u Starom Bečeju, a majka Draga, ro­đena Dimitrijević, bila je domaćica iz Subotice.

Aleksandar Berić

Interesantno je istaći da u momentu upisa u knjigu rođenih (13. juna 1906) nije određeno ime novorođenčetu, već je to učinjeno nak­nadno 1. jula, kada je otac izjavio da će se dete zvati Šandor (Alek­sandar).

Aleksandar Berić spada u red onih malobrojnih komandanata u aprilskom ratu (1941) stare Jugoslavije, koji su učinili sve što je bilo u njihovoj moći da se odupre neprijatelju i da mu se ništa ne preda već da sve što osvoji mora platiti velikim žrtvama u ljudstvu i mate­rijalu.

Završio je Pomorsku vojnu akademiju 1928. godine, a u april­skom ratu 1941. godine, kao poručnik bojnog broda I klase, komandovao je monitorom Drava, obezbeđujući granični sektor Dunava kod Bezdana.

Monitor Drava deplasmana 536 tona, brzine 13 čvorova. U kula­ma je imao dva topa i tri haubice, kalibra 120 mm, a raspolagao je i s dva protivavionska topa 66 mm i sedam mitraljeza. Debljina oklopa broda 25 do 30 mm. Bivša Jugoslavija raspolagala je s četiri monitora koji su dobijeni posle raspada Austrougarske kao reparaci­ja. To su bili: Vardar, Sava, Drava i Morava. Komanda rečne flotile bila je u Novom Sadu, gde je bila i baza. Divizija monitora bila je pre­ma ratnom planu raspoređena:

a) I grupu sačinjavali su Monitor Vardar, komandant poručnik bojnog broda Milivoj Kockar (poginuo 1941. godine pod Zemunskim mostom).

— Sava — komandant poručnik bojnog broda Srećko Rajs (na­lazio se posle drugog svetskog rata u Jugoslovenskoj ratnoj mornarici).

b) Sastav rečne flotile Bezdan—Batina:

— Drava — komandant poručnik bojnog broda Aleksandar Berić (poginuo 12. aprila 1941. godine).

c) Sastav rečne flotile u Staroj Kanjiži:

— Morava — komandant poručnik bojnog broda Boško Aranđelović (nema podataka o njemu).

Zadatak divizije je bio da u sadejstvu s područnim jedinicama kopnene vojske i avijacije zatvori reku i spreči neprijateljske brodo­ve da potpomažu akcije njihove kopnene vojske.

Berić je primio komandu nad monitorom Drava u jesen 1940. godine, a 27. marta 1941. godine, po svrgavanju vlade Cvetković — Maček, naređeno je da brodom isplovi u Bezdan. U Bezdan je sti­gao noću između 27. i 28. marta. U cilju što bolje kontrole Dunava pre­ma Mađarskoj granici monitor je u noći između 4 i 5. aprila otplovio prema desnoj obali i usidrio se u vrbiku dvesto do tristo metara uzvodno od pristaništa Batina.

Prvog dana rata, 6. aprila oko devet časova, počeli su naleti ma­đarskih aviona, koji su iz mitraljeza tukli brod na šta je posada broda efikasno odgovorila. To se ponavljalo i 6. i 7. aprila. Brod je već 8. ap­rila izgubio svaku vezu s Komandom rečne flotile i drugim njenim jedinicama. Drava je ostala u Bezdanu do 10. aprila i uz stalne napade mađarske avijacije štitila prebacivanje trupa jedne naše kopnene je­dinice iz Baranje u Bačku. Sutradan, 11. aprila u 14 časova brod su na­pala četiri mađarska velika patrolna čamca od 130 BRT naoružana sa po četiri topa 70 mm, koja su želela da onemoguće prebacivanje jugoslovenskih kopnenih jedinica preko Dunava. Drava je svojom artiljerijskom vatrom, posle borbe koja je trajala trideset minuta, prisilila ma­đarske brodove na povlačenje.

Komandant Osječke divizije, čije su trupe prebacivane iz Baranje preko Dunava u Bačku, upoznao je 11. aprila uveče komandanta Drave Berića sa stanjem i rasulom u jugoslovenskoj vojsci. Posle ovog sazna­nja Berić u 21 čas naredio zbor celokupne posade broda i upoznao ih sa situacijom u kojoj se nalaze. Tom prilikom je, prema sećanju preživelih članova posade Drava, koji su s poštovanjem i ponosom pre­pričavali reči svoga hrabrog komandanta, između ostalog rekao:

»Po vestima, koje sam dobio, izgleda da gubimo na svim frontovima. Hrvatska se proglasila republikom i znam da među vama ima Srba, Hrvata, Slovenaca, Mađara i Nemaca, kojima je teško da se bore protiv svoje braće. Ne znam što nam sutra, preksutra predsto­ji i da li ćemo ostati živi. Ja sam brod primio i neću dozvoliti da padne neprijatelju u ruke. Ko hoće da ide sa broda, može ići, razrešavam ga zakletve.«

Od osamdeset tri članova posade devet ih je napustilo brod od kojih pet mornara po narodnosti Mađara i Nemaca iz okoline Batine i Bezdana. Iste večeri preostali deo posade, od sedamdeset četiri mornara, podoficira i oficira, potopila je i uništila sve plovne objekte u Bezdanu, kako ni oni ne bi pali neprijatelju u ruke. Komandant Be­rić naredio je ponovni zbor u 22 časa. Tom prilikom je izneo svoj dalji plan. Nameravao je da se brodom spusti do Novog Sada, ako grad već nije u neprijateljskim rukama, što će utvrditi za vreme puta. Ako je Novi Sad u neprijateljskim rukama onda će se iskrcati u Frušku goru i zatim preko nje preći u Srbiju i dalje prema Jadranskom moru. Posle iskrcavanja posade monitor Dravu će eksplozivom potpuno uniš­titi. Savetovao je posadi da, ukoliko dođe do ovog iskrcavanja, svaki uzme sa sobom što manje stvari, ali da budu dobro obuveni i naoru­žani. Napomenuo je da nije dobio planove minskih prepreka, niti zna gde su položene mine na Dunavu, te da će zbog toga brod voziti na sreću. Posle toga podeljena su oružja i municija koju je posada treba­lo da ponese sobom posle uništenja broda.

Monitor je isplovio iz Bezdana 11. aprila 1941. godine oko 23 ča­sova. Vreme je bilo hladno, oblačno s povremenim snegom, a vodo­staj Dunava, visok, što je olakšavalo plovidbu. Ujutru 12. aprila oko tri časa monitor se zaustavio ispred porušenog mosta kod Bogojeva, koji je zatvarao prolaz. Pomoću eksploziva otklonjeno je nekoliko če­ličnih gredica i omogućen prolaz brodu. U međuvremenu, dok je mo­nitor stajao da se raskrči prolaz, s broda su »izdajnički pobegli mo­tornim čamcem u Pravcu Erduta upravitelj stroja, mašinski potporučnik Aničić, s dva podoficira i četiri mornara.«

Poslednji dan monitora Drava i njegove posade, 12. april, osva­nuo je vedar i vrlo povoljan za aktivnost avijacije. Posada je bila pot­puno spremna i očekivala je neprijateljiske napade. Još u 7.15 časova primećen je na velikoj visini jedan neprijateljski izviđački avion, koji je napravio jedan krug iznad monitora i otišao u pravcu iz koga je došao. Posle petnaest minuta ili tačnije u 7.30 časova pojavilo se devet neprijateljskih aviona tipa »štuka« i odmah otpočeli napad.

Prvi napad izvršen je iz horizontalnog leta, pa iako je brod za­sut mnoštvom bombi, ni jedna nije pogodila cilj, već su sve pale oko monitora u vodu. Posle neuspelog napada, izvršen je ponovni s obrušavanjem, uz strahovito zavijanje »štuka«. Tom prilikom je, pored ve­likog broja bombi bačenih na brod, posada tučena iz mitraljeza. Prvi avion koji se obrušio bio je oboren i strmoglavio se u Dunav. To je zadesilo i drugi, koji se obrušio odmah posle obaranja prvog. Sledeći, treći, koji se ustremio na monitor nije ni stigao da se obruši, bio je po­gođen iz protivavionskog topa, zapalio se i odleteo u pravcu Bačke, gde je svakako pao. Usledio je i treći napad neprijateljske avijacije koja je svojom mitraljeskom vatrom uspela da uništi dobar deo protivavionske topovske posade monitora pa preostali nisu mogli više efi­kasno da deluju. Tako su sad već i bombe počele da pogađaju cilj. Posle pete bombe, koja je pogodila brod, kada je voda počela naglo da nadire, odbrana je skoro potpuno prestala. Šesta bomba pogodila je dimnjak broda i od nje je izginulo ljudstvo mašinskog odeljenja, sem narednika Karla Banauha, koji je odleteo i pao u vodu.

Za sve vreme bombardovanja broda, iako ranjen, komandant Be­rić se nalazio na svom mestu, odakle je hladno i pribrano komandovao. Koliko je on bio sređen, a uz to savestan, govori i to što je u takvoj situaciji izdao naređenje da se u kotlu broda spale šifre, kako ne bi pale neprijatelju u ruke. »Komandant je ostao na brodu sve dok mu voda nije došla do vrata, i onako ranjen i nemoćan, preplivao na obalu. Nekoliko dana kasnije njegov leš je nađen uz obalu Dunava, blizu Čelareva, s dva metka u potiljku. Pošto do tada još nisu bile stigle neprijateljske trupe pretpostavlja se da ga je neko od petokolonaša ranjenog dotukao.«

O Beriću kao starešini i čoveku pisao je Ante Klarić, koji je bio oficir na brodu, kojim je Berić komandovao 1939. godine. Brod se prema pisanju Klarića — našao u vrlo teškoj situaciji i kada im niko nije mogao priteći u pomoć, Berić je pribrano i energično izdao takva naređenja koja su spasla brod i svu posadu. Berić je, prema Klariću, bio iznad svega patriota vrlo sposoban oficir i uzoran čovek. Prema podređenom osoblju se odnosio korektno i u njima gledao svoje dru­gove i prijatelje. Osećao je posebno zadovoljstvo kad je nekom mogao da pruži pomoć. U vojsci je smatran naprednim oficirom, što mu je moglo smetati u njegovom daljem napredovanju. Zbog vrlina bio je voljen i omiljen i uživao je veliki autoritet kod mlađeg kadra.

Klarić završava svoj članak rečima:

»Iako malo kasno, ali na ovaj način hteo sam se odužiti svom bivšem komandantu, poručniku bojnog broda Aleksandru Beriću, s namerom da se ovaj podvig ne zaboravi i da ga upoznaju naši ljudi i naraštaji.«

Monitor Drava je jedini brod, ratne mornarice bivše Jugoslavije, koji je potopljen u borbi.

Herojsko držanje komandanta Aleksandra Berića i posade moni­tora Drava aprila 1941. godine »predstavlja jedinstven primer organizovanog otpora u bivšoj mornarici i spada u retke primere ratovanja na rekama. To je podvig vredan spomena i zaslužuje puno priznanje.«

Posle ovako velikih reči stručnjaka našeg ratnog pomorstva ne možemo da sa žaljenjem ne konstatujemo, da je priznanje za Alek­sandra Berića izostalo. Nije proglašen narodnim herojem.

Podvig Aleksandra Berića zaslužuje posebno priznanje, ne samo zato što se herojski poneo u ratu, jer takvih je trebalo da bude mnogo više, nego što je i kada je saznao da je rat izgbuljen i Jugoslavija već tako reći nestala, saopštio posadi da brod neće predati neprijatelju. Pored toga što nije dozvolio da brod, kojim komanduje padne nepri­jatelju u ruke, i što je u borbi uništio tri neprijateljska aviona, one­mogućio je da i jedan drugi plovni objekat u Bezdanu i okolini koristi neprijatelju. U uslovima potpunog beznađa, on stvara plan dalje bor­be u slučaju da se brodom približi Fruškoj gori.

Iako je vojnike, podoficire i oficire oslobodio zakletve, više od četiri petine čitave posade ostalo je do kraja uz njega, što govori o njegovom ugledu i velikom autoritetu kao komandanta.

Josif Marinković se rodio u Vranjevu, 3. septembra 1851. godine. Otac mu je Jovan, po zanimanju zemljoradnik i majka Mileva rođena Savić, domaćica.

U Vranjevu je završio tri razreda osnovne škole, a četvrti raz­red nemačke škole u Petrovaradinu. Ta godina u Petrovaradinu, poslu­žila je kao priprema za dalje školovanje, koje je nastavio u Novom Vr­basu i u Kikindi, da bi zatim završio učiteljsku školu (Preparandiju) u Somboru.

Izgleda, da je oko njegovog školovanja bilo prilično natezanja iz­među želje roditelja i sklonosti samog Josifa. Prošlo je skoro četiri go­dine od završetka niže gimnazije do upisa u učiteljsku školu. Josif je želeo da uči muziku, jer je još kao dečak svirao na četiri instrumen­ta, a otac je želeo da mu sin postane lekar ili advokat. Kompromis je nađen i Josif se upisuje u učiteljsku školu.

Josif Marinković

U učiteljskoj školi Josif je stekao prva znanja o muzičkoj teoriji i tu je uvežbavao i uspešno dirigovao horom. U Preparandiji je počeo i da komponuje. Ubrzo je sa horom izveo i svoje prve kompozicije; žek, koji ga je hrabrio i pomagao mu ne saimo da uspe sa horom, nego i da komponuje. Ubrzo je sa horom izveo i svoje prve kompozicije: Ustajte braćo i Smeša srpskih narodnih pesama.

Na svetosavskoj besedi 1873. godine Josif je svirao svoje instru­mentalne kompozicije: Banatsko kolo i Svatovac. Toj priredbi prisust­vovale su i Josifova majka i starija sestra, koje su zbog toga i doputo­vale iz Vranjeva. Publika je oduševljeno primila sve kompozicije, a majka i sestra bile su ushićene.

Dirigovao je posle toga mnogo puta školskim horom u Somboru, a za vreme školskih ferija, u rodnom selu Vranjevu, priređivao je »besede« (muzičke priredbe) u korist lokalnog pozorišta, koje je u Vranje­vu uživalo odvajkada veliku popularnost.

Posle završene učiteljske škole, i ponovnih natezanja s ocem, od­lazi u Prag u Orguljarsku školu, koju je uspešno završio 1881. godi­ne. U Pragu se formirao njegov snažni talenat i stekao znanje koje će mu omogućiti da se uvrsti i najveće muzičke stvaraoce, a u to vreme je bio najstručniji horovođa Beograda i Srbije.

Odmah po završetku studija u Pragu, dobija poziv Beogradskog pevačkog društva i postaje horovođa 1881. godine. U Beogradskom pevačkom društvu ostao je pet godina kao horovođa, a u isto vreme radi i kao nastavnik muzike u beogradskoj bogosloviji, a kasnije i učitelj­skoj školi. Njegova marljivost i ozbiljnost u radu brzo su zapaženi pa ga šalju u Beč na dalje stručno usavršavanje, što je bila i njegova želja.

Posle bečkih studija odlazi u Kikindu, gde su mu se roditelji u međuvremenu preselili, i tamo ostaje sve do 1889. godine. Vraća se u Beograd 1889. i postaje horovođa Akademskog pevačkog društva »Obilić«, gde je ostao sve do kraja svog dirigentskog rada — punih jeda­naest godina. U »Obiliću« je stvorio veliki broj raznorodnih kompozi­cija i razvio svoje dirigentske sposobnosti. Za to vreme je u Beogra­du, Zemunu i unutrašnjosti Srbije svojim znanjem i iskustvom pomo­gao mnogim horovima. Stvorio je mnoga dela koja je izvodio s horo­vima u kojima je dirigovao.

Sa svojim kompozicijama i svojim horovima učestvuje na svim najznačajnijim svečanostima u Beogradu i unutrašnjosti. Smatran je za vrlo uglednu ličnost u kulturnom životu, pa ne izostaju i najveća priznanja.

Srpsko učeno društvo (iz koga će se razviti Srpska akademija nauka) bira ga januara 1884. godine za svog redovnog člana.

Srpska kraljevska akademija nauka prima ga za svog dopisnog člana aprila 1907. godine.

Pored svih najviših priznanja dobija i mnoge povelje i diplome pevačkih društava i horova u kojima je radio, ili na drugi način ste­kao njihovo poštovanje.

Posebno priznanje predstavlja i veličanstvena predstava za pros­lavu dvadesetpetogodišnjice njegovog umetničkog stvaralaštva održa­ne 11. decembra 1897. godine. Pevačko društvo »Obilić« organizovalo je akademiju na kojoj je učestvovalo desetak pevačkih društava i više horova iz Beograda i Srbije.

U periodu najvećih uspeha oboleva mu grlo, zbog čega se morao rastati od dirigentske palice i »Obilića«, koji mu je mnogo značio u životu. Od te 1901. godine pa sve do svoje smrti (1931) bavio se komponovanjem. Posle trideset sedam godina pedagoškog rada, kao pro­fesor muzike Druge beogradske gimnazije odlazi 1924. godine u pen­ziju.

Ni posle deset godina, njegovi »Obilićevci«, ga ne zaboravljaju i 16. maja 1910. godine priređuju »Marinkovićevo veče« u Narodnom pozorištu. Tom prilikom su mu predani mnogi pokloni i dva srebrna venca: od »Obilića« i studentske omladine, a od srednjošokolske omla­dine dobio je lovorov venac. Vredno je pomena i ono što se desilo posle završetka koncerta, jer ni pre toga, kao ni posle toga, takve izlive oduševljenja malo je koji stvaralac doživeo.

U opštem oduševljenju »Obilićevci« su slavljenika izneli na ru­kama iz sale, ispregli konje iz fijakera i sami ga odvezli do sale u ko­joj se održavala zakuska u njegovu čast.

Marinković je bio izuzetno skroman čovek, voleo je život, ali bez mnogo buke i uzbuđenja. Posle prvog svetskog rata — kaže Branko Dragutinović — »ostao je nekako po strani, napušten i zaboravljen. Tome je mnogo doprinela i popularnost Mokranjca i njegovih rukove­ti i talas modernizma koji je tako snažno zapljusnuo našu muzičku kulturu u svima njenim manifestacijama. Taj zaključak, međutim, nije prihvatljiv, jer se ovo nije desilo, u to vreme, samo s Josifom Marinkovićem, nego su tu nemilosrdnost mladih doživeli i mnogi drugi stvaraoci iz drugih oblasti umetnosti i književnog stvaralaštva.

Naš ranopreminuli, talentovani književnik Branimir Ćosić za taj period kaže da je cela grupa starijih pisaca i umetnika koji su stva­rali početkom prve desetine dvadesetog veka i radili do pred prvi svetski rat, bila potisnuta ustranu »mladalačkom i neobuzdanom vikom dolazećih, novih, onih koja pred rat behu još po gimnazijskim klupama i koji došavši naglo do saznanja svojih vrednosti, pomisliše u jednom trenutku, da se literatura i umetnost dadu stvoriti bez veze sa proš­lošću. Taj pokret je bio snažan, brutalan i moramo priznati, simpatično primljen.. .«

Mnogi od stvaralaca još pod svežim utiscima ratnih krvoprolića, doživljavali su pokretom i postupcima mladih, krize i potpuno se po­vukli iz javnog života, a neki i napustili dalje stvaranje. Na sreću — Jo­sif Marinković — iako teško pogođen novim načinom života (koji je Veljko Petrović — u posmrtnom govoru baš na pogrebu Josifa Marinkovića — nazvao »žurajivim i zaboravnim za sve što se ne tiče nepos­redne današnjice i budućnosti od nekoliko sati« nije prestao da stva­ra. Izostalo je objavljivanje i očekivano praktično korišćenje Marinkovićevih kompozicija, ali sve zbog takvog tretiranja ranijih (starijih) stvaralaca. Josif je, živeći u krugu svoje porodice sa suprugom Leposavom i troje dece, komponovao i stvarao sve do svoje smrti. Njegova poslednja kompozicija nosi datum 28. aprila 1931. godine, a nakon pet­naest dana (13. maja 1931) Marinković je umro.

Veliko je delo Josifa Marinikovića: profesora muzike u Bogoslo­viji, Učiteljskoj školi u Drugoj beogradskoj gimnaziji; horovođe u mno­gim pevačkim društvima: Beogradskom pevačkom društvu i »Obiliću«, Davorju, Radničkom pevačkom društvu, Srpsko-jevrejskom pevačkom društvu i »Stankoviću«; uspešnog kompozitora od više od sto pedeset kompozicija, koje su postale popularne i omiljene.

Njegova vezanost za život svoga naroda ispoljena je u mnogim kompozicijama povodom značajnih događaja, kao što su: proslava petstogodišnjice Kosovske bitke, prenos posmrtnih ostataka Vuka Karadžića, oslobođenje Svetozara Miletića, proslava Josifa Pančića, dvesto-godišnjica Ivana Gundulića, prenos kostiju Branka Radičevića i dr.

Koliko je osećao duh svoga vremena, svedoči činjenica da je pri­davao značaj pojavi mlade radničke klase u Srbiji. Prima se da bude horovođa Radničkog pevačkog društva 1890. godine, kada je i napisao prvu umetničku kompoziciju posvećenu našoj radničkoj klasi Radnička pesma na tekst Vojislava Ilića.

Marinković je prvi srpski kompozitor koji sistematski neguje solo-pesmu. Ostavio je niz izvrsnih kompozicija u ovoj vrsti, čiju je vrednost potvrdilo vreme. One su ostale na repertoaru naših prevača kao živi dokaz vanredne osećajnosti kompozitora. Za taj njegov rad Pred­rag Milojević kaže: »Svojom solo-pesmom Marinković je udario temelj ovom muzičkom obliku, u kome smo se mi za kratak vremenski ras­pon izjednačili sa narodima sa mnogo većom muzičkom kulturom i tra­dicijom.«

Najveći značaj Marinkovićevog umetničkog stvaralaštva je njegov doprinos na stvaranju srpskog nacionalnog stila u umetničkoj muzici. Kornelije Staniković pod uticajem ideje Vuka Karadžića, ukazuje na put kojim treba da ide muzika kod Srba, ali on, na žalost, nije stigao zbog prerane smrti (u tridesetčetvrtoj godini života) da svoje ideje oživotvori i potvrdi svojim delom u celini. Tu njegovu veličanstvenu za­misao prihvata i sprovodi, kroz svoje bogato delo, Josif Marinković. On je taj pravac dalje razvio i našao nove puteve kojima srpska mu­zika treba da ide i da se razvija. Tako su nastala njegova kola, koja predstavljaju umetnički oblikovane skupove narodnih pesama. Na istoj osnovi nastaće kasnije prekrasne Mokranjčeve rukoveti.

Pošto je po prirodi bio tih i miran, Marinkoviću je ležala lirska muzika, ali kada je trebalo podsetiti omladinu na patriotske dužnosti onda se njegov glas podizao — kako kaže Predrag Milošević — »do ve­likih uspona i visoke dramatičnosti. U tim trenucima znao je Marinko­vić da nađe snažne akcente i da ponese i rasplamsa omladinu svojim iskrenim žarom kao u poznatim horskim kompozicijama: Junački pok­lič, a naročito u slavnoj kompoziciji Hej, trubaču.

Delu i ličnosti Josifa Maninkovića odato je puno priznanje i pri­likom njegove sahrane 14. maja 1931. godine. Pored mnogobrojnih venaca i velike pratnje, održano je i više posmrtnih govora: u ime Mi­nistarstva prosvete od pokojnika se oprostio Petar Krstić, kompozitor, u ime muzičara dr Miloje Milojević, Boško Bošković u ime profesora Druge beogradske gimnazije, profesor Lukić u ime Saveza pevačkih društava, Branko Dragutinović u ime »Obilića«, Bogdan Vasić u ime Pevačkog društva »Marinković«, Velimir Komarek i Vojislav Rašić u ime Muzičke škole i Veljko Petrović u ime Srpske kraljevske akademi­je nauka.

Veljko Petrović je na pogrebu, između ostalog, rekao da s Josifom Marinkovićem leže u grob poslednji predstavnik zanosne srpske roman­tike devetnaestog veka, koja za naš duhovni život znači klasično razdob­lje. »Samo vremena velikih ushićenja izazivaju i velike stvaraoce. I ve­liki zanesenjaci, oni zaljubljeni u svoj poziv do svih pregorenja, u sta­nju su da prihvate i nastave i dograđuju delo minulih naraštaja. Samo ona žarka ljubav naših romantičara za rod i otečestvo i njihova mis­tična vera u narodnu budućnost i u svoj poziv pesnika i umetnika mog­la je učiniti da i strane uzore, pouke i tehnička sredstva podjarme svo­me narodnom duhu... Tako je Josif Marinković dopro u srce narodno svojim himnama, napevima, popevkama i kolima. Narod je osetio svo­ju dušu izraženu njegovim ličnim zvučnim frazama, iako to nisu bili od guslara posuđeni motivi.« »Bilo je ljudi koji su, pri retkim susre­tima s ovim tihim, plaho zastiđenim veteranom, skidali kapu svesno, kao pred veličinom koja je ravna svojoj braći, po unutrašnjem ognju i po inventivnoj moći: Zmaju, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Đorđu Krs­tiću«.

Josif Marinković je umro 13. maja 1931. godine u Beogradu.

Žarko Čiplić, učitelj, rođen 27. marta 1887. godine u Starom Bečeju. Otac Jovan, učitelj i majka Sofija rođena Gavrilović iz Srpske Crnje, domaćica.

Osnovnu i građansku školu završio je u Starom Bečeju, učiteljsku školu u Somboru. Učiteljsku školu završio je 1908. godine kao najbolji đak generacije. Za sve vreme školovanja u somborskoj Preparandiji izdvajao se izvanrednin darom za muziku — imao je divan glas (lirski bariton), a isticao se i sviranjem na violini. Isto takav smisao ispoljio je i u slikarstvu, što je zapaženo još u osnovnoj školi.

Žarko je bio veliki znalac mađarskog književnog jezika. Na maturi učiteljske škole, za odličan uspeh iz mađarskog, dobio je posebnu državnu nagradu (dukat od pet forinti).

U školi je toliko savladao staroslovenski i crkvenoslovenski da je uspešno preveo roman iz naše srednjovekovne književnosti o Aleksandru Velikom Makedonskom, na savremeni srpski jezik. Ovaj prevod štampan je u štampariji Gige Jovanovića u Novom Bečeju, koji je bio i izdavač.

Po završetku učiteljske škole, prvo mesto službovanja bilo mu je malo banatsko selo Potporanj kod Bele Crkve, gde je proveo samo godinu dana, a već u jesen 1909. dolazi za učitelja u Novi Bečej.

Od odlaska u Novi Bečej, pa sve do završetka prvog svetskog rata 1918. godine bio je učitelj srpske veroispovedne osnovne škole, a uz to i nastavnik Mađarske državne građanske škole (polgarije), gde je predavao crtanje i pevanje i dirgovao đačkim horom.

Po priključenju tih krajeva Jugoslaviji (Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca) 1918. dugo je bio učitelj i upravitelj osnovne škole u Novom Bečeju, a i dalje nastavnik Državne građanske škole. Kada su u Novom Bečeju otvoren Harkovski institut (Ruska ženska gimnazija) 1920. godine i četiri godiine kasnije (1924) Privatna, s pravom javnosti, mešovita puna realna gimnazija, Žarko postaje nastavnik i u jednoj i u drugoj školi.

U periodu od 1925. do 1930. godine Žarko je sreski školski nadzornik novobečejskog sreza. S tog položaja je smenjen, jer se nije odazvao pozivu narodnog poslanika, za srez novobečejski Dimitrija Vujića, da se angažuje kao agitator u predizbornoj kampanji.

Nije prošlo mnogo vremema od izbora, a vlasti ga premeštaju za učitelja u selo Aleksandrovo (Velike Livade). Pored protesta u Ministarstvu prosvete u Beogradu, za nanetu nepravdu, morao je preći u Aleksandrovo.

U Aleksandrovu je ostao kratko vreme, jer je uz pomoć prijatelja uspeo da se penzioniše i da mu suprugu Saru vrate za učiteljicu u Novi Bečej. Ponovo je u Novom Bečeju, ali sada slobodan da se prihvati i novih društvenih zadataka.

Nije Žarko bio samo učitelj i nastavnik i nije njegov doprinos bio samo na planu prosvete, već je njegova aktivnost bila razgranata. Za njega se bez preterivanja može reći da je bio svestran. Radio je kao sekretar Udruženja zanatlija za srez novobečejski, bio je za sve vreme svog boravka u Novom Bečeju, sekretar Urbarijalne zajednice, tajnik Srpske pravoslavne crkvene opštine, a posle moratorijuma seljačkih dugova (1932/33) preuzeo je vođenje (upravnik) zemljoradničke zadružne štedionice u Novom Bečeju. Uz sve to daje privatne časove iz violine.

Kad se uzme u obzir njegovo učešće u radu svih škola u Novom Bečeju, počev od osnovne, građanske, Harkovskog instituta pa do privatne gimnazije, zatim vođenja poslova nabrojanih udruženja i organizacija, nameće se pitanje: kada je taj čovek bio slobodan i da li je uopšte imao vremena za porodicu, lični život i odmor? Imao je vremena i stizao je da se posveti porodici, da zadovolji svoje hobije i da stalno bude vedar i nasmešen.

Čvrsto opredeljen kao Jugosloven, postao je član sokolskog društva i učestvovao u svim njegovim javnim manifestacijama u sletovima. Žarko je i horovođa sokolskih horova i s njima učestvuje na sletskim takmičenjima. Hor kojim je rukovodio bio je jedan od najboljih u Banatu, a u Bečkerečkoj župi redovno je osvajao drugo mesto. Za svoj rad u sokolstvu dobio je, pored znački, više medalja i pehara, a izabran je i za starešinu Sokolskog društva.

U periodu dok je bio starešina Sokolskog društva osnovan je i fudbalski klub Soko, čiji je on prvi predsednik.

U prvim godinama posle prvog svetskog rata nije bilo ozbiljnije priredbe ili akademije čiji organizator nije bio Žarko. Pored toga što je bio predavač i što je, po pravilu, govorom otvarao priredbe, nastupao je sa svojim horovima i kao solopevač ili kao violinista. Bavio se i scenografijom, pa su kulise koje je on naslikao korišćene na svim pozorišnim predstavama Srba diletanata u Novom Bečeju sve do drugog svetskog rata.

Još prve godine, po dolasku u Novi Bečej, postao je horovođa Srpskog crkvenog pevačkog društva. Ovaj hor je pojao Mokranjčevu liturgiju u crkvi, a učestvovao je i na mnogim akademijama i priredbama. Kasnije, posle prvog svetskog rata, 1918. godine Žarko osniva Zemljoradničko kulturno-umetničko drutštvo Omladinsko kolo. On je vodio hor tog društva, bio je reditelj, scenograf amaterskih pozorišnih predstava i bibliotekar.

Podizanje kulture, smatrao je za svoj najvažniji zadatak. Zato se upustio u ozbiljan poduhvat, da u Novom Bečeju stvori filharmoniju. U dogovoru s horovođom ruskog ženskog hora Harkovskog instituta, Jakovom Pavlovićem-Kobecom, koji je bio kao i Žarko, odličan violinista, okupili su skoro sve građane koji su znali da sviraju i otpočeli s radom. Prvo delo koje su pripremili bila je uvertira za operu Seviljski berberin Rosinija.

Filharmonija je nastupila na jednom koncertu, ali i pored velikog truda nije naišla na očekivani odziv publike, pa je Žarko vrlo osetljiv za ukus publike došao do zaključka, da je to veliki skok koji Bečejci nisu mogli da prihvate, i filharmonija se ugasila.

Vatrogastvo zauzima posebno mesto u životu Žarka Čiplića. Posle penzionisanja posvetio se vatrogastvu, koje će u njegovom daljem životu, naročito po odlasku iz Novog Bečeja, biti osnovna životna preokupacija.

Žarko se učlanio u Dobrovoljno vatrogasno društvo u Novom Bečeju i postao jedan od najaktivnijih članova. Takav njegov rad, a i njegova velika popularnost, doveli su ga na položaj starešine društva. Pod njegovim rukovodstvom društvo je napredovalo i bilo isticano kao primer discipline i dobre organizacije.

Zahvaljujući svom radu u Vatrogasnom društvu u Novom Bečeju, postao je zapažen i u vatrogasnim krugovima širom Vojvodine i izabran je za sekretara Saveza dobrovoljnih vatrogasnih društava Vojvodine u Novom Sadu.

Oduševljen vatrogastvom i priznanjem, a pošto mu se sin Bogdan već nalazio u Novom Sadu kao profesor gimnazije, Žarko je smogao snage da se 1939. godine rastane s Novim Bečejom, u kojem je proveo punih trideset godina i poklonio mu sav svoj mladalački entuzijazam i životnu energiju i preseli se u Novi Sad.

Ostalo je u Žarku još mnogo snage i on s puno žara radi i posle drugog svetskog rata u vatrogastvu. Izabran je za potpredsednika dobrovoljnih vatrogasnih društava Srbije, a posle nkoliko godina provedenih na položaju načelnika Odeljenja vatrogasne milicije u Sekretarijatu unutrašnjih poslova Vojvodine, prelazi u Beograd na istu dužnost u SR Srbiji, gde ostaje do penzionisanja.

Žarko je bio izuzetno savestan, tačan i uredan čovek, kako na poslu tako i u privatnom životu. Svim poslovima pristupao je s maksimumom savesti. Na poslu je bio do krajnosti ozbiljan i u ponašanju s ljudima odmeren. Sama njegova fizička konstitucija, visok i snažan, s uvek pomalo nasmejanim izrazom lica, ulivala je poverenje ljudi da mu se mogu u svako doba obratiti i zatražiti od njega pomoć koju je on rado i nesebično pružao. S takvim svojiim osobinama i neiscrpnom radnom energijom bio je jedan od najpopularnijih ljudi u Novom Bečeju i Vranjevu, pa i u novobečejskom srezu.

Savesno i tačno obavljanje svih poslova i zadataka govori da se radilo o jednom izvanrednom organizatoru koji je umeo da rasporedi i uskladi svoje snage i vreme. Gde god je radio, uživao je najviši ugled i bio autoritet kod svojiih saradnika.

U porodici je bio blag, ali za decu vrhunski autoritet — kako je to u jednom razgovoru rekao njegov sin Bogdan.

Žarko se s velikom Ijubavlju bavio slikarstvom. Ono mu je bilo potreba i najdraži vid odmora u trenucima slobodnog vremena. Slikao je pejzaže, mrtvu prirodu i ikone. Među najlepše ikone koje i danas neke novobečejske porodice čuvaju, spadaju one koje je naslikao Žarko Čiplić. I u toj oblasti Žarko je bio narodni učitelj, spreman da pomogne svakom, ko je pokazao interesovanje za slikarstvo. Pored svojih đaka u građanskoj školi i gimnaziji, kod njega su scenografiju i pisanje firmi učili Boža Dujin i Paja Garčev, koji su stečena znanja široko koristili za dekoraciju pozornica u Vranjevu i pisanje firmi u Novam Bečeju.

Žarko Čiplić je bio sazdan od talenta i velike životne i radne energije, pa zato i nije mogao da shvati da se može živeti bez rada. Kada mu je saopšteno, 28. januara 1958. godime, da je penzionisan u sedamdesetprvoj godini života, njemu je pozlilo i istog dana uveče je izdahnuo.

Sadržaj

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak