Stari putopisi i turski defteri govore da su Srbi trgovci u kraje­vima preko Save i Dunava igrali značajnu ulogu još pod Turcima, ali se o Srbima zanatlijama, iz tog doba, vrlo malo zna. Podaci o njima javljaju se tek osamnaestog veka što ne znači da zanatstvo i Srba za­natlija nije bilo u tim krajevim i znatno ranije.

Zanatlije su se još pod Turcima, a i kasnije, organizovale u esnafe (cehove), što je bio slučaj i u čitavoj Evropi. Svaki zanatlija je morao pripadati određenom esnafu i pokoravati se njegovim statutima i pravilima. Samo tako organizovane zanatlije — esnaflije, mogle su pro­davati svoje proizvode u radnjama u čaršiji i na vašarima. Čaršija je bila podeljena u razne zanate. U mestima gde je bilo malo zanatlija udruživala su se dva-tri srodna zanata u jedan esnaf.

Statuti ili pravila esnafa vezivali su svoje članove strogim oba­vezama, ali su i suzbijali konkurenciju i osiguravali im život. Ti sta­tuti su, između ostalog, brinuli o profesionalnoj solidarnosti i moralu svojih članova. Tako je bilo zabranjeno mamiti tuđu mušteriju: zanat­lija nije smeo nastaviti posao koji je počeo drugi majstor; bilo je za­branjeno trgovanje robom drugog proizvođača-zanatlije, itd.

Sačuvana pravila srpskog terzijanskog (krojačkog) ceha u Budimu 1695. godine sadrže obaveze da se svaki majstor boji boga, da bu­de pošten i čist, da ne psuje. U cehu nema mesta kavgadžijama i gru­bim ljudima. Ako se član ceha uhvati u preljubi ili u bludu isključuje se iz ceha. Svaki član, najkasnije posle godinu dana od stečenog maj­storskog prava, mora se oženiti. Kalfa mora poštovati majstora, ne srne pred njim pušiti, mora biti učtiv u ophođenju, ne srne popiti više od jedne čaše vina i to stojeći, ne sme se družiti s kočijašima i propa­licama, itd.

Primitivan život i velika prostranstva slobodnog zemljišta, a ma­li broj stanovnika, koliko je u Banatu ostalo posle proterivanja Turaka — sve je to predstavljalo idealne uslove da se stanovništvo bavi skoro isklju­čivo zemljoradnjom. U selima je vladala uglavnom naturalna proizvod­nja u kojoj su skoro sve potrebe stanovništva u odeći, obući i name­štaju, ukoliko se to i mogao smatrati nameštajem, podmirivane radom članova domaćinstva. Spahiluci nisu u tome predstavljali nikakav izu­zetak kada su u pitanju biroši, a vlastelini su svoje potrebe podmirivali u Pešti i Beču, ili u najgorem slučaju u većim gradovima kao što su bi­li Segedin i Temišvar. Takvo stanje zadržalo se sve do polovine devetnaestog veka.

Srbi su, za vreme Turaka, imali zanate kao što su: terzije (kabaničari), kapamadžije (jorgandžije), mumdžije, koji su pravili sveće, sapundžije, opančare i čizmare.

Nezainteresovanost Srba za zanate imala je za posledicu doselja­vanje zanatlija sa strane. Po osnivanju Velikokindskog dištrikta u pro­tokolima magistrata nailazi se na žalbe pojedinih senatora da zanatlije zanemaruju, pa i napuštaju zanate i odaju se poljoprivredi, te Dištrik­tu preti opasnost da ostanu bez zanatlija. Tako sudija Jovan Avakumović 21. decembra 1790. upozorava magistrat dištrikta da zanatlije, zanemarujući zanate, izigravaju napore da se prijemom novih dose­ljenika zanatlija poveća njihov broj. Zbog toga je odlučeno da se zanat­lijama koji dobiju inkolat (pravo nastanjivanja) ne daje oranica, kako ih zemljoradnja ne bi odvlačila od zanatstva.

U Velikokindskom dištriktu preduzimane su mere da se poveća broj zanatlija. Magistrat je, na primer, pri pregledu pupilarnih masa (maloletna siročad) 11. decembra 1801. osudio nemar staralaca po selima što dozvoljavaju da siročad sposobna za dalje školovanje, ili za izučavanje zanata, radi poljoprivredne poslove i da u najranijoj mla­dosti trpi oskudicu. Da bi se siročad više pazila i bolje vaspitavala izdato je uputstvo za staraoce kojim se predviđa da se muška siročad, posebno ako ima pristojnije nasledstvo, čim završi osnovnu školu, upu­ti na dalje školovanje ili na izučavanje zanata i trgovine, prema spo­sobnostima i sklonostima.

Početkom devetnaestog veka ili preciznije 1822, pored ostalih ja­vljaju se i sledeće zanatlije: krojači, obućari i pletači dugmadi, a u Vranjevu 1828. godine: užari, ćurčije, kabaničari, čizmari, obućari, kovači, bravari, bačvari, staklari, tkači, dimnjičari, mesari, sapundžije i sarači.

Prema podacima Vranjevo je 1862. godine imalo 72 zanatlije od kojih 50 Srba i to: 6 kovača, 1 stolar, 15 ćurčija, 1 užar, 4 kabaničara, 3 čizmara, 1 bravar, 1 papučar, 4 kolara, 3 berbera, 2 ženska i 2 muška krojača, 1 sapundžija i 1 bačvar. Pored Srba i Mađara bilo je, u prvoj polovini devetnaestog veka, i Cincara zanatlija. Tako se pominje čizmar Teodor Varzić i Kosta Dimović i stolar Grigorije Varža.

Prema popisu iz 1781. godine u Velikokindskom dištriktu je bilo ukupno 71 suvača (suvača je mlin čije kamenove pokreće konjska za­prega) od kojih u Kikindi 17, Mokrinu 13, Melencima 12 i Vranjevu 9. Taj broj se 1847. godine povećao na 252. Pretpostavlja se da je u Vra­njevu to povećanje bilo veće nego što bi to bio odgovarajući deo pre­ma ukupno broju iz 1781. godine, jer je Vranjevo napredovalo brže od ostalih mesta Dištrikta, a uz to je i broj stanovnika brže rastao nego u drugim mestima, izuzimajući Kikindu.

Pored suvača, Novi Bečej i Vranjevo imali su i vodenice, koje su koristile tok Tise za pokretanje kamenova za mlevenje. Vodenice su, kao što će se to videti u poglavlju o saobraćaju, ometale ili otežavale plovidbu brodovima, jer su brodove vukle zaprege koje su išle obalom.

Zbog porasta broja stanovnika potrebe za mlevenjem žitarica su sve više rasle, pa su pored suvača i vodenice izgrađene i vetrenjače, ko­je su po kapacitetima bile veće od suvača pa i vodenica, a pokretna energija bila je besplatna. Otuda su vetrenjače postepeno potiskivale suvače i vodenice. Bile su jevtinije nego suvače i lakše se održavala ne­go vodenice, kojima je preko zime pretio led, a s proleća velika voda. Vetrenjače su se održale sve do drugog svetskog rata. U Vranjevu je do dvadesetih godina ovog veka bilo tri vetrenjače na Utrinama (današ­nje Novo Selo preko železničke pruge), a u Novom Bečeju se dugo održala vetrenjača koja je bila odmah iza srpskog groblja u pravcu železiničke pruge, gde je danas upravna zgrada Građevinskog preduzeća Jedinstvo.

Pored suvača i vetrenjača značajno mesto su imale i olajnice u kojima se cedilo ulje za jelo iz repice. Olajnice su kao i suvače (koristi­le konjsku vuču za pokretanje kamena za mlevenje i prese za ceđenje ulja. U Vranjevu i Novom Bečeju bilo je četiri-pet olajnica.

Početkom dvadesetog veka sve se više oseća potreba za krečom kao građevinskim materijalom, što je dalo povoda Milanu Kimpanu iz Novog Bečeja da 1911. godine izgradi, na putu za Kumane, krečanu s tri peći. Krečana je radila sve do 1926. godine, kada je zbog finansijskih teškoća, u koje je Kimpan zapao, obustavila proizvodnju. Kas­nije, možda 1928. godine Nemac Georg Petri izgradio je novu krečanu preko železeničke pruge u Novom Bečeju, na mestu gde su otprilike današnji mlin i silos. Ova krečana je imala dve peći i radila je sve do drugog svetskog rata. Poznati novobečejski zidar Farkaš izgradio je 1936. godine novu krečanu na putu za Kumane, koja je imala dve peći. I ona je radila do drugog svetskog rata.

Sve do drugog svetskog rata zanatstvo je imalo prilično značaj­nu ulogu u Vojvodini, pa prema tome i u Novom Bečeju. Tada se tek javlja industrija obuće i odeće (konfekcija). Takođe nije bilo industrije nameštaja ni građevinske stolarije, nego su se sve te potrebe rešavale preko zanatstva.

U ono vreme bio je drukčiji odnos prema potrošnji, a i drukčija shvatanja kvaliteta što je imalo vidnog uticaja na potrebe za zanat­skim uslugama. Dobar kvalitet nekog proizvoda značio je dobar mate­rijal i solidnu zanatsku izradu, što je garantovalo dugotrajnost robe. Danas je kvalitetno ono što odgovara modnom zahtevu u pogledu ob­lika, boja, dezena i praktičnosti, a dugotrajnost je u drugom planu. I pored lošeg materijala, mnogi proizvodi za ličnu upotrebu se i ne po­habaju a već se izbacuju iz upotrebe kao demodirani.

Obuća se, sve do drugog svetskog rata nosila vrlo dugo. Retko je ko imao više od dva para cipela, a seljak je imao samo jedan par opa­naka. Sve se to krpilo dokle god obućar ne kaže, da je svaka dalja opravka besmislena. Tako je to bilo s odelom, loncima, kantama, šporetima, bravama i svim drugim, pa je otuda bila i velika potreba za za­natlijama koji će krpiti, popravljati i tako produžavati vek upotrebnim proizvodima.

Da bi se dobila predstava o ulozi zanatlija u životu stanovništva do drugog svetskog rata, evo pregleda zanatskih radnji po pojedinim mestima Novobečejskog sreza. Za Novi Bečej i Vranjevo, pored poje­dinačnih, dati su i zbirni podaci za svaku vrstu zanata.

Novobečejske zanatlije su (imamo u vidu one između dva svetska rata) uglavnom bile ozbiljni i vredni ljudi, kao što je to uostalom bilo svojstveno najvećem broju žitelja Novog Bečeja, bez obzira na zanima­nje i na stalešku pripadnost. To je sasvim razumljivo, jer se u uslovima velike konkurencije a relativno slabe kupovne moći stanovništva, mo­gao održati samo vredan čovek. Korisnici zanatskih usluga, ili kupci nji­hovih proizvoda uglavnom su bili meštani, a to je obavezivalo zanatliju na solidnost, jer s tim kupcem mora računati ne samo za jedan, nego za više puta. Ugled se sticao i čuvao kvalitetom usluga i robe i korektnim odnosom s mušterijom.

Da je najveći broj novobečejsko-vranjevačkih zanatlija bio takav govori i činjenica da su imali svoje radnje sve dok su bili sposobni da obavljaju poslove, a nije bio mali broj onih koji su svoje radnje preno­sili u nasleđe sinovima.

Skromnost zanatlija je bila opšta karakteristika. Onaj koji je precenjivao svoj rad, odnosno proizvod, nije mogao opstati.

Uloga zanatstva u privredi Novog Bečeja i Vranjeva vidljiva je i po broju zanatskih radnji, a i po tome što je tristo osam porodica živelo od zanatskih usluga, što znači da se od zanatstva izdržavalo više od hiljadu petsto stanovnika (računa se da je tada jedno domaćinstvo ima­lo u proseku pet članova). Ako tome dodamo i broj pomoćnika i uče­nika koji su nalazili posao u tim radnjama, onda broj treba još pove­ćati. U 1938—39. bilo je u zanatskim radnjama Novog Bečeja i Vranje­va 288 pomoćnika i sto šegrta (učenika), što bi samo dalje potvrđi­valo da je više od 10% stanovništva Novog Bečeja i Vranjeva živelo od zanatstva i da je uticaj zanatstva na razvoj drugih oblasti privrede i nadgradnje bio značajan.

Preteča industrije bili su domaća radinost, zanatstvo, pa u daljoj podeli rada manufaktura do mašinske industrije, automatizacije i ele­ktronike u dalji progres. Kada je Novi Bečej u pitanju onda iznetim pretečama treba dodati još i vodenice, suvače, vetranjače i olajnice, pa do parnih pilana, mlinova i ciglana. To je — na žalost — i sva in­dustrija s kojom su Novi Bečej i Vranjevo zakoračili u dvadeseti vek.

Novi Bečej s Vranjevom, u prvoj polovini dvadesetog veka, nije zabeležio odgovarajući razvoj industrije koji se odvijao u okolnim gra­dovima: Kikinda, Bečkerek i Žombolj, a nije bio daleko ni Semikluš — svi su pripadali tom delu Torontalske županije.

Industrija cigle i crepa, koja se razvija u celom Banatu, na pr­vom mestu služila je za podmirenje rastućih potreba lokalnog stanov­ništva. Samo one veće ciglane u gradovima služile su i za potrebe ši­reg područja. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka (1910. godine) u Torontalskoj županiji bilo je dvanaest ciglana, među kojima su i »Brejtkopf K. és Társai elsö tiszai tégla, cserép és agyagárú gyára« (Prva potiska fabrika cigle, crepa i gline) Törökbecse«, koja je počela sa radom 1906. godine. Prostirala se na površini od šesnaest katastar­skih jutara. Bila je na parni pogon. Parna mašina imala je sto trideset konjskih snaga, a fabrika je zapošljavala sto četrdeset četiri radnika, od kojih su bile dvadeset četiri žene.

U Vranjevu je u to vreme već postojala ciglana osnovana još 1869. godine, koja je, početkom ovog veka, radila pod nazivom Wagner Andras tegla és eserépárúgyár.

U Vranjevu je 1910. godine postojala i pivara Herp Adolf Sörgyar Aracs. Parni pogon mašine iznosio je 24 konjske snage, a zapošljavala je pet radnika i proizvodila 228 hektolitara piva.

Pored pivare Vranjevo je imalo i dva mlina na valjke. Mlin koji je proizvodio brašno za tržište, kupio je 1931. godine Anton Lenihardt za 800.000 dinara. Kapacitet mlina, u doba privredne krize radio je sa 50% kapaciteta i takvim radom, 1934. godine, samleo je 240 vagona pšenice i 48 vagona kukuruza godišnje. Mlin je zapošljavao četrnaest rad­nika. Drugi mlin u Vranjevu izgradio je, uoči prvog svetskog rata, Ivan Kovačev. Između dva rata bio je u vlasništvu Bunjevačkih, manjeg ka­paciteta i služio je ušurnu (ujam) meljavu.

U Novom Bečeju je postojao parni mlin Milko Vilmos és Fiai gözmalma, Török Bacse, koji je zapošljavao osam radnika. Isti vlasnik, Milko Vilmoš sa sinovima, pored mlina, imao je i parnu strugaru (pi­lanu), koja se smatra prvom strugarom te vrste u Banatu — osnovana je 1867. godine. Centrala firme Milko Vilmos és Fiai-gezfüresztelepe-Fötelep Budapesten bila je u Budimpešti, a imali su filijale pored No­vog Bečeja još u Segedinu, Romulibanu 1 u još nekoliko mesta. Stru­gara u Novom Bečeju imala je, uoči prvog svetskog rata, mašinu sna­ge 35 KS, a zapošljavala je pet službenika, trideset stalnih radnika, dva učenika i šezdeset nadničara. Proizvodila je rezanu građu i železničke pragove za potrebe lokalnog tržišta, ali i za druga mesta Austro-Ugarske pa i za izvoz u Srbiju.

U Novom Bečeju je u to vreme postojalo i preduzeće domaće ra­dinosti Istvánfi Istvánné sa sto do tristo zaposlenih žena koje su radile kod svojih kuća.

To je bio period kada je industrija tek nastajala u tim isključivo poljoprivrednim krajevima Austro-Ugarske, ali se već i tada osetilo da Novi Bečej nije mamac za razvoj industrije. Upoređenja industrije u okolnim gradovima pokazuju, i kada se radi o istorodnoj industriji, da ona u Žombolju, Kikindi ili Bečkereku ima znatno veće kapacitete od industrije u Novom Bečeju i Vranjevu. Uz to su u tim mestima nicale i druge grane industrije, kao što su tekstilna, metalna i dr.

Posle prvog svetskog rata i priključenja Vojvodine Jugoslaviji ne samo da se nije ubrzao nego se još više usporio razvoj industrije u Novom Bečeju i Vranjevu u odnosu na druga veća mesta bivše Torontalske županije. Istina, u posleratnom periodu se javlja izgradnja elek­tričnih centrala, što je, nema sumnje, predstavljalo značajan napredak ne samo za kulturniji život meštana, nego i u pogledu stvaranja uslova za razvoj privrede.

Novi Bečej je 1923. godine dobio jedan generator za proizvodnju električne energije i njegova snaga je mogla da obezbedi potrebe bioskopa Royal, koji je bio u dvorištu tadašnjeg hotela Royal. Pored bioskopa strujom je snabdevan i najbliži deo centra Novog Bečeja. U to­ku 1926. godine izgrađena je električna mreža i podignuta električna centrala koja je puštena u rad u jesen 1927. godine. Vlasnik centrale je bila firma Romanic i Butor.

Vranjevo je čak nešto ranije dobilo električnu energiju od Novog Bečeja. Razvodna mreža i centrala izgrađeni su 1926. godine, a proiz­vodnja električne energije otpočela je 21. januara 1927. godine. Vranjevačka centrala bila je Vlasništvo jedne švedske firme, a kasnije je pripala firmi Subotička električna železnica i osvetljenje, d.d., Subotica. Ovoj firmi je priplala i električna centrala u Novom Bečeju.

Iste godine, kada Novi Bečej dobija električnu struju 1926/27. go­dine, dolazi do likvidacije fabrike cigle i crepa na Bereku Breitkopf K. és Társai, a ona je prvih godina posle rata već imala tri peći.

Vranjevačku ciglanu Wagner Andraša kupili su već u to vreme poznati proizvođači cigle i crepa u Kikindi, Žombolju i u još nekim mestima braća Bohn. Oni su otkupili i ostatke ciglane Wagner. Proši­rili su ciglanu u Vranjevu s pretežnom orijentacijom na crep, tako je ona uspela da odoli i udarima velike privredne krize, a radila je kao i dotle, sezonski od proleća do jeseni, s brojem zaposlenih od tristo do tristo pedeset radnika.

Do likvidacije ciglane u Novom Bečeju dovela je pored ostalog i okolnost da su u posleratnom periodu i sva okolna sela: Kumane, Melenci i Novo Miloševo imali svoje ciglane koje su uglavnom mogle da ciglom zadovolje potrebe tih mesta.

Nije likvidirala samo ciglana Breitkopf u Novom Bečeju, nego je ionako mala pivara postala nerentabilna, u periodu privredne krize, pa je i ona prestala s proizvodnjom i postala u prvo vreme neka vrsta fi­lijale Pivare iz Starog Bečeja, stovarište starobečejskog piva.

Ista sudbina zadesila je Senćansku parnu pilanu, kako se, posle prvog svetskog rata, nazivala strugara i mlin Milko Vilmoš és Fiai. U periodu krize likvidirana je strugara, a to znači da je oko dvesto rad­nika ostalo bez posla, dok je mlin sa desetak radnika radio sve do za­vršetka drugog svetskog rata, kada su ga Nemci, prilikom povlačenja, početkom oktobra 1944. godine zapalili.

Posle prvog svetskog rata prestala je s radom i domaća radinost, da bi se obnovila tek negde pred izlazak iz privredne krize 1934—35'. godine s proizvodnjom čipki i zavesa, koju je organizovao ruski emi­grant Ozorov. U stvari, to i nije bila nikakva posebna organizacija, ne­go su žene, uglavnom mađarske narodnosti, radile kod svojih kuća i radove prodavale Ozorovu. Ozorov je te proizvode liferovao (isporuči­vao) odgovarajućim trgovcima u Beograd.

Sve do drugog svetskog rata, kao što se vidi, Novi Bečej i Vra­njevo i nisu imali industriju. Sva industrija sastojala se od crepane Braće Bohn u Vranjevu, dva mlina u Vranjevu i jednog u Novom Be­čeju. Jedan od vranjevačkih mlinova i onaj u Novom Bečeju svoju delatnost su usmerili na komercijalnu meljavu, dok je drugi — manji — u Vranjevu imao samo ušurnu meljavu.

Uoči drugog svetskog rata, 1938. godine Jevrejin Gerber, koji se dotle bavio otkupom perja, otvorio je u Vranjevu malu radionicu za proizvodnju pamučnog platna. Ta radionica bila je na parni pogon (pokretala je vršaća lakomobila), a imala je dvanaest tkačkih razboja. Ra­dila je sve do izbijanja drugog svetskog rata.

Posle oslobođenja od Turaka, još dugo su u Banatu postojali is­ključivo letnji putevi, bez kamene podloge. Prohodnost tih puteva bila je od proleća do jeseni. Već s prvim jesenjim kišama oni opuste i pos­taju prohodni samo za zaprege dobrih konja, ili četiri vola upregnuta u kola.

U takvim uslovima dominantnu ulogu imao je rečni saobraćaj. Brodski promet na Tisi, Morišu i Begeju bio je vrlo živ.

Zahvaljujući svom položaju, u centralnom delu Torontalske župa­nije — na obali Tise, Novi Bečej je bio najprometnije rečno pristanište u Banatu.

Brodovi su nizvodno plovili snagom vodenog toka i pomoću vesala i jedara. Ali uzvodno i pri većem teretu malo su pomagala jedra te su za tu svrhu korišćeni najamnici — vučom ljudskom snagom — »hajoš« (lađari), ili pomoću lađara-vozara, konjskom zapregom. Najve­ći broj ljudi za vuču lađe regrutovao se iz redova kažnjenika. Vuča la­đa bio je tako težak i iscrpljujući posao, da je malo njih koji su uspe­li da takvu kaznu prežive.

Zaprežna vuča brodova odvijala se tako, što je za uže dužine sto-sto pedeset metara koje se zvalo »konjsko rudo«, na svakih sedam sto­pa (stopa je 30,5 cm) vezan čvor, za koji se levo i desno veže kratko uže »pazer« koje na kraju ima klin, za koji se zakači »ždrepčanik« (vagir), na koje se s leve i desne strane upregne po par konja »paroša«. Najbliže brodu upregnuta su jedno za drugim tri konja, a već dalje je po par konja u zavisnosti od veličine broda odnosno tereta. Prvi konj ili prednjak ide sam. Za konjima ide hajoš »kurtelja«, koji ravna i os­lobađa od prepreka uže konjske zaprege. Pri neprilikama najviše stra­daju tri poslednja konja i njima najbliži paroši. U takvim prilikama se uže seče i spašavaju se ostali konji.

Za konjsku zapregu, kao i za ljudsku vuču krčeni su, uz rečnu oba­lu, putevi koji su pored Tise po pravilu bili široki deset hvati, a njih su koristili ne samo za vuču brodova nego i drugi učesnici u saobra­ćaju. Po tim putevima bilo je zabranjeno gonjenje stoke.

Brodska vuča predstavljala je posebnu veštinu, pa su tim poslo­vima rukovodili stručni brodari. U Novom Bečeju je 1789. godine bilo trideset osam, a u Velikom Bečkereku osamnaest takvih brodara.

Posebne teškoće za takav saobraćaj bile su, na delu Tise kroz Ba­nat, mnoge jaruge i rupčage, zatim šume i vodenice. Gudure i rupčage nalazile su se pored puteva na kojima se obavljala vuča brodova. Zabeleženo je da je, na primer, prilikom takvog jednog tegljenja broda u ataru Turske Kanjiže (Novog Kneževca) nastradalo devet konja. Vode­nice i konopci kojima su bile vezane za obalu, baš u delu reka kojim su prolazili brodovi, zadavali su brodarima posebnu glavobolju.

Pojava parobroda na Dunavu i Tisi 1830—1831. godine nije izmenila tokove trgovine, već ih je dalje razvijala pravcima koji su korišćeni i pre parnog broda.

Pored brodova značajnu ulogu u rečnom prevozu imali su i splavovi, naročito u snabdevanju drvetom. Ovakav vid snabdevanja novobečejske parne pilane oblovinom zadržao se sve do 1931. godine. Senćanska parna pilana nalazila se na mestu gde je danas mlekara, a oblovina se dobijala iz Erdelja. U Novi Bečej, splavove oblovinu, dovlačio je parni brod Mađarskog državnog brodorastva Fulton.

Skele su takođe bile vrlo značajno prevozno sredstvo za prelaz preko reka. Mostovi su bili sve do drugog svetskog rata, naročito pre­ko većih reka kao što je Tisa, na velikoj udaljenosti jedan od drugog, pa se taj međuprostor popunjavao skelama. Prema raspoloživim poda­cima skela na Tisi kod Novog Bečeja imala je najveći promet. »Privile­giju za prevoz skelom držao je turskobečejski vlastelin Hadžimihajlo i porodica Serviski«.

Cene prevoza robe brodom u osamnaestom veku zabeležene su baš u Novom Bečeju. Tako je trgovac-prevoznik Jovan Jovanović (ded Zmaj-Jove) prevozio 1796. godine od Novog Bečeja do Karlovca 5.000 požunskih merova kukuruza i drugim brodom 7.500 merova zobi. Cena prevoza kukuruza iznosila je 34 krajcare, a zobi 20 krajcara za jedan pužunski merov. Prevoz pšenice od Novog Bečeja do Fiume (Rijeke) stajao je 1843. godine 2 forinte i 35 krajcara. Ovo je verovatno bio već prevoz parnim brodom. Prvi parni brod je zaplovio Tisom 1833. godine.

Izgradnjom železnice proširuje se saobraćaj. Njegov obim je delom posledica povećane proizvodnje i prometa robe. On, zatim, podstiče potrošnju, koja izaziva dalji porast proizvodnje roba. Pored toga što je uticala na povećanje proizvodnje i prometa, železnica je postala vrlo ozbiljan takmac brodskom prevozu i rečnom saobraćaju uopšte. Težak udarac zadala je železnica tisko-dunavsko-savskoj trgovini pre­ma moru. Međutim, ona nije mogla biti takmac rečnom saobraćaju tamo gde su postojali direktni rečni putevi bez pretovara, naročito kada je bio u pitanju rasuti teret.

U vreme kad je počela izgradnja železnice u Banatu, počinje i iz­gradnja kamenih (makadamskih) drumova, što je još jedan dokaz da privreda Banata, u to vreme, beleži nagli razvoj i da zahteva sigurniji i redovniji saobraćaj.

Prva železenička pruga u Banatu izgrađena je 1856. godine od Re­šice (u Rumuniji) preko Jasenova do Bazijaša (u Rumuniji) na Dunavu. Ona je korišćena za prevoz železne rude iz Resica železnicom do Ba­zijaša a odatle, Dunavom do austrijskih železara u Liuzu i drugim mestima gornjeg i srednjeg podunavlja. Nakon godinu dana, po izgradnji pruge Resice — Bazijaš, puštena je 1857. godine, i pruga Segedin — Kikinda — Temišvar, a 1858. Temišvar — Vršac — Bela Crkva.

Prošlo je prilično vremena, punih dvadeset pet godina, dok 1883. godine, nije puštena u saobraćaj pruga Veliki Bečkerek (Zrenjanin) — Novi Bečej — Velika Kikinda preko Novog Miloševa.

Ideja o izgradnji pruge Velika Kikinda-Veliki Bečkerek javlja se krajem 1875. godine. Županiska skupština u Zrenjaninu izjavila je spre­mnost da učestvuje u izgradnji pruge sa 800.000 forinti, a da zainteresovane opštine ustupe besplatno potrebno zemljište. Uporedo sa ovim odvijale su se i predradnje oko izbora pravaca pruge. Pored onog, pre­dviđenog još iz 1868. godine preko Novog Bečeja, pojavio se i drugi predlog 1872. godine tzv. vazdušna linija od Kikinde do Pančeva, preko No­vog Sela i Torde. Svetozar Miletić je svojevremeno podneo interpela­ciju parlamentu, zahtevajući da pruga ide preko Melenaca i Bašaida, jer se radi o opštinama sa brojnim stanovništvom, a uz to su i eko­nomski jake.

Opština Novi Bečej, bila je vrlo odlučna u zahtevu da pruga ide preko Novog Bečeja, kao što je i bilo prvobitno zamišljeno. Ova akcija izgleda da je bitno uticala da Parlament 6. oktobra 1881. izglasa zakon o izgradnji pruge preko Novog Bečeja. Interesantno je reći da je ovaj zakon imao samo tri paragrafa.

Posle ovoga su nastale nove teškoće, jer bečkerečka opština sa trideset tri glasa protiv dvadeset sedam odbila je da prihvati partici­paciju u izgradnju pruge, jer navodno ona neće biti od interesa za sam Veliki Bečkerek. Takva odluka izazvala je izliv nezadovoljstva građana. Pristalice izgradnje ove pruge sazvali su zbor građana i tako prisilili Gradsku skupštinu da donese novu odluku sa učešćem od 30.000 fo­rinti.

Izgradnja pruge počela je 20. marta 1882. godine, a puštena je u saobraćaj 9. jula 1883. godine. Za njenu izgradnju učestvovale su op­štine pored kojih pruga prolazi i to: Kikinda sa 20.000 forinti, Veliki Bečkerek sa 30.000, Novi Bečej sa 20.000, Vranjevo sa 20.000, Melenci sa 40.000, Kumane sa 20.000, Karlovo sa 30.000 i Županija sa 151.000 forinti.

Kasnije se povezuju i drugi krajevi Banata i to: Zrenjanin — Sečanj — Plandište 1889. godine; Plandište — Vršac 1891. godine; Zre­njanin — Pančevo 1984. godine: Vršac — Alibunar — Vladimirovac — Kovin 1894. godine; Segedin — Novo Miloševo 1896. godine; Pančevo — Vladimirovac 1896. godine; Zrenjanin — Jaša Tomić 1898. godine; Ali­bunar — Samoš 1898. godine; Kovačica — Sečanj 1912. godine; Čoka — Senta 1915. godine; Orlovat — Titel 1925. godine i Pančevo — Beo­grad 1935. godine.

Vojvodina je posle prvog svetskog rata bila, što se železničke mre­že tiče, najrazvijenije područje u Jugoslaviji i u tom pogledu je izjed­načavana sa najnaprednijim državama u zapadnoj Evropi. Ta mreža, po svojim tokovima, nije odgovarala novostvorenoj državi Jugoslaviji posle prvog svetskog rata.

Do ovako guste železničke mreže, za nepunih trideset godina, Voj­vodina je došla na prvo mesto, zahvaljujući lakom terenu za gradnju, ali isto tako i isušivanju velikih močvarnih površina, čime je ona pret­vorena u jednu od najplodnijih žitnica Evrope. Iz svih krajeva Ugarske sele se oni koji traže rada i zarade u ove novoosvojene plodne krajeve. Pored porasta postojećih gradova i sela, na sve strane niču nova nase­lja na nekadašnjim močvarama.

Železnička mreža Vojvodine bila je orijentisana prema Budimpeš­ti što znači u pravcu sever—jug, ali skupoća gradnje mostova i politič­ke prilike u to vreme u Ugarskoj (relativna neupućenost županija jed­ne na drugu) ostavile su nepovezane pojedine krajeve Vojvodine, jer su ih velike reke Dunav i Tisa razdvajale. Istovremeno je posle prvog svet­skog rata, priključenjem Vojvodine Jugoslaviji, novostvorena situacija nametala uključivanje te mreže u mrežu Srbije i povezivanje s Jadran­skim morem.

Predlaže se, kao najglavnije, od strane merodavnih još u prvim godinama, izgradnja mosta na Dunavu kod Beograda i veza Banata sa Srbijom, a odmah zatim izgradnja mosta na Tisi između Starog i Novog Bečeja. Most na Tisi kod Sente predstavljao je privremeno rešenje za železnički prevoz, jer je bio građen za promet zaprežnih vozila. Me­đutim, most kod Bečeja bio je ne samo rešenje za železnički promet, nego bi omogućio stvaranje transverzale, koja bi počinjala »kod Rakeka i išla preko Ljubljane, Pragerskog, Koprivnice, Osijeka, Bogojeva, Sombora, oba Bečeja i Vršca do Bele Crkve. Kao što se vidi ta bi pru­ga, sa neznatnim kratkim spojevima nadopunjena, i vezana mostom na Tisi kod Bečeja išla od italijanske, pored austrijske, mađarske i rumunske granice. »Vojvodina bi se privredno nadopunjavala sa Slovenijom, Hrvatskom i Slavonijom i sva ta izmena dobara mogla bi se kraćim putem obavljati ovom prugom.«

Tom prilikom je Komora u Novom Sadu, između ostalog, pred­ložila i izgradnju pruge uzanog koloseka koja bi povezivala Bikač, Bašaid i Tordu sa Česteregom, što bi omogućilo lakši prevoz industrijskog bilja za potrebe industrije u Velikom Bećkereku.

Na žalost — to su ostali samo predlozi do čije realizacije, i pored velikih želja stanovnika jednog i drugog Bečeja, nije došlo sve do izgrad­nje brane na Tisi 27. novembra 1977. godine, preko koje je izgrađen most i tako je Novi Bečej povezan sa Bačkom.

Novi Bečej je bio i ostao najprometnije pristanište na Tisi. Pre­ma statističkim podacima Kraljevine Jugoslavije za 1929. godinu iz novobečejskog pristaništa otpremljeno 26.444 tone žitarice, dok je iste go­dine iz starobečejskog pristaništa otpremljeno 21.252 tone, iz Titela 16.375, Sente 13.772, Novog Kneževca 10.324 tone, itd. Novobečejsko pristanište te godine je i po prometu putnika bilo pri vrhu. Kroz pris­tanište u Starom Bečeju prošlo je 28.931 lice, u Novom Bečeju 28.380, U Titelu 11.096 i Senti 2.192 lica.

Rečni putnički saobraćaj imao je vidno mesto kada je reč o No­vom Bečeju. Pored skele i prevoza zaprežnim kolima, do Starog Beče­ja saobraćao je i jedan manji brod, koji je nekoliko puta u toku dana išao od Novog do Starog Bečeja i obratno. Taj brod je saobraćao sve do drugog svetskog rata.

Taj, tada, vrlo popularni brodić doživeo je septembra 1931. go­dine tešku havariju koja predstavlja jednu od najvećih tragedija na tom delu Tise. Tog jesenjeg dana, ili preciznije, 11. septembra 1931. brodić Stari Bečej (tako se zvao brodić) nalazio se na putu od Sta­rog prema Novom Bečeju i otprilike na polovini puta zahvatio ga je strašan orkan praćen kišom i gradom. Lađica je predstavljala u pravom smislu »orahovu ljusku« za takvu snagu razbesnele prirode. Odneo je brodić na sred Tise i tu ga prevrnuo i potopio. S potopljenim brodićem otišlo je na dno Tise petnaest ljudskih života. Međutim, nije se sve na tom završilo. Vetar i veliki talasi su i neke koji su pokušali da se spasu čamcem ili plivanjem u tome onemogućili, i tako je još daljih petnaes­tak našlo smrt u mutnoj vodi Tise. Među putnicima bilo je i dvadese­tak đaka koji su išli u niže razrede starobečejske gimnazije (bila je to prva godina da su se đaci iz Novog Bečeja opredelili za školovanje u Starom Bečeju). Svi su se spasli plivanjem iako su to bila deca od je­danaest do petnaest godina. Tu tragediju je narod opevao, pa je ta pesma možda još i danas poznata mnogim Novobečejcima »Plovila je lađa i u lađi Mlađa«.

Pored ove »male lađe« saobraćala je i »velika lađa«, sve do kra­ja prvog svetskog rata, od Segedina do Titela i obratno i tom prilikom doticala Novi Bečej. Ova linija je bila dnevna.

Posle prvog svetskog rata, kada su se prilike na Tisi u saobraća­ju uopšte normalizovale uspostavljena je veza brodom između Beogra­da i Sente. Tri puta nedeljno je na toj liniji saobraćao vrlo lep putnički brod (parni sa lopaticama kao na dolapu) Princeza Jelena ili Zag­reb. Sve je to trajalo do drugog svetskog rata. Brodski prevoz je bio znatno jeftiniji od železničkog pa je zbog toga imao prednost ne samo u robnom, nego i u putničkom saobraćaju. Cena, 1937. godine, železničke karte Novi Bečej - Beograd bila je trideset pet dinara, a brodska dvadeset jedan dinar. Razlika od četrnaest dinara predstavljala je tada skoro jednu i po nadnicu poljoprivrednog radnika.

Novi Bečej je, zbog velikog prometa preko Tise, imao dve skele. Pored one koja je prevozila u pravcu Ulice Svetozara Miletića, saobra­ćala je još jedna na Bereku. Ta skela je prevozila Novobečejce koji su imali zemlju na Bisernom ostrvu. Ona je imala prilično veliki promet zaprežnih vozila, naročito između dva rata, jer je agrarnom reformom, posle prvog svetskog rata, deo novobečejske zemljoradničke sirotinje, iz redova Srba, dobio zemlju na Bisernom ostrvu. Put do Bisernog ostrva bio je za jedan-dva kilometra kraći preko »berečke skele« nego put koji je vodio skelom kod Novog Bečeja.

Kamen se u Torontalskoj županiji u osamnaestom i prvoj polovini devetnaestog veka skoro i nije upotrebljavao. Početkom devetnaestog veka počeo se koristiti za pokrivanje pijaca i glavnih gradskih ulica. Tako je prema nekim zabeleškama u Bečkereku 1803. godine bilo 1.200 kvadratnih hvati ulica popločanih kamenom.

Da bi se u Novom Bečeju olakšao promet od pristaništa do pija­ce i još neke ulice bile su početkom devetnaestog veka popločane ka­menom u vreme kada je malo koje mesto imalo kameni kolovoz po uli­cama. Kamen je dovožen iz Krčedina.

Što se tiče drumskog saobraćaja sve do druge polovine devetna­estog veka, pa čak i do početka dvadesetog veka Novi Bečej je bio po­vezan s okolnim selima i gradovima isključivo letnjim putevima. Pre­ma podacima — koje dr Borovski iznosi — do 1911. godine bili su iz­građeni, između ostalih, makadamski putevi s kamenom podlogom: Turski Bečej - Karlovo (Novo Miloševo) u dužini od 21.163 metra i Tur­ski Bečej - Bašaid u dužini od 22.495 metara. Borovski dalje navodi da je tadašnji novobečejski srez imao 74.950 metara međumesnih puteva, od kojih su, pored pomenutih, bili od kamena još i put od Torde do Bašaida u dužini od 8.010 metara. To su — na žalost — bili i ostali jedini kameni drumovi kojima je Novi Bečej bio povezan sa okolinom sve do drugog svetskog rata. Tu treba dodati još i put Stari Bečej — skela kod Novog Bečeja, koji je takođe bio makadam.

Sve do drugog svetskog rata glavna ulica i trg u Novom Bečeju, kao i ulice koje vode za Vranjevo bile su pokrivene turskom kaldrmom, koja je zbog svojih neravnina zaprežnim vozilima zadavala posebne gla­vobolje.

Pored tako lošeg kolovoza, novobečejska opština je sve do velike privredne krize naplaćivala taksu — takozvanu — kaldrmarinu. Kaldr­marinu su plaćali svi oni koji, sa svojim vozilima iz drugih mesta, do­đu u Novi Bečej. Kaldrmarinu su plaćali i Vranjevčani, pa je Vranjevo, verovatno zbog toga, i bilo sa svega dve ulice povezano kolovozom s Novim Bečejom. Jedna je išla pored dolme i velikog magazina, a druga koja vezuje put iz Novog Miloševa za Novi Bečej. Za naplatu kaldrmarine nalazile su se rampe koje su zatvarale kolovoze. Rampe su se ot­varale (dizale) tek kad vlasnik vozila plati predviđenu taksu. Jedna takva rampa (kapija kako su je zvali Novobečejci) nalazila se na kumanskom putu ispred ulice koja danas vodi prema mlekari, druga na glavnoj ulici gde se spajaju putevi iz Bašaida i Novog Miloševa i treća ispred velikog magazina, gde je danas kuća Kiseličkih, a u njoj je i bila biletarnica za naplatu kaldrmarine.

Zaslužuje pažnju postojanje auto-taksija za lokalni prevoz pored već poznatih novobečejskih fijakerista. I pored tako lošeg kolovoza, kakva je turska kaldrma. Novi Bečej je sve do 1931. godine imao tri auto-taksiste. Nastankom poljoprivredne krize taksi-prevoz je postao suviše veliki luksuz i taksisti su iščezli iz Novog Bečeja. Ukidanjem auto taksija, pored šest-sedam fijakerista, koji su prevozili putnike od železničke stanice do centra grada ili pristaništa, od 1931. do 1933. go­dine saobraćao je od stanice do centra i omanji autobus, čiji je vlasnik bio jedan od bivših vlasnika auto-taksija.

Fijakeri su se održali sve do drugog svetskog rata, a poznati su bili po svojim nadimcima: braća Švorcike, Pelcer i dr.

Prve hanove i mehane u Novom Bečeju zabeležio je još u svom opisu Lepog grada Bečeja Evlija Čelebija, da bi posle proterivanja Turaka iz ovih krajeva tek 1738. našli zabeleženo da u Bečkereku te go­dine nije bilo nijedne mehane, ali da se zato nalazi mehana u Šimuđu; za koju je selo plaćalo arendu (zakupninu) dvadeset forinti. Posle proterivanja Turaka postojale su mehane u Bečeju, Bečkereku, Modošu i Pardanju, ali kako je veliki broj ljudi umro od kuge ili odveden u tursko ropstvo, mehane su zatvorene.

U mehanama i krčmama su se u osamnaestom veku događala mnoga zlodela, zato su vlasti pribegavale njihovom zatvaranju, naroči­to onih usamljenih na putevima između pojedinih naselja. Tako je 1790. godine razmatran izveštaj o usamljenoj dištriktualnoj krčmi između Beodre i Vranjeva »kod opkopa« Vincehid (Crna Bara). Zaključeno je da za krčmare, takvih čardi, treba birati poštene ljude, a da se svi oni koji se ogreše u roku od petnaest dana udalje iz krčme. I kasnije, 1801. godine se spominje u dištriktskim zabeleškama trgovački put ko­ji vodi od Kikinde za Bečej i skreće se pažnja na krčmara na Vincehidu. Iznosi se ubistvo vranjevačkog sveštenika Jefte Đakovačkog, koje je izvršio krčmar Stevo Klepac iz Vranjeva.

Krčme i mehane bile su i stecište bluda i prostitucije. Iz Arada je 1834. godine traženo da se sasluša krčmar iz Vranjeva Jonaš Vajs, zbog neke Rozalije Polak, koja je pre toga pripadala Moricu Grinfeldu, krč­maru iz Arada. Izgleda da se radilo o belom robiju.

Bez obzira na činjenicu da su krčme i čarde bile izvor mnogih zala izgleda da je to bio unosan posao i za spahiju ili vlast, kao i za zakupca-arendatora. O tome, pored visine godišnje zakupnine, govore i podaci o zakupcima krčme u Vranjevu. Zabeleženo je da za zakup za točenje pića za 1792/3. godinu duguju:

Jovan Avakumović, tada sudac Dištrikta 250 forinti,

Atanasije Vrušić iz Novog Sada268 forinti,

Nasta Kapetanović 1.801 forinti.

Zakupi su se iz godine u godinu naglo povećavali, pa tako 1826. go­dine neki Johan Šarficki za krčmenje pića u Vranjevu plaća na ime go­dišnjeg zakupa 2.510 forinti, a već 1835. taj zakup u Vranjevu plaća Jo­han Mason 5.300 forinti, dok je iste godine za zakup za krčmenje mesa plaćeno svega 208 forinti. Već u drugoj polovini devetnaestog veka 1862. godine, na primer, Matija Mason u Vranjevu plaćao je godišnji zakup 7.626 forinti.

Tokom razvoja društva i daljom podelom rada ugostiteljstvo posta­je privredna oblast bez koje se ne može zamisliti dalji razvitak društva. Ono se nameće u univerzalnom obliku kao nasušna potreba savremenog življenje.

Takvu promenu doživljavalo je ugostiteljstvo i u Novom Bečeju i Vranjevu. Uloga hotela, restorana, kafana i drugih ugostiteljskih objeka­ta postala je značajna. Nemoguće je zamisliti leti otkup žita i kukuruza, kada se u Novom Bečeju slegne stotine kupaca i agenata, brodara i dru­gih koji su došli da preuzmu letinu skoro iz celog Banata, a da im hoteli i restorani ne pruže svoje usluge.

Kafane su između ostalog doprinosile razvoju kulture i umetnosti. One su u određenom periodu razvoja nadgradnje, pored škola, bile mesto u kojima se mogla održati javna priredba, izvesti pozorišna predstava i čuti lepa pesma i muzika, održati predavanje i dr. Zabavni život se u mnogim mestima, bez kafane, ne bi mogao ni zamisliti. Mnoge bi novi­ne stizale i sticale pravo građanstva znatno kasnije da nije bilo odgova­rajuće prostorije u kafanama gde su se okupljali umetnici, predavači i drugi kulturni poslenici.

Ugostiteljstvo je samo za sebe predstavljalo i značajnu privrednu oblast. Između dva rata (1919—1930) Novi Bečej i Vranjevo imali su mnogo kafana. Tome je svakako doprinosila živa trgovina i veliki broj radnika-konzumenata kafanskih usluga. Među njima su bili brojni nekvalifikovani radnici koji su često zarađviali čak i više nego mnogi kvalifikovani. To su bili kubikaši koji su radli najteže poslove u akord. S jedne strane visoka zarada, a s druge — primitivizam i zadovoljavanje najskromnijih potreba za život porodice, omogućavali su da se deo za­rade, čak i ne tako mali, potroši na piće po kafanama. Koliko god je kubikaš bio skroman u pogledu ishrane i oblačenja, toliko je bio neumeren kada je bilo u pitanju piće. Baš zbog te svoje neumerenosti nije mogao trošiti piće u kući, nego ga je konzumirao u kafani, izvan kont­role supruge ili roditelja. Pored toga, u kafani se pilo u društvu. Na sličan način su živele i vagandžije, kojih je u Novom Bečeju bilo tride­setak. Vagandžije su radnici koji su utovarali žito u brodove i istovarali drugu robu iz brodova. I kubikaše i vagandžije je možda i iscrplju­jući rad podsticao, kada se subotom vrate sa posla, da oduške, za tegob­ni život, traže u piću.

Nije bez značaja za razvoj ugostiteljstva i činjenica da se Novi Bečej nalazio na putu koji povezuje srednji Banat sa srednjom Bačkom. Svi putnici koji su dolazili iz Sombora i Novog Sada železnicom, po pravilu su koristili lađicu od Starog do Novog Bečeja i odatle opet železnicu prema Kikindi ili Bečkereku, pa pošto mnogima nije odgova­ralo vreme dolaska lađice u Novi Bečej i polaska voza iz Novog Bečeja, oni su noćili u ugostiteljskom objektu.

Nisu kafane nikle samo između dva rata, nego je njihov broj bio još od ranije, prilično velik, a tome je doprinosila žitarska trgovina ko­ja se odvijala u Novom Bečeju i Vranjevu u toku leta, kada su dola­zili trgovci iz Karlovca, Siska, Rijeke i drugih krajeva Hrvatske; zatim iz Srbije, Nemačke i dr.

Velikog udela u razvoju ugostiteljstva imali su i bogati zemljorad­nici iz Vranjeva, a i činjenica da je Novi Bečej bio sedište sreza. Selja­ci iz okolnih mesta najčešće su dolazili zaprežnim vozilima pa su u dve gostonice koje su nazivane »svratiše« ostavljali konje i kola dok obavljaju poslove u sreskim nadleštvima, na novobečejskoj pijaci, ili u trgovini.

Novi Bečej je još krajem devetnaestog i do tridesetih godina dvadesetog veka imao dva hotela: Vojvodinu i Royal.

Vojvodina je bila veći hotel od Rovala, a imala je i veću i uređeniju kafanu, pa je u doba Austro-Ugarske nazivana »velikom kafanom«. Vojvodina je bila na mestu gde je danas zadružni dom. Bila je to zgra­da na sprat. Na spratu su bile sobe za prenoćište, a u prizemlju resto­ran i velika sala za zabave i druge priredbe. Restoran je imao velike iz­loge, a zidovi sale bili su obloženi drvenim lamperijama u visini od je­dan do jedan i po metra. Četvrtasti stubovi u restoranu bili su sa sve četiri strane obloženi ogledalima, kojih je bilo i po zidovima. Vojvodi­na je imala i letnju restoran-salu, koja je bila do same dolme pre­ma Tisi. Leti su na toj »saletni« otvarani prozori (a strana prema Tisi je bila sva u prozorima), pa su se i na dolmu postavljali stolovi i gosti su mogli da uživaju u svežem vazduhu i lepom pogledu na Tisu i šu­micu Gradište. U restoranu je svako veče svirala muzika, pored romansi i narodnih pesama, posle 20 časova i muziku za igru. Hotel je imao dvadesetak soba.

Hotel Royal se nalazio na mestu gde je danas hotel Jadran. On je na spratu imao osam do deset soba. Restoran se nalazio u prizemlju u prostorijama u kojima je danas restoran Jadran. Možda je restoran bio skromniji nego što je danas, ali svakako nije zaostajao u kvalitetu jela i pića. Dugo je Royal (hotel i restoran) držao Rajko Nikolić, koji je sa svojom suprugom i još jednom sobaricom i jednim konobarom sve poslove uspešno obavljao i na veliko zadovoljstvo gostiju.

Pored dolme, na prostoru gde je danas kuća Mileta Josimovića — Dojdoša i Piste Koša, nalazila se kafana Belo jagnje, koju je držao Ištvan Genci. Kafanu su posećivali uglavnom seljaci koji su dolazili na pijacu, ili oni iz oklonih sela koji su dovozili pšenicu i čekali na red za utovar u brod. Nedeljom pre podne kafana je bila prepuna kubikaša koji su došli na pijacu i zadržali se u kafani.

Prekoputa današnjeg Radničkog doma, na uglu (u kući Duška Nikolića), nalazila se kafana Miloša Gavrića. Njeni stalni gosti bili su vagandžije i seljaci dok čekaju na predaju žita u brodove. Naravno, tu su takođe nedeljom bili i kubikaši, a inače svakih pijaca kafana je bila puna onih koji su svraćali, onako uz put, dok su na pijaci, da popiju rakiju-dve.

Do hotela Vojvodina nalazila se zgrada veleposednika Rohoncija, u kojoj je bio bife s vrlo dobrim pićem sa Bisernog ostrva. Bife je izu­zetno dobro radio, a posetioci su mu bili novobečejski alasi, kubikaši i u pijačnim danima posetioci pijaca.

U zgradi, u kojoj je danas prodavnica delova za motocikle i bi­cikle, koja je vlasništvo Vlaškalinih, nalazila se prilično velika kafana Lovac. Kafana je pored svojih redovnih gostiju iz bečejske čaršije, za vreme pijaca, bila prepuna Vranjevčana.

Kao što se vidi glavna koncentracija novobečejskih kafana bila je oko Tise i pijace. Ali bilo je prilično kafana i na glavnoj ulici. Tako se na delu glavne ulice, gde je danas kuća i fotografska radnja Sakač Geze, nalazila gostionica Bela lađa. Kafana je bila u staroj prizemnoj zgra­di, koja je mogla biti izgrađena još u prvoj polovini devetnaestog veka, a držao je Jevrejin Đula Beron. Ona je služila i za prodaju vina i rakije na malo i veliko.

Do gostionice Bela lađa, na mestu gde je danas prosečen deo Ulice Vuka Karadžića (od glavne ulice do Ulice Petra Drapšina), nalazila se gostionica Krka i bioskop Krka. Gostionica je bila vlasništvo Slavka Majina, kojeg niko drugačije nije zvao nego Lala Krka. To je bila najprometnija kafana u Novom Bečeju, a po kvalitetu usluga bila je možda na prvom mestu. Ova radnja bila je poznata i po kartanju. U njoj je bila posebna sala u kojoj se inače točilo piće, koja je uveče služila za kartanje. Tu je bio i bilijar, ali je sve to bilo nevažno u od­nosu na karte. Tu se igrala jedna specifična kockarska igra koju su Novobečejci nazivali »karametli« (možda bi to značilo, od turske reči »kara« što znači crno i metle, crno čišćenje-metenje). Igralo se celu noć da dva sata ujutro, kada se i kafana zatvarala. Mnogi su na ovoj kocki ostali bez novca, a neki, prolaznici kroz Novi Bečej, gubili su i poslednji dinar, pa nisu imali za voznu kartu za odlazak u mesto gde su pošli.

Odmah do kafane Krka, nalazila se kafana Danka Marčića. Ona je bila stecište kubikaša i nadničara Mađara. U njoj su se nedeljom po­podne održavale igranke za mađarsku mladež, a nekoliko puta u peri­odu jesen-zima i dosta primitivni balovi. Bile su to čudnovate igranke i balovi. Veselje se često pretvaralo u tuču, i to ne rukama, odnosno pesnicama, već noževima (brisom). Iz tih tuča su pojedinci odlazili kr­vavi kod lekara, a drugi u opštinski zatvor.

Na glavnoj ulici, na mestu gde se uključuje bašaidski drum, bile su dve-tri kafane, od kojih je najpoznatija bila Kruna. To je bio jedan od najpoznatijih možda i najstarijih ugostiteljskih objekata u Novom Bečeju. Njeni gosti su bili najvećim delom kubikaši, ali pijačnim da­nom u njoj je bilo mnogo gostiju iz Torde, Beodre i Dragutinova. U Kruni su takođe održavane igranke za mađarsku siromašnu omladinu, baš kao i kod Danka Marčića, pa je i epilog igranki i balova često bio istovetan.

Ono što je Krunu izdvajalo od ostalih kafana nije bio samo veli­ki promet, nego je ona bila jedno od svratišta za goste iz okolnih sela koji su dolazili u Bečej zaprežnim vozilima. Bila je neka vrsta »parkirališta« za ta vozila. Imala je veliko dvorište u čijoj se sredini nalazila šupa na stubovima, slična onoj kakva je bila na Tisi ispred čarde kod stajalašita skele na bačkoj strani, samo je šupa u Kruni bila mnogo veća. Ispod te šupe su seljaci ostavljali konje ispregnute i vezane za kola. Ako pod šupom nije bilo mesta kola su ostavljana u dvorištu. Ko­nje, kola i stvari u njima čuvao je čovek kojeg je plaćao kafedžija, ta­ko da su seljaci mogli mirno da obavljaju poslove radi kojih su došli u Novi Bečej. Radnik-čuvar je priticao u pomoć ako se konj odvezao, upleo ili izbacio seno iz kola i drugo, a osnovna mu je briga bila da čuva sve ono što se u kolima nalazilo. On je pred vlasnikom kafane odgovarao za bezbednost poverene mu imovine, a kafedžija je to garantovao svakom ko je u njegovom dvorištu ostavio zapregu. U dvorištu je bio i bunar iz kojega su napajani konji. Usluga je bila velika za meštane okolnih sela, a bila je jeftina. Kafedžija je, naime, računao na to, da će oni, koji su ostavili svoja kola i konje, potrošiti neki dinar u kafani.

Nedaleko od Krune bila je i kafana Sarvaš, koja je spadala među uglednije, naročito krajem devetnaestog veka kada su u njoj održavane i razne priredbe.

Ispred same železničke stanice bila je kafana koju je držao Agoč Akoš, koja je sve dok su kubikaši dobro zarađivali, radila vrlo dobro. Oni su po dolasku u Novi Bečej, s novcem zarađenim u toku nedelje, prvo tu navraćali. Za tu kafanu piše Istvanfi Endre — da je posle iz­gradnje pruge 1883. dugo godina bila kao restoracija železničke stani­ce i kao omiljeno izletište »za železnicom oduševljenu publiku«.

Imao je Novi Bečej još jedno svratiste. To je bila kafana Veselina Sele Nićina. Ona se nalazila na uglu ulice — Žarka Zrenjanina i Svetozara Miletića, u kući advokata Zlatka Marića. Kafana je imala dve sale gde su održavane igranke i zabave zanatsko-trgovačke omladine sve do privredne krize. Za vreme i posle krize ova omladina je prešla u Sokolanu (sadašnju vežbaonicu Škole »Miloje Čiplić«), a kod Sele su nastav­ljene igranke za seosku srpsku omladinu Novog Bečeja. Sela je pripa­dao demokratskoj stranci i bio u opoziciji tadašnjih vladajućih politič­kih stranaka, pa je tako kod njega našla utočište, i organizovala svoju prvu zabavu, mesna organizacija Omladinskog kulturno-privrednog pok­reta OMPOK. I ta kafana je imala vrlo veliko dvorište koje je korišćeno kao svratiše seljaka koji su iz okolnih sela dolazili zaprežnim kolima.

Na uglu Ulice Narodnog fronta i Sonje Marinković, nalazila se kafana koju je držao Laslo Ištvan. To je bila jedna od uglednijih novobečejskih gostionica. U njoj su se održavale igranke za omladinu iz redova trgovaca i zanatlija Mađara. Za razliku od igranki kod Danka Marčića i onih u Kruni, u ovoj kafani nije nikad bilo nereda ili tuče.

Na kumanskom putu, u današnjoj Ulici Lole Ribara, nalazile su se dve kafane. Jedna u zgradi Rade Lučića, koji je bio i kafedžija (Lole Ribara br. 15) i druga u zgradi Mladena Kurbanjeva (Lole Ribara 21).

Dalje, u pravcu Kumana, na mestu gde je bila »kumanska kapi­ja« nalazio se bife koji je držao Milenko Savić, doseljenik iz okoline Kruševca. Milenko je, zahvaljujući odličnoj rakiji, imao lep promet.

U delu Novog Bečeja, koji se nazivao »pod Vranjevo«, a to je či­tav deo od glavne ulice pa prema Vranjevu, nalazile se dve kafane od kojih, je jedina bila »javna kuća«, a držao ju je Kovač koga su Novobečejci zbog javne kuće zvali — »tata Kovač«, a druga kao poslednja kuća u Bečeju na »stazi« držala je baba Marija Igrački.

U Vranjevu je između, dva rata bilo više kafana, među kojima se izdvajala kafana Balkan Arsena Pecarskog. Nalazila se u zgradi u kojoj je rođen Josif Marinković, na glavnoj ulici Vranjeva. U njoj su održa­vane igranke za imućniju zemljoradničku omladinu Vranjeva. Bila je poznata i zbog Diletantske omladinske grupe Napredak, koja je tu pri­premala i davala pozorišne predstave. Imalo je Vranjevo još jednu lepu kafanu koju je držao Nova Trbić. Kafana se nalazila na glavnoj ulici i u njoj su održavane igranke i zabave za zemljoradničku omladinu si­romašnijeg imovnog stanja.

Na »stazi« na uglu ulica Svetozara Markovića i Karađorđeve na­lazila se kafana Amerika koju je držao Velja Čiča Petrovčan.

Na putu za Novo Miloševo, u blizini vranjevačkog mlina, nalazila se kafana koju je držao otac poznatih glumaca beogradskih pozorišta Slavke i Nikole Simića, a kasnije valjda vlasnik sa nadimkom Tirač pa sa kafana sve do drugog svetskog rata zvala kod Tirača.

Na Ljutovu je držao bife i trgovačku radnju Makra.

Sve u svemu Novi Bečej i Vranjevo imalo su oko tridesetak ka­fana. Pored njih, postojale su još dve koje su bile više zatvorenog tipa i to Kasina, koja je služila kao sastajalište Jevreja i imućnijih novobečejskih trgovaca, i Mađarska građanska čitaonica, gde se pored kafane nalazila i prva kuglana s parketnim podom u Novom Bečeju. Čitaoni­ca je imala i veliku salu u kojoj su nekoliko puta, u toku godine, pri­ređivane najelitnije zabave za stanovništvo mađarske narodnosti.

Najveći deo, izuzimajući četiri-pet, od navedenih kafana danas ne postoji, pa su možda i zbog toga zaslužile da budu pomenute, a poseb­no zato što predstavljaju i neku vrstu obeležja tadašnjeg načina života.

Razvoj privrede i uspostavljanje boljih komunikacija — parobro­di, izgradnja železnice, doprineli su porastu prometa, a u vezi s tim ja­vila se i potreba za novom funkcijom novca, kao kreditnog sredstva. Formiraju se kreditne ustanove i banke koje su u određenim trenuci­ma, uz odgovarajuću garanciju, uticale na povećanje prometa pojedi­nih područja, firmi i pojedinaca — trgovaca i zanatlija.

Žitarska trgovina, koja je do druge polovine devetnaestog veka u Novom Bečeju bila u rukama Srba i Cincara, sve više je prelazila u ruke novodošavših Jevreja. Ta trgovina se u novonastaloj privrednoj situaciji (narastanje kapitalističkih ekonomskih odnosa i potiskivanje feudalnih) sve više okrupnjavala i koncentrisala u manji broj ruku, pa je dirigovana iz velikih privrednih centara.

Povećani promet nije mogao da opsluži gotovinski deo jednog vlasnika novca, nego se morao udruživati ulaganjem u određene štedno-kreditne ustanove i banke. Takvu potrebu osetio je Novi Bečej već polovinom devetnaestog veka.

Trgovci Jevreji i imućniji trgovci i zanatlije Mađari osnivaju prvi takav zavod: Tursko bečejsku štedionicu 1868. godine. Osnivač i njen prvi direktor bio je ing. Kepeši Ištvan. Tursko-bečejska štedionica ra­dila je pod tim imenom sve do drugog svetskog rata, a posle prvog svetskog rata na čelu joj je bio novobečejski vlasnik štamparije i knji­žare Giga Jovanović. Dugi niz godina predsednik Upravnog odbora bio je Deri Imre, Jevrejin, inače direktor Senćanske parne pilane i mlina u Novom Bečeju. Štedionica je imala svoju zgradu na glavnoj ulici, na mestu gde se danas u prizemlju nalaze mnoge trgovinske radnje, a na spratu Zavod za socijalno osiguranje.

Nije prošlo mnogo vremena, a potreba za takvim štedionicama ukazala se i u redovima drugih trgovaca, zanatlija pa i imućnijih zem­ljoradnika. Tako se 1882. godine osniva Narodna štedionica d.d. (deoničarsko društvo) u Turskom Bečeju. Na čelu štedionice bio je Maletić kao upravitelj, po njemu se i zvala Maletićeva banka, a zgrada u ko­joj se nalazila štedionica sve do drugog svetskog rata zvala se Maletićeva kuća. To je zgrada na uglu gde je danas Zanatski dom. Banka je likvidirana u periodu velike privredne krize.

Novi Bečej je skoro sve do drugog svetskog rata imao još jednu štedionicu — Vranjevačka srpska štedionica. Ona je osnovana u 1900. godini kao Oračka štedionica-zadruga, a 1905. pretvorena je u deoničarsko (akcionarsko) društvo. Njen upravni odbor sačinjavali su: Rada Blažin, posednik, Miloš Lalić, posednik, Danilo Kovačev, posednik, Svetozar Marčić, posednik, Miloš Glavaš-Trbić, posednik, svi iz Vranjeva, Svetozar Tucakov, trgovac iz Novog Bečeja i Vlada Bajin, posednik iz Novog Bečeja.

Za Novi Bečej je važno istaći da je u toj štedionici, kao knjigo­vođa radio Ivan Berić, čiji je sin Aleksandar Berić, kao komandant rat­nog monitora Drava poginuo herojskom smrću, braneći pristup Duna­vu i rekama Jugoslavije kod Bezdana u drugom svetskom ratu.

Sadržaj

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak