Borba za ponovnu podelu sveta javlja se ratovima već krajem de­vetnaestog veka (špansko—američki rat 1898, rusko—japanski 1904— 1905). Engleska je bila ispred ostalih zemalja u svetu, ali pri kraju devetnaestog veka, naročito posle ekonomske krize 1873. godine, jav­lja se Nemačka koja u privrednom razvoju sustiže Englesku i nameće zahteve za preraspodelu kolonija.

Sarajevski atentat 28. VI. 1914. je dobro došao kao povod za rat i ostvarivanje ciljeva Nemačke za osvajanje kolonija, suvozemnim pu­tem preko Balkana, Arabijsko poluostrvo i dalje prema Indiji.

Franja Josif I ostareo, nije u Austriji igrao ulogu kakvu je zahtevala situacija u zemlji, zbog čega sve više jača uticaj njegovog sinovca Franca Ferdinanda, koji je, kao i stari kralj, naginjao apsoluti­stičkoj vladavini.

Franc Ferdinand je težio stvaranju organizacije u kojoj će i sloven­ski narodi dobiti položaj sličan onom koji je u okviru dvojne monar­hije imala Mađarska. Time je hteo da umanji politički uticaj Mađarske, a istovremeno da priveže Slovene za Austriju. Kako se priboja­vao velike slobode Slovena, smatrao je neophodnim da osvoji Srbiju koja je bila oslonac oslobodilačkog pokreta Južnih Slovena u Austro­ugarskoj.

Tako je Ferdinand postao vođ partije, u redovima vojske, koja je zahtevala rat i osvajanje Srbije i Makedonije i na taj način izlazak, preko Soluna na Egejsko more. Prvi korak u tom pravcu bila je anek­sija Bosne i Hercegovine 1908. godine.

Zbog toga su jugoslovenski narodi gledali na Franca Ferdinanda kao na svog krvnog neprijatelja. Njega su, zbog ideje o davanju pra­va Slovenima u Carevini i na taj način umanjenja uticaja Mađara, mrzeli i Mađari.

Aneksijom Bosne i Hercegovine izazvana je eksplozija nezado­voljstva i protivdinastičke demonstracije i u onim oblastima koje su se inače smatrale primerom vernosti dinastiji. Hrvatski i bosanski na­cionalisti počeli su održavati najintenzivnije veze sa Srbijom i ideja o stvaranju Jugoslavije postala je vrlo popularnom.

Kralj Petar I koji je stupio na presto, posle ubistva Aleksandra i Drage Obrenović 1903. godine, ubrzo je došao u sukob s Austrijom, jer su ga, između ostalog, njegove rodbinske veze upućivale na zbliženje s Rusijom.

U međuvremenu (1905) istekao je i ugovor koji je Srbiju obave­zivao na ekonomsku zavisnost od Austrije (nije mogla da izvozi svoje proizvode mimo Austrije). Srbija nije htela da obnovi taj ugovor, već je tražila nova tržišta, čime je otpočeo carinski rat nazvan — »svinj­skim ratom« — iz kojeg je Srbija izašla kao pobednik.

U to vreme naglo jača pokret za prisajedinjenjem Srbiji svih ob­lasti u Turskoj i Austro-Ugarskoj u kojima žive Srbi.

Srbija je izašla kao pobednik iz balkanskih ratova 1912—1913, čime je povećan broj njenog stanovništva na preko četiri i po miliona i pojačana materijalna osnova, pa se pojačala želja i svih Jugoslovena u Austro-Ugarskoj da oslobode i pripoje Srbije sve oblasti u kojima žive.

Kao neposredni povod za rat iskorišćen je atentat na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, na Vidovdan 28. juna 1914. go­dine, u Sarajevu, kada je Gavrilo Princip iz revolvera ubio prestolona­slednika i njegovu suprugu. Za ovaj atentat bečka vlada učinila je od­govornom Srbiju i postavila joj neprihvatljiv ultimatum.

Za Srbiju se založila Rusija, a Nemačka je kategorično podržala Austriju, čak je Austrija i tako postupala pod pritiskom Nemačke. Sr­bija je tražila da ovaj spor reši sud u Hagu, što Austrija nije htela ni da čuje, već je praktično zahtevala otvorenu kapitulaciju Srbije.

Nezadovoljna odgovorom Srbije, Austrija joj 28. jula 1914. objav­ljuje rat. Sile trojnog sporazuma Antante (Francuska, Engleska i Rusi­ja) pokušale su da spreče rat, ali ih Nemačka preduhitruje objavom rata Rusiji 1. avgusta 1914, Francuskoj i Belgiji 3. avgusta 1914. godi­ne. Tako je Engleska dovedena pred svršen čin, i ona stupa u rat 4. avgusta 1914. godine.

Od samog početka rata obrazovana su tri fronta, koji su se dr­žali skoro sve do kraja rata. Zapadni front se protezao od Severnog mora do Švajcarske u dužini od oko sedamsto kilometara, gde su se francuska i engleska vojska suprotstavile Nemačkoj. Na istočnom fron­tu, od Baltičkog mora do Rumunije, ruska vojska se suprostavila ne­mačkoj i austro-ugarskoj vojsci. Na jugu, duž Dunava i Save, obrazo­van je balkanski front gde se malobrojna i slabo naoružana, ali po mo­ralnim osobinama izvanredna, srpska vojska suprotstavila austro-ugar­skoj vojsci.

Nemačka je bila spremnija za rat od zemalja trojnog sporazu­ma (Antante), ali je Antanta raspolagala znatno većim izvorima.

Na južnom frontu, u bici na Ceru od 3. do 8. avgusta 1914. Srbi su porazili austrijsku vojsku. Novembra i početkom decembra 1914. u bici na Kolubari (20. XI—3. XII 1914) potučene austrijske trupe prebačene su preko Drine, Save i Dunava, čime su privremeno isterane iz Srbije. Tom prilikom je zarobljeno oko 50.000 austrougarskih vojnika i zaplenjeno 142 topa, 71 mitraljez i 60.000 pušaka, 2 aviona i 3.500 vozila sa municijom i mitraljezom.

Krajem septembra 1915. godine je na Dunavu i Drini bilo skoncentrisano 350.000 austrougarskih i nemačkih vojnika, u to vreme bi­lo je spremno za napad i 300.000 bugarskih vojnika, kojima je Srbija mogla da suprotstavi oko 250.000 vojnika.

Pod pritiskom nadmoćnijeg neprijatelja, i pored žilavog otpora, morale su se srpske trupe povući prema jugu, u želji da dođu do So­luna gde bi se sastale sa savezničkom vojskom.

U jesen 1915. godine francuska i engleska su svojim trupama ob­razovale solunski front. Krajem 1915. i u januaru 1916. godine ove trupe su pojačane povlačenjem jednog dela francuskih i engleskih tru­pa sa Dardanela, a to su učinili i Rusi, u želji da se suprotstave nemačkoj i austrougarskoj vojsci u njenom nadiranju na istok.

Bugari su, međutim, 16. oktobra zauzeli Vranje i presekli od­stupnicu srpskoj vojsci prema Solunu. Posle bitke kod Kačanika srp­skoj vojsci nije preostalo ništa drugo nego da se prilično razbijena povuče, neprohodnim stazama, kroz Albaniju do Jadranske obale.

Uništivši svu rezervu municije, artiljeriju i opremu — rasturena u grupe — planinskim stazama, bez opreme, krenula je srpska vojska, s delom stanovništva, stokom i svim što se moglo kretati kroz Albaniju. U toj epopeji, izazvanu pored ostalog i strahovitom zimom, kroz neprohodne planine Albanije pomrlo je više od 100.000 ljudi od gla­di, iznurenosti i promrzlosti.

Najsnažniji i najizdrživiji počeli su se decembra 1915. godine spuštati s albanskih planina prema Jadranskom moru. U tom muko­trpnom putu uspelo je da se probije i da se nađe na Krfu oko 140.000 ljudi.

Konvencijom između Antante i Italije, rukovođenje pomorskim operacijama u Jadranskom moru pripadalo je italijanskoj komandi. Izgleda da se italijanska vlada na neki način svetila Srbima u austro­ugarskoj vojsci, za poraze koje su ovi naneli Italijanima, pa je ome­tala i odugovlačila rad Francuza i Engleza na prevoženju hrane i me­dikamenata. Takođe je odugovlačila prebacivanje srpske vojske na Krf. Računa se da je, i zbog takvog odnosa Italije, izgubljeno dese­tak hiljada života srpskih vojnika.

Posle dva-tri meseca oporavka, srpska vojska je sa Krfa preba­čena na Solunski front.

Na Krfu je 20. jula 1917. godine potpisan sporazum — takozvana Krfska deklaracija — između srpske vlade na čelu sa Nikolom Pašićem i Jugoslovenskim odborom u Londonu na čelu sa A. Trumbićem o stvaranju i budućem uređenju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

U leto 1918. godine počela je na zapadnom frontu kontraofanziva francuskih, engleskih i svežih američkih armija, što je pokolebalo dot­le vrlo organizovane nemačke trupe.

Na Solunskom frontu srpske i francuske trupe razbile su bugar­sku vojsku. Ubrzo je došlo do kapitulacije Bugarske 29. oktobra 1918, a 31. oktobra 1918. i Turske. Krajem oktobra 1918. godine raspala se Austrijska carevina.

Na skupštini u Novom Sadu od 12. do 25. novembra 1918. go­dine uz prisustvo 757 predstavnika iz 211 opština doneta je odluka o otcepljenju Banata, Bačke i Baranje od Ugarske i prisjedinjenju Sr­biji. Na toj skupštini bili su delegati iz Novog Bečeja: Dragutin Vijatov i Vuka Tacakov, a iz Vranjeva: Mladen Vasić, Bogoljub Malešev, Zvonimir Tolmačev, Vasa Glavaški, Joca Vlajovanov, Sreća Sekulić, Ivan Popov i Joca Komšić.

U Versaju je otvorena konferencija za mir s Nemačkom, koja je trajala od 18. I do 28. VI 1919. godine. Završila se zaključenjem Versajskog ugovora, kome su kasnije dodati i ugovori s Austrijom, Mađarskom, Bugarskom i Turskom. Tim ugovorom je bitno izmenjena karta Evrope. Austro-Ugarska je prestala da postoji, a od njenih delova prisvojila je Italija Južni Tirol, Istru s Trstom i ostrva Cres i Lošinj i grad Zadar, a kasnije i Rijeku. Rumuniji je dodeljena pored Besarabije i Bukovina, Erdelj i jugoistočni Banat.

Za vreme mirovne konferencije u Versaju, došao je iz Amerike veliki srpski naučnik Mihajlo Pupin, rodom iz Idvora u Banatu, koji je doprineo da se granice Jugoslavije reše što pravednije, naročito prema Rumuniji u Banatu i prema Italiji. Njegov veliki ugled kao na­učnika i prijateljstvo s tadašnjim predsednikom SAD Vilsonom, učini­li su da se postigne najviše što se tada i u onim uslovima moglo postići.

Mirovnim ugovorom u Versaju (Pariz) 1919. godine podeljen je Banat između Rumunije i Jugoslavije. Od 28.502 km2 Jugoslaviji je pripalo 9.766 km2. U tom delu Banata prema popisu iz 1921. godine živelo je 561.958 stanovnika od kog broja Srba 214.213, Nemaca 162.530, Mađara 98.471, Rumuna 72.377, Slovaka 17.595, Jevreja 4.624 i ostalih 11.252 stanovnika.

Banat, kao plodno područje, bio je još na početku rata od po­sebnog interesa za Rumuniju, kao i za Srbiju.

Antanta je, u to vreme, mnogo računala na Rumuniju kao savez­nika u ratu, pa je bila spremna na sve ustupke samo da je pridobije za sebe. Predsednik vlade, tadašnje Rumunije, Jon Braćanu, pošto mu se nije ulazilo u rat, postavio je nemoguće uslove, verujući da ih An­tanta neće prihvatiti. Po tom zahtevu, a koji je Antanta prihvatila i potpisala ugovor 17. avgusta 1916. godine prema čijem 4. članu, ustu­pa se Rumuniji čitav Banat do Tise. Naravno, ovaj ugovor je sklopljen bez znanja srpske vlade.

Polagane nade u Rumuniju nisu se ispunile. Ona je ubrzo bila prisiljena da kapitulira, pred centralnim silama, i da prihvati teške uslove mira, čime je i ugovor od 17. avgusta 1916. izgubio svaki zna­čaj i o njemu se na pariškoj konferenciji nije uopšte vodilo računa.

Novi Bečej i Vranjevo nalazili su se u Austro-Ugarskoj i bili su dve zasebne opštine, čak administrativno-upravne toliko odvojene, u vreme dok je Vranjevo bilo u okviru Velikokikindskog dištrikta, da se njihovo susedstvo osećalo isto onako kao da se radi o Starom Bečeju ili nekom drugom daljem mestu.

U prvom svetskom ratu, današnji Novobečejci (Turskobečejci i Vranjevčani) nalazili su se u austrougarskoj vojsci. Ne raspolaže se po­datkom o broju učesnika u ratu, ali se može pretpostaviti da je bilo mobilisano deset-dvanaest godišta što bi značilo oko 3000 vojnika, od kog broja 1600 Srba i 1400 Mađara.

Ponašanje i osećanja Srba u ratu bila su različita od osećanja Ma­đara. Bez obzira što su Mađari u osnovi bili protiv Austrije, u ovom slučaju, oni su svoje interese našli, uz Austriju i Nemačku, a sasvim je logično da su ih u tome sledili i Mađari iz Novog Bečeja i Vranjeva. Suprotno raspoloženje bilo je kod Srba. Naravno, da oni to svoje ras­položenje nisu smeli ispoljavati, mada su s tim bile načisto i austro­ugarske vlasti, ali drugog izlaza nisu imali nego da ih mobilišu i poša­lju u rat protiv svoje braće.

I ovom prilikom je potrebno naglasiti da su se naši sugrađani po­našali uglavnom onako kako su se ponašali oni u Budimpešti, kada su u pitanju Mađari, ili onako kako su se ponašali oni u Srbiji kad su u pitanju Srbi Novobečejci i Vranjevčani. Da se nisu tako poneli, bez ob­zira da li je to bilo progresivno ili reakcionarno, tada bi ih najveći dao njihovog naroda smatrao izdajicama. Ma koliko ovo zvučalo uprošćeno i naivno, čini nam se da je to ipak samo tako. Postupci onih u Srbiji i onih u Budimpešti se mogu ocenjivati i gradirati, a naši sugrađani su bili samo sledbenici te i takve nacionalne politike.

Nemamo podataka o ponašanju Novobečejaca, ali zato Vranjevački kalendar za 1930. godinu iznosi interesantne podatke o ponašanju Vranjevčana koji mogu predstavljati sliku raspoloženja i za Bečejce uoči i za vreme samog rata.

Aneksija Bosne i Hrecegovine 1908. godine i pretnja da se slično postupi i sa Srbijom, s obzirom na planove Nemačke i Austrije da pre­ko Balkanskog poluostrva obezbede sebi prodor za Arabiju i Indiju, u Srbiji je formirana organizacija pod nazivom Narodna odbrana koja je imala za cilj da prikuplja dobrovoljce za eventualnu borbu. Austro­ugarska je pratila rad tog društva s velikim podozrenjem. Rad Narod­ne odbrane dobio je svoje pristalice u svim zemljama i krajevima u kojima žive Srbi, pa se tako na to nisu oglušili ni Srbi u Novom Be­čeju i Vranjevu. Omladinci, a naročito đaci, širili su ideje narodne od­brane. Takvim svojim radom su skrenuli na sebe pažnju pa su bili pod izuzetnom prismotrom vlasti.

Odmah po ubistvu prestolonaslednika Ferdinanda i njegove su­pruge u Sarajevu, počelo je sa hapšenjem i progonom omladinaca Srba u Vranjevu. Već na sam Vidovdan 28. juna 1914. godine noću (tog da­na je izvršen atentat u Sarajevu) uhapšeni su sinovi tadašnjih učitelja u Vranjevu i nekoliko đaka učiteljske škole. Oni su odneti u segedinski zatvor Čilag gde su mučeni, a pojedinci su u zatvoru teško oboleli i pušteni kući da tamo umru kao slučaj sa Stevanom Trećakom, Marinkom Davidovićem i Emilom Galetićem. Pojedini su bili internirani u logore u Ipoljšag, Hont i Segedin. Ta borba, protiv austro-ugarske vlasti, trajala je sve do završetka rata. Vojnici na frontu, vrebali su svaki trenutak da se predaju silama Antante, a naročito na istočnom frontu Rusima. Ovakvo ponašanje, slovenskog dela stanovništva, delovalo je i na ponašanje Novobečejaca i Vranjevčana. Deo mobilisanih i poslatih na front, predao se Rusima.

Po dolasku u rusko zarobljeništvo čim se otpočelo, u leto 1915, s prikupljanjem dobrovoljaca za pomoć Srbiji, Vranjevčani i Novobečej­ci podnose molbe srpskom poslaniku u Petrovgradu u ruskoj zaroblje­ničkoj komandi da budu primljeni u sastav Prve srpske dobrovoljačke divizije u formiranju. Nemamo podatke o učešću Novobečejaca, ali o Vranjevčanima je podatke prikupio i objavio Jovan Pejin. Vranjevo je, prema tim podacima, dalo 156 dobrovoljaca od kojih 140 boraca, osam kaplara, četiri podnarednika i četiiri narednika. Na frontu je od tog broja poginulo trojica, nestalo u ratu devetorica i umrlih trojica, dok je ranjeno 82. Iako se ovi podaci razlikuju od onih koji su objav­ljeni u Vranjevačkom kalendaru za 1930. godinu, gde stoji da se vra­tilo dvesto Vranjevčana-dobrovoljaca, skloni smo da prihvatimo poda­tke koje je sredio i objavio Jovan Pejin. Svi su oni, u sastavu pomenute divizije, učestvovali u borbli na Dobrudži, gde je skoro pedeset odsto boraca Prve dobrovoljačke divizije ranjeno, poginulo ili nestalo. Najveći deo preživelih, iz potpuno neuspelih vojnih operacija na Dob­rudži, pridružilo se onim delovima dobrovoljačke divizije koji su po­slati na Solunski front. Oni su u tim borbama učestvovali sve do pro­boja Solunskog fronta, odnosno do oslobođenja svih krajeva novofor­mirane države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Oni koji su ostali u ruskom zarobljeništvu takođe su osvetlili ob­raz Novog Bečeja i Vranjeva i uzeli aktivno učešće u Oktobarskoj re­voluciji na strani boljševika. U redovima crvenogardejaca i partizana bili su čitavi vodovi i čete iz redova naših sugrađana.

Posle povlačenja austrougarskih vlasti početkom novembra 1918, a do dolaska srpske voiske, nastalo je kratko vreme bezvlašća, što je si­rotinja iskoristila za pljačku trgovačkih radnji i veleposedničkih ima­nja u Novom Bečeju i Vranjevu. Tom prilikom je u Novom Bečeju za­paljena i radnja trgovca gvožđarskom robom Jevrejina Huga Rihtera, koja se nalazila preko puta od sadašnje Škole »Miloje Čiplić«. Deo ku­će prema sadašnjoj gimnaziji izgoreo je potpuno, pa je pri obnovi, u tom delu, izgrađeno samo prizemlje, dok je drugi deo, gde se danas nalazi radnja Potisje za boje i lakove, obnovljeno i prizemlje i sprat. Ta kuća i danas tako stoji kao »kost u grlu« — u tom najlepšem delu Novog Bečeja.

Te pljačke trgovačkih radnji — pobune, kako ih danas nazivaju, imale su šire razmere u zahvatile i druga mesta. Da bi se zaveo red bi­lo je potrebno oko sto vojnika (kaznena ekspedicija) sastavljena od nemačkih vojnika iz Temišvara, koji su se nemilosrdno obračunali sa ko­lovođama. Iznosi se podatak da je tom prilikom u Novom Bečeju stre­ljano osamnaest, dok prema kazivanju najstarijih Bečejaca i Vranjevčana taj broj izgleda sasvim drukčije. Tako je u Vranjevu ispred pra­voslavne crkve 16. novembra 1918. streljano pet Vranjevčana, a sutra­dan, 17. novembra, u Novom Bečeju još trojica Novobečejaca.

Posle proboja Solunskog fronta i prelaska srpske vojske preko Save i Dunava, oslobođeno je 21. novembra 1918. Vranjevo, a istog da­na oslobođen je i Novi Bečej. Srpska vojska, na čelu s pukovnikom Dragutinom Ristićem, koji je ubrzo postao brigadni general, ušla je u 16 časova u Vranjevo, a istog dana u 17 časova i u Novi Bečej. U znak zahvalnosti, jedna od ulica Novog Bečeja nosi ime brigadira Ristića.

Ubrzo su skinuti spomenici koje su podigli Mađari u znak zah­valnosti borcima u velikoj buni 1848—49. godine i honvedskom gene­ralu Leiningenu.

Na novobečejskom trgu 18. jula 1926. podignut je spomenik kra­lju Petru I, a septembra 1937. godine, na dolmi, podignut je spomenik Kralju Aleksandru.

Nema pouzdanih podataka kada je nastao socijalistički pokret u Novom Bečeju i Vranjevu, ali se skoro sa sigurnošću može reći da je to negde devedesetih godina devetnaestog veka. Na to upućuje priča u rukopisu Vladimira Boberića, sveštenika, a kasnije episkopa boko-kotorskog, inače poreklom iz Vranjeva. U priči Pop Blagoja (rukopis se nalazi u Matici srpskoj) - Boberić iznosi borbu sveštenika Blagoja (izmišljeno ime, a imao je u vidu određenog sveštenika iz Vranjeva), s nazarenima i komunistima za svakog vernika - Srbina u Vranjevu. Od komunista pominje zidara Dinu (izmišljeno ime) koga su ubili mađarski žandari prilikom pobune zidara zbog niske nadnice, pri izgradnji vlastelinskog dvorca 1899. godine.

Slučaj zidara Dine sigurno ne bi zasluživao pažnju sveštenika Blagoja, a još manje da se piše kroz priču, da iza toga nije stajao novi pokret, koji je ugrožavao pravoslavlje u Vranjevu. Pokret je, nema sumnje, nastao nekoliko godina ranije i postepeno se širio. Borba crkve i sveštenika u Vranjevu protiv komunizma otpočela je verovatno dve-tri godine pre nego što je došlo do pomenutog ubistva zidara Dine.

Ubistvom Dine pokret sigurno da nije iščezao, već ima svoj kontinuitet sve do prvog svetskog rata, pa i posle toga, ali - na žalost - ne postoje podaci koji bi to potvrdili. Opredeljenja naših sugrađana, koji su se našli u ruskom zarobljeništvu, za vreme izbijanja oktobarske revolucije 1917. godine to prilično ubedljivo potvrđuje.

Nasuprot nekim verovanjima da je socijalistički pokret u Novom Bečeju i Vranjevu nastao posle povratka naših sugrađana iz zarobljeništva iz Rusije, socijalističke ideje koje su poneli iz svojih mesta doprinele da se Novobečejci i Vranjevčani u ruskom zarobljeništvu stali na stranu revolucije. Naime, u trenutku izbijanja oktobarske revolucije, svi su oni stupili u redove Crvene armije, i ne zna se da je i jedan od njih bio u carističkim redovima. Oni su formirali crvenu gardu i sami sebi birali predvodnike - komandire vodova i četa, pa i većih borbenih jedinica. To znači da su svi oni, još pri polasku u rat, bili zadojeni tom ideologijom, već je među njima bilo onih koji su pripadali socijalističkom pokretu, koji su u ratu i u zarobljeništvu dalje propagirali te ideje. Kad je izbila revolucija, naši sugrađani su pošli za tim svojim agitatorima u borbu za obaranje carizma u Rusiji.

U Rusiji je još maja 1917. godine osnovana, od zarobljenika, masovna organizacija „Jugoslovenski revolucionarni savez“, koji je brojao oko 2000 članova, među kojima je bilo mnogo Novobečejaca i Vranjevčana.

Izbijanjem oktobarske revolucije, formiran je u Rusiji „Prvi revolucionarni udarni bataljon“ od 500 dobrovoljaca, čiji je zadatak bio odbrana revolucionarne Rusije od spoljnog neprijatelja. Crveni gardisti i partizani bili su iz svih krajeva Jugoslavije, ali je najviše bilo Srba iz Vojvodine i Hrvatske. „U Vojvodini može se reći, bukvalno nema sela i naselja iz kojeg nije bilo crvenih boraca ne govoreći o Kumanu, Vranjevu, Elemiru itd, od kojih su sastavljeni bili celi vodovi i čete“.

U redovima boraca za socijalistički oktobar s grupom internacionalaca Jugoslovena Nikola Kresojević posebno ističe našeg sugrađana Romana Filipčeva.

U novostvorenoj državi - Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, Novobečejci ne izostaju iz prvih redova - u borbi protiv eksploatacije. U jesen 1919. godine osnovali su, oni koji su učestvovali u oktobarskoj revoluciji, Mesnu organizaciju Socijalističke radničke partije (komunista). Organizacija je brojala oko tristo članova, a na čelu su bili: Roman Filipčev, Šandor Nađ i dr.

Iste godine je i u Vranjevu osnovana partijska grupa, koja je 1920. prerasla u mesnu organizaciju KPJ, od bivših učesnika u oktobarskoj revoluciji u Rusiji. Organizatori su bili Živa Gurjanov, Luka Glavaški, Bogdan Boberić i dr. Ove organizacije bile su posebno aktivne u agitaciji za poslanika, za komunističkog kandidata Nikolu Norvačevića, na izborima 1920. godine za Ustavotvornu skupštinu. Na ovim izborima, za srez novobečejski, pobedio je Nikola Kovačević, i tako je Komunistička partija dobila još jednog predstavnika u Skupštini.

Posle donošenja Zakona o zaštiti države i uvođenjem obznane zabranjen je rad ovih organizacija, a organizatori pohapšeni. To, međutim, ne obeshrabruje članstvo i dobar deo svoju aktivnost ispoljava u ilegalnim uslovima. Ideološko obrazovanje i informisanje o političkoj situaciji, predstavljali su svakodnevne zadatke članova ilegalne Komunističke partije, i njenih simpatizera.

Slobodan Perić, mladi radnik iz Vranjeva, koji je radio u Beogradu kao metalostrugar, osniva u proleće 1931. godine organizaciju Skoja, koja je brojala oko dvadeset članova.

Krajem avgusta 1934. godine dolazi do hapšenja članova ove skojevske grupe. Uhapšeni su zlostavljani od strane žandermerije i samog sreskog načelnika. Novembra 1934. godine održano je suđenje pred Okružnim sudom u Velikom Bečkereku, kada su osuđeni Slobodan Perić na osamnaest meseci zatvora, Bora Glavaški i Budislav Boškov na po jednu godinu zatvora, dok su ostali oslobođeni.

Slobodan Perić je u zatvoru oboleo od tuberkuloze i ubrzo po izlasku iz zatvora umro je u Vranjevu. Njegovi drugovi organizovali su mu, do tada neviđen, ispraćaj. Pred nekoliko stotina Vranjevčana i Novobečejaca nad Slobodanovim grobom u ime napredne omladine od Slobodana se oprostio Fedor Kiselički. Osudivši brutalnost vlasti koja je dovela do prerane smrti tako divinog mladog čoveka i borca za prava potlačenih i eksploatisanih kakav je bio Slobodan Perić. Slobodanova sahrana predstavljala je vid protesta mladih i naroda Novog Bečeja i Vranjeva protiv tadašnjeg režima.

Trgovačkom omladinom, sve do marta 1936. godine, rukovodila je grupa najpoznatijih novobečejskih trgovaca. Te godine organizaciju Novobečejsko-vranjevačke trgovačke omladine preuzimaju isključivo trgovački pomoćnici, a samo za predsednika biraju Milana Jakšića, mlađeg vlasnika trgovačke radnje.

Sva dotadašnja aktivnost Trgovačke omladine bila je da sa Sokolskim društvom Novi Bečej održava igranke na kojima je svirao orkestar Trgovačke omladine, a jedinom godišnje da organizuje trgovačku zabavu.

Novoizabrani Upravni odbor 1936. godine pokrenuo je nove aktivnosti. Omladina se, na inicijativu Branka Petrovića - Cifrića i Laze Mečkića, od tada javlja i kao politički činilac u redovima trgovačkih pomoćnika, kao zaštitnik njihovih interesa. Prvi istup u toj ulozi bio je juna 1936. godine.

Udruženje trgovaca za srez novobečejaki uputilo je zahtev Trgovačkoj omladini da se saglasi da za vreme žetve pšenice (radnje žita) trgovačke radnje budu otvorene i nedeljom od šest do dvanaest časova. Upravni odbor Trgovačke omladine zahtevao je (uz vrlo kategorično odbijanje bogatih trgovaca, koji su prisustvovali sednici) da se taj rad plati kao prekovremeni rad, što ranijih godina nije činjeno. Za vlasnike trgovačkih radnji, to je bilo veliko iznenađenje i uznemirenje. Upravni odbor Trgovačke omladine istrajao je u svom zahtevu i radnje tog leta nedeljom nisu otvarane, jer vlasnici nisu prihvatili da taj rad posebno plate trgovačkim pomoćnicima.

U toku naredne, 1937. godine, Trgovačka omladina organizuje prve izlete do velikih poljoprivrednih imanja Ivanovića (Sokolca), i Rohoncija (Biserno Ostrvo). Ti izleti su bili novina, pa je utoliko više bio iznenađujući odziv devojaka i mladića. Na izletima je svirao tamburaški orketar Trgovačke omladine i uz muziku se pevalo i igralo.

Krajem septembra 1936. godine se u Novom Sadu osniva Omladinsko kulturno privredni pokret OMPOK, a ubrzo se osnivaju i mesne organizacije u Velikom Bečkereku (Zrenjanin) i drugim većim mestima Vojvodine. U Novom Bečeju, decembra te godine formiran je inicijativni odbor za osnivanje mesne organizacije OMPOK-a. Polovinom januara 1937. godine održana je osnivačka skupština na kojoj je izabran Upravni i Nadzorni odbor i od tog dana ta organizacija razvija vrlo živu aktivnost među mladima Novog Bečeja i Vranjeva. Priređuju se usmene novine u sali hotela Vojvodina, a na toj priredbi su govorili Stevica Jovanović, Vladimir Kolarov - Koča i Đura Jovanović, studenti - komunisti iz Zrenjanina.

OMPOK je, u svojim skromnim prostorijama koje su se nalazile u Ulici Žarka Zrenjanina broj 10, održavao večernje sedeljke gde su se čitale knjige i recitovale pesme naših naprednih pesnika. Svake dve nedelje izdavane su i zidne novine.

Priredbu koju je OMPOK organizovao u sali kafane Veselina Nićina, koja se nalazila na uglu Ulice Žarka Zrenjanina i Svetozara Miletića (zgrada danas vlasništvo advokata Zlatka Marića), bila je izuzetan događaj. Ne samo da su sala i predsale bile prepune nego je i na vratima i oko prozora s ulice bilo puno sveta koji su želeli da prisustvom izraze svoju solidarnost s idejama i akcijama OMPOK-a.

OMPOK je u zajednici s Novobečejskom-vranjevačkom trgovačkom omladinom organizovao, 27. avgusta 1937. godine, uoči slave novobečejskog manastira, igranku u Sokolani gde je bilo, pored domaće omladine, i iz okolnih mesta iz Bačke koja je došla na versko hodočašće u manastir. Pre igranke jedan od naprednih novobečejskih omladinaca Branko Arsenijević održao je govor u kome je izneo ulogu i ciljeve borbe omladine Vojvodine u okviru OMPOK-a. Ta igranka ubrzo je bila i povod za zabranu rada Novobečejsko-vranjevačke trgovačke omladine.

Odlukom Bana Dunavske banovine od 10. novembra 1937. godine, sreski načelnik za Novobečejski srez raspustio je mesnu organizaciju OMPOK-a. Potrebno je istaći, da je aktivnost novobečejske mesne organzacije OMPOK-a bila jedna od zapaženijih u Vojvodini.

Odmah po zabrani rada OMPOK-u, privremeno je zabranjen i rad Novobečejske-vranjevačke trgovačke omladine. Njen rad je obnovljen tek u proleće 1939. godine, kada su na mesto tambure kupljeni i novi muzički instrumenti, harmonika, saksofon, violin bas, bubnjevi i dr, samo da bi se omladina zainteresovala za rad kakav je postojao do 1936. Ta, obnovljena Omladina, nije mogla da angažuje trgovačke pomoćnike kao što je to uspelo Upravi iz 1936-37. godine.

Na inicijativu Kumanske partijske organizacije novembra 1938. osniva se i u Novom Bečeju partijska ćelija KPJ. Pored članova te ćelije prvom sastanku prisustvovali su i Sredoje - Taca Stanislavljev iz Kumana i Milutin Mojsin iz Melenaca. Za sekretara je izabran Rep Karolj, Nemac, tapetar iz Novog Bečeja.

Mesna ćelija KPJ je pokrenula preko svojih simpatizera da se, pored Fudbalskog kluba Zvezda, u kojem su u to vreme preovladavali ljotićevci (fašistički pokret u Srbiji i Vojvodini, a naziv je dobio po njenom vođi Dimitriju Ljotiću, advokatu iz Smedereva), pri kuglaškom klubu u Novom Bečeju osnuje radnički fudbalski klub. Tako je u leto 1940. osnovan Fudbalski klub Zanatlija, čija je aktivnost bila kratkog veka, jer je uskoro izbio drugi svetski rat, i klub je prestao s radom. Za to kratko vreme svoga postojanja, uspeo je da u svoje redove okupi dvadesetak mladih, uglavnom iz redova Mađara, i da organizuje redovne treninge i odigra tri fudbalske utakmice.

Novobečejsko radništvo nije zatajilo ni u presudnim trenucima za istoriju jugoslovenskih naroda. Na dan sveopšteg narodnog protesta protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu (trojni pakt su činile Nemačka, Italija i Japan) 27. marta 1941. godine izašli su na ulice i Novobečejci i Vranjevčani, da demonstriraju svoje nezadovoljstvo i da tako daju svoj doprinos za obaranje tog sporazuma.

U vreme završetka prvog svetskog rata i posedanja krajeva pre­ko Save i Dunava, u trenutku ulaska srpske vojske u Suboticu, u Beo­gradu je 13. novembra 1918. godine potpisan Ugovor o primirju izme­đu predstavnika srpske i mađarske vojske. Tim ugovorom predviđeno je koje će krajeve, koji su do tada bili u sastavu Mađarske, zauzeti sr­pska vojska. Ugovor je, u stvari, potvrdio već uspostavljeno stanje. Sr­pska vojska je zauzela teritoriju obeleženu linijom: Oršava — Mehadija — Karansebeš — Lugoš — Arad na istoku, rekom Moriš do Segedina i dalje Segedin — Baja — Pečuj — Barč na severu.

Odmah posle zaposedanja te teritorije došlo je do zaoštrenih od­nosa između Rumunije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Odnosi su se do te mere zaoštrili da je pretila opasnost da dođe do sukoba, te su velike pobednice u prvom svetskom ratu, odlučile da Banat podele tako, da Rumuniji pripadne veći deo koji joj je i morao biti predat još u toku 1919. godine. Primopredaja nije vršena direktno da bi se izbegli eventualni sukobi nego je teritorija koju je trebalo predati Rumu­niji, predata francuskim trupama, a ove su je onda predale Rumuniji.

Konačno razgraničenje između Rumunije i Kraljevine Srba, Hr­vata i Slovenaca sprovedeno je sporazumom potpisanim u jesen 1923. Po tom sporazumu je Kraljevina SHS ustupila Rumuniji: Žombolj, Žam, Čordu, Stari Beb i Pusta Kerestur, zatim nenaseljeno ostrvo na Dunavu Moldavu. Za uzvrat Rumunija ustupa Kraljevini SHS mesta: Modoš (Jaša Tomić), Pardanj (Međa), Šurjan, Veliki Gaj i Krivu Baru. Pored toga i ostrva na Dunavu Ogradinu i Pleviševicu i 1.203 hektara zemlje duž suvozemne granice u Banatu i to: u Mokrinu 569, Velikom Gaju 102, Surjanu 114, i u Klardji (Radojevu) 418 hektara.

I Hortijev režim u Mađarskoj, posle pada Komune i uspostav­ljanja vlasti krupne buržoazije, prosto je grmeo kao pobednik nad ko­munizmom, pa versajske sile nisu htele da ga oslabe priključenjem Baranje i Bajskog trokuta Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Tako su 20. avgusta 1921. veći deo Baranje i Bajaki trokut vraćeni Mađarskoj, a samo mali deo Baranje, s dva sreza, ostao je u sastavu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Promene, nastale posle prvog svetskog rata, nisu izmenile samo kartu Evrope, nego su one izazvale velike poremećaje i u životu stanov­ništva Novog Bečeja i Vranjeva.

Pripajanjem krajeva današnje Vojvodine Jugoslaviji nije nastala samo promena na geografskoj karti, ili promena u upotrebi zvaničnog jezika i važećeg novca, nego je to bila — ako nije preterano tvrditi — drama koja se osećala u privredi i celokupnoj nadgradnji (u školama, kulturi, sportu, politici i u svemu drugom).

Te promene prikazane su u pojedinim poglavljima, ali one tako ne pokazuju svu njihovu težinu. Moglo se desiti da su one u nekom po­glavlju samo pomenute, iako su možda neke od promena bile sudbonosne za određene slojeve stanovništva, grupe i pojedince. Tako, na primer, u poglavlju o školama rečeno je, da se posle prvog svetskog rata nastava sprovodi na srpskom jeziku umesto dotadašnjeg mađar­skog jezika, ali nije istaknuto da se zbog toga radikalno menja i nacio­nalna struktura učenika. Nije podvučen uticaj tih promena na sudbi­nu i budućnost novih generacija, pripadnika mađarske nacionalnosti.

Promene, koje su se desile u privrednom životu, usporile su raz­voj Novog Bečeja i Vranjeva u čitavom periodu između dva svetska ra­ta. Austro-Ugarska je bila zemlja u kojoj se feudalni način privređiva­nja, kao preovlađujući, zadržao sve do njenog raspada, iako je kmet­stvo u Ugarskoj ukinuto još u prvim danima velike bune od strane Ugarskog sabora 1848. godine. To znači da je tek posle pripajanja tih krajeva Jugoslaviji potpuno ukinut feudalni način privređivanja. Tu i tamo, gde je još uspevao da se odupre, kao što je slučaj s novobečejskim spahilucima, njegov uticaj na privredne tokove bio je beznačajan. Feudalni način privređivanja nije mogao da se odupre prilično brzom prodoru mašina u poljoprivrednu poizvodnju, a kako se ta imanja ni­su mogla prilagoditi novim uslovima, ona su životarila. Naročito su bila neotporna prema privrednim potresima kakva je bila velika priv­redna kriza 1929—1935. godine.

Nisu samo ta, bivša feudalna imanja (spahiluct), trpela od nastalih promena posle prvog svetskog rata, već je od njih teške poreme­ćaje doživeo čitav Novi Bečej, a posebno Vranjevo. Struktura privrede tih mesta bila je takva da su ih te promene pogodile više nego okol­ne gradove, koji su, još pre rata zakoračili u industrijski život i gde su postojale osnove za razvoj jačih zanatskih radionica i njihovo pre­rastanje u industriju. U novobečejskoj privredi predominantni su, i po­sle rata, bili poljoprivreda i poslovi vezani za nju, kao što su kopanje kanala, izgradnja nasipa i slično. U tim poslovima je veliki broj novobečejskih porodica nalazio izvore prihoda.

Najdrastičnije su Novi Bečej i njegovu okolinu pogodile promene u cenama proizvoda pojedinih oblasti privrede. Visoke cene poljo­privrednih proizvoda, koje su važile u Austro-Ugarskoj, prema cenama industrijskih proizvoda potrebnih zemljoradničkom domaćinstvu, zamenjene su u Jugoslaviji suprotnim odnosom cena. Sad je sve ono što je zemljoradnik kupovao postalo skupo, jer je pored porasta cena tih roba došlo i do značajnog pada cena poljojprivrednih proizvoda. Slaba kupovna moć zemljoradničkog stanovništva uticala je na usporeniji rast i zanatstva i trgovine u odnosu na mesta gde se razvijala indu­strija. U tim mestima radništvo je postajalo sve značajniji faktor pro­meta u trgovini li zanatstvu.

U takvim uslovima posebno su teško došla i preterano visoka fis­kalna opterećenja stanovništva Banata i Bačke. Tako je prema podaci­ma iz 1933. godine — zemljarinu — koja se naplaćuje od ukupnog ka­tastarskog čistog prihoda, koja je za čitavu Jugoslaviju iznosila 5 mili­jardi dinara, Dunavska banovina platila 2,298.000.000 dinara, što je oko 45% od celokupne zemljarine. Prosečno zaduženje katastarskim či­stim prihodom po hektaru je iznosilo u Bačkoj i Banatu 809,61 dinara, u Savskoj banovini 235,47 dinara, Dravskoj 172,05, Primorskoj 55,26, Zetskoj 52,06, Drinskoj 153,88, Vrbaskoj 115,38, Moravskoj 162 i Var­darskoj 120,5 dinara. Na osnovu tako određenog ukupnog čistog pri­hoda osnovni i dopunski porez na zemlju u Banatu i Bačkoj je iznosio 150 dinara, u Savskoj banovini 31,35, Dravskoj 21,51, Primorskoj 6,97, Zetskoj 6,96, Drinskoj 20,50, Vrbaskoj 14,74, Moravskoj 20,73 i Var­darskoj 16,05 dinara.

Ovako nemoralni odnosi u poreskoj osnovici doveli su do teških ekonomskih i političkih posledica. Dobar deo zemljoradnika, naročito u periodu velike privredne krize, nije mogao da odgovori svojim poreskim obavezama. Zbog toga su poreski organi vršili plenidbe, i na licu mesta obavljali javnu prodaju pokretnosti domaćinstava. To je stvaralo stravične scene ne samo u tim domaćinstvima nego u celoj ulici, pa je narod te službenike poreskih uprava nazvao »gorčilo«, jer su zagor­čavali život narodu.

Ovakva poreska politika izazvala je i pad cena zemlje, jer su mno­gi seljaci želeli da je se oslobode. Zemlja se u Banatu i Bačkoj mogla kupiti po ceni po kojoj je prodavana ma u kom drugom kraju Jugoslavije. Ranije je, zemlja u Banatu i Bačkoj bila najskuplja u celoj srednjoj Evropi.

Kad je reč o pogrešnoj neposrednoj poreskoj politici kao ilu­stracija može da posluži još jedan vid poreza — porez na tečevinu. Kod finansijske direkcije u Novom Sadu bilo ie 70.683 obveznika, dok je u finansijskoj direkciji u Zagrebu bilo 59.716 obveznika, u ljubljan­skoj 40.407, Skoplje i Sarajevo po 28.000 obveznika itd.

I pored ovako visokih poreza, od 1918. pa do 1928. godine u Ba­natu i Bačkoj nije izgrađen ni jedan kilometar državnog puta, a za do­taciju kulturnim ustanovama (pozorištima, muzejima, stručnim i umetničkim školama) za petnaest godina od oslobođenja nije se — »skoro niš­ta unosilo u državni budžet. Eto razloga, zašto je kulturni život ovih kra­jeva u zastoju.. .«

Naravno, da se ove promene u cenama ti položaju određenih ob­lasti privrede nisu u tolikoj meri osećale u prvim posleratnim godina­ma, kada je, zbog velike nestašice svih roba, izazvane ratom, potražnja bila veća. Ali kako su potrebe postepeno zadovoljavane, tako se i po­rast proizvodnje i prometa stišavao.

U tim prvim godinama činjeni su veliki napori da se Novi Bečej u kulturnom pogledu što više približi okolnim gradovima (Bečkereku i Kikindi). Pored dva bioskopa i nastojanja najobrazovanijih građana, iz pojedinih područja kulturnog života, da se obezbedi što viši nivo kul­turnih priredbi, obezbeđena su i česta gostovanja profesionalnih pozorišta iz Novog Sada i Beograda. U sportu, posebno fudbalu, pojedini imućniji građani su obezbedlli stvaranje jake ekipe, koja je, u tim pr­vim godinama, spadala među najjače u Banatu. Posebno je vredno is­taći da je Novi Bečej 1920. godine dobio rusku žensku potpunu gim­naziju internatskog tipa, a 1924. godine i potpunu privatnu gimnaziju s pravom javnosti.

Sve to nije bilo dugog veka. Velika poljoprivredna kriza, koja je zahvatila 1929. godine čitav svet nije mimoišla ni Novi Bečej i Vranjevo. Ona je, s obzirom da se radi o izrazito poljoprivrednom području ostavila katastrofalne posledice na njihov razvoj.

Ni posle izlaska iz krize, u godinama uoči drugog svetskog rata, Novi Bečej i Vranjevo nisu zabeležili neke vidnije promene u privred­nom životu pa samim tim ni u nadgradnji.

Da bi se shvatila sva težina privredne krize 1929—1931. godine (u našim krajevima ona je trajala sve do 1936. godine), pokušaćemo da to objasnimo nastalim promenama u cenama poljoprivrednih proizvoda, pri čemu treba imati na umu da je poljoprivreda učestvovala više od 80% u dohotku celokupne privrede Novog Bečej a i Vranjeva i okolnih mesta. Pšenica je 1928. godine prodavana po ceni od 320—350 dinara za jednu metričku centu, a u toj srazmeri su bile i cene drugih ratarskih i stočarskih proizvoda. U periodu najžešće krize, cena pšenice pala je za skoro četiri puta, na devedeset dinara za metričku centu. Pad cena pšenice izazvao je pad cena svih drugih poljoprivrednih pro­izvoda u već ustaljenom odnosu (paritetu). Znači, da su i cene drugih proizvoda svedene na četvrtinu cena koje su važile pre krize. Imajući u vidu da su okolna sela čak 90% svog dohotka ostvarivala iz poljo­privrede, a da su novobečejska trgovina, zanatstvo i ugostiteljstvo za­visili od poljoprivrede, onda je jasno šta je značilo ovako drastično smanjenje kupovne moći stanovništva.

Sve je bilo poremećeno, pa su trgovina i zanatstvo, a da se ne pominje ugostiteljstvo, postali predimenzionirani. Najveći broj radnji, u tim oblastima, borio se za održanje »golog života«. U industriji, koja je bila i pre toga vrlo skromna, likvidirala je ciglana na Bereku, koja je zapošljavala oko stotinak radnika i parna pilana u Bečeju sa oko dvesto radnika. Pored toga, i svi javni radovi su obustavljeni: kopanje ka­nala, izgradnja nasipa, puteva i drugo, pa je stanovništvo koje se ba­vilo tim radovima ostalo bez prihoda. Kako se u poljoprivredi i u dru­gim oblastima pojavio višak radne snage, to se kubikaši (radnici koji su radiji na kopanju kanala i izgradnji nasipa i puteva nisu mogli za­posliti na drugim poslovima u Novom Bečeju i Vranjevu.

Katastrofa privrede teško se odrazila i na nadgradnju. Novi Be­čej, u periodu krize, ostaje bez privatne gimnazije i bez Harkovskog instituta (ruske ženske gimnazije) s internatom.

Za posleratni period značajan događaj je i agrarna reforma. Iako bi toj temi možda pre bilo mesto u poglavlju o poljoprivredi, ali s ob­zirom na njen politički značaj potrebno je i ovde istaći najkarakterlstičnije akcije i posledice te reforme.

Nov način privređivanja nametnuo je i poljoprivredi brzo prilagođavanje i uključivanje u kapitalistički način proizvodnje i prome­ta, što dojučerašnja feudalna imanja nisu mogla da prihvate. To je bio jedan od razloga da se pnistupi agrarnoj reformi. Drugi, možda i presudniji, bio je da se umire seljačke mase (seoska sirotinja) koje su još pre rata, a naročito po njegovom završetku, pri kraju 1918. i 1919. go­dine, sve češće ispoljavale nezadovoljstvo. Bili su razočarani što ni u novoj državi, njihovi vekovni zahtevi — da im pripadne zemlja (da ze­mlja pripada onom ko je obrađuje) — neće biti ispunjeni.

Agrarna reforma je, u stvari, imala za cilj da se neobrađena zem­lja obradi, vodoplavna područja isuše, da se zemlja dodeli onima koji nemaju zemlje, a žele da se bave poljoprivrednom proizvodnjom, da se modernizacijom proizvodnje, primenom mašina i đubrenjem poveća proizvodnja. Pored povećanja proizvodnje, agrarnom reformom treba­lo je da se reše, ili bar ublaže, narasli socijalni problemi.

»Prethodne odredbe o agrarnoj reformi« (tako se nazivao taj prvi akt države) i njihovo sprovođenje nisu obezbeđivali ne samo nacionalno-politička, nego ni socijalna rešenja. Mada je postojao Zakon o za­brani otuđenja i opterećenja velikih zemljišnih poseda, koji su, po os­novu prethodnih odredaba, postali objekti agrarne reforme, mnogi se toga nisu pridržavali. Vlasnici su, uz pomoć odgovornih za donošenje i sprovođenje agrarne reforme, Zakon vrlo uspešno i spretno izigrali. Veleposednici i bogati seljaci su između ostalog lako dobijali saglasnost ili odobrenje za hipotekama opterećenja svoje zemlje.

Tako je u Vranjevu Branko Nićin, kupljenu zemlju od veleposednika A. Karačonjija iz Beodre u površini od 457 kat. jutara 16. marta, opteretio zajmom od 2,000.000 dinara, radi islpate ranijih dugova i preduzimanje meliracionih radova.

Propisi su se izigravali, a ono što je za Novi Bečej posebno kara­kteristično, zemlja se delila samo Srbima, dok su Mađari bili isklju­čeni kao agrarni interesenti. Taj akt je svakako nepovoljno delovao na međusobne odnose Mađara i Srba.

U Novom Bečeju i Vranjevu su pod udar agrarne reforme potpa­la imanja: Emilije Ivanović, čiji je posed iznosio 3.997 katastarskih ju­tara, Miroslava Nićin — 1.463 kat. jutra, Gedeona Rohoncija čiji posed je bio 631 katastarsko jutro i Elemera Šoljmoša od 711 katastar­skih jutara. Pod udar reforme došao je i posed opštine Vranjevo koji je iznosio 11.715 katastarskih jutara i spadao u jedan od najvećih što su ga pojedine opštine u Banatu imale. Jedino je opština Vršac imala nešto veći posed (12.656 k. j.).

Od Emilije Ivanović oduzeto je reformom 2.345 kat. jutara od če­ga je podeljeno mesnim agrarnim interesentima 1.415 k. j, dobrovolj­cima 603 k. j, kolonistima 6 k. j., oduzeto za javno dobro 95 k. j. i 224 k. j. fakultativno otkupljeno. Vlasniku je ostalo još 1.651 kat. jutro.

Miroslavu Nićinu oduzeto je 15 katastarskih jutara i podeljeno mesnim agrarnim interesentima, a vlasniku ostalo 1.348 kat. jutara. Gedeonu Rohonciju oduzeto je svega 1 kat. jutro koje je podeljeno mesnim agrarnim interesentima, a vlasniku ostalo 630 kat. jutara.

Elemiru Šojmošu oduzeto je 83 kat. jutra i podeljeno mesnim agrarnim interesentima, a vlasniku ostalo 627 kat. jutara.

Od opštine Vranjevo oduzeto je 4.503 katastarska jutra i pode­ljeno: 3.786 katastarskih jutara fakultativno otkupljeno, 530 katastar­skih jutara podeljeno mesnim agrarnim interesentima i 187 katastar­skih jutara dobrovoljcima. Opštini ostavljeno još 7.211 katastarskih jutara.

Poverenik za agrarnu reformu u Banatu J. Mihajlović iz Velikog Bečkereka izveštava o agrarnoj reformi, za period od 30. apila do 30. jula 1919. godine da u nekim banatskim selima nema dovoljno zemlje za raspodelu i između ostalog navodi i slučaj Vranjeva. Vranjevo je — kako navodi — prema nekim ocenama, ne samo veliko nego i jed­no od najbogatijih sela u Banatu, što je, po njegovom mišljenju, neo­pravdano, jer u njemu živi više od 1.000 porodica bez zemlje, a u selu ima malo poseda podesnih za deobu, pa se moralo nešto zemlje odu­zeti od poseda u opštini Turski Bečej. Pošto u ove dve opštine ima mnogo siromašriih seljaka, to se nije moglo pronaći dovoljno zemlje za podelu, pa se zato ponegde moralo i posejano zemljište podeliti, ali su i pored toga mnogi zakupci dobili samo po 1 k. j. zemlje... Baš u ova dva mesta se desilo da su se svi veliki posednici, njih 5—6 dogo­vorili i protiv oduzimanja zemlje apelirali, jer svojevoljno nisu hteli da daju zemlju u zakup dvema hiljadama siromašnih seljačkih porodica u ove dve opštine«.

U vreme podele zemlje u Novom Bečeju su svi veleposedi bili već obrađeni ili izdati pod zakup bogatjim seljacima, te se zbog toga moralo pribeći podeli zasejane zemlje da bi se podmirili dobrovoljci.

No, i pored toga, krajem 1919. godine, nisu bili podmireni svi ag­rarni interesenti i dobrovoljci u Vranjevu, te je glavni poverenik za ag­rarnu reformu, na predlog stručnjaka B. Jeremića, rešio 5. oktobra 1920. godine »da se opštini Vranjevo pored 1.137 k. j. koje se ima podeliti na 545 siromašnih zemljoradnika i 685 k. j. koje se imaju podeliti na 82 dobrovoljca, podeli još:

1. reflektantima unetim u spisak revizoine komisije kao i onima koji su se prijavili za kolonizaciju    374 k. j.

2. naknadno upisanim siromašnim zemljoradnicima 479 k. j.

3. zanatlijama 65 k. j.

a potrebna zemlja da se uzme od poseda:

Opštine Vranjevo 2.212 k. j.

Srpske pravoslavne crkvene opštine Vranjevo 280 "

Amalije Pulaj 140 k. j.

Danice Lazić 51 k. j.

Ištvana Gijorkija 25 k. j.

Ignaca Ćukova 32 k. j.

Ukupno    2.740 k. j.

»Na žalost, nisu sačuvani podaci o broju reflektanata unetih u spisak revizione komisije, naknadno upisanih siromašnih zemljoradni­ka i zanatlija u Vranjevu, koji su dobili zemlju na osnovu navedenog rešenja glavnog poverenika«.

Zakonom o fakultativnom otkupu zemlje i Zakonom o likvidaciji agrarne reforme donetim 1925. odnosno 1931. godine omogućene su re­vizije svojstva agrarnog subjekta čija je suština bila u redukciji ag­rarnih interesenata i sužavanju obima reforme.

Nema podataka o broju agrarnih subjekata, kojima je taj status oduzet u Novom Bečeju i Vranjevu, ali na osnovu podataka iz Melenaca, gde je broj subjekata pre revizije iznosio 735, a posle je niih 387 (više od polovine) ostalo bez tog svojstva, može se pretpostaviti da je slična situacija bila i u Novom Bečeju i Vranjevu. Tom revizijom nije samo redukovan broj agrarnih subjekata već su njome mnogi premešteni s jedne zemlje na drugu.

Revizija agrarnih subjekata izazvala je velika uzbuđenja među in­teresentima pa je dolazilo i do fizičkog razračunavanja, s članovima revizionih komisija. Izuzetno je burno bilo u srezu Novobečejskom, te je Agrarni odeljak u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu) tražio 15. novem­bra 1929. godine, od sreskog načelnika u Novom Bečeju da s komi­sijom idu i žandarmi, jer je Odeljak bio obavešten o ogorčenju siro­mašnih seljaka prema revizionim komisijama. I zaista, četiri dana po­sle pomenutog traženja, bio je ubijen službenik Agrarnog odeljka S. Teodorović, za vreme revizije na veleposedu A. Karačonjija u Beodri.

Agrarna reforma ne samo da nije rešila socijalni položaj siromaš­nih seljaka, nego nije ni doprinela stišavanju nezadovoljstva, a nacionalno-političku situaciju još više zaoštrila. Pored Mađara bezemljaša, koji su zbog diskriminacije, imali puno razloga da budu nezadovoljni, i bezemljaši iz redova Srba, koji nisu uvršteni u agrarne interesente ili su revizijom izbrisani iz spiska, bili su ogorčeni, pa su još žučnije, nego pre agrarne reforme, izražavali svoje nezadovoljstvo. Nisu se smi­rili ni oni koji su agrarnom reformom dobili zemlju. Lišeni sredstava za obradu zemlje oni su po pravilu bili upućeni na izdavanje zemlje pod arendu imućnijim zemljoradnicima, ili su morali da je daju »napola«. Dobijeni prihodi bili su mali, a trebalo je plaćati porez, što agrarnom posedniku nije lako padalo, pa je dobar deo njih nastojao da se pro­dajom što pre »otarasi« zemlje.

Kako dobijena zemlja nije odmah postala gruntovno vlasništvo, »agrarci« su je i zbog toga što pre prodavali, izgubivši nadu da će zem­lja preći u njihovu svojinu. Naravno da je zbog toga i cena bila znat­no ispod realne. Prema tome, domet agrarne reforme u rešavanju socijalno-političkih problema bio je vrlo skroman.

S obzirom na to da je jedan deo sirotinje, naročito u Vranjevu ostao nepodmiren zemljom, pri podeli zemlje Andrije Čekovića u Česteregu i Crnji prijavilo se i prilično Vranjevčana koji su se tamo kolonizirali. U novom selu Aleksandrovu (danas Velike Livade) naselila se tada osamdeset jedna porodica iz Novog Bečeja i Vranjeva.

Da bi se rešile teške stambene prilike, opština Novi Bečej je isparcelisala dotadašnje vašarište, koje se nalazilo s leve strane druma za Kumane, i podelila placeve za izgradniu kuća siromašnim Srbima i Mađarima, a vašarište premestila preko železničke pruge, gde se i da­nas nalazi. Na prostoru bivšeg vašarišta izgrađene su tri nove ulice. Jedna, u stvari, potnuno nova, u kojoj su Mađari izgradili skromne jed­nolične kuće od naboja s tri prozora i drvenim zabatom, a druge dve. koje, u stvari, predstavljaju produžetak postojećih ulica do kumanskog druma, gde su kuće od naboja izgradili Srbi.

Na isti način je postupila i opština Vranjevo s delom svoga va­šarišta, s tom razlikom da su placevi dodeljivani samo Srbima. Na tom delu je izniklo čitavo naselje takozvano Novo Selo.

Sve ostalo što se zbivalo posle prvog svetskog rata bilo je u skla­du s onim što život u jednom tihom gradu, kakav je bio i Novi Bečej donosli.

Izbijanjem drugog svetskog rata 1. septembra 1939. godine, na­padom Nemačke na Poljsku, nastale su promene u Jugoslaviji. Bilo je jasno da se ratno žarište širi i na druge zemlje Evrope, te da ni Jugo­slavija neće biti pošteđena. Činjeni su napori da se zemlja pripremi za odbranu i u tom cilju kopani su rovovi i vršeni drugi fortifikacioni ra­dovi u čitavom severnom Banatu i severnoj Bačkoj pa je tako i u Novi Bečej početkom 1940. godine stigao jedan bataljon vojske koji se smestio u zgradi današnje gimnazije. Vojska je svoje rovove, bunkere i dru­ge objekte gradila skoro po čitavom ataru Novog Bečeja i Vranjeva. Ali sve to nije imalo nikakve svrhe.

U Novi Bečej je, 14. aprila 1941, umarširao manji odred nemačkih vojnika da bi formalno, bez ikakvog otpora, okupirali mesto. Za sve vreme okupacije od 14. aprila 1941. do 4. oktobra 1944. Novi Bečej i Vranjevo, kao i čitav deo ravnog Banata, ko|i je pripadao Jugoslaviji, bili su pod neposrednom upravom nemačkog Trećeg Rajha, dok je Bač­ka pripala Mađarskoj, a Srem Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Novi Bečej može, i iz tog, neslavnog, aprilskog rata (1941), kada vojska praktično nije davala otpor neprijatelju, da bude ponosan na izuzetan doprinos svog sugrađanina, koji se na herojski način suprot­stavio okupatoru naše zemlje.

Bio je to komandant monitora Jugoslovenske rečne flotile, poruč­nik bojnog broda Aleksandar Berić, rođen 13. juna 1906. godine u No­vom Bečeju. On je komandovao monitorom Drava, koji je obezbeđivao granični sektor Dunava kod Bezdana. Vodio je dvodnevnu borbu protiv neprijateljskih trupa na obali, patrolnih čamaca i avijacije. Pri povla­čenju prema Novom Sadu, potopio je sve plovne objekte kako ne bi pali neprijatelju u ruke. Dvanestog aprila, kod sela Čelarevo, monitor je napao 9 nemačkih bombardera (štuka) i posle hrabrog otpora brod je potopljen, ali su pri tome oborena 3 nemačka aviona. Od 67 člano­va posade poginulo je 54 na čelu sa herojskim komandantom Aleksand­rom Berićem.

»Hatar Novog Bečeja ima oblik nepravilne geometrijske slike. Pravcem sever — jug prostire se u dužini od 26,2 km, a pravcem is­tok—zapad 24,8 km. Najduža osa hatara pruža se od najjugozapadnije tačke Bisernog ostrva ka najisturenijoj tački na severoistoku, i iznosi 30,5 km. Karakteristično je da se hatar prostire s obe strane Tise, tako da jednim manjim delom zahvata i prostor Bačke. Ukupna površina ha­tara iznosi 282 km2, odnosno 28.311 ha. Najvećji deo hatara je na banat­skoj strani i zauzima površinu od 24.220 ha. Delovi hatara prostiru se uz desnu obalu Tise: Biserno ostrvo sa 2.678 ha, Medenjača sa 909 ha i Karakter sa 504 ha«.

Životna nesigurnost pod Turcima i relativno mali broj stanovni­ka opredeljivao je stanovništvo na stočarstvo. Tako je to bilo i u pr­vim godinama posle proterivanja Turaka. Ratarstvom se bavilo tek toliko, da se zadovolje potrebe domaćinstva.

Stočarstvo je imalo prednost nad ratarstvom, jer se sa stokom moglo lakše ostvarivati nomadski život i seliti s jednog mesta na drugo.

Goveda i ovce predstavljali su glavni vid stočarstva. Ovca je slu­žila za dobijanje vune i mleka, dok je goveče korišćeno kao vučna sna­ga i za klanje.

Još u drugoj polovini osamnaestog veka činjeni su napori da se uvede kvalitetna merino ovca, ali bez uspeha. Kod seljaka je ostala pramenka i cigaja, koja je tokom vremena potpuno potisla prameniku.

Za vreme poslednjih ratova s Turskom, govedarstvo je nemilosrdno uništavano, jer je austrijska vojska bila slabo snabdevena, pa je jed­nostavno pljačkala stanovništvo tamo gde se zadesila. Stanje se popravilo nabavkom krava iz Erdelja i kolonizacijom Nemaca koji su u Vojvodinu doveli francusko crveno goveče, koje je ukrštano sa podolskim i kasnije sa simentalskim govečetom. S porastom stanovništva rastao je značaj govedarstva, jer se potrebe za mesom i mlekom nisu mogle podmirivati na dotadašnji način.

Svinjogojstvo se počelo razvijati tek posle proterivanja Turaka. Kolonlizacijom Nemaca svinjogojstvo je dobilo jači podsticaj, posebno u Banatu, koji je bio poznat po svojim vašarima svinja u Temišvaru.

Početkom devetnaestog veka nastao je veći dogon svinja iz Srbije, gde je gajena »srpska šumadijska mangulica«. Svinjari iz Srbije terali su na vašare, preko Save i Dunava, čitave čopore, a njihovo putovanje trajalo je po više nedelja čak i po tri-četiri meseca. Trgovci su obično polazili na put sa mršavim svinjama, a uz put su dobro hranjene, s obzirom na dugo putovanje, svinje su stizale na mađarske pijace ugo­jene.

Zabeleženo je da je 1833. godine knez Miloš poslao, na poklon, nad­vojvodi Josipu 10 krmača i 2 nerasta »bele srbijanske mangulice«. One su pokazale odlične rezultate, te su se za njih veleposednici prosto oti­mali. Ta mangulica je potpuno  istisnula  stare  mađarske   pasmine svinja.

Za razliku od ostalog stočarstva, konjarstvo se razvijalo, zahvalju­jući pre svega državnoj inicijativi. Država se pri tome rukovodila voj­nim razlozima i već 1785. godine osniva prvu vojnu ergelu. Država je podsticala i opštine da podižu ergele i da drže rasne pastuve. Seljaci su podsticani tako, što su za svaku kobilu, opasanu državnim pastuvom, dobijali po jednu forintu u gotovu, a posle četvrtog opasivanja dobijali su na poklon ždrebnu kobilu. Pored toga, ti seljaci su bili os­lobođeni kuluka sa zapregom, dok su oni najbolji dobijali i posebne premije. Tako je Vojvodina udarila temelje svom konjarstvu, koje je predstavljalo naprednu granu stočarstva sve do drugog svetskog rata.

Guverner Banata grof Mersi, podigao je 1733. godine fabriku svi­le u Temišvaru. U cilju gajenja bube naselio je Italijane i Špance. Ga­jenje buba bilo je, pored raznih drugih načina, podsticano i zakonom. Tako je zakon obavezivao svakog muškarca u Bačkoj, da pre stupanja u brak zasadi i odneguje nekoliko dudova. U Novom Bečeju i Vranjevu postojale su, sve do tridesetih godina dvadesetog veka, polja zasa­đena dudovima — takozvane — dudare. Dudovi su bili najčešće viđe­no drvo po dvorištima, ulicama i drumovima sve do drugog svetskog rata.

Naseljavanje Vojvodine u toku osamnaestog veka sužavalo je pro­stor za gajenje stoke. Pustare su, još za vreme Marije Terezije, s osta­lom slobodnom zemljom preoravane. Tako je ratarstvo krajem osam­naestog veka zauzelo prvo mesto u privredi Banata, razumljivo i u Novom Bečeju i Vranjevu.

Obrada zemlje početkom osamnaestog veka bila je primitivna. Oralo se ralicom i to jednom u godini. Ralica je iz ovih krajeva rela­tivno brzo iščezla i ustupila mesto drvenom plugu, koji postepeno do­biva gvozdene delove.

U razvoju (i primeni agrarne tehnike naši krajevi su imali tu srećnu okolnost što je kolonizacijom raznih naroda došlo do široke izmene iskustava, a zemlje je po isterivanju Turaka bila tako reći nenačeta (nekorišćena), pa je bila izuzetno plodna i izdašno nagrađivala svaki trud. Istina, da je kultivisanje zemlje zahtevalo mnogo napornog ra­da, ali se sve to višestruko vraćalo.

U početku osamnaestog veka ratarstvo se zasnivalo na gajenju pšenice. Njive su ručno zasejavane žitom dve godine uzastopce, da bi posle jednu godinu bile pod ugar i služile za ispašu stoke. Manje par­cele zasejavane su konopljom (kudeljom) ili povrćem, ali sve to samo radi zadovoljenja potrebe svog domaćinstva.

Mora su, međutim, istaći da su još 1722. godine osnovana tri ug­ledna gazdinstva za gajenje povrća: u Temišvaru, Vingi i Modošu (Jaša Tomić). Povrtarstvo se razvija i u Bečeju, Akaču, Čoki, Sanadu, Kanjiži i još nekim mestima.

Kukuruz se u Vojvodini prvi put pominje 1716. godine i to u Sremu. Njegova pojava značila je velike promene ne samo u ratarstvu ne­go posebno za stočarstvo. Svinjogojstvo je sa žira, kojeg je zbog iskrčivanja šuma bilo sve manje, moglo preći na kukuruz. U samom ratar­stvu se sa monokulture, koja je jako iscrpljiivala zemlju, prešlo na dvopoljni plodored.

Kukuruz, međutim nije, sve do druge polovine devetnaestog veka, bio prihvaćen. Delom zbog neprekidne konjunkture pšenice, ali glavni razlog je bio što je on iziskivao znatno više rada nego pšenica.

U drugoj polovini osamnaestog veka nemački kolonisti su doneli krompir u naše krajeve.

Prilično dugo, skoro sve do polovine devetnaestog veka, primenjivao se dvopolni sistem. U pojedinim rejonima ugar se ne ore. Oranje je obav­ljano volovima vrlo sporo, a plugovi su bili teški i nezgrapni, drljače su se retko upotrebljavale, a imao ih je samo mali broj domaćinstava. Valjak se skoro i nije upotrebljavao, nego su postojale takozvane rolje (dve daske opšivene poluoblicama) ili od pruća ispletene »brane« koji­ma se vlačilo žito (posle ručne setve pokrivalo zemljom). Đubrenje je slabo korišćeno, a samo je poneko to činio takozvanim torisanjem sto­ke na njivama.

Setva je obavljana ručno, a žnjelo se srpom ili kosom. Vršidba je obavljana konjima na za to pripremljenom gumnu. Žitnih ambara nije bilo nego su seljaci pšenicu čuvali po jamama, sobama ili sanducima, a najveći deo je odmah posle vršidbe prodavan žitarskim trgovcima. Prinos po jutru se kretao od deset do dvanaest merova (merov 56 kg).

Pravu revoluciju u poljoprivrednoj proizvodnji predstavljalo je uvođenje mašinske obrade. Prve vršalice i žetalice stižu u Ugarsku, pa i u čitavom tom delu Evrope, početkom druge polovine devetnaestog veka iz Engleske i Amerike.

Novi Bečej je imao tu čast da, u tom pogledu, bude lučonoša u Ugarskoj. Novobečejac Jožef Feher, kupio je od engleske firme Klejton Šatlevort 1852. godine prvu vršalicu u Ugarskoj. To je bila 310, vršalica proizvedena u fabrikama navedene engleske firme. Ta vršalica ra­dila je sve do 1900. godine, kada je preneta u muzej u Budimpeštu, gde se i danas nalazi.

Veliki otpor bio je prema kukuruzu ili krompiru što znači, da su izbegavane kulture koje su zahtevale mnogo rada oko okopavanja i zagrtanja. Interesantno je istaći kaiko su se vlasti borile oko prihvatanja određenih useva: »U Nadalju je 1818. godine bio kažnjen 31 doma­ćin sa po dva dana zatvora u okovima zbog protivljenja gajenja krompira«. U Mošorinu je 1819. godine kažnjeno sa po 3 dana na popravci puteva i nasipa 142 domaćina, što ne okopavaju kukuruz, ne oru ugar, ili nisu iskrčili livade.

Ni stočarstvu nije poklanjana potrebna pažnja. Teško je bilo privoleti seljaka na gajenje rasne stoke, već su se dugo održala goveda koja nisu tražila posebnu negu. Najveći deo goveda bio je namenjen prodaji (za klanje) i u želji da obezbede što bolju telad, sve do polovi­ne devetnaestog veka, krave skoro i nisu mužene.

Poljoprivreda je dugo predstavljala osnov privrednog života Aust­rije. Zbog toga je sasvim razumljivo što je Dvor, odmah po oslobođe­nju Banata od Turaka, učinio napore da se od njega stvori pokrajina sa izuzetnim statusom i sa i najnaprednijom poljoprivredom u Ugar­skoj.

Prilično dugo, posle oslobođenja od Turaka, sve do sedamdese­tih godina osamnaestog veka stočarstvo je bilo osnova trgovine, a pro­izvodima ratarstva raspolagala je samo vlastela. I kada se broj stanov­nika, kolonizacijom Nemaca i preseljenjem graničara iz Bačke i Pomorišja povećao, još uvek je proizvodnja žitarica jedva podmirivala pot­rebe stanovništva, a u najboljoj godini i potrebe stajaće vojske na teri­toriji Banata. Ukoliko bi se jedne godine pojavio višak i za prodaju već sledeće, pa i dvetri za redom, bilo je nerodica i glad, te se moralo računati sa rezervama za te prilike. Tek od 1795. u Velikokikindskom dištriktu se javljaju nekoliko vrlo rodnih godina, što je, u uslovima rata s Napoleonom i visoke konjunkture stoke i ratarskih proizvoda pružilo šansu stanovništvu da se oslobodi dugova. To je doprinelo da su do 1801. godine u Velikokikindskom dištriktu likvidirane sve zaos­tale obaveze koje proističu iz poreza i drugih dažbina.

Sušnih, takozvanih gladnih godina, bilo je i kasnije, a jedna od takvih zabeležena je u Bečeju i Vranjevu. Novi Bečej i Vranjevo zade­sila je jedna od teških suša 1863. godine. Od proleća do kasne jeseni nije palo ni kapi kiše. Donje-ritske zemlje su ispucale i sasvim opustele, a vlasnici gornje zemlje nisu imali prinose ni koliko su utrošili semena prilikom setve.

Zemlja se već 1775. godine sastojala iz stare zemlje koja je služila kao oranica, ili livada i ritske zemlje (iberlanda). Postojala je i treća vrsta takozvana rezervatska, koja je u stvari predstavljala staru zem­lju, ali lošeg kvaliteta. U Velikokikindskom dištriktu bilo je 58.583 jut­ra stare zemlje, a iberlanda, premerenog 1814. godine, preko 90.000 jutara.

Prema nekim podacima je, još 1795. godine, čak i stara zemlja »naturana« pojedinim porodicama samo da bi se obezbedilo što više poreza, radi dobijanja sredstava za rat s Francuskom.

Postojali su brojni primeri gde su pojedinci želeli da se oslobode zemlje i ustupali je drugome po najminimalnijoj naknadi, a ne retko, i besplatno. Kasnije su njihovi potomci uzaludno tražili da im se ta zemlja vrati. Tako je, na primer, Živan Krompić iz Vranjeva, 29. maja 1802. tražio da mu se vrati cela sesija, koju je, 1794. godine, poklonio Timoteju Jankoviću iz Vranjeva. Živan Iličić iz Kikinde ustupio je celu sesiju Anti Kontriću i jedan i drugi su sesiju opteretili zaostatkom po­reze.

Posebnu vrstu zemlje predstavljale su pustare. To je zemlja koja je služila samo za gajenje stoke. One su izdavane putem licitacije pod zakup. Tako je pustaru Arač u Vranjevu zakupio 1. maja 1780. do 30. aprila 1781. godine Pavle Černovič de Mača za 1.054 forinte. Pustara je imala 3.117 jutara uglavnom dobre zemlje. Kako Černovič do 1. marta 1782. godine nije isplatio ceo zakup, magistrat je zaključio da mu za­pleni stoku na pustari Torda. Pustaru Arač je 14. marta 1791. godine zakupio Petar Birimac iz Bašaida, bivši senator Dištrikta, za 1.325 fo­rinti.

U Vranjevu je 1. maja 1831. godine iberland uživalo 731 doma­ćinstvo od kojih samo 41 nije bilo srpsko. Iznad 100 forinti arende i opštinskih troškova plaćali su: Todor Bunjevac 486, Toma Boberić 255, Arsen Glavaš 208, Tadija Glavaš 174, David Glavaš 293 i Isak Glavaš 80 forinti.

Za 1853. godinu u Vranjevu je popisano 757 kućnih brojeva, od kojih su 452 ratara plaćala desetak. Od tih 452 bilo je svega 6 koji nisu bili Srbi. Niko nije imao više od dve sesije, pa i dve su imali svega dva ratara: Todor Bunjevac i Kuzman Kikić.

Regulacijom Tise, izgradnjom nasipa i presecanjem meandri os­lobođen je priličan deo plavnog zemljjišta u novobečejskom i vranjevačkom ataru.

Novi Bečej je imao relativno malo stare zemlje, pa su se zato i graničara iz Bačke, prilikom preseljenja u Banat, naselili u Vranjevu gde je bilo znatno više takve zemlje. U to vrstu zemlje su se, u Novom Bečeju, mogli svrstati Borđoš, Berek i Garevac, a sve ostalo su bile li­vade, ritska zemlja i jaruge. Vranjevo je imalo više stare zemlje, ali i ono je imalo dosta takozvanog iberlanda. Prema podacima Vranjevo je 1784. godine imalo 5.532 jutra stare zemlje (konstitutivne), 8.492 jut­ra iberlanda (ritska zemlja) i 11.397 jutara močvara, koje su izgrad­njom nasipa i regulacijom Tise, kao i izgradnjom kanala za odvodnja­vanje, pretvorene u obradivu zemlju ili pašnjake.

Novi Bečej kao spahiluk kupio je 1782. godine Pavle Hadžimihajlo, a njegovi potomci (po ženskoj liniji Rohonci i Šojmoš) ostali su posednici sve do drugog svetskog rata.

Miraz, koji je Rohonci dobio od porodice Hadžimihajla-Sisanjija, nalazio se na Bisernom Ostrvu u površini od 650 kat. jutara. Rohoncijevi su bili vrlo napredni poljoprivrednici, pa je Lipotov naslednik Gida, pored ostalog, držao konje za trku, koji su bili čuveni i van granica Austro-Ugarske. Osvajali su prva mesta na mnogim trkama i dobili vrlo vredne nagrade širom Evrope.

Imanje je imalo rogatu stoku (podolsko goveče) i priplodnu rasu mangulica krmača. Rohonci je po svojim proizvodima: izvanrednom povrću, voću, grožđu i vinu, bio poznat i u Segedinu, Novom Sadu pa i u Budimpešti.

Plodored, na imanju Rohonci 1911. godine izgledao je ovako: de­vet katastarskih jutara pod belim ananas jagodama od kojih se pravio džem. Džem je izvožen u Nemačku i Rusiju. Na dva jutra su gajene maline za proizvodnju malinovog soka i džema; na deset jutara su bile breskve i to dvadeset izuzetnih vrsta; na deset jutara su bile višnje, trešnje, kruške, kajsije i jabuke; dvadeset jutara bilo je pod dinjama specijalnih vrsta, među kojima je bio čuven »tiski biser«; na sto ju­tara bili su vinogradi sa sto dvadeset vrsta delikatesnog grožđa; iz grož­đa se proizvodilo izvrsno vino koje je flaširano u ukusne butelje i kao takvo nalazilo prođu u Segedinu i u Budimpešti; na deset jutara gajeno je povrće, i za potrebe sopstvene ergele bilo je četrdeset jutara pod lucerkom.

Prinosi po jutru iznosili su 1911. godine: pšenice 11 metričkih centi, ječma 12 q, i ovsa 13 q. Godine 1910. prinos kukuruza bio je 15 q po jutru, i prosečan desetogodišnji prinos kukuruza iznosio je 15 q.

Voće, grožđe i vino, kao i bostan Rohoncija bili su izuzetnog kva­liteta, znatno iznad proizvoda bilo kog domaćinstva u Novom Bečeju, sve do tridesetih godina dvadesetog veka, tj. do izbijanja velike poljo­privredne krize, kada je bilo teško plasirati na novobečejskoj pijaci tak­vo kvalitetno voće, grožđe i dinje. Tako je tridesetih godina dvadesetog veka dinja potpuno iščezla s imanja Rohonci, a voće i grožđe se javlja i posle krize, ali zbog visoke cene teško je nalazilo kupce u Novom Be­čeju.

Pod uticajem imanja Rohonci voćarstvu i vinogradarstvu se u No­vom Bečeju i Vranjevu poklanja veća pažnja. Stvaraju se, tridesetih godina ovog veka, prvi rasadnici (Farkaš i Sekreš). Loza i voće od Rohoncija prihvaćeni su i u Bačkom Gradištu, Kumanu, Čurugu i dru­gim okolnim selima.

Imanje Elemera Šojmoša nalazilo se u neposrednoj blizini Novog Bečeja. Šojmoš je potomak unuke Pavla Hadžimihajla, a imanje je nje­gov predak, Đula Urban, dobio kao miraz. Ono se sastojalo od sedamsto katastarskih jutara i nalazilo na prostoru od Tise, gde je sada ra­sadnik, pa do puta koji vodi za Kumane i na jug — prema Kumanu do puta za poljoprivredno imanje Sokolac koji se odvaja od puta za Ku­mane. Ekonomske i stambene zgrade, kao i dvorac nalazili su se na mestu današnjeg rasadnika i ustave na kanalu (na tom mestu kanal is­tiče iz Tise). Tu je bilo četrnaest velikih zgrada zidanih ciglom i pok­rivenih crepom. Najveći deo nj|ih je ostao sve do posle drugog svetskog rata. Samo je dvorac, koji je bio u parku u gustoj šumi, porušen još 1934. godine.

Imanje je imalo ergelu polukrvnih konja s trideset kobila i šezdeset ždrebadi. Na šezdeset katastarskih jutara bio je vinograd. Bilo je ču­veno po, za tadašnje prilike, velikoj staklom pokrivenoj oranžeriji iz koje se povrće prodavalo ne samo u Segedinu, Budimpešti i Beču nego i u Nemačkoj i drugim susednim zemljama.

Prinosi po jutru na imanju Šojmoši 1911. godine iznosili su: 12 q pšenice, 9 q ječma i 11 q ovsa. Desetogodišnji prosečni prinosi iznosili su: pšenica 10 q, ječma 10 q, ovsa 8 q i kukuruza 15 q.

Pored navedenih imanja postojalo je još jedno koje je bilo i naj­veće, ali koje se nije ničim posebno isticalo. To je takozvani Velika salaš, koji se sastojao iz nekoliko ekonomija: ekonomija Sokolac, ekonomija u Brođošu, ekonomija u Prečkoj i ekonomija na Bisernom Ostrvu. Sve je to bilo vlasništvo Emilije Ivanović, ćerke čuvenog veleposednika Lazara Dunđerskog, koji je ovo imanje kupio od potomaka Šišanji i dao svojoj ćerki Emiliji kao miraz, kada se udala za dr Ivana Ivanovića. Imanje je sve do agrarne reforme 1923. godine obuhvatalo 3.997 katastarskih jutara. Do pred agrarnu reformu imalo je ovakvu strukturu:

Oranice 2.492 Kat. Jutra
Pašnjaka 615 " "
Neplodnog zemljišta 617 " "
Močvara 101 " "
Kuće i dvorišta 46 " "
Šume (Gradište) 67 " "
Vinogradi 28 " "
Vrt 25 " "
Livade 6 " "
svega 3.997 Kat. Jutra

Novi Bečej je do drugog svetskog rata imao još nekoliko veleposednika, kao što su Miroslav Nićin u Vranjevu, Bakrk i Vajspart u Novom Bečeju, zatim porodice Glavaški i Bunjevački u Vranjevu i dr.

Prosečan prinos po katastraskom jutru u Torontalskoj županiji 1910. godine iznosio je 8 q pšenice, 6,5 q ječma, 6,5 q ovsa, 7,3 q raži i 14,6 q kukuruza.

Period između dva rata karakteriše uvođenje mašina u zemljo­radnju i nagli pad cena poljoprivrednih proizvoda izazvan hiperproduk­cijom i svetskom poljoprivrednom krizom od 1929—1933. godine. Kriza se u Novom Bečeju, Banatu i u severnim delovima Jugoslavije jav­lja godinu dana kasnije, ali je njeno dejstvo produženo do 1936. godine.

Zvuči čudno da je u Novom Bečeju, u periodu između dva rata, uvođenje mašina u poljoprivredu išlo znatno sporije na velikim imanji­ma nego kod ostalih imućnijih vlasnika zemlje, ali je to bila činjenica. Veleposednici Ivanović i Šojmoši živeli su u Budimpešti, a i Rohoncijevi naslednici su posle prvog svetskog rata dobar deo godine provodi­li u gradovima Mađarske. Imanja su prepuštali nadzornicima (išpanima).

Svako unapređivanje proizvodnje zahtevalo je nove investicije, a vlasnici za to nisu bili zainteresovani, nego su nastojali da iz imanja izvuku što više.

Nije samo zastareli način rada, bez primene mehanizacije, uticao na nisku produktivnost, nego i niske plate biroša na veleposedničkim imanjima. Plate su bile znatno niže na spahilucima nego na salašima imućnijih zemljoradnika.

Biroši su i pored niske plate ostajali na spahilucima, ne samo za­to što se tamo manje radilo nego kod drugih vlasnika salaša, već zato što su bili »vezani« za ta imanja. Na tim spahilucima su se rodili, ne samo oni, nego i njihovi očevi i dedovi, pa su bili privrženi toj kući, delu bašte i komšiji-birošu. Ta njihova »vezanost« za spahiluk je dobrim delom posledica i njihove kulturne zaostalosti. Najveći broj biroša bio je nepismen, jer zbog velike udaljenosti od škole nije imao uslove za školovanje. Oni zapravo nisu ni znali da bi na drugom mestu, uz malo drugačiju odnos prema radu, mogli obezbediti sebi i svojoj porodici duplo bolje uslove za život.

Iz ovakve ocene treba samo delom izuzeti spahiluk Rohonci na Bisernom Ostrvu, koji je sve do privredne krize prednjačio u proiz­vodnji voća, povrća i u vinogradarstvu. Međutim, i tamo su se ratarski radova obavljali na način svojstven propadajućem feudalizmu (spahi­lucima).

Atarnom reformom, kao agrarni interesenti nisu bili obuhvaćeni Mađari iako je u Novom Bečeju najveći broj njih bio bez zemlje. Oni su bili sluge, biroši, nadničari i radili kod vlasnika zemlje »iz četvrtog«. To znači, da vlasnik na svojoj zemlji, na primer, zaseje kukuruz, a »četvrtar« (tako su nazivali tog koji radi za četvrti deo) ga tri puta oko­pa, obere i poseče kukuruzovinu, da bi tako dobio četvrti deo, od pro­izvedenog kukuruza na toj parceli. Pšenicu su kosili iz — takozvanog — risa. Ris je bila nagrada u naturi u ovom slučaju u pšenici, još neovršenoj, u krstinama.

Veliki broj mađarskih porodica u Novom Bečeju i Vranjevu, nije tražio zaposlenje u poljoprivredi već su njihovi odrasli muški članovi radili najteže fizičke poslove — kopali kanale i gradili puteve i nasape. Takvih radnika, kubikaša, bilo je nekoliko stotina.

Na veleposedničkim imanjima (spahilucima) bilo je zaposleno neš­to preko stotinak biroša, a na raznim drugim salašima još oko dvesto­ pedeset biroša ili slugu. Ostali poljoprivredni radnici nalazili su posao kao nadničari ili risari i četvrtari.

Kontakt biroša s gradom i civilizacijom, u užem smislu, predstav­ljao je povremeni odlazak na novobečejsku pijacu, a ponekad su mla­đi, nedeljom uveče, odlazili u kafane na igranke.

Život tih porodica se međusobno nije razlikovao, jer su im uslovi bili potpuno izjednačeni. Plate male, mnogo dece, uslovi stanovanja i rada isti za sve. Svaka porodica imala je jednu veću sobu, a po dve porodice zajedničku kuhinju s dva šporeta. Za zimu su imali peći od blata koje su ložene slamom ili ogrizinama od kukuruzne šaše. Ložište tih peći bilo je u kuhinji, a u sobama kao i u kuhinji pod je bio zem­ljan.

Nadničarenje je bio razvijen oblik zapošljavanja u poljoprivredi. Među nadničarima je bilo najviše žena koje su se u sezoni kopanja ili branja kukuruza, pa i kosidbe pšenice uključivale u poljoprivredne poslove, a ostalo vreme provodile kao domaćice. Na Bisernom Ostrvu kod Rohoncija je, pored tridesetak biroša bilo od proleća pa do kasne jeseni zaposleno stotinak nadničanki. Velika prostranstva pod voćem, bostanom, vinogradima i povrćem zahtevala su stalan rad, pa su nadničarke, uglavnom devojke, tamo i noćivale. One su ponedeljkom, još pre svanuća, odlazile na Biserno Ostrvo, a u subotu uveče su se vraća­le svojim kućama. Na imanju su spavale po šupama i magacinima, a hranu su pripremale same.

Na imanju Emilije Ivanović, sve do drugog svetskog rata, korišćena je za skoro sve radove volovska zaprega. Volovi su bili podolske rase s velikim rogovima. Na tom imanju su i krave bile podolske rase. One su bile slabo mlečne pa nisu zbog mleka ni gajene, nego radi telenja pri čemu su muška ostavljana za vuču a ženska za klanje.

Šojmoši i Rohonci su poslove obavljali konjskom zapregom.

Celo Šojmošijevo imanje, uključujući i zgradu-dvorac u Novom Bečeju, izuzev oranžerije, kupio je optant iz Siriga kod Segedina (Mađarska) Vićentije Marković. Imanje je kupljeno kompletno sa stokom, oruđem za rad i sve drugo što se u ekonomskim zgradama i zgradama za stanovanje zateklo. Na imanju je bilo stotinak krava, pedesetak ko­nja i dvesto-tristo komada svinja. Biroši koji su se zatekli na imanju zadržali su svoj raniji status.

Oranžeriju je kupio žandarmerijski major u penziji Kosta Radić iz Pančeva i koristio je sve do 1932. godine, kada je, zbog izbijanja pri­vredne krize, postala potpuno nerentabilna.

Pored tih imanja bila su velika i ona Miroslava Nićina u Kerektovu, Steve Glavaškog u Vranjevu, Vajspartova u Jarugama i nešto ma­nje Bakrk takođe u novobečejskim Jarugama. Vajspartovo imanje, ia­ko je zemlja bila relativno loša, davalo je dobre prinose, zahvaljujući dobroj obradi i đubrenju.

Nije samo Vasjpart uspevao da iz zemlje u potesu Jaruge izvlači dobre prinose, nego je čitav potes bio dobro obrađivan. Zemlja je obezbeđivala prihode koji su prevazilazili troškove uložene za njenu obradu.

Traktori su bila retkost sve do početka drugog svetskog rata. U Novom Bečeju i Vranjevu nije bilo više od četiri-pet traktora. Desetak godina pred drugi svetski rat vršidba se obavljala, uglavnom, vršalicama koje su pokretale parne lokomobile, a samo tu i tamo se moglo videti da još poneko vrše konjima. Četrdesetak vršalica, koliko ih je bilo u Novom Bečeju i Vranjevu, obavljale su vršidbu za dvadesetak dana.

Za poljoprivredu, sve do pred drugi svetski rat, bili su karakteris­tični salaši. Salaše su imali i vlasnici manjih parcela, ako je zemlja bila u neposrednoj blizini opštinskih pašnjaka, na kojima se napasala stoka i živina. Na Šimuđu je bilo pedesetak salaša koji su gotovo bili ušoreni u manju ulicu. Tu je bila i osnovna škola s prvim i drugim razredom. Mnogo salaša je bilo i oko Crne Bare, tako da je i železnica, tu, na otvorenoj pruzi, izgradila svoje stajalište za putničke vozo­ve. Jutarnji voz koji ide za Kikindu, a popodnevni koji od Kikinde ide prema Zrenjaninu zaustavljali su se na stajalištu Crna Bara. U Vranje­vu je 1910. godine bilo 285 salaša, a u Novom Bečeju oko stotinak.

Salaši su u periodu obrade zemlje konjskom, a posebno još rani­je volovskom zapregom, bili prosto neophodni. Posebno se to odnosi na one vlasnike čija je zemlja bila u udaljenijem delu hatara od naselja. Pojedinci su, i to ne mali broj, imala zemlju udaljenu i po deset-petnaest km od sela. Zamislimo koliko treba volovskoj zaprezi da pre­vali taj put u jednom pravcu najmanje dva i po sata i toliko za povra­tak, a to znači izgubljenih četiri-pet časova rada, u odnosu na onog ko­ji je na svojoj zemlji imao salaš. S konjskom zapregom se taj put pre­vali brže, ali i u tom slučaju u oba pravca treba izgubiti dva-tri sata. Nije samo gubitak vremena u pitanju, nego još značajnije od toga je koliko se konji zamore dok odkasaju do tako udaljene njive i zatim, posle celodnevnog oranja ili svakog drugog rada, uveče treba onako umorni da prevale put do kuće, pri čemu se mora računati i na kas, jer vlasnika i kod kuće čekaju poslovi, a i priprema konja za sutrašnji rad.

Mnogi su u iščezavanju salaša videli samo želju zemljoradnika da bude u selu, gde su mu dostupna sva savremena dostignuća za život i razonodu i gde mu je neuporedivo lakše školovati decu. Nema sumnje da je to značajan motiv uz poboljšanje ekonomskih uslova, ali znača­jan faktor u rušenju salaša su, uz smanjenje poseda, i traktori i sva druga mehanizacija vezana za njih. Brzina kojom se traktorom stiže do njive, i ubrzaniji rad, omogućuje uspešno obavljanje posla, uz male materijalne žrtve oko potrošnje nafte ili benzina za odlazak i povratak, prema onom šta dobija, živeći s porodicom na selu.

Prosečan prinos za period 1930—1940. godine iznosio je 10—12 metričkih centri pšenice, ili 15—18 metrički centri kukuruza po katas­tarskom jutru.

Sve do drugog svetskog rata zadržana je praksa, uvedena još u vreme prihvatanja plana barona Kotmana, da u cilju obezbeđenja dob­rog stočnog podmlatka opštine drže bikove, veprove (nerastove), a u nekim opštinama i pastuve. Novi Bečej i Vranjevo su takođe imali op­štinske bikove i veprove, koji su držani u opštinskim bikarnicama. Bikarnice su bile na periferiji naselja, a bikovi i nerastovi priključivani su čoporima krava, odnosno krdima svinja, kada se ova doteruju na ispašu.

Stoke je bilo mnogo. Goveda su sačinjavali pored krava i mnoštvo volova koji su bili sve do kraja devetnaestog i u prvim godinama dva­desetog veka glavna vučna zaprežna snaga u imućnijim domaćinstvima i na spahilucima. Veliki broj goveda držan je u početku dvadesetog veka i zbog đubreta, jer se zemlja sve više đubrila isključivo stajskim đubretom.

Čuvari stoke, ili seoski pastiri — kako su ih nazivali — bili su u ugovornom radnom odnosu sa opštinom, a oni su uzimali sebi za po­moćnike mladiće od petnaest do dvadeset godina tzv. bojtare. Postojao je čuvar seoskih krava koga su svi u selu poznavali kao kravara. Vo­lovi su se čuvali odvojeno u takozvanim volijama (naziv za čopor vo­lova), a čuvao ih je opštinski govedar. Telad su čuvali teočari, a pla­ćali su ih vlasnici za telad koja se isteruje na ispašu. Konje su čuvali takozvani čikoši, svinje svinjari.

Plemićima u Ugarskoj bilo je ispod časti da se bave trgovinom, a jobagyi (mađarski kmetovi) nisu mogli, pa je zbog toga trgovina bila slabo razvijena. U takvim uslovima bilo je razumljivo što su Srbi, koji su raspolagali potrebnim sredstvima, ubrzo preuzeli veći deo trgovine u svoje ruke.

»Prešavši u Ugarsku Srbi nisu bili gomila gladnih i golih seljaka i pastira, no je među njima bilo trgovaca i zanatlija, građana koji su u novu otadžbinu doneli ne samo novaca no i umešnosti, stručnih zna­nja i organizovane zanatske korporacije. Taj element spojiv sa ranije naseljenim Srbima koji su uveliko i odavno bili ušli u zanate i u tr­govine, asimilujući jednoverne Grke i Cincare otvorio je onu solidnu građansku klasu srpsku, koja je za nekih sto i pedeset godina pred­njačila celoj naciji.

Pored tih okolnosti, na razvoj trgovine uticao je i geografsko-politički položaj Vojvodine. On je bio izuzetno povoljan za razvoj među­narodne trgovine između Austrije, Turske i Srbije. Trgovina je na tim relacijama dugo bila vrlo živa, čemu su posebno doprinosile i velike reke kao jedine saobraćajnice za transport većih tereta na velike uda­ljenosti.

U vreme postojanja Tamiškog Banata, posle oslobođenja od Tu­raka, čitava trgovina se nalazila u rukama organizovanih trgovačkih društava od kojih je najjače bilo srpsko-grčko trgovačko društvo. Ono je držalo u svojim rukama skoro svu unutrašnju trgovinu od 1744. do 1778. godine, a ponašalo se onako, kako je to bilo svojstveno svakom, ko je imao monopolski položaj. Zbog toga je Dvor, na osnovu mnogobroj­nih pritužbi 1788. godine raspustio to društvo i imovinu razdelio nje­govim članovima. Pored toga postojala su i druga kao na pr. »Handelskompagnie zu Temesvar und Triest« za otkup i izvoz pšenice, ili »Wienhandels-Societat« za otkup i izvoz stoke, koje je u to svrhu uzelo u zakup 99 banatskih pustara, a društvo je imalo veliku podršku i sa­mog dvora. Rad tog poslednjeg društva bio je izuzetno razvijen posle 1760. godine, kada se izvozio veliki broj volova, krava i ovaca.

Promet stokom bio je, posle oslobođenja od Turaka, osnovni vid trgovine, a i ona je u tim prvim godinama bila vrlo skromna. O trgov­cima stokom (dželebdžijama) zabeleženo je da ih je u Bečkerečkom okrugu bilo svega dvadeset pet. Najviše ih je bilo u Itebeju četiri, a u samom Bečkereku ih nije uopšte bilo.

Trgovina pšenicom je još dugo bila skromna, jer se zemljorad­njom bavio manji broj stanovništva, a i prinos je bio nizak. Tako, na primer, zbog slabog roda pšenice 1740. godine morala se ishrana vojske, koja se nalazila u Banatu, rešavati uvoznom pšenicom. Nije to bio slučaj samo te godine, već je to bilo skoro pravilo sve do 1760. godine. Banat je mogao da ishrani vojsku samo u izuzetno rodnim godinama. Ali već 1777. godine postignut je izvoz od 300.000 požunskih merica pšenice.

Prema popisu iz 1782. godine na teritoriji Torontalske   županije bio je ukupno 141 trgovac. Trgovci su bili razvrstani u četiri klase, i to:

I klasa – 10 trgovaca

II klasa – 32 trgovca

III klasa – 66 trgovaca

IV klasa – 33 trgovca.

U popisu 1828. godine nema takve klasifikacije, već se trgovci dele na veletrgovce i trgovce na malo. Te godine bilo je 165 trgova­ca na veliko i 356 na malo. Trgovci na malo spadali su u društvenom pogledu u kmetove, a snabdevali su seosko stanovništvo uglavnom pro­izvodima manjeg značaja, začinima i nešto odeće.

Veletrgovcima su se smatrali na prvom mestu trgovci pšenicom i stokom. Najveći broj veletrgovaca bio je u Velikom Bečkereku — 42 i Novom Bečeju 37, dok ih je u Kikindi, u to vreme, bdio samo 3.

Stočarstvo je, kao što je već istaknuto, sve do 1760. godine, bi­lo važnija grana poljoprivrede, jer su žita za izvoz, u to vreme, imali samo spahiluci, koji su pored svojih prinosa, držali i količine dobijene na ime desetka ili devetka u naturi. Spahija je imao magazine (ambare) u kojima je čuvao hranu i trgovci su jedino od njih mogli kupi­ti veće količine. Pojedine spahije držale su pšenicu u svojim ambarima, čekajući nerodnu godinu u Italiji, koja se javljala svake tri ili četiri godine. Ako nerodica ne zahvati celu Italiju, onda se tamo isporučuje žito iz Koruške, Štajerske, a iz Slavonije i Vojvodine pšenica je odla­zila na njeno mesto u Dalmaciju i Austriju.

U Vranjevu je bila živa trgovina žitom s Hrvatskom pa otuda se, u Vranjevu nalaze Srbi sa hrvatskim prezimenom. Vasa Stajić piše da je našao u protokolu 1781. godine da Dištrikt traži žitarske trgovce, ob­javljujući da u svojim magacinima u Vranjevu ima pored kukuruza i svake druge hrane, pa može napuniti četiri do pet i više lađa. To je javljeno Gollner-u, trgovcu u Trstu i Maksimu Avramoviću u Kostaj­nici.

Dištrikt je iz svojih ambara u Vranjevu i Tarašu 1791. godine prodao trgovcima Žigiću iz Novog Sada i Živanoviću iz Segedina 5.590 požunskih vagana; zemunskom trgovcu Ignjatiji Jovanoviću 2.000 požunskih vagana zobi po 18 krajca za vagan; 20.000 vagana žita Nikoli Fabac iz Karlovca, Stavri Petroviću i Jozefu Matekoviću iz Broda. U proleće 1793. godine tražio je od magistrata Dištrikta Franjo Šugovac iz Cernika da kupi 4.000 vagana ječma; 29. maja 1793. godine stigao je s lađama Jakov Čop iz Karlovca da preuzme 4.200 vagana žita. Ma­gistrat je odgovorio juna 1793. godine Radosavu Markoviću, žitarskom trgovcu iz Zemuna, da je ječam već prodao Jakovu Čorkljanu iz Velikog Bečkereka. Te godine 26. juna razmatrao je magistrat tužbu za 30 forinti kapare, koju je Jovan Šupljikac, žitarski trgovac, dao Teodoru Dukošincu iz Vranjeva, a ovaj nešto kasnije umro bez testamenta.

Stanovnici Kikinde su na ime poreskog duga predali magazinu u Vranjevu 11. februara 1794. godine 761 vagan pšenice, 1.008 vagana ječma, 717 vagana ovsa i 2.133 vagana kukuruza, što je sve prodato tr­govcu Ljuboviću iz Trsta. Cena po kojoj je Ljubović kupio bila je: pšenica 1 forinta i 27 krajcara za vagan, ječam 22 krajcare, ovas po 27 krajcara i kukuruz po 54 krajcara.

Iste (1794) godine bila je velika suša i nastala glad, pa je Dištrikt bio prinuđen da kupuje hranu po znatnoj višoj ceni. Iz izveštaja, koji su magistratu podneli senatori, vidi se da je najveći deo stanovništva Melenaca, Kumana, Taraša i Karlova toliko ugrožen, da od žetve neće dobiti ni količine potrebe za novu setvu, pa se od državne administra­cije u Temišvaru traži dozvola da se ovom stanovništvu pomogne iz dištriktskih magazina, a oni će to vratiti naredne godine u naturi.

Prvi žitarski trgovci koji se pominju u Velikokikindskom dištriktu bili su stranci. Tako 1781. godine piše magistrat žitarskom trgovcu Maksimu Avramoviću iz Kostajnice, koji je dugovao za kupljenu hra­nu 350 forinti. Ili Magistrat je dozvolio 6. novembra 1834. godine Joze­fu Masonu, da u svojoj kući otvori špecerajsku radnju, jer je rođen od zaslužnih roditelja. Tada se u zasluge ubrajalo ako neko više godina podnosi i plaća javne dažbine i terete Dištriktu. Arendator točenja pi­ća u Vranjevu 1862. godine bio je Matija Mason.

Porast proizvodnje i pogodan tok reka doprinosili su proširenju trgovine. Zbog loših suvozemnih puteva najveći deo trgovinskog pro­meta obavljao se rečnim transportom. U ono vreme to je bila opšta pojava, a Torontalska županija je u tom pogledu imala posebno po­voljan položaj. Pored Tise i Dunava imala je na severu Moriš koji je u de!u koji protiče kroz torontalsku županiju bio plovan za tadašnje bro­dove, a sredinom županije proticao je Begejski kanal. Niz Moriš su sti­zale pošiljke soli i drveta iz Erdelja, a i Begej je povezivao deo istoč­nog brdovitog Banata, bogat drvetom, s ravnim Banatom koji je u njemu oskudevao. Tisa je obezbeđivala prevoz žitarica preko Dunava do Budimpešte, Beča i drugih krajeva čak do Nemačke, a takođe i prema moru.

Mađarski publicista Fenves, obrađujući statističke podatke Ugar­ske iz 1846. godine, konstatuje da je trgovina Mađarske malena i si­romašna, ali kad je u pitanju Torontalska županija kaže: «Torontal je u sadašnjosti najrazvijenija i najbogatija županija naše otadžbine; tu se mogu vide ti najlepša i najimućnija mesta u celoj državi. Zanatlije su po varošima znatno brojne. I trgovina Torontala je od vrlo velike važnosti, koju Tisa, Moriš i Begej jako unapređuju.« On između osta­log još kaže: »Turski Bečej je najveće trgovačko mesto žitom u celoj Monarhiji.

Zahvaljujući položaju, na najpogodnijem delu reke Tise, u nje­nom toku kroz Torontalsku županiju, u Novom Bečeju se jako razvila trgovina. Pored Bečeja tu je bilo i Vranjevo u kome se nalazio glavni magazin Velikokikindskog dištrikta, što je doprinosilo povećanju tr­govine na tom području. Svakako da nije zanemarujući faktor ni veća sklonost Srba ka trgovini nego zanatstvu, pa se tako i trgovina žitari­cama našla uglavnom u njihovim rukama ili u rukama posrbljenih Cin­cara.

U Novom Bečeju je, pored Srba i Mađara, u to vreme bilo i ne­koliko Cincara. Njih nije bilo mnogo, pa nisu mogli organizovati po­seban društveni i kulturni život. Bili su upućeni na Srbe i najčešće su se ženili i udavali Srpkinjama, odnosno za Srbe. Zbog toga je često teško bilo ustanoviti koji trgovac je bio Cincarin. I u Vranjevu je, od­mah po nastajanju graničara, bilo Cincara koji su bili trgovci ili zanatlije. U Novom Bečejeu je žitarski trgovac Šandor Dada — Cinca­rin bio istaknuti član prve diletantske pozorišne grupe, a kasnije je bio i njen reditelj.

Pored trgovaca, koji su stanovali u Novom Bečeju i Vranjevu, bi­lo je i »torbara«, koji su odlazili iz udaljenih krajeva u sezoni otkupa pšenice i drugih proizvoda poljoprivrede. Trgovci iz drugih krajeva su se privremeno tu i nastanjivali. Oni su obično dolazili brodom i dono­sili raznovrsnu robu, posebno industrijske proizvode, koje su u Bečeju kupovali zemljoradnici, za novac dobijen za pšenicu. Neki od trgovaca su donetu robu izlagali na pijaci na dvadesetak kola. Domaći trgovci su se osećali ugroženim od stranaca i tražili su da vlast ograniči nji­hovu aktivnost, ali se vlast na to nije mnogo obazirala.

Glavni proizvodi za prodaju su bili: pšenica, ovas i ječam, goveda, ovce i duvan. Kupovani su proizvodi sa drugih područja, kao što su: građevinski materijal, vino, voće i industrijski proizvodi.

Pšenica je postala glavni prodajni proizvod seljaka, dok su sto­ku prodavali vlastelini i zakupci pustara. Prodaja pšenice nije pred­stavljala problem, jer je bila uvek tražena, a iz Torontalske županije se isporučivalo godišnje 2—2,5 miliona požunskih merica.

Glavni centar trgovine pšenicom, kao što je već istaknuto, bio je Bečej. Tamo se godišnje otkupljivao u proseku jedan milion požunskih merica pšenice, pa je to bilo najveće trgovinsko mesto pšenicom u celoj Monarhiji. Iz bečejskog pristaništa isplovljavalo je godišnje tristo teretnih brodova koji su nosili pšenicu prema Pešti, Đeru i Rijeci.

Velika proizvodnja pšenice 1846. godine uticala je da se te go­dine iz Novog Bečeja isporuči 2,359.000 merova svakovrsnog žita delom za Hrvatsku i morska pristaništa, a najviše za Peštu i Đer.

Bogatiji trgovci pšenicom imali su svoje agente u Novom Bečeju i u drugim mestima. Oni su unapred kaparisali pšenicu kmetova, jer su ovi, zbog siromaštva, bili prinuđeni da odmah po vršidbi prodaju svoju pšenicu. Posebno i zbog zahteva države i vlastele da se njihova potraživanja izmire u novcu odmah po žetvi. Zbog toga je, u to vreme, odmah posle žetve, cena pšenici bila najniža. Vlastelin je bio u polo­žaju da sačeka povoljniji trenutak za prodaju, dok je kmet, baš zbog takve situacije, često bio ucenjivan. Zato se trgovci pšenicom u Torontalskoj županiji nazivaju špekulantima, zelenašima i derikožama.

Sve što se dešavalo na području saobraćaja (izum parne mašine, železnice, parni brodovi) i promene u načinu trgovanja (korišćenje kre­ditnog kapitala), uticalo je na ograničenje trgovine u Novom Bečeju. Naime, razvoj železnice; porast parobrodskog saobraćaja na Dunavu i Tisi podstakli su dalji razvoj poljoprivrede i industrije na bazi prerade po­ljoprivrednih proizvoda u Banatu. Ali, taj razvoj je izvršio i premeštanje trgovine žitom u nove centre. Tako Novi Bečej, dotada najveći centar žitarske trgovine postepeno gubi svoj raniji značaj, a to mesto preuzi­maju gradovi pored novoizgrađenih železničkih pruga, posebno oni ko­ji se nalaze i na raskrsnicama pruga, a uz to imaju i pristaništa na rekama, kao što je slučaj sa Temišvarom, Zrenjaninom i Pančevom. Uz to i promena sistema privređivanja nastale posle završetka prvog svetskog rata i pripajanjem Vojvodine Jugoslaviji, zatim izmena odnosa cena poljoprivrednih i industrijskih proizvoda na štetu prvih — sve je to još više usporilo razvoj trgovine u Novom Bečeju. Katastrofalno se odrazila na trgovinu, i na promet u Novom Bečeju uopšte, velika priv­redna kriza 1929—1935. godine.

Pa, i pored svega toga, zahvaljujući bogatim okolnim selima, Novi Bečej je do drugog svetskog rata imao prilično razvijenu trgovinu. Ona je bila u zastoju, prema trgovini u drugim većim gradovima, ali je za­to, sve do privredne krize, obezbeđivala dobre uslove za život skoro svima koji su se njome bavili.

Pre svega, značajna je za razvoj trgovine u Novom Bečeju i Vra­njevu činjenica da su ta dva mesta imala skoro 17.000 stanovnika. To je predstavljalo solidnu kupovnu snagu. Vranjevo je spadalo u red naj­bogatijih sela u Banatu, a deo Vranjevčana je, zahvaljujući velikim posedima, imao prihode koji su obezbeđivali visoki standard i veliku po­trošačku snagu.

U Novom Bečeju je tridesetih godina dvadesetog veka pred sam drugi svetski rat bilo prilično trgovačkih radnji s tekstilnom robom. Najveća trgovina manufakturnom robom (tekstilom na metar) bila je radnja Petra Sekulića koja se nalazila u delu gde je današnja robna kuća Potisje iz Ulice Žarka Zrenjanina. To je bila mala radnja s neug­lednim izlozima, ali krcata robom. Iako je prostor bio skučen u rad­nji su, pored vlasnika, kupce posluživala još četiri pomoćnika i dva do tri učenika (šegrta). Radnja puna osoblja koje je spremno da uslu­zi mušteriju i da je na sve moguće načine ne »pusti« iz radnje, a da ne pazari. U neposrednoj blizini na samom uglu današnje robne kuće (ta­da je tu bila prizemna zgrada) nalazila se manufakturna trgovina Jevrejina Geze Vajsa, a preko puta u zgradi gde je danas samoposluga tr­govina Dragomira Jovanovića. Uz nju je bila i trgovina Tinke Kanic, a bliže katoličkoj plebaniji manufakturna radnja Lazara Nićina. Preko puta od plebanije nalazila se manfukturna trgovina Dobrivoja Pajića, a u prizemnoj zgradi do današnje gimnazije nalazila se trgovina Đure Jovanovića. Nešto malo dalje, u sledećoj prizemnoj zgradi nalazila se najveća i najlepša trgovina manufakturnom robom Đoke Radivojevića. To je bila najveća radnja, ali ne i po prometu. Ukupno je bilo sedam manufakturnih trgovina.

Postojanje velikog broja škola, dve opštine i sedište sreza zahtevali su priličan broj prosvetnih radnika i činovnika koji su takođe uti­cali na promet kvalitetnijih proizvoda.

U Novom Bečeju su postojale i tri lepe radnje za prodaju galanterijske robe, čiji su vlasnici bili uglađeni trgovci Ištvan Balog, Cink — Nemac, čija je radnja bila i najveća (zvala se Kod kralja čarapa) i Rada Đuričin.

Bogata zemljoradnička okolina doprinosila je pored razvoja žitarske i razvoju svih drugih vidova trgovine. Tako su postojale i tri radnje gvožđarskom robom, zatim dve trgovine ogrevnim i građevinskim materijalom, a trgovina mešovitom robom bilo je tridesetak.

U samom najstrožem centru postojale su četiri velike trgovine mešovitom robom. To su bile trgovine Đure Krstića, Laze Krstića, Dušana Turinskog i Artura Šlezingera. Prve dve su bile, pored prodaje na malo, i trgovine na veliko, koje su snabdevale skoro sve ostale male trgovce mešovitom robom u Vranjevu i po sporednim ulicama Novog Bečeja. Ove četiri radnje bile su prepune robom. Tu je pored životnih namirnica bilo petroleuma, kaustične sode, raznih kiselina, začina, kafe, južnog voća i svega drugoga što je bilo potrebno za dnevnu potrošnju u domaćinstvu. Te radnje su ostavljale prijatan utisak, jer je u njima preovladavao miris pržene kafe, začina, limuna i pomorandži.

Radnje mešovitom robom kojih je, pored četiri pomenute, bilo još dvadesetak i više, u raznim delovima grada, bile su skromnijeg izgleda, a i s oskudijim asortimanom roba. Međutim, sve su imale ono što je žiteljima njihovog kraja svakodnevno potrebno. Gotovo na svakom ra­skršću nalazila se po jedna, a ponegde i dve takve radnjice.

Izgled svih radnji, izuzimajući trgovinu Đoke Radivojevića, upoređen s današnjim, bio je skroman. Izlozi su bili retkost, a i u onim radnjama koje su imale izloge roba je u njima izlagana nevešto i bez mnogo ukusa. Izlozi su po pravilu bili pretrpani, u želji da se izloži što više robe. Zbog skučenog prostora rafovi su bili krcati i preopterećeni robom. Radnje su bile slabo osvetljene, pa je mušterija, ako je želela da vidi pravu boju, često bila prinuđena da traži da prodavač iznese robu na ulicu, da bi se videlo kako izgleda na svetlu dana. Uveče je električno osvetljenje bilo još slabije. Nameštaj, tezge i rafovi bili su stari i nekoliko puta »prefarbani«, tako da je delovao neugledno. Pod je u svim radnjama bio od dasaka i crn od ulja, jer je svake subote uveče premazivan da se pri čišćenju ne bi dizala prašina.

Rad u trgovini tekstilnom robom bio je vrlo naporan. Cene nisu bile utvrđene nego se pri svakoj prodaji postizala druga, naravno, uvek iznad cene koštanja. Visina prodajne cene zavisila je ne samo od prodavca, već i mušterije, odnosno od njene spretnosti i spremnosti za po­gađanje. Svaka radnja imala je šifrovane upisane na kar­tici koja visi na samoj robi, ispod koje prodavač nije smeo da je prodaje. Sve što se više postigne predstavljalo je zaradu vlasnika trgovine. U takvim uslovima trgovanja, trgovci su uvek, u prvom kontaktu s mu­šterijom određivali znatno višu cenu od one po kojoj su spremni da prodaju robu. Mušterija, svesna toga, upušta se u pogađanje. Velika međusobna konkurencija trgovaca dozvoljavala je samo skromniju za­radu. Otuda i geslo tadašnjih trgovaca »veliki promet — mala zarada obezbeđuje prosperitet firme i pridobijanje nove mušterije«.

Pre izgradnje železnica žitarski trgovci su bili Srbi i posrbljeni Cincari. Među poslednjim Srbima žitarskim trgovcima bili su Papić, Savić, Nedeljković i Maletić, a već krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka ova trgovina je sva u rukama Jevreja, sve do izlaska iz krize. Oni su imali svoje kancelarije gde su se zaključivali poslovi. Seljaci su često, pri dolasku na pijacu, svraćali kod njih da saznaju cene da bi se odlučili na prodaju svojih tržnih viškova. Glavni no­sioci tadašnje žitarske trgovine bili su: Garav i Šlezinger, Geza Šlezinger i Isak Naj, Erne Kraus, Josif Brandajs i dr.

Pijaca je bila izuzetan vid trgovine, karakteristična za period iz­među dva svetska rata. Pijačni dani: nedelja, sreda i petak bili su po­sebni dani ne samo zbog životnosti po ulicama i na pijaci nego i po trgovinama i zanatskim radnjama. Pored Novobečejaca i Vranjevčana tu su se sredom i petkom nalazili: Kumančani, Beodrani, Karlovčani, Melenčani, Torđani i Tarašani, kao i biroši sa spahiluka. Svi su oni do­lazili da iskoriste novobečejsku pijacu za prodaju poljoprivrednih pro­izvodnih proizvoda i kupovinu robe potrebne domaćinstvima.

Prostor koji je zauzimala pijaca bio je velik: čitav Trg oslobo­đenja i Ulica revolucije sve do Ulice Jaše Tomić. Deo od Ulice Jaše Tomića pa do današnjeg radničkog doma bila je takozvana stočna i žitna pijaca, a od ugla radničkog doma pa skroz do dolme, sve do izlaska na pristanište za malu lađicu, bila je riblja pijaca.

Tisa je bila vrlo bogata ribom i ribolovom se bavilo dvadese­tak porodica u Novom Bečeju i Vranjevu. Pijace su bile prepune sva­kovrsne ribe i nije bilo ništa neobično, da se deo iznete ribe na pijaci ne proda, već se vraća u barke (specijalni čamci sa izbušenim rupama na dnu i po stranicama) i ostavi za iduće pijace. Izgleda da je Tisa od vajkada bila bogata ribom. Jedan putopisac još iz turskog doba, putujući od Pančeva preko Bečkereka i Bečeja za Segedin, ističe da u Tisi ima vanredno mnogo ribe i da predstavlja u tom pogledu jedinstvenu reku. »Nigde nisam video tako velike rečne ribe kao u Segedinu.

Konkurencija je na pijaci bila velika, pa su cene bile pristupačne svakom potrošaču. Novobečejska pijaca je bila jedna od najjevtinijih u tom delu Banata.

Vašari su bili izuzetne prilike za prodaju robe. Naročito su bili čuveni vranjevački vašari.

Vašari u Vranjevu, sve do velike privredne krize, spadali su me­đu najveće u Banatu i trajali su po tri dana. Tih dana dovođeno je sve što je od stoke za prodaju, ne samo iz Novog Bečeja i Vranjeva, nego iz čitave okoline. Dolazile su zanatlije skoro iz cele Vojvodine (Banata i Bačke), koji su svoje proizvode naročito pripremali za mušteri­je na vašarima. Tu su bili i mnogi torbari s takozvanom nirnberškom robom, zatim trgovci tekstilnom robom, ugostitelji, pa i mali zabavni parkovi i džeparoši, kockari i drugi koji su došli da — na sebi svoj­stven način — iskoriste vašarsku gužvu i dođu do novca.

Promet stoke na vašarima bio je vrlo velik i oni su predstavljali jedinstvenu priliku da se proda odnosno kupi stoka za priplod i za klanje.

Poseban vid trgovine, koji je takođe bio vrlo razvijen, bio je sa­kupljanje i otkup lekovitog bilja. S proleća je latinasta zemlja u No­vom Bečeju, Kumanu, Tarašu i Novom Miloševu bila puna rascvetale kamilice. Seoska sirotinja (mahom žene i deca) brali su kamilicu i pro­davali novobečejskim trgovcima. Sušara lekovitog bilja u Novom Be­čeju nalazila se iza pravoslavnog groblja prema železničkoj stanici. Go­dišnje je iz Novog Bečeja izvoženo u Nemačku i druge zemlje na de­setine vagona suve kamilice i drugog lekovitog bilja.

Sadržaj

Prijavite se za novosti

Prijavite se ako želite da dobijate novosti sa sajta na vaš e-mail.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak