Seobe Srba u krajeve preko Save i Dunava javljaju se još pre Kosovske bitke. Posle nje, nastavljaju se sve do kraja sedamnaestog veka, a u Banat i do kraja osamnaestog veka. Porazom na Kosovu, 1389. godine, nastaju veća povlačenja Srba prema severu.

Prve Srbe preveo je u Banat, pred kraj četrnaestog veka, Dmitar, sin kralja Vukašina i brat Kraljevića Marka. Ali tek pod despotom Stefanom Lazarevićem i Đurđem Brankovićem dolazi do sistematskog naseljavanja Srba u Banatu.

Ratovi između Mađara i Turaka takođe su prisiljavali Srbe da se povlače prema severu i zapadu. Njihov položaj bio je izuzetno težak, jer su se svi ti ratovi vodili na teritoriji na kojoj su oni živeli.

Podaci o tim seobama pokazuju da je najveći deo tih doseljenika bio iz sevenne Srbije: Pomoravlja, Šumadije, Braničeva i Timočke Krajine, manji broj je došao iz južnih krajeva. Seobe su, uglavnom, bile dobrovoljne, jer su se iseljenici nadali boljim uslovima života u novim krajevima, a često i zato da sačuvaju život, ali je u ratnim periodima bilo i prisiljavanja.

Prema Sentklaraiu, bilo je devet većih seoba srpskog naroda preko Save i Dunava. Prva seoba je izvršena 1356. godine; druga je trajala od 1404. do 1412; treća 1433; četvrta posle pada Novog Brda 1455; peta 1459. godine; šesta 1481; sedma predstavlja dolazak u manjim grupama u periodu od 1509. do 1525; osma 1538. i deveta pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine, kada je i jedan broj naseljen i u Vranjevu.

Za Novi Bečej je od posebne važnosti seoba, koja se odigrala za vreme poslednjeg austrijsko-turskog rata (Kočine Krajine) — kada se u Vranjevo doselilo 228 lica iz Šumadije i Pomoravlja i za koja postoji spisak imena domaćina.

Mađarska je rado primala Srbe-izbeglice. Naseljavala ih je po Banatu, Sremu i Bačkoj, u krajevima koji su bili najviše izloženi turskim napadima, zbog čega je stanovništvo tih krajeva, pre naseljavanja Srba, bilo jako proređeno. Mađari su iz svih ratnih pohoda na krajeve okupirane od Turaka, dovodili sobom i brojno srpsko stanovništvo i njime naseljavali svoje južnije krajeve, naročito one u granice s Turskom. Prema jednoj zabelešci samo 1481. godine preselilo se u Banat oko 50.000 Srba. Po drugom izvoru — pismu koje je kralj Maćaš uputio papi — u Mađarsku se za svega nekoliko godina (1482—1486) preselilo oko 200.000 Srba. Možda su te cifre i uveličane, ali je poznato da je Banat u to vreme bio uglavnom naseljen Srbima.

Posle pada Smedereva (1459), turske čete su upadale u južne krajeve Ugarske i pustošile naselja blizu Save i Dunava. Zbog tih upada granica Ugarske skoro je opustela.

Nalazeći se u krajevima koji su stalno bili izloženi turskim upadima, srpski plemići su tražili pomoć od ugarske vlade, ali je nisu nikad dobili. Čitavo stoleće bile su skoro isključivo srpske čete, u prvim redovima ugarske vojske. Privilegije koje su vlasti davale Srbima neposredno pred ratne ili druge sudbonosne trenutke, po prestanku opasnosti ukidane su, pa kasnije slična obećanja nisu mogla imati nikakvo dejstvo. Oduševljenja nije bilo, u prvom redu zbog zamorenosti i iscrpljenosti, a takođe i saznanje da je sve to samo zavaravanje. Ni sama ideja borbe hrišćanstva protiv muslimana nije za Srbe više imala nekadašnji značaj.

Za širenje turske imperije u ovim krajevima bilo je od posebne važnosti i feudalno uređenje. Turska je ukidala plemstvo i feudalne odnose. Zbog toga i Fratar Đorđe (Utješinović) biskup nađvaradski, piše kralju Ferdinandu — povodom obećanja koje je Mehmed-paša dao Srbima — da paša neće nikakvo zlo činiti, da će ih ostaviti da koriste svoja zemljišta i da će ih štititi od svake nepravde. »Siromašni narod lako poveruje ovakvim obećanjima jer je njegova jedina želja da bude slobodan ne misleći da će pod Turcima biti u gorem ropstvu. Za ovakvo raspoloženje mi sami dajemo povoda jer seljake do te mere izrabljujemo, da osim svojih žena i dece, ni za šta drugo ne mogu da kažu da je njihova svojina.

Turska se u početku stvaranja svoje imperije prema pokorenim narodimo ponašala prilično tolerantno. Tako su i Turci Osmanlije ostavljali, na osvojenim područjima da narodi žive na način i po običajima koji su vladali pre njihove okupacije tih krajeva. Verska trpeljivost je bila takva — ovde se naravno misli na prvo doba njihovog gospodstva u srpskim zemljama pa i u krajevima Ugarske — kakve u zapadnoj Evrooi nisu poznavali. Otuda i pristanak Srba uz Turke. Baš u to vreme Srbi su postigli jedan od najvećih političkih uspeha, obnovili su patrijaršiju. Obnovom Pećke patrijaršije našli su se svi Srbi, od Soluna do Budima, u jednoj verskoj, etničkoj, političkoj i kulturnoj zajednici. Smatra se da je u toj i takvoj zajednici srpski narod bio više ujedinjen nego u samoj Dušanovoj carevini. Obnova Pećke patrijaršije 1557. godine je jedan od najznačajnijih događaja u srpskoj prošlosti.

Turska je želela ovakvom svojom politikom da pridobije pokorene narode tako da joj omoguće dalja osvajanja, a njene ambicije su bile Evropa, posebno zapadna Evropa. Najbliži plan bio je osvajanje Beča. Za takve ciljeve trebalo je imati mirnu pozadinu. Za velike razdaljine od svoje matične teritorije, trebalo je obezbeđivati uredno snabdevanje vojske hranom i drugim potrebama, što je pretpostavljalo normalno funkcionisatnje privrede i života u pokorenim, krajevima, jer tadašnja saobraćajna sredstva i putevi nisu bili pogodni za transporte na velike udaljenosti.

Tako shvaćena situacija sasvim opravdava i čak čini potpuno u skladu s takvom politikom dolazak na čelo vojske, nadiruće na Erdelj, Mehmed-paše Sokolovića. Mehmed Sokolović, poreklom Srbin sa granice Bosne, kao dečak odveden u Carigrad u janičare, završio je škole i došao na dvor Sulejmana Veličanstvenog kao silihdar. Napredovao je vrlo brzo, pa je, po povratku iz turskog rata sa Persijom (1549), postao rumelijski beglerbeg i na tom položaju dobio komandu nad turskom vojskom koja će krenuti na Erdelj.

Turci su imali u vidu da je u Banatu ostao uglavnom srpski živalj te da će sa Sokolovićem uspeti da sa što manje napora osvoje Banat i nesmetano produže u Erdelj. Pojedini istoričari pridaju veći značaj tome da Mehmed-paša Sokolović nije zaboravio svoje poreklo i da je zbog toga obnovio Pećku patrijaršiju, na čije je čelo postavio svoga brata Makarija za patrijarha. Mehmed-paša se u prepisci s ugarskim velikašima služio isključivo srpskim jezikom i ćirilicom.

Po dolasku Turaka, samo su Srbi ostali u ravničarskom delu Banata. Posle Mohačke bitke i posle pada Budima naseljavali su se u Banat i Srbi iz drugih krajeva Ugarske. Imajući u vidu takvo stanje, Turci su učinili sve da se pridobije srpski živalj u Banatu, pa čak i da tu uvedu i srpski jezik kao poluzvaničan.

Verovatno je Mehmed-paša imao i patriotskih osećanja, ali nema sumnje da je tu na prvom mestu igrala ulogu politika Turaka Osmanlija prema pokorenim narodima i da je sve to doprinosilo uspešnom realizovanju te politike. Teško bi se moglo poverovati da bi paša Sokolović smeo delovati iz ličnih i nacionalnih pobuda. Poturčenjaci su se morali neprekidno dokazivati da su odani, i čak odaniji turskoj carevini, nego prave Osmanlije.

Posle završetka rata s Persijom krajem 1549. godine Sulejman prenosi težište svoje politike ponovo na Ugarsku, tj. na Erdelj. Tako je februara 1551. zahtevao da se isplati zaostali harač i da se Turcima preda Bečej i Bečkerek, kao i drugi gradovi u Banatu.

Ugarski sabor odbio je zahtev o predaji Bečeja i Bečkereka, te početkom leta 1551. godine došao je u Banat general Kastaldo sa slabom vojnom silom i zaposedne utvrđena mesta Bečej, Bečkerek, Temišvar i neka druga. U Temišvar je stiglo Aldaninih 400 konjanika, 2000 husara Andrije Batorija, 1000 Srba konjanika i 100 hajduka. O svemu tome Turci su, preko svojih ljudi, bili obavešteni, pa Sultan naredi rumeliskom beglerbegu Mehmedu Sokoloviću da zauzme utvrđena mesta u Banatu.

Dok se turska vojska sakupljala i pripremala za pohod, situacija na mađarskoj strani bila je vrlo loša. Zemlja iscrpljena ratom i dinastičkim sukobima, tvrđave zapuštene, a njihovo popravljanje preduzeto je »tek kada je trebalo pogledati neprijatelju u oči«. Koliko su pripreme za odbranu bile neozbiljne vidi se po tome što su se Batori i Nadaždi pobrinuli da utvrde Bečej i Bečkerek i pomognu im sa 500 konjanika, tek kada je zapretila neposredna opasnost.

Bečejska tvrđava bila je u lošem stanju. Varoš je još pre dolaska Turaka bila napuštena, a straža se povukla u tvrđavu. U poslednjem trenutku pošalje Andrija Batori svog pomoćnika Ištvana Lošoncija u Bečej da organizuje odbranu i pojača posadu. To pojačanje se sastojalo od 100 pešaka i 100 konjanika. Međutim, Lošonci se pre bitke vratio u Temišvar.

Arački kaštelan Mihajlo Harašti, pošto je benediktinski manastir Araču prepravio u utvrđenje, traži pojačanje u ljudstvu i municiju; u isto vreme to traži od Lošoncija i bečkerečki kaštelan Lovra Balog. Sve to što se preduzimailo u poslednjem času, bilo je uzalud.

Područje na ikoje su Turci udarili, bilo je naseljeno uglavnom Srbima, ali njih više nije bilo moguće nikakvim obećanjima zagrejati za borbu.

Mehmed-paša je svojom vojskom 15. septembra 1551. opseo Bečej sa deset topova. Bečejska posada, pod zapovedništvom Tomaša Sentanajija i Figedija, držala se hrabro, čak je izvršila juriš na Turke i nanela im teške gubitke, »a glave pobijenih Turaka odnesoše u grad. Jednog su Turčina, koga su živog uhvatili, razapeli pred gradskom kapijom«. Borba se vodila četiri dana, a 19. septembra, između petka i subote, vodila se borba celu noć; tek pred zoru prodru Turci u tvrđavu i pogube sve koji su se u njoj zatekli.

Još dok se borba vodila komandant Bečeja Tomaš Santanaji, kao i njegovi pomoćnici Gabriel Figedi, Emerih Nađ i Janoš Sentimreji odu u turski logor da pregovaraju o uslovima predaje. Kako su uslovi koje su Turci postavili bili neprihvatljivi bečejski pregovarači htedoše da se vrate i da nastave da brane grad, ali Mehmed-paša, uprkos datom obećanju, spreči njihov povratak. Na grad udari sva turska vojska i zauzme ga. Posada od tristo-četiristo Mađara bude zajedno sa svojim komandantima posečena do poslednjeg čoveka.

Tako, 19. septembra 1551. godine Turci osvoje grad Bečej i tu ostave svoju posadu, a već sutradan, stignu u Araču. Dok je još trajala borba oko Bečeja, održali su Srbi u Arači skupštinu na kojoj su odlučili da se predaju Turcima bez borbe. O toj odluci su izvestili Mehmed-pašu preko svog izaslanika Đorđa Radovanova. Iako su, Turci bez borbe zaposeli Araču, spalili su lepu, utvrđenu crkvu.

Odmah po padu Bečeja obratili su se erdeljski zapovednici za pomoć mađarskoj vlasteli van Erdelja, ali sve to nije moglo zaustaviti Turke. Posle pada Temišvara u leto 1552. Turci su zauzeli čitav Banat.

Pri osvajanju Temišvara Mehmed-paša koristio se taktikom najmanjeg otpora i umesto da krene neposredno na Temišvar, išao je preko Lipova, računajući pri tome na pomoć Srba. Privremeni neuspesi oko zauzeća Lipova i Temišvara naterali su Turke da se povuku do Bečeja, i svi gradovi, osim Bečeja i Bečkereka, ponovo su pali u ruke Mađara. Tako je Mehmed-paša Sokolović u Bečeju i Bečkereku proveo čitav novembar i decembar 1551.

Kralj Ferdinand traži od svojih komandanata da nastave rat i posebno da osvoje Bečej i Bečkerek. Pored svih nastojanja, u tome nisu uspeli. Bečej i Bečkerek ostali su pod Turcima. Lošonci je pokušao da ih zauzme ustankom stanovništva, ali su Turci ustanike pohvatali i nemilosrdno ih kaznili. Kasnije, pokušavao je Fratar Đorđe mirnim putem da dobije Bečej i Bečkerek, ali takođe bez uspeha.

Za sve vreme borbe za Banat, Bečej je bio važan i za mađarsku i za tursku stranu. To je i razumljivo, jer je do turskog osvajanja bio sedište Torontalske županije i imao značajnu tvrđavu na strategijski važnom mestu na Tisi.

Osvojen Banat Turci nazvaše Temišvarskim vilajetom na čijem se čelu nalazi beglerbeg. Banat se delio na sandžake, a sandžaci na nahije (kadiluke) u kojima su sudile kadije. Naslednik Mehmed-paše, Ahmet-paša, pod čijom komandom je osvojen Temišvar, postavlja na čelo sandžaka ljude koji znaju srpski. Ovim jezikom se i sam služio u saobraćaju s ugarskim predstavnicima u Erdelju. Sve je to, kao što je već istaknuto, bila sračunata politika da se obezbedi mirna pozadina u interesu daljeg osvajanja novih teritorija.

Istoričari smatraju da je prilično teško proučavati prilike i život našeg naroda u šesnaestom i sedamnaestom veku i kada se radi o jednom relativno širem području, kao što je, na primer, Banat. Još teže je kada se proučavanje svede na usku teritoriju, na jedno manje mesto kao što je Novi Bečej.

Jedini izvori za proučavanje Banata su putopisi, pa i u tim izvorima Bečej je često zaobilažen. Putevi prvog reda, ili svetski putevi, vodili su odvajkada Dunavom i pored Dunava. Kako je Banat pretežno pored Tise, gde su se pružale nepregledne močvare, te i u putopisima nalazimo najmanje zabeležaka o njemu i njegovom stanovništvu. Objavljeni turski spomenici u Banatu, koje je izdala mađarska Akademija nauka, govore o srpskim naseljima s obe strane Moriša i još severnije. Ovde se ističu srpska naselja jer drugih u to vreme u Banatu i nije bilo.

O prilikama u tadašnjem Bečeju (Novom Bečeju) govore samo putopis Evlije Čelebije i rukopis Pećke patrijaršije takozvani katastih. Opšte ocene o Banatu u celini istoričari su dali na osnovu izučavanja turskih teftera, koji obaveštavaju o administrativnoj i vojnoj upravi.

Po osvajanju Temišvara 1552. godine, Turci su u Banatu uspostavili Temišvarski vilajet, sa sedištem u Temišvaru. Vilajet se delio na sandžake: temišvarski, čanadski, bečkerečki, čakovski, pančevački, novomoldavski i oršavski. Srbi su i u selima i u gradovima predstavljali većinu stanovništva, a u gradovima su bili i glavni deo turske posade. Naviknuti na vojnu službu i ratovanje, a vezani imanjem i porodicama za Banat, zamenili su hrišćansku vojnu službu sa turskom.

Osvojivši Banat, Turci su, pored zatečenih, doveli Srbe i iz ranije osvojenih krajeva, tako da su u skoro svakom selu naselili po nekoliko novih srpskih porodica. Od Srba, koje su uzimali za svoje vojnike, nisu zahtevali da se, pri stupanju u tursku vojsku, poturče kao što su to činili s drugim narodima. Za odnos Turaka prema Srbima vrlo je ilustrativno podizanje srpskih manastira u krajevima severno od Dunava i Save i obnavljanje Pećke patrijaršije.

Po muslimanskim zakonima, sva osvojena zemlja, zajedno s imetkom i stanovništvom pripadala je sultanu. Postojalo je izvesno pravo vlasništva, ali različito za muslimane a različito za hrišćane, čak povoljnije za hrišćane, što je takođe potvrda o tolerantnom odnosu Osmanlijske Turske prema pokorenim narodima.

Iako je pravo vlasništva hrišćanskog stanovništva bilo povoljnije od muslimanskog, njihov društveni položaj bio je težak. Obaveza, prema državi i prema pokrajinskim vlastima i zemaljskim gospodarima, bilo je mnogo.

I pored svega što je Osmamlijsika Turska nastojala da uredi, ekonomski položaj naroda, koji se zatekao u okupiranim zemljama, taj položaj je godinama bivao sve teži. Pravednost i red Osmanlijskih Turaka, verovatno su vremenom, ustupili mesto nasilju i neredu. Zulume su posebno činili njihovi podanici, muslimani iz redova drugih naroda (Arapi, Tatari i dr). Izuzetno je teško padao poznati »danak u krvi«. Turci su svake pete godine uzimali od roditelja svako deseto hriščansko dete od deset do dvanaest godina života, odabirajući pri tome najlepše i najotresitije, i odnosili ih u Tursku za janičare.

Tako je vremenom život Srba u Banatu pod Turcima postao znatno teži od onog koji su u isto vreme imali njihovi sunarodnici u Erdelju i habsburškoj Mađarskoj. Usluge koje su Srbi učinili Mehmed-paši brzo se zaboravljene i oni su morali trpeti sva nasilja kao i ostala hrišćanska raja u drugim okupiranim krajevima.

Dok je bio na snazi austrijsko-turski sporazum o primirju, Srbi su se morali pomiriti i trpeti takvo stanje, ali čim su se odnosi između dve sile zaoštrili, Srbi u Banatu su prvi, na okupiranoj teritoriji, digli 1594. godine ustanak protiv Turske.

Temišvarski Hasan-paša nije mogao da dobije pomoć, jer su Turci bili zauzeti borbama oko Beograda, a sa svojim jedinicama nije bio u stanju da preduzme odgovarajuće mere za ugušivanje tog ustanka. Krajem maja ustanici osvoje Bečkerek i napadnu Bečej, zauzmu ga i opkole tvrđavu u kojoj je bilo oko pedeset-šezdeset turskih vojnika.

Posle ugušenja ustanka Turci zavedu težak teror, a kasnije su postupali prema Srbima strože nego pre ustanka.

Turski putopisac Evlija Čelebija 1665. godine opisao je »Lepi grad Bečej«, ali njegovi opisi nisu takvi da se iz njih vidi prava slika života, niti se prikazuju zemlja i narodi, već je više nastojao da zainteresuje čitaoce, da ih izazove da mu se dive. Ipak i ono što je zapisao Evlija, ima svoju vrednost tim pre što je on bio dobro obavešten, a u nekim pojedinostima sasvim tačan. Evo njegovog opisa Novog Bečeja:

Opis lepog grada Bečeja

Ovaj grad osnovao je erdeljski kralj Juna Stefan. Osmanlije su ga više puta zauzimale i gubile dok ga, najzad, nije (konačno) osvojio Kodža Mehmed-paša, 958 (1551). godine u doba vladavine Sulejman-hana.

To je sada vojvodstvo na teritoriji čanadskog sandžaka. Bog najbolje zna, a i to je vakuf Mehmed-paše Visokog. To je ispostava (nijabet) kadiluka Bečkereka. Ima svoga dizdara i četrdeset momaka gradske posade, tržnog nadzornika, serdara jegarskih janičara, poverenika za đumruk, koji izdaje temišvarska finansijska uprava za sedam tovara akči, uz to ima i tržnog nadzornika baždara i poverenika za harač.

Tvrđava se nalazi na obali reke Tise (znači ne na ostrvu — primedba L. M.). To je malo, ali lepo utvrđenje, sagrađeno od cigle. U obimu obuhvata ukupno pet stotina koraka. Kroz gradski opkop protiče reka Tisa. Ima jednu kapiju koja vodi na pristanište i drugu koja vodi na drum. Na pristaništu postoji jedan han, pedeset magacina, dobra džamija koja je prepravljena od neke crkve, jedna medresa, tri osnovne škole, jedina tekija, jedan hamam četrdeset dućana i oko stotinu potleušica, pokrivenih ćeremitom i trskom. Blagodareći velikom pristaništu, stanovnici su većinom trgovci solju i ribom. Jako su bogati i gostoljubivi ljudi i prijatelji stranaca. Većinom su hadžije. Svi nose krajišničke kalpake i odeću. To je vrlo prijatna i bogata varoš (kasaba). Ima vrlo mnogo vinograda i bašča.

Kad sam i tu naplatio troškove za inspekciju tvrđave, krenuo sam prema istoku i putujući šest sati kroz polja i bogata sela, došao sam u Bečkerek.

Ako se uporede samo te putopisne zabeleške Evlije Čelebije o »Lepom gradu Bečeju« i »Opis Velikog vakufa, Palanke, Bečkereka« videće se velika razlika u korist Bečkereka. Bečkerek je prema tom opisu bio varoš s razvijenom privredom i bogatim stanovništvom što se za Bečej tek jedva naslućuje.

Verovatno da otpor koji je posada Bečeja pružila Turcima prilikom njihovog osvajanja Banata, nije ostao nekažnjen ne samo u toku osvajanja nego i u posleratnom periodu.

Tursko stanovništvo živelo je, uglavnom, u varošima i palankama, a samo u izuzetnim slučajevima u selima i to u neznatnom broju. Prema Evliji Čelebiji, po varošima bili su nosioci vlasti i glavno stanovništvo. To su bili muslimani iz raznih delova Balkanskog poluostrva, ali i osmanlijski Turci, Tatari, Kurdi, Arapi i drugi muslimani raznog porekla i jezika. Oni su stanovali po varošima i palankama, a samo neka veća naselja nose njihova imena (Odžak, Kula, Alibunar).

Po spisku priložnika milostinje za manastir u Peći koji su beležili pećki kaluđeri prilikom prvog putovanja po Banatu posetili su i Bečej i Araču (1660).

Iz tog spiska se vidi da je u Bečeju, pored muslimanskog stanovništva, bilo i Srba. U katastihu za varoš Bečej stoji: »Priđe k nam pop Laza, pisa sebe opšti list, i području Kati, pro, osta; i ocu jeromonahu Savatiju 40 lit, i materi Petruši 40 lit, osta. Veša pisa sebe 40 lit, i ocu Marku 40 lit i materi Divni 40 lit , i području Stani 40 lit«.

Popisivači katastiha zabeležili su u Arači (1660) sledeće: »Jovan što je imao s besedovano (?) a popom Kostom (dalje prazno). Domaćin Vujica i Mirosav (iznad prvog dodano) reče molitvu. Pisa Boža Jovan opšti list, osta Vaso. Knez Petar pisa sebe opšti list, osta. Dmitar pisa sebe pros, i materi Kati 40 ug. Pisa Ognjan sebe pros i plati. - - pko 40 ug. I pisa knjeginja Dafina 40 ug. Pisa Petr Stojanović konja na blagoslov, sebe opšti list«.

O životu i stanovništvu u Novom Bečeju piše dr Šamu Borovski da su bazar u Bečeju držali starosedeoci da su se Srbi, zajedno s Turcima bavili trgovinom i ribarstvom, da su bili u stalnom kontaktu s Turcima.

Porazom Turaka kod Beča 1683. godine, nastavljeno je s njihovim proterivanjem i oslobađanjem gradova: Budima 1686, Segedina 1687, Beograda 1688, sve do Niša, Prištine, Peći, Prizrena i Skoplja.

U bici kod Kačanika 1690. godine poražena je austrijska vojska i u bekstvu napušta sve krajeve do Niša.

Turci su vrlo nemilosrdno kažnjavali hrišćansko stanovništvo, u krajevima iz kojih je potisnuta austrijska vojska, zbog njihovog neverstva u periodu povlačenja Turske iz ovih krajeva.

O turskoj svireposti brzo se raščulo po celoj Srbiji i narod je bežao prema severu. Srbi su bežali prema Beogradu i Savi, jer su Turci držali Temišvar s okolinom, čime je čitava leva obala Dunava u Banatu bila ugrožena od Turaka.

U periodu između pada Niša i opsade Beograda od Turaka, organizovana je seoba Srba u Ugarsku na čelu s Arsenijem III Čarnojevićem. Izbeglice su koristile dva pravca prelaza preko reke: jedan preko Dunava kod Petrovaradina, a drugi na Dravi kod Osijeka. Oni što su prešli kod Petrovaradina, produžili su pravac severa i nastanili se u okolini Subotice, Baje i Segedina, pa čak i do Debrecina, a drugi, koju su prešli Dravu, nastanili su se u Baranji u mestima Šiklošu, Mohaču, Kapošvaru, ali je veći deo otišao severnije u Budim i Sentandreju, pa i dalje u Estergom, Komoran i Đer. Neki su, međutim, prešli u Banat i zaustavili se u Bečeju, Vranjevu i Bečkereku, gde su imali svoje, već ranije nastanjene, rođake i poznanike.

Kao što je već napomenuto, izbeglice su smatrale da je ovo njihovo napuštanje ognjišta privremeno i da će se uskoro vratiti u svoja mesta, pa su u novim krajevima podigle šatore i zemunice i u njima živeli. Tako su mislile i austrijske vlasti, kada car Leopold u svojoj povlastici ističe: »Trudićemo se na svaki način, da pobedonosnim našim oružjem, a Božjom pomoću, pomenuti srpski narod što pre uvedemo u zemlje, ili sjedišta, koja je pre toga imao. I prognavši odande neprijatelje, hoćemo, da srpski narod ostane pod upravom i pod uredbama svojih rođenih vlasti.

Tim izbeglicama nije bilo dozvoljeno da se naseljavaju po gradovima, već smo po predgrađima ili potpuno odvojeno, što je bila najčešća pojava, te su zemunicama i kolibama stvarali zbegove. Stalno su pristizali novi ili su se preseljavali iz jednog u drugo mesto, tako je bilo teško utvrditi broj izbeglica u pojedinim mestima. Prema jednom izveštaju u proleće 1693. godine, bilo je u Sentandreji 12.000, a po drugom oko 14.000 Srba.

Središte izbeglica bilo je u Sentandreji, u kome je bio najveći zbeg i sedište patrijarha. Najveći deo izbeglica bio je, kako se pretpostavlja, sa Kosova i Metohije. Te oblasti su skoro potpuno opustele, naročito krajevi oko Prištine, Trepče, Vučitrna, Đakovice i Peći. Sva ta mesta, kao i okolna sela, su razorena i popaljena od strane Turaka. Sigurno je i Šumadija i Pomoravlje toliko opustelo, kada je komandant austrijske vojske verovao da Turci neće moći napredovati od Niša prema Beogradu, zbog napuštene zemlje, neće biti nikog da ishrani tursku vojsku.

Sadržaj

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak