Položaj seljaka (kmetova) u Novom Bečeju bio je još teži nego u Vranjevu, u okviru Dištrikta. Okrutno ponašanje i nemilosrdna eks­ploatacija novobečejskog vlastelina Hadžimihajla-Sisanija izazvalo je seljake da rešenje svojim nevoljama traže u pobuni.

Vlastelin je tako 1788. godine oduzeo zemlju od 155 seljaka, i na mesto oduzete dao im drugu na pustari Berek. Najveći broj (143) se­ljaka odbilo je da primi i obrađuje zemlju na Bereku, pa je vlastelin bio prisiljen da im vrati prvobitnu zemlju.

Pobune kmetova nisu prestale ni daljim razvojem privrede. Među najznačajnije pobune spada ona u Turskom Bečeju u prvoj polovini devetnaestog veka, gde su se protesti protiv vlastelina proširili na sve društvene slojeve »trgovišta«.

Novobečejski vlastelin je 1830. godine oduzeo 3.340 jutara iberlanda, koji je opština dobila u arendu po povoljnoj ceni još od kameralne administracije (pre prodaje bečejskog spahiluka porodici Hadžimihajla).

Pozivajući se na zakon o segregaciji, vlastelin oduzima 1836. godine 660 jutara zajedničkog pašnjaka, a u zamenu nudi slatinastu i podvodnu zemlju. Seljaci su pokušali da se sporazumeju, nudeći mu veći zakup (arendu) od dotadašnjeg. Na licitaciji nudili su istu arendu kao i stranac koji je učestvovao na licitaciji, ali vlastelin nije dao zem­lju seljacima Novobečejcima već strancu. Kako seoska stoka ovom pro­dajom nije imala dovoljno ispaše, kmetovi se odreknu i slobodnog krčmenja mesa i točenja pića, samo da bi im se vratio oduzeti pašnjak. S tom su se ponudom saglasile i zanatlije u Turskom Bečeju, iako ih je odricanje prava krčmenja mesa i točenja teško pogodilo. Vlastelin nije prihvatio ni tu ponudu, pa se trgovište obratilo za pomoć Županiji. Odgovor je bio, da vlastelin slobodno raspolaže alodijalnim zemljiš­tem, te da ga niko ne može prisiliti kome će je dati u arendu. Seljaci odluče da se žale višim vlastima, ali nisu imali dovoljno novca za troškove oko sastavljanja i podnošenja žalbe (jer je trebalo izraditi i nacrt plana atara), te su im i ovog puta pri tekle u pomoć za­natlije i iz cehovske blagajne pokrile troškove. Treći ključ, od cehov­ske kase, imao je vlastelinov špan koji mije pristao da se da novac. Zanatlije su, međutim, nasilno oduzele ključ i dale novac seljacima.

Seljačku odlučnost da se bore za svoja prava potpomogli su i se­oski birov (knez) Lajoš Pavel, trgovac, i opštinski beležnik Mihajlo Krs­tić, apotekar Mikša Bunjevac i parah Jovan Cokrljan. Sve se to dešava­lo uoči Uskrsa i seljaci su na bdenije i voskresenje išli naoružani vila­ma, ašovima i batinama, a kada su zbog toga pozvani na odgovornost izjavili su, da oni tako čuvaju hristov grob.

Kako zanatlije nisu pristale da na zahtev vlasti vrate novac u ce­hovsku blagajnu, po nalogu sreskog načelnika, vojska je baš na Uskrs 1837. godine, uhapsila dva cehovska blagajnika. Narod, čim je saznao za ta hapšenja, izjurio je iz crkve i »upao« u kuću sreskog načelnika i u njoj sve polupao. Da bi se smirili seljaci, Županija je bila prinuđena da uvede vanredno stanje i da sa dve čete vojnika zavede red.

Pune dve godine vodila se istraga o ovoj pobuni, ali bez uspeha. Osumnjičeni su sve poricali u čemu su im pomogli i svedoci, te vlasti nisu imale osnova za kažnjavanje okrivljenih.

(Rat s Turcima 1788-1789. Kočina krajina)

Balkan je, i posle proterivanja Turaka iz krajeva južne Ugarske, još dugo bio u centru austrijskog osvajanja. Pripremajući se za rat s Turskom, Austrija je izvršila veliku agitaciju među hrišćanskim stanov­ništvom u Srbiji, računajući na njihovu pomoć kada se rat prenese na Balkan. Zbog samovolje janičara i pod uticajem austrijske propagan­de, emigrirao je priličan broj Srba u Ugarsku, gde se stvorene posebne dobrovoljačke jedinice »frajkori«, kao prethodnici austrijskoj vojsci u ratu koji je trebalo da otpočne.

Tako su Srbi rat, objavljen 9. februara 1788. godine, prihvatili kao početak borbe za oslobođenje od Turaka. Kapetan Koča Anđelković tr­govac stokom, koji je pred rat prešao s porodicom u Kovin, upućen je od austrijske komande kao frajkor, da u svom kraju u Srbiji propa­gira rat i diže ustanak protiv Turaka. Koča, sa svojim ustanicima ubr­zo je uspeo da očisti od Turaka Požarevac i sva sela od Smedereva do Jagodine, čime je ugrozio tursku vezu između Beograda i Smedereva s jugom. Ovaj ustanak naroda u Srbiji nazvan je »Kočina Krajina«.

Austrija je, međutim, odlagala svoju ofainzivu, što je, pored nesta­šice oružja, municije .i hrane izazvalo nezadovoljstvo među Kočinim us­tanicima i ovi su masovno napuštali odred. Koča je sa preostalim ljud­stvom prešao u Banat.

Na insistiranje austrijske komande, Koča ponovo organizuje svoj odred, pojačan s dve čete banatskih frajkora, prelazi u Pomoravlje, ali se ovog puta nije mogao suprotstaviti jakim turskim snagama. Turci su upali u Banat, kojom prilikom su nastradale i čete Koče Anđelkovića, a on je uhvaćen i kod Tekije nabijen na kolac.

Za istoriju Bečeja i Vranjeva taj ustanak je od posebnog značaja jer se, posle poraza ustanika u Kočinoj Krajini, deo izbeglica iz Srbije nastanio u Vranjevu.

Zbog turskog nasilja, koje je usledilo u Srbiji, narod je bežao preko Dunava u Banat. Tu migraciju Srba u Banat, pored bekstva od turskog terora, stanovništvo je prihvatilo i zbog austrijske propagande. Tako su austrougarske vlasti da bi emigranti bili što bolje raspo­ređeni, odredile posebne komesare za izbeglice. Za Torontalsku župani­ju određen je Paulus Blaho, županijski fiškal sa sedištem u Velikom Bečkereku.

Od viših vlasti je bilo naređeno da se s izbeglicama postupa čovečno i da se prilikom polaska iz mesta popisivanja snabdeju potreb­nom hranom. Ako u mestima popisivanja nije bilo hrane u državnim magacinima onda je izbeglicama davan gotov novac, kako bi se sami snabdeli.

Da bi izbeglice mogli kupiti sve što im je potrebno, u mestima nastanjenja, izdalo je ugarsko namesničko veće raspis svim novčanim zavodima da mogu izbeglicama uraditi zamenu turskog novca po kur­su: jedan turski pijaster za 42 krajcare.

Seljačke bune zauzimaju vidno mestu u istoriji Ugarske. Nemaština i siromaštvo, izazvano stalnim povećanjem nameta i pogoršanjem uslova života, dovodilo je seljake u Ugarskoj da su i pre 1848. godine ustajali protiv ugnjetača.

Uz težak položaj seljaka i prepreka koju je feudalna država pred­stavljala za razvoj građanskog društva (buržoazije), i politička kriza, koja je zahvatila skoro sve evropske zemlje, od 1846. pa do 1848. go­dine, doprinela je da ustanak bukne i u Austro-Ugarskoj.

Pored seljaka, učestvovalo je i građanstvo, koje je dalo poseban pečat buni; čak se može reći, da je konce čitavog ustanka držalo ma­đarsko sitno plemstvo. Ono se na prvom mestu borilo za povoljniji po­ložaj u društvu, ali je istovremeno nastojalo da osujeti seljaštvo da se ne bi mnogo otuđilo od vlasti i da rene putem koji bi mogao da ugro­zi ceo poredak, a time i interese sitnog plemstva.

Na čelu mađarske revolucije nalazio se Lajoš Košut, predstavnik revolucionarno raspoloženih iz redova poburžoaženih spahija i inteli­gencije koja je poticala iz krugova srednjeg i sitnog plemstva i bur­žoazije. U određenoj etapi borbe Košut je odigrao revolucionarnu ulo­gu, jer je njegova akcija bila usmerena ka kapitalističkom preobražaju Mađarske.

Iako je na požunskom (bratislavskom) saboru 3. marta 1848. pro­glašena autonomna Mađarska od Karpata do Jadranskog mora, zvanična mađarska revolucija smatrala je sebe zakonitim zaštitnikom Dvora protiv pobunjenih narodnosti.

Srbi, ubrzo posle proglašenja autonomne Mađarske u martu 1848. godine, formiraju delegaciju, s novosadskim velikim beležnikom Alek­sandrom Kostićem na čelu, koja je u Požunu (Bratislavi) u 16 tačaka iznela ugarskom saboru želje srpskog naroda.

Košut je odgovorio toj delegaciji:

- Da on u Ugarskoj ne priznaje nikakvu drugu naciju sem ma­đarske.

Na to mu je Đorđe Stratimirović, član srpske delegacije uzvratio:

- Kad Požun neće da prizna naša prava, potražićemo ih na dru­gom mestu.

To je, navodno, Košuta toliko razdražilo da je uzviknuo pretnjom:

- U tom slučaju ukrstićemo mačeve!

Stratimirović je na to rekao:

- Srbin nije nikad bio kukavica!

Iznećemo šta o tome piše Jakov Ignjatović i kako on prikazuje taj događaj.

Ignjatović tvrdi da u to vreme nije bilo nikakvog novog ugar­skog sabora izabranog od strane ustanika - Mađara, već je to bila Dieta (kako se zvao ugarski sabor) sastavljena po važećim zakonima od privilegovanog staleža još pre bune.

S takvim saborom novosadska delegacija nije mogla razgovarati, jer se on i nije smatrao revolucionarnim. Čak ni Košut nije bio taj — kaže Ignjatović — koji je u to vreme mogao bilo šta drugo odgovo­riti, jer je i on bio nošen strujom zanosa narodnih masa. Da je poku­šao bilo šta da obeća novosadskoj delegaciji o teritoriji Vojvodine »bio bi izvikan i nazvan veleizdajnikom.«

Naposletku i da nije to bio razlog, Košut, je u to vreme mogao da tako postupi, jer su Mađari u prvom momentu ustanka dobili, od zbunjenog Cara, sve što su tražili, a posebno što su mađarske ustaničke vođe smatrali da je ustanak Srba buntovni akt i i da će se tome suprotstaviti i Beč. Da to nije bio stav Košuta, samo zbog pritiska ma­đarskih ustaničkih masa, govori i njegovo istupanje na saboru u Budimpešti 11. jula 1848. godine, kada je, govoreći o srpskom ustanku, dao ocenu »da su Srbi buntovnici i rebelijanti, kojima se samo ko­nopcem prekog suda odgovoriti može.

Takav stav su vođe mađarske revolucije imale prema srpskom pokretu, sve dok nisu shvatili da se rukovodstvo srpskog ustanka osla­nja na Beč i da Beč računa sa Srbima, odnosno dok Beč nije, oktobra 1848. godine, Košuta oglasio za buntovnika. Kad je carska vojska kre­nula na Mađare, Košut novembra 1848. godine šalje majora Kalpku patrijarhu Rajačiću sa ponudom uslova mira.

Iako su ti uslovi bili vrlo povoljni za Srbe, Rajačić ih nije prih­vatio, nego ih je čak od naroda prećutao, što se vidi iz jednog Rajačićevog izveštaja, vladi u Beču, u kome ističe svoje zasluge u buni, i iz­među ostalog iznosi i ovo:

»Početkom godine 1849. Mađari su narodu srpskom takve ponu­de, stimulacije pružali, za koje narod srpski da je znao primio bi ih zaista, tako su po njega bile ugodne; no ja kao veran sluga Vašeg Veličanstva, nisam to narodu saopštio, i gotov sam da narod srpski pre i poslednju kap krvi svoje prolije nego da se s Mađarima miri.«

Patrijarh Rajačić je nastojao da učini srpski pokret što manje re­volucionarnim i da ga podvrgne bečkoj volji; ne pitajući za žrtve. On je nastojao da prikrije pravo obeležje srpskog ustanka i da ga pred­stavi kao pokret u korist Beča, u nadi da će Beč zbog toga izaći u sus­ret Srbima za stvaranje autonomije — teritorije Vojvodine.

Sigurno je da za ovakvo opredeljenje nije bila bez značaja i njegova zavisnost od vlasti. Naime, srpsko više sveštenstvo imalo je visoke prihode, pa se trudilo, s obzirom, da je njihov izbor morala potvrditi odgovarajuća vladina institucija, da zadobije i očuva naklonost te vlasti.

Nezavisno od stava Rajačića i njegovih jednomišljenika, postoja­le su i u srpskom narodu snage koje su smatrale da je korisnije sporazumevanje s Mađarima i voditi zajedničku borbu protiv bečke reakcije. Tako je 14, novembra 1848. godine — u vreme kada je i Košut poslao svog predstavnika Rajačiću — iz srpskog ustaničkog stana nez­vanično upućen poziv Mađarima, koji je odštampan u peštanskom nemačkom listu od 14. decembra 1848.

Patrijarh je svoju politiku krio od naroda, čak i od samih čla­nova odbora, dok nije bio siguran da će njegova nastojanja biti podr­žana i pomognuta od vlade u Srbiji, od bana Jelačića i naravno Beča. Sve dok nije stekao tako čvrst oslonac on je popuštao revolucionarnoj struji ustaničkog naroda. Međutim, kada je dobio punu podršku spolja, on sprovodi svoje ideje i sukobljava se s ustanicima na čijem je čelu bio Stratimirović. Iz te borbe izašao je kao pobednik, jer je srp­ska vlada u Beogradu zapretila da će povući svoje dobrovoljce iz Voj­vodine ako se sva vlast ne prepusti patrijarhu Rajačiću.

Pa i pored svega iznetog, pojedini srpski istoričari smatraju da su glavni uzroci sukoba između srpskog i mađarskog pokreta u velikoj buni, u osnovi u socijalnim suprotnostima, tj. u suprotnostima intere­sa i samim tim i ciljevima koji su bili determinisani socijalnom pripadnošću učesnika u tim pokretima.

Mađarska revolucionarna vlada — tvrde oni — čiji su članovi bili isključivo plemići, zauzela je još od samog početka kontrarevolucionarni stav prema ustanku Srba. Srpski ustanak, s obzirom na pripadnost učesnika, imao je za cilj rešavanje socijalnih problema, podelu zemlje.

Želje srpskog naroda, i ono što ga je nosilo u revoluciji, nisu došle do izražaja, zbog reakcionarnog stava vodstva ustanka na čelu sa patri­jarhom Rajačićem.

Sličnu situaciju imamo i na mađarskoj strani. Ogromna većina ma­đarskog seljaštva bila je nezadovoljna novim zakonima donetim u vreme bune, a još više načinom sprovođenja, što je uticalo na stvaranje neza­dovoljstva protiv zvaničnih revolucionara — plemića.

Bilo je, u mađarskom ustanku, i takvih koji su sve vreme zastu­pali interese potlačenih kao što su Tančić, Petefi i drugi. Petefi je dao do znanja svima, kakav je njegov stav, u pesmi Povešajte kraljeve. Zbog toga su ga zvanični nazivali sumnjivim špijunom komunista. Sličnu sudbinu je doživeo i Aranj i mnogi drugi iskreni pobornici revolucije iz redova Mađara.

Prema tome, kao što mađarski narod nije imao svoje prave pred­stavnike na čelu revolucije (na čelu je bilo sitno plemstvo i buržoazi­ja), isto se to može reći za rukovodstvo koje je stajalo na čelu ustanka srpskog naroda u Vojvodini.

Znači, da se ne može srpskom ustanku dati socijalni karakter, a mađarskim masama — učesnicima u ustanku — pripisati, zato što su na čelu imali poburžuaženo plemstvo, kontrarevolucionarni karakter. Možda je vodstvo srpskog ustanka bilo reakcionarnije.

Jovan Skerlić, proučavajući posledice Velike bune, izveo je zak­ljučak da je Mađarima i Srbima »prost razum nalagao zajedničku ak­ciju.« To je uprošćen zaključak, jer kada bi se narod i narodi pi­tali možda i ne bi bili potrebni ratovi, ali — na žalost — njihova reč se u takvim trenucima nedovoljno čuje.

Mađarska revolucionarna vojska morala je da se bori ne samo protiv regularne austrijske vojske nego i protiv pobunjenih Srba i Hr­vata, a na kraju i protiv jakih vojnih snaga carske Rusije, koja je pri­tekla u pomoć austrijskom caru.

Posle proterivanja austrijske vojske sa teritorije Mađarske i kad je 14. aprila 1849. godine Mađarska proglašena za slobodnu i nezavis­nu državu, austrijski car zatražio je pomoć od ruskog cara. Ovaj je pritekao u pomoć i jake ruske snage ušle su maja 1849. sa oko sto hilja­da vojnika u Mađarsku. U isto vreme krenulo je još trideset osam hilja­da ruskih vojnika na Transilvaniju (Erdelj), jer se ruski car Nikola I, bojao međunarodnih posledica mađarske revolucije, pre svega novog poljskog ustanka. Tako velikoj vojnoj sili, u kojoj su Austrijanci učest­vovali sa oko osamdeset hiljada vojnika, revolucionarna mađarska voj­ska nije mogla da se odupre.

Porazu revolucionarne mađarske vojske doprinela je, prema ne­kim izvorima, i izdaja kontrarevolucionarnog dela mađarske buržoazije na čelu s generalnom Gergeljem. Gergeljeva vojska, posle prethodnih pre­govora s carskom komandom, predala se kod Vilagoša (blizu Arada) iako glavne mađarske snage još nisu bile razbijene i dok je još posto­jala mogućnost da se borba nastavi.

Austrija se vrlo nemilosrdno obračunala s vođama revolucije. Austrijski general Hajnau izdao je sledeće naređenje: »Starešinski kadar će biti obešen; austrijski oficiri, koji su prešli u neprijateljsku služ­bu biće streljani... To treba da posluži za primer i opomenu i celom svetu.

Za vreme bune, Srbi i Mađari u Novom Bećeju i Vranjevu u prvo vreme našli su se na istim pozicijama. Mađari su, s obzirom na teške uslove u kojima su živeli siromašni seljaci (kertisi), već u martu 1848. godine, u samom početku bune, zaposeli spahijsku zemlju, kao što su to učinili i Srbi u okolnim selima. U Vranjevu su bezemljaši 24—26. aprila 1948. osvojili vlast i izdali naredbu za premeravanje zemlje i njenoj podeli sirotinji.

Mađarska revolucionarna vlada uplašena tim pokretom seljaka, šalje Erne Kiša, veleposednika iz Itebeja (pripadali su mu spahiluci još i u Elemiru, Aradcu, Toraku i Senđurđu) s trupama, da uguši pobunu.

Posle ugušenja pobune, u Novom Bečeju i Vranjevu, a pošto se doznalo za odgovor Košuta novosadskoj delegaciji u Požunu, stvoren je front između Srba i Mađara, kao što je to bio slučaj u celoj Vojvodini.

Srbi su se našli nasuprot Mađarima, što treba smatrati logičnim opredeljenjem jer u protivnom bi se svaki, za svoj narod, smatrao izdajnikom.

Iz arhive katoličke biskupije u Zrenjaninu dobili smo podatke koji se odnose na Bunu:

»13. oktobra 1848. g. probudilo se selo na veliku opasnost. Ujutro u 6,30. kada je vreme bilo veoma maglovito, napali su naoružani Srbi Novi Bečej. Kako se tvrdi, bilo ih je oko 13.000 i 9 topova. Oko 150 kuća Mađara i Nemaca bilo je u plamenu a uz to i teški gubici bili naneti. I da nije stigla pomoć iz Starog Bečeja, selo bi bilo potpuno uništeno.«

Borovski pod istim datumom (13. oktobra 1848) iznosi da je honvedski pukovnik Rohonci Lipot s mađarskom vojskom pobedio 3.000 a ne 13.000, koliko se iznosi u podatku prelata Geczy da je učestvovalo u bici Srba u Novom Bečeju.

U velikom leksikonu Mađarske stoji, da je honvedski general Perczel Mor 24. aprila 1849. potukao kod Novog Bečeja austro-srpske trupe pod komandom generala Todorović Kuzmana.

Iz tih bi se podataka moglo zaključiti da je Novi Bečej s okoli­nom bio poprište borbi i da su se tu odigrale dve velike i odsudne bit­ke, između Srba i Mađara, u ovom delu Banata.

U Letopisu srpske pravoslavne crkve u Novom Bečeju zabeleženo je, da su kod Novog Bečeja vođene krvave borbe i da se u samom ataru i u srpskom groblju nalaze zajedničke grobnice poginulih.

Tvrdi se, verovatno preterano, da je u velikoj buni 1848/49. go­dine bilo popaljeno u Vojvodini, na prvom mestu u Banatu i Bačkoj, oko dve trećine kuća za stanovanje i da dobar deo srpskog naroda nije imao gde da se skloni. Ljudske žrtve su bile tolike, da ni posle trideset četiri godine (popis 1880) srpski živalj nije dostigao brojno stanje koje je ustanovljeno popisom pre bune (1846. godine). Tako je, prema poda­cima, u šezdeset osam mesta u kojima žive Srbi u Torontalskoj župa­niji 1846, bilo 158.750, a u istim mestima, prema popisu 1880. godine, bilo je 153.813 Srba. Znači, da je u razdoblju od trideset četiri godi­ne broj Srba, i pored prirodnog priraštaja, bio još uvek manji za 4.937 stanovnika, što se ne bi moglo pripisati samo poginulim u buni.

Treba računati da je u buni i migracija Srba u južnije krajeve bi­la verovatno veća nego ranije, što je moglo da utiče na broj Srba u po­pisu 1880, ali, nema sumnje, da je broj žrtava u buni na obe strane bio velik.

Događaji iz 1848/49, bez obzira što je iz njih izašla kao pobednik reakcija i kontrarevolucija u licu Monarhije, ipak su, prema oceni istoričara, uzdrmali temelje te Monarhije.

U tim danima ukinuto je kmetstvo u Ugarskoj, čime su na prvom mestu zadovoljeni interesi buržoazije, kojoj je trebao slobodan seljak za budućeg fabričkog radnika, ali je to bio veliki događaj i za samog seljaka koji je postao slobodan, naravno, ukoliko se može govoriti o slobodi kad je lišen zemlje i drugih sredstava za proizvodnju.

Može se, međutim, postaviti pitanje da li su ti rezultati adekvat­ni žrtvama koje je podnelo siromašno seljaštvo u Vojvodini? Zgarišta i ljudski životi i međusobna zakrvljenost naroda koji su upućeni na zajedničko življenje, predstavljali su možda isuviše visoku cenu za re­zultate kakvi su: uznemirenost Monarhije i ukidanje kmetstva. Naro­čito se to odnosi na Srbe u Vojvodini. Ali, to je po pravilu tako revolu­cije i ratovi traže velike žrtve, a rezultati najčešće nisu u odgovarajućoj srazmeri.

Posle ugušivanja bune uspostavljen je u Austriji i Mađarskoj re­žim apsolutizma. Ukinute su sve poluustavne privilegije kojima se Ma­đarska koristila do 1848. godine. Zabranjene su društvene organizacije, uvedena je cenzura, a prema Mađarima učesnicima u buni pooštrene mere praćenja njihovog kretanja.

Arhivski podaci iz tog vremena, koji se odnose na Novi Bečej i okolinu pokazuju usredsređenost vlasti na ponašanje Mađara:

»Prijava vojne komande u Novom Bečeju da mađarski begunci šire svoje ideje.«

»Namesništvo za Ugarsku obaveštava zemaljsku upravu da je Leopoldu V. Rohonciju, bivšem honvedskom oficiru, dozvoljeno da se na­stani na svom imanju u Turskom Bečeju, s molbom da bude pod nad­zorom.«

»Obaveštenje da neki trgovci u Turskom Bečeju poseduju Košutove akcije izdate u Njujorku.«

Patentom od 18. novembra 1849. godine formirao je Car Franja Josif I novu krunovinu »Srpsku Vojvodinu i Tamiški Banat« sa sedištem u Temišvaru. Ta krunovina obuhvatala je Srem, Bačku i čitav Banat s kraško-severinskom županijom. Znači, da su uključeni i oni delovi Banata u kojima žive isključivo Rumuni. To nije bila želja Sr­ba, ali je odgovaralo interesima Beča, da u datim trenucima iskoristi Rumune protiv Srba, kojima Beč nikada nije dovoljno verovao. Na če­lu te, takve, Vojvodine bio je nemački guverner, a zvanični jezik nemački.

Austrijski poraz od Francuza i Kneževine Piemonta, 1859. godi­ne i gubitak Lombardije, koja je još onda bila najgušće naseljena po­krajina u Evropi zahvaljujući sistemu navodnjavanja koji je izgrađen još u petnaestom i šestnaestom veku), naterali su Austriju da učini maksimalne ustupke nezadovoljnim Mađarima. Ukinut je Bahov apso­lutizam i donet federalni ustav. Ukinuta je »Srpska Vojvodina«, za čije ukidanje je Miletić rekao: »Oko onom ispalo ko je za njom za­plakao«, toliko je ona bila srpska.

Nije prošlo mnogo vremena, a Austrija doživljava i drugi poraz u ratu s Pruskom i Italijom 1866. godine, što je dovelo do velikog is­crpljenja zemlje. Da bi poboljšala svoju unutrašnju situaciju, austrijska vlada zaključuje 1867. godine, sporazum s Mađarima, po kome je Austrijska carevina pretvorena u svojevrsnu državu Austro-Ugarsku, s dva centra. Franja Josif I (koji je na austrijskom prestolu od 1848 - 1916) bio je vladar i jedne i druge države. Kao austrijski car vladao je poluautokratski, a kao mađarski kralj morao je vladati kao parla­mentarni monarh, jer je u njoj stvoreno aristokratske parlamentarno uređenje. Poslanici u Mađarskoj birani su na osnovu imovinskog cen­zusa i tako je ona bila zemlja sa najaristokratskijom vladom u Ev­ropi.

Iako je austrijski deo države bio industrijski razvijeniji od Ma­đarske, koja je bila isključivo agrarna, još uvek je po nivou svog in­dustrijskog razvitka sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka bila iza Engleske, Nemačke, Sjedinjenih Američkih Država, Francus­ke i Belgije, ali zato ispred Rusije, Italije i Japana. Industrija se u Austro-Ugarskoj, u stvari, počela ozbiljnije razvijati sedamdesetih godina de­vetnaestog veka, kada se i otpočelo naglom izgradnjom železničkih pru­ga, pa i gradnja pruge Segedin—Kikinda—Temišvar, kao i drugih pru­ga u Banatu.

Za period posle velike bune i ukidanja apsolutizma treba istaći da je to vreme izgradnje železničkih pruga. Prva pruga u Banatu iz­građena je 1856. godine. Za Novi Bečej i Vranjevo je to period kada se ubrzava opadanje njihove trgovačke moći u prometu žitarica. Železnička pruga Veliki Bečkerek - Velika Kikinda izgrađena je 1883. go­dine, kojom su Novi Bečej i Vranjevo, s jedne strane, bili povezani sa svetom, ali je novobečejsko pristanište izgubilo u svom značaju, ne samo s ovom prugom, nego i onima koje su još pre nje izgrađene u Banatu.

Nešto pre izgradnje železničke pruge dolazi i do ukidanja Velikokikindskog dištrikta (1876), čime je Vranjevo potpuno izgubilo značaj u trgovini žitaricama (Jer su magazini prestali da budu interesantni za mesta koja su ranije pripadala Dištriktu, a Novi Bečej, koji je ovim ukidanjem mnogo dobio nije u tom pogledu Vranjevu stvarao nikakve šanse, jer se i sam borio da uspori opadanje svog trgovačkog poten­cijala).

Koliko god je ukidanje Dištrikta naškodilo Vranjevu, ono je znat­no doprinelo Novom Bečeju, jer su se u novobečejskom srezu našla sva okolna velika sela, kao što su: Melenci, Vranjevo, Kumane, Karlovo, naravno i Taraš, iako je on oduvek bio najmanje selo toga sreza. Da nije došlo do pripajanja ovih sela srezu novobečejskom, Novi Bečej bi još teže podneo preorijentaciju žitarske trgovine drugim pravci­ma, koristeći pri tome suvozemni prevoz. Vranjevo je i ranije trpelo zbog neposredne blizine Novog Bečeja, a s pripajanjem srezu to se osećalo još u većoj meri.

Za ovaj period je važno istaći i stvaranje štedno kreditnih zavo­da, i prvih industrijskih preduzeća, što je svakako doprinelo održava­nju prometa, ali to nije moglo zaustaviti opadanje opšte privredne, a posebno trgovačke, moći Novog Bečeja i Vranjeva.

Pored promena u ekonomskom pogledu koje su — na žalost — bile negativne za razvoj Novog Bečeja i Vranjeva, u ovom periodu zabeležene su čak vrlo značajne pozitivne promene u kulturnom životu.

Slučajno se podudaraju dva značajna događaja 1860. godine: Ma­đari su te godine organizovali u Novom Bečeju čitalačko udruženje (Olvasoegvlet), a Srbi u Vranjevu prvo profesionalno pozorište među Srbima uopšte. Početkom dvadesetog veka postavljen je zahtev za ot­varanjem građanske škole u Novom Bečeju, ali su se više vlasti na to oglušile, pa je do njenog otvaranja došlo tek 1908. godine.

Možda je od značaja istaći da je 1896. godine promenjen dota­dašnji naziv Novog Bečeja u Turski Bečej, a Vranjevo je 1888. godine postalo Arač. Ovi novi nazivi ostali su sve do pripajanja Jugoslaviji, kada je početkom 1919. godine Turski Bečej ponovo postao Novi Be­čej, a Arač postalo Vranjevo.

Rodoljublje stanovnika Novog Bečeja mađarske narodnosti do­prinelo je da se na trgu, gde je danas park, podigne 1903. spomenik borcima za slobodu 1848-49. godine, takozvani Turul (na visokom obelisku ptica — vrsta sokola). Posle osam godina ili tačnije 17. sep­tembra 1911. podignut je spomenik honvedskom generalu grofu Leiningen Westerburg Karoly. Oba ova spomenika srušena su posle prvog svetskog rata.

Vranjevo je u periodu posle velike bune, pa sve do prvog svet­skog rata, neprekidno napredovalo. Taj napredak nije išao pravolinijski, jer promene koje su se dešavale na širem planu privrednog razvo­ja tog dela Banata održavale su se i na njegov razvoj, ali je ono, i pored ukidanja Velikokikindskog dištrikta 1876. godine, čime je izgu­bilo u trgovini žitaricama, ipak postalo najveće selo u Banatu. Ono se razvijalo kao poljoprivredno mesto, a poljoprivreda je, sve do pr­vog svetskog rata u okviru Austro-Ugarske kao feudalne države, uživala u izvesnom smislu povlašćen položaj. Veliki atar i dosta »gornje zem­lje« omogućile su bogaćenje pojedinaca, te je u Vranjevu bilo prilič­no rano, za srpske seoske prilike, roditelja koji su nastojali da svoju decu školuju. Ta deca su po povratku unosila revolucionarne promene u načinu života u porodici i društvu. Za razliku od drugih sela u Ba­natu, Vranjevo je živelo dosta raskošno. Naravno, da pri ovom imamo u vidu imućniji sloj zemljoradnika, jer su sluge i nadničari u svim krajevima živeli u bedi i siromaštvu.

Značajan događaj iz tog perioda je osnivanje prvog srpskog pro­fesionalnog pozorišta u Vranjevu 1860. godine, zatim osnivanje srpske čitaonice, pevačkog društva, diletantske pozorišne družine i organizovanje drugih kulturnih društava i udruženja koja su doprinela bogaće­nju društvenog života i stvarali uslove za brži kulturni napredak Vranjeva.

Mora se posebno istaći da je početak dvadesetog veka sve do pr­vog svetskog rata predstavljao, za Novi Bečej i Vranjevo, period in­tenzivnog razvoja i promene izgleda, ne samo centra, nego i mnogih drugih ulica. U tom vremenskom razdoblju izgrađene su ne samo naj­veće i najlepše zgrade javnog karaktera (škole, sud, banke i štedio­nice i dr.) nego i mnoge još i danas najlepše privatne zgrade u Novom Bečeju i Vranjevu.

Pored onog što je Evlija Čelebija zapisao o »Lepom gradu Bečeju« iz perioda turske vladavine, interesantno je pročitati i druge ocene i utiske date o Novom Bečeju polovinom devetnaestog veka. Iz četrde­setih godina toga veka imamo opis s podacima, koje je izneo Fenješ Elek i zapise austrijskog putopisca Kuniča, koji je boravio u No­vom Bečeju u drugoj polovini devetnaestog veka. Opis života u Novom Bečeju posle velike bune pa skoro do kraja devetnaestog veka dao je Ištvanfi Endre.

U Geografskom rečniku Mađarske Fenješ Elek piše o Novom Bečeju:

»Turski Bečej, varošica u Torontalskoj županiji, i najveće mesto trgovine žitom u celoj monarhiji, na levoj obali Tise, severno od Veli­kog Bečkereka na 4, i južno od Segedina na 10 milja (jedna mađarska milja 8,38 km). Tornjevi katoličke i pravoslavne crkve i visoki ma­gazini za žito, građeni iz čvrstog materijala daju gradu vrlo lep izgled. Ulice su popločane kamenjem dovezenim iz Sremske županije. Pred dvorcem veleposednika uz visoki nasip na obali Tise, drvoredi i šeta­lišta naslađuju oči. Tiski kej i okolina prelaza skele ukrašavaju bede­mi građeni od prirodnog lomljenog kamena... Održavaju se tri godiš­nja vašara i svake srede nedeljni vašar. Godišnji vašari ne zaslužuju mnogo pažnje, ali je zato važnija trgovina žitom. Iz Austrije, Mađar­ske, Hrvatske, značajnijih gradova-luka Sredozemnog mora dolaze po­nekad i po 100 trgovaca. Brodovi koji odlaze natovareni teretom žita broje i po 300 brodova godišnje od kojih najmanji imaju nosivost 1.000, srednji 2—3.000, a veliki 3—6.000 centi robe (1 centa 56 kg), tako da se godišnje izvozi više nego 1 milion požunskih merova (1 merov 0.6 hl) uglavnom u Peštu, Gyor, Beč. Manje u Hrvatsku, Sisak i Kar­lovac i odatle suvim putem u Rijeku, a još manje prema Ljubljani. Po­sle trgovine žitom dolazi trgovina duvanom, ali i manja trgovina sto­kom (goveda) i vinom. U novobečejskim vinogradima rodi godišnje toliko grožđa da se dobija oko 2.000 akova (1 akov 0,54 hl) slabog vi­na.

Od značaja je i to da u ovoj okolini uspeva izuzetno mnogo lekovitog bilja, posebno je dobrog kvaliteta kamilica ...«

Utisak koji je Novi Bečej ostavio na Kunića:

»Godine 1779. Novi Bečej je imao 250 domova i 3.500 duša (iz ovog proizlazi da je svaki dom u proseku imao 14 duša! — primedba L.M.).

Najveći procvat Bečeja pada između 1792. i 1816. godine. U to doba, a već i ranije, bio je glavno mesto za izvoz žita iz Banata.

Tada je Bečej bio najvažnije mesto za izvoz žita, ne samo u Au­striji, nego i u čitavoj Evropi.

Trgovci žitom iz Austrije, Mađarske i luka Jadranskog mora posećuju svake godine ovo mesto. Katkada se u Bečeju tovari dvesto lađa žitom.

Ugodno je posmatrati na skupljenim lađama zastave koje izgle­daju kao šumice raznih boja i uposlene mnoge ljude i radnike. Naj­manje lađe mogu da prime oko 1.000, srednje oko 2.000 do 3.000 i ve­like oko 4.000 do 6.000 centi žita (jedna požumska centa, požunski merov — požunac težio je 40 oka, a jedna oka težila je oko 1.280 grama). Lađe su obično od hrastovine, a samo malo njih od čamovine. Lađe se ne prave u Bečeju, nego se u njemu samo popravljaju.

Pre otvaranja Francovog kanala (veliki kanal Bezdan—Bečej, izrađen 1802. godine — primedba L. M.), suvišak hrane izvožen je u primorske luke i u Italiju, a pošto je tim kanalom spojena Tisa s Dunavom, to se od tada žito izvozi delom u Vizelburg, odnosno u Beč, delom u Hrvatsku, Ljubljanu i primorske luke.

Pored trgovine hranom, znatna je i trgovina duvanom.

Sirotinja se bavi sakupljanjem raznog lekovitog bilja, kao na primer, kamilica.

Gorivno drvo dovozi se u Bečej iz Hrvatske, a građevno drvo se dovozi iz Erdelja.

Bečej sa svojim crkvenim tornjevima, velikim magacinima za hra­nu i znatnim pristaništem, izgleda izuzetno lep i privlačan.

Nastojanjem vlasnika Bečeja, Nikole plemenitog Šišanjija (sin Pavla Hadžimihajla, koji je kasnije dobio ime Šišanji — primedba L. M.), popločan je Bečej kamenom iz Krčedina, a obala mu je osigurana visokim nasipom koji je obložen kockastim kamenom.

Prevoz je uredan i osiguran.

U Bečeju se nalazi velika, lepa i ugodna gostionica za strance a lepo šetalište pred vlastelinskim dvorcem ukrašava mesto.

Novi Bečej ima poštu.

Sačuvano je zanimljivo predavanje Ištvanfi Endrea odžano u No­vom Bečeju, krajem prošlog, ili početkom ovog veka, u kome je izneo prilike u Novom Bečeju od 1850. do 1890. godine. Za Novobečejce je interesantno da se upoznaju s ocenom čoveka koji je taj pe­riod preživeo i s kakvim zanosom o njemu govori, bez obzira što je u tim ocenama ispoljena u određenim detaljima, i prenaglašena pat­riotska i nostalgična pristranost. U predavanju je dato mnogo intere­santnih podataka s opisom detalja, stilom punog ljubavi i osećajnosti, koji nas uspešno prenosi u davno minule događaje, da se skoro zabo­ravimo i maltene doživljavamo ih baš kao da je to sve danas tu oko nas.

Ištvanfi iznosi da je Oktobarskom diplomom 1860. godine uspo­stavljen »stari poredak«. Torontal je ponovo oformljen kao županija, koja se deli na političke i sudske srezove. Za načelnika sreza Turskog Bečej izabran je 1860. godine Hadfi Domelett.

Za društveni život, tih šezdesetih godina prošlog vaka, u Novom Bečeju, Ištvanfi kaže da je bio dinamičan, neposredan i prijantan. »Ne samo popularna i srdačna familija Betlena, nego i vodeće familije: Hadfi, Papić, Bunjevac, Menešagi i Kepeši stvorili su tako neposre­dan i prijatan društveni život, da je već unapred bio obezbeđen pompezan uspeh svake zabave o kojoj bi se posle govorilo u celoj županiji. Ove familije su dušom i telom učestvovale u svim društvenim prob­lemima, ako je bilo potrebno i svojim novčanikom, sa grofovskim pa­rom Betlen na čelu«.

On taj život potkrepljuje čvrstom vezom koja je postajala izme­đu otmenijih porodica iz Novog i Starog Bečeja:

»...ni u jednom mestu nije mogla biti održana velika svadba ili velika zabava, a da zaprege nisu donosile drage srdačno primljene go­ste. Bila je originalna grupa dobro poznatih — osmorice braće Oblatovih iz Turskog Bečeja, osam plesača, koje nije lako mogla da razli­kuje ni njihova rođena majka. Sposobnostima odličnog organizatora, još tada se isticao naš čika Steva Ranković, samo tada sa crnom bradom ili golobrad. Na većim zabavama kao gosti kuće Betlen, često su prisustvovali mladi magnati, a među ostalima i grof Čekonić Andrija, baron Liptai Bela, koji su spretno plesali sa ljupkim i lepim dama­ma Turskog Bečeja«.

Atar Novog Bečeja i Vranjeva nije u vreme posle velike bune iz­gledao kao danas. Veliku jednoličnost koja se danas zapaža, pre iz­gradnje nasipa i odvodnih kanala, polja su prekidali: »mali gajevi bre­za, gustog žbunja i šušteće trske. Ceo veliki rit bio je nepregledan ta­janstveni trščar s bogatim ribnjakom u sredini, a kao skrovište hi­ljadama glasnih divljih pataka, divnih čaplji i drugih bojažljivih sta­novnika sveta močvare. U ono vreme kad je lov još bio vezan samo za vlasništvo jedne puške, čuven je bio fond divljači ovog dela Banata. Lisica, pa i vidri bile su nam najobičnije divljači. A kad bi sneg po­krio ovaj kraj često je zavijanje gladnih vukova plašilo pospane salašare... Po mom znanju, poslednji primerak ubijen je oko 1860. a ubio ga je noćni čuvar na ledu ispred »Bude« (pilane i mlin na obili Tise).

Neizmerno bogatstvo Tise ribom i rakovima mamilo je mnoge na ribarenje. U letnjim večerima pojavljivali su se na obalama ribarski kotlići ispod kojih je prštala vatra. Ali sredinom 80-tih godina pojavi­la se zarazna bolest rakova koje je ove stanovnika Tise sa makazama uništila do poslednjeg primerka«.

Posle teške situacije nastale ugušenjem velike bune Novi Bečej šezdesetih godina devetnaestog veka ponovo dobija svoj raniji ugled i položaj u trgovini. Ištvanfi o tome kaže:

»Ponovno je ovde preseljena trgovina žitom, i svakog leta se po­javljuju srbijanski, nemački, hrvatski i jermenski trgovci u tako veli­kom broju da se velika gostiona pokazala teskobnom za njihov smeštaj. Bilo je dana, kada je skoro u svakoj kući stanovao poslovan čovek. I dok su žitarski trgovci i njihovi agenti stvorili u prostorijama velike gostionice razgranat i dinamičan berzanski život, celom obalom Tise komešalo se mnoštvo lađara i prolaznika, sa osećanjem srećnog blagostanja ...«

»Kud god kreneš lipoj banatskoj ravnici, svugde susrećeš du­gačke kolone kola, opterećenih plodovima zemlje i zemljoradnika ko­ji, ponosan blagom svoga truda, izgovara ime Bečeja.«

No, i pored ovako lepog i optimističkogg prikaza mora se istaći da je Novi Bečej, već počeo da gubi od svog značaja berzansko-trgovačkog centra za pšenicu. Doduše, i Ištvanfi to konstatuje: »Trgovina Turskog Bečeja primicala se krajnjem propadanju. S pravom je za­brinuto uzdisao sin ovog vremena da više od stotinu magazina našeg grada stoje prazni. Pokušaj Kepeši Jožefa da osnivanjem Tursko-bečejske štedionice kreditnim odnosima olakša položaj trgovine, ali je ova institucija često bila na ivici propadanja«.

Novi Bečej je u periodu pre potpisivanja sporazuma između Au­strije i Mađarske 1867. godine igrao, pored privredne i značajnu poli­tičku ulogu. Kod grofa Jožefa Betlena, za koga se udala treća unuka vlastelina Šišanjija (udovica grofa Leiningena), okupljali su se najuticajniji političari tadašnjeg pokreta za nezavisnost Mađarske.

Nesvakidašnji događaj desio se maja 1872. godine, kada je Novi Bečej posetio car Franja Josif I. On je doputovao brodom (parobro­dom) noću pune mesečine Dunavom pa Velikim kanalom u Tisu. Noć je proveo na brodu, a ujutro je primio, na obali Tise, delegaciju Torontalske županije.

»Opkoljen devojkama u belim haljinama, tadašnji nadžupan Ronai Moric je pozdravio njegovo veličanstvo, posle čega je ovaj seo u karuce koje je vukao petopreg. Svečanom kočijom upravljao je hercog Turi Taksiš, vlasnik petoprega. Svečana povorka je prošla glav­nom ulicom, gde se stanovništvo oprostilo od velikog gosta mahanjem maramama, kišom cveća i oduševljenim klicanjem.«

Putovanje cara Franje Josifa I, od Bečeja prema Kikindi i dalje ka Temišvaru, imalo je i tragičan epilog. U neposrednoj blizini Beodre uplašeni konji upregnuti u karuce, koje su bile odmah iza carskog petoprega, u suludoj jurnjavi prevrnuli su karuce u jarak pored puta. Tom prilikom je teško nastradao podžupan Torontalske županije Prik Jožef. Prenet je u kaštelj Lasla Karačonjija u Beodru, a odatle u bol­nicu, gde je posle nekoliko dana umro.

Zahvaljujući radu građana Novog Bečeja i Vranjeva na učvršće­nju i osiguranju nasipa izbegnute su dalje poplave, izuzimajući onu iz 1895. godine. Ali, to ne znači da su stanovnici Novog Bečeja bezbriž­no i mirno živeli. Umesto poplave došao je katastrofalan požar 1886. godine.

O tom požaru Ištvanfi piše:

»...jednog suvog jesenjeg dana, baš u vreme velike oluje, izbio je požar u kući u sredini Kumanačke ulice (na uglu današnjih Ulica Lole Ribara i Brigadira Ristića, kuća koja je sve do skora bila vla­sništvo pok. Joce Kiseličkog odnosno Bate Kiseličkog — L.M.). Vetar je svojim kovitljanjem razneo žeravicu po okolnim dvorištima i zgra­dama. Plameno more širilo se iz jedne ulice u drugu. Dimilo se na sve strane. Uz pomoć vatrogasaca iz Starog Bečeja, požar je ugašen do kraja dana. Veče je dočekalo oko tristo porodica ispred ruševina i zgarišta svojih kuća. Pokrenuta je lokalna i državna akcija za prikup­ljanje priloga za porodice čija je imovina uništena u ovom požaru. Ak­ciji se pridružio i sam Kralj, prilogom od 2.000 forinti«.

Možda je iskazan broj izgorelih kuća veći, od stvarno izgorelih, jer u zabeleškama, koje je Branislav Kiselički našao u notesu svoga dede stoji: »24. septembra 1886. godine izgorelo je sto šest Numeri«. Nije važno koji je podatak tačniji iako se radi o velikoj razlici. Sklo­ni smo da poverujemo da se broj kućnih numeri ne podudara s bro­jem porodica, ali ne treba gubiti iz vida da je Ištvanfi ovaj podatak izneo dvadesetak godina posle požara pa nije istakao ni datum kada se odigrao. Za njegov govor čak i nije bio važan tačan broj izgorelih kuća, već istaći katastrofu i mukotrpnost života naših predaka. Kada nije bilo rata, bilo je poplava, kad su iščezle poplave, ostali su požari i zarazne bolesti (epidemije).

Taman se nekako zaceliše rane nanete požarom, a 1889. godine se — kaže Ištvanfi Endre — saznalo da je doneta odluka da se tok Ti­se pomeri nekoliko kilometara od Novog Bečeja.

»Govorilo se da je doneta odluka u Ministarstvu trgovine da se Tisa usmeri drugim pravcem i da će biti udaljena od Turskog Bečeja više kilometara. Biće mu oduzeto ono čemu je imao da zahvali za svoj dosadašnji razvoj njegov rečni život. Ovo naš grad nije smeo da doz­voli.«

Istupanje Ištvanfi Ištvana u ime novobečejske delegacije pred mi­nistrom puno je patetike, ali ono verno odražava tugu i strah svojih meštana od sprovođenja donete odluke. S obzirom da je Ištvanfi End­re u svom predavanju o istoriji Novog Bečeja između 1850—1890. ci­tirao delove toga istupa, mi ćemo to ponoviti kao svojevrstan materi­jal o prošlosti Novog Bečeja.

Sadržaj

Prijavite se za novosti

Prijavite se ako želite da dobijate novosti sa sajta na vaš e-mail.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak