Karakteristike Banata u osamnaestom veku su velike migracije i kolonizacije, i mnoga administrativno-ekonomska eksperimeentisanja. Od lepih zamisli o razvoju Banata malo se ostvarilo. Banat je tavorio i očekivao da se nešto radikalnije promeni u vođenju privredne politike.

Pravo stanje u Banatu prikazao je Josif II, sin Marije Terezije, u svom izveštaju sa puta po Banatu 1768. godine. Između ostalog, izneo je, da Banat niko ne oseća svojom otadžbinom. Iako je zemlja plodna, stanje na njoj je zaprepašćujuće, a posebno su loši agrarni odnosi. Stanovništvo izgleda kao da je tog trenutka stiglo, da bi se tu kratko zadržalo, i da se sa stokom i celokupnim domaćinstvom odseli bez ikakvih većih šteta, ili tuge za tim krajem. Svaki se oseća nesigurnim uživaocem i nastoji da što više izraubuje zemlju na kojoj se zadesio.

Srpski i rumunski seljaci su — prema Josifu II — izgubili volju za ozbiljniju obradu zemlje, jer su bili opterećivani sve novim i novim nametima, a uz to su se i nemački kolonisti širili na štetu Srba i Rumuna. Uvođenjem prakse da seoski kneževi svake godine iznova dele obradivo zemljište seljacima, još više pogoršava postojeće teško stanje.

Na putu po Banatu, Josif II, u pratnji kneza Alberta i grofa Nostiz-a, posetio je 10. i 11. maja 1768. i Novi Bečej. Takođe je i prilikom svog drugog putovanja po tim krajevima 1773. godine ponovo posetio Novi Bečej, odakle je preko Melenaca otišao za Veliki Bečkerek.

Pustare je Dvorska komora, u zajednici sa Bečkom bankom, izdavala u zakup jermenskim, makedonskim, grčkim i cincarskim zakupcima, koji su osnovali društvo za odbranu svojih interesa.

Josif II u svom izveštaju je osudio način rada i bogaćenje ovih trgovaca koji — prema njegovom izveštaju — nemilosrdno iskorišćavaju zemlju i seljake.

O administraciji, kao vidu uprave u Tamiškom Banatu, Josif II dao je ovakvu ocenu: »U Banatu vlada najkorumptivniji sistem, da ne može da se zamisli štetnije privređivanje od ovog, da se u svetu nigde ne nalazi toliko lenjih i pokvarenih činovnika kao tu« i da ovo posebno smeta »da se lepa i blagoslovena zemlja Banata dalje razvija.

Na kraju svog izveštaja Josif II predlaže, svojoj majci, Mariji Tereziji, brza rešenja koja bi dovela do refeudalizacije Tamiškog Banata i obnavljanje ugarskog feudalnog sistema, koji je u privrednom i društvenom pogledu bio konzervativniji i krući od austrijskog kameralnog uređenja.

Državni savet prihvatio je predlog Josifa II i pristupilo se prodaji kameralnih dobara s tim, da Tamiški Banat ostane posebna austrijska provincija. Ugarska dvorska administracija nije prihvatala ova rešenja. Bila je protiv javne prodaje kameralnih dobara, kako je to predložio Josif II, već je insistirala na inkorporaciji (priključenju) Banata Ugarskoj. Državni savet je na kraju to prihvatio, a zauzvrat je od dvorske kancelarije Ugarske dobio pravo na slobodno raspolaganje banatskim kameralnim imanjima.

Posle reinkorporacije (priključenja Ugarskoj) na bivšoj teritoriji Tamiškog Banata, nastale su sledeće administrativno-upravne jedinice:

  • Torontalska, Tamiška i Krašovska županija u sastavu ugarske uprave,
  • Velikokikindski privilegovani dištrikt kao samostalna jedinica i
  • Banatska vojna granica pored Dunava od Pančeva do Oršave.

U Velikom Bečkereku (Zrenjaninu) je 13. jula 1779. godine svečano obnovljena Torontalska županija i tu je instalirana njena celokupna administracija.

U ovom predlogu prodaje banatskih poseda Josif II je predvideo i uslove prodaje. Tako, između ostalog, da se pri prodaji dozvoli slobodna kupovina u pogledu nacionalnosti, vere i staleškog porekla kupca; da se kupcima daju velike olakšice u pogledu isplate, da im se da kredit s 4% kamate, a novi kolonisti, na tim imanjima, da se oslobode svake poreske i urbarijalne obaveze u trajanju od šest godina.

Planom prodaje nisu obuhvaćene zemlje koje su pripadale Velikokikindskom dištriktu ili Velikom Bečkereku, kao i veći deo poseda u istočnom delu Banata.

Pre same licitacije imanja su tako grupisana, da je svaki spahiluk pored obradive zemlje dobio i šume i ritove, a imanja su klasificirana u četiri klase:

  • U prvu (klasu su potpala četiri imanja čija pojedinačna vrednost iznosi 300—400.000 forinti.
  • U II klasu dva imanja u vrednosti od 150—300.000 forinti,
  • U III klasu imanja od 50 do 150.000 forinti i u
  • U IV klasu imanja do 50.000 forinti vrednosti.

Kupci su imali sledeće povlastice: steći će titulu mađarskog plemstva, u gotovom su morali platiti polovinu iznosa, a za drugu polovinu je stavljena intabulacija i postala je plativa u roku od deset godina s 4% kamate.

Vlasnici kupljenih dobara stekli su sva prava koja su po ugarskim feudalnim zakonima pripadala vlastelinu i to kako nad zemljom tako i nad njenim stanovnicima.

Vlastelini su uglavnom postali: grčki, jermenski, cincarski i srpski trgovci. Oni su do imanja došli pomoću svog kapitala, ali nisu odmah dobili i plemićske privilegije.

Većina tih imanja kupljena je ispod cene, pa je 1793. godine kameralni inspektor Dešan u svom izveštaju naveo, kako je, na primer, Vasilije Stefanović, trgovac kupio imanje Mali Orosin u Torontalskoj županiji, a već istog dana prodao po dvostruko većoj ceni, trgovcu Pavlu Čarnojeviću. Takođe ističe braću Nako koji su kupili na licitaciji spahiluk Veliki Semikluš za 702.763 forinti, a da on realno vredi milion forinti.

Prihvatajući izveštaje Dešana, Dvor je povisio cenu, već prodatih imanja, i tako je većina vlastelina imanja moralo platiti po naknadno povišenoj ceni.

Nove spahije su bile vrlo nemilosrdne u iskorišćavanju kmetova, pa se već 1783. godine obustavila dalja prodaja kameralnih dobara, iako je sve bilo pripremljeno za nove licitacije.

Pored brige o kmetovima, možda bi se pre moglo reći da je bilo nedoumice da li se davanjem preostale zemlje u zakup, s obzirom da je preostala bolja zemlja, ne bi postiglo više nego kad se proda na licitaciji.

Novi rat s Francuskom 1792. godine prisilio je Dvor da donese odluku da se proda što više zemlje. Ponovljeno je, i ovom prilikom, da se ne diraju Velikokikindski dištrikt, Veliki Bečkerek ni sva ona mesta gde postoje velike šume, kao i ona koja su u blizini plovnih reka i rudnika.

Spahiluk Novi Bečej, kupio je Pavle Hadžimihajlo, trgovac, po narodnosti Cincarin, kao kontribuent (poreski obveznik) I klase, po ceni od 120.828,44 forinti. Ova kupovina izvršena je 1782. godine. U arhivskom materijalu iz 1783. godine nalazi se obveznica novobečejskog vlastelina Pavla Hadžimihajla na 104.000 forinti, što znači, da on pri kupovini, nije isplatio ni 50% vrednosti u gotovom novcu, već svega oko 14%.

Pavle Hadžimihajlo doselio se u ove krajeve iz makedonskog mesta Siaste. U Novi Bečej se nastanio sa ženom Agneš i sinom Jovanom Pavlom, koji se oženio Grkinjom Klarom Papapoliso. U braku su bili — prema Sentklaraiu - do 1800. godine, kada je Pavle Jovan umro. Tako je dvadesetosmogodišnja udova Klara odgajila osmoro dece (sinovi: Pavle i Nikola i kćeri: Agnes, Eržebet, Konstantina, Marija, Anastazija i Jelisaveta). Najstariji sin Pavle studirao je pravo u Nađvaradu (Oradea Mare u Rumuniji) i kao mlad umro u Beču 1813. godine. Drugi sin Nikola, koji je bio naslednik imanja (spahiluka Novi Bečej), studirao je filozofiju u Beču i Segedinu. Klara je rođena 1772. godine u Vroclavu (Poljska), a u braku s Pavlom Hadžimihajlom proživela je četrnaest godina, tj. do 1800. godine, što bi značilo da se ona udala još vrlo mlada, sa četrnaest godina! Prezime Sisanja, uzela je Klara, prema svojim precima, koji su nekada davno u Grčkoj imali to prezime.

Poveljom kralja Franje II od 28. marta 1799. godine priznaje se porodici Pavla Hadžimihajla-Sisanjija i njegovom sinu Jovanu Pavlu, celoj porodici i njihovom potomstvu zvanje vlastelina (plemstvo).

Klara je bila veliki darodavac pravoslavne crkve (njenim sredstvima je crkva dovršena), a donator je izgradnje katoličke crkve i mađarske škole u Novom Bečeju. Sahranjena je u novobečejskoj pravoslavnoj crkvi.

Poslednji direktni potomci porodice Hadžimihajla su tri unuke Pavla Hadžimihajla, i to Elizabeta, udata za grofa i generala austrougarske vojske Karolja Leningena; druga udata za pukovnika Lipota Rohoncija, i treća udata za imućnog posednika Đulu Urbana. Leiningen i Rohonci (Rohonci je došao iz Vesprema) bili su istaknute ličnosti u mađarskoj vojsci za vreme velike bune 1848-49, a Rohonci se proslavio baš u bici kod Novog Bečeja 13. oktobra 1848. godine.

Dvorac Hadžimihajla-Sisanji, s pomoćnim zgradama i parkom, nalazio se na prostoru gde je sadašnji dom narodnog zdravlja i sve stambene kuće pored njega do Ulice Svetozara Miletića. Tu je pripadao i deo Ulice Žarka Zrenjanina gde se danas nalaze zgrade Opštinskog suda i sve druge stambene zgrade sa te strane, od Ulice Svetozara Miletića pa do Trga oslobođenja.

Dvorac je srušen 1908. godine i na tom mestu i delu parka izgrađene su i danas, postojeće zgrade i sreski sud u Ulici Žarka Zrenjanina.

Rohonci Lipot, zet porodice Sisanji, izgradio je kuću na mestu - gde je danas deo Zadružnog doma (na uglu Zadružnog doma). Preko puta od Rohoncija, uz samu dolmu, gde je danas Dom zdravlja, izgradio je dvorac jedan od potomaka porodice Sisanji, po ženskoj liniji, a potomak Urbana, Šojmoš Elemer. Taj dvorac je, 1927. godine, kupio Marković Vićentije optant iz Siriga kod Segedina.

Vlastelinstva su bila zadužena, ne samo za razvoj zemljoradnje, što je bio njihov sopstveni interes, nego i da podstiču razvoj nadgradnje. Tako su ona bila obavezna da grade crkve, škole i druge javne zgrade koje će doprinositi prosvećivanju i podizanju opšte kulture stanovništva. Najveći deo tih obaveza teško je padao vlastelinima, jer su iziskivale materijalne izdatke, a uz sve to, prosvećeniji i ekonomski samostalniji narod je manje spremam da prihvata sve veleposedničke namete koji često nisu imali ni zakonsku, ni elementarno moralnu osnovu.

Iako je Pavle Hadžimihajlo tek 1782. godine postao vlasnik novobečejskog spahiluka, već 1783. godine nalaze se u arhivama mnoge žalbe stanovništva na njegovo ponašanje. Trgovci iz Karlovca žale se 1783. na visoku taksu u Novom Bečeju, Isak Kiš vlastelin iz Itebeja se tuži na visoku skelarinu za stoku u Novom Bečeju. Iste godine žale se meštani Novog Bečeja i traže da županija prisili vlastelina Hadžimihajla na izdržavanje škole, kao i da uspostavi katoličku školu i da plaća učitelja. Tužbe pojedinih građana na postupak vlastelina su česta pojava, pa se 1784. godine žali na vlastelina i katolički paroh u Novom Bečeju Nagy Szent-Miklos, da mu uskraćuje obaveznu godišnju platu. Meštani se žale na vlastelina što je samovoljno zatvorio prolaz glavnog puta između Novog Bečeja i Melenaca, ili što je preko svog išpana Tapka Mihalja primorao tristo Novobečejca da besplatno rade na vlastelinstvu. Vlastelin je 1788. godine oduzeo od 155 seljaka zemlju i na mesto oduzete dao im drugu s kojom ovi nisu bili zadovoljni. Još nemilosrdnije je postupio 1830. godine kada je oduzeo 3.340 jutara iberlanda zbog čega je došlo do pobune seljaka u Novom Bečeju.

U Torontalskoj županiji bilo je 1785. godine svega 108 plemića, a već niakon pedeset godina 976, što je devet puta više. I pored tako naglog povećanja, broj plemića bio je srazmerno mali u odnosu na stanje u čitavoj Monarhiji, ali su zato oni bili imućniji nego u drugim županijama.

Na hijerarhijskoj lestvici, iza plemstva, dolazilo je sveštenstvo. Prema popisu od 1785. godine bilo je u Banatu 236 sveštenika, i to isključivo pravoslavnih. Propisima, svakih sto kuća moglo je da ima jednog sveštenika o čijem izdržavanju se starao vlastelin dodeljivanjem jedne sesije oslobođene od poreza i vlastelinskih nameta. Ako je u nekom mestu bilo prekobrojnih sveštenika, oni su na svojim zemljištima ekonomisali kao i ostali kmetovi, a i plaćali su porez i državi i obaveze prema vlastelinu.

Novi Bečej je 1758. godine imao tri sveštenika na svega sedamdeset tri domaćinstva. Vranjevo je, odmah po naseljavanju, od strane potiskih graničara, imale takođe tri sveštenika na svega sto pedeset porodica, Melenci — pet paroha itd.

Izgleda da je sveštenički poziv bio unosan kad su se za njega opredeljivali toliko i to vrlo mladi ljudi. Tako su se u Novom Bečeju našla tri sveštenika, iako je sve poslove s lakoćom mogao obavljati i jedan. Ono što je posebno karakteristično, oni su se vrlo mladi zapopili, što pokazuje podatak da su se ženili sa šesnaest odnosno sedamnaest godina (pravoslavni sveštenik se ne može zapopiti dok se ne oženi), zato su mladi pribegavali ženidbi samo da bi ugrabili parohiju.

Da je sveštenički poziv bio unosan, posebno u većim parohijama, govori podatak da vranjevački opštimski beležnik Aleksandar Jovanović 20. marta 1802. godine moli Magistrat da ga preporuči episkopu i konzistoriji za upražnjenu očevu parohiju. Njegov otac je punih četrdeset godina bio paroh u Vranjevu. S obzirom na to da je Jovanović, kao beležnik, čestito i trezveno živeo, a budući da ga je i opština Vranjevo želela za svog paroha, Magistrat ga je preporučio episkopu i konzistoriji.

Vranjevo je u to vreme, kao i danas, imalo tri parohije.

U Torontalskoj županiji bilo je 1836. godine sedamdeset jedna pravoslavna i pedeset jedna katolička parohija. Evangelisti su imali četiri, kalvinci dve parohije i Jevreji tri sinagoge.

Na trećoj stepenici društvene hijerarhijske lestvice u Torontalskoj županiji nalazili su se horaciores u koje su spadali državni i županijski činovnici, lekari, advokati, sudije, profesori, kao i viđeniji činovnici pojedinih vlastelinstava. Njihov broj je 1785. godine bio svega šezdeset dvoje, ali već 1846. bilo ih je osamsto osamdeset.

Građani i zanatlije su predstavljali sledeći stalež, ali su u Torontalskoj županiji pod ovima popisani samo zanatlije, kojih je 1785. bilo 287, a 1846. godine 3.645.

Kmetovi su sačinjavali 98% stanovništva Toromtalske županije. Oni su predstavljali jedinstven društveni sloj. Feudalno i urbarijalno pravo su, s jedne strane, određivali njihov položaj, a s druge, u Veliko-kikindskom dištriktu — privilegije. Nas u ovom slučaju interesuje i jedno i drugo, jer je Novi Bečej bio vlastelinstvo, a Vranjevo u sklopu Dištrikta.

Za ustupljeno zemljište na korišćenje, kmetovi su bili u obavezi, pored dela prinosa sa zemlje, da daju radnu snagu gospodaru. Kmetova je bilo dve vrste, onih koji su propisima Urbara stekli takav pravni status da ih vlastelini nisu mogli udaljiti sa svoje zemlje, i drugih, takozvanih »kontraktualista«, čija su prava regulisana ugovorom, a po isteku ugovora vlastelin je mogao da im oduzme zemlju, što se najčešće i dešavalo, jer su vlasnici zemlje bili vlastelini. Ugarska dvorska kancelarija je oštro osuđivala ovakve postupke, jer se dešavalo da su 1823. godine čitava sela oterana iz svojih kuća i svog staništa. Slično se desilo u Novom Bečeju 1788. godine, kada je vlastelin oduzeo zemlju od 155 seljaka.

Kmetovi sa sesijama živeli su bolje nego oni sa malo zemlje, jer je konjuktura pšenice pružala mogućnost bogaćenja. Smatra se da je položaj kmetova u Torontalskoj županiji bio, i pored velikog kuluka, najpovoljniji u celoj Ugarskoj. Dažbine, kako državne tako i vlastelinske, bile su najniže, a zemlja najplodnija.

I poslednji na hijerarhijskoj lestvici bili su inkvilini, koji su predstavljali seosku sirotinju — proletarijat. Prema propisima iz 1779 - 1848. inkvilinima su smatrani, ne samo oni koji (u prvo vreme) nisu raspolagali zemljom i kućom, nego i seoske zanatlije i trgovci.

U Torontalskoj županiji bilo je čak i čitavih sela od hiljadu do dve hiljade inkvilina, koji su obrađivali i gazdovali na više hiljada jutara zemlje. To znači, da su u Banatu inkvilini pre bili sloj sa neregulisanim pravnim statusom nego što su bili isključivo seoska sirotinja.

Nadničari su regrutovani iz sloja inkvilina. Već na početku devetnaestog veka oni traže posao u obližnjim trgovištima. Broj nadničara bio je posebno velik u Novom Bečeju i okolini, gde je trgovina žitaricama pružala velike mogućnosti za rad.

Osnova feudalnog društva bio je kuluk. Na području Tamiškog Banata razlikovale su se tri vrste kulaka: državni, vlastelinski i mesni.

Državni kuluk se koristio:

  • za prevoz vojske,
  • prevoz soli i
  • za opravku i izgradnju državnim zgrada, izgradnju puteva, nasipa i isušivanje močvarnog zemljišta.

Spahijski kuluk: kmet sa celom sesijom bio je zadužen sa šezdeset dana kuluka sa četvoropregom; kmet sa pola sesije s pedeset dva dana s dvopregom; kmet sa četvrtinom sesije s osamnaest dana s jednopregom; kmet s osminom sesije s deset dana s jednopregom. Inkvilini i nadničari bili su obavezni na dvanaest dana manuelnog kuluka.

Državni i spahijski kuluk nadoknađivan je u minimalnim iznosima. Jedina olakšica bila je »instrukcija« da se za vreme letnjih poljoprivrednih radova može kulučiti maksimalno dva dana nedeljno.

Inače, radno vreme na kuluku trajalo je od izlaska do zalaska sunca, s tim što je za doručak, ručak i užinu rad prekidan po jedan sat.

Mesni kuluk se sastojao: u gradnji i popravci puteva, mostova unutar opštinskog atara, zatim održavanja i izgradnji crkve, škole i održavanju noćne straže u selu. I ovaj je kuluk bio određivan u srazmeri s veličinom sesije.

Banatski kuluk bio je dva puta veći nego što je u to vreme bilo predviđeno mađarskim sistemom kuluka, ali je, za razliku od ovog, kameralna (komora kuluk plaćala što nije bio slučaj u mađarskom sistemu kuluka.

Pregled godišnjeg kuluka jednog kmeta na biletskom vlastelinstvu u Torontalskoj županiji (u rumunskom delu Banata) sa celom sesijom 1802. godine: Andrija Martinčev iz Neuzine:

  • za transport žita u Novi Bečej petnaest dana,
  • za prevoz kameralnih činovnika za Idvor i Konak osam dana,
  • za istovar lađe u Perlezu tri dana,
  • za dovođenje advokata iz Vel. Bečkereka četiri dana,
  • za nošenje čerpića dva dana,
  • za prevoz prosa jedan dan,
  • za kosidbu trave dva dana,
  • za nošenje trave dva dana.

Od ukupno četrdeset pet dana kuluka utrošeno je na poslove prevoza trideset sedam dana, a samo osam dana na poljoprivredne radove.

Protičući, uglavnom, ravničarskim predelima — Tisa ima vrlo mali pad, jedva 28 milimetara po jednom kilometru. Zbog toga nastaju velika krivudanja reke i neprekidno, razvijanje okuka (meandera). Meanderi su usporavali oticanje što je povišavalo vodostaj, a u periodu topljenja snega, u predelima izvorišta Tise i njenih pritoka, dovodilo do velikih poplava. Da bi se spasle, velike površine obradivog zemljišta, od poplava pristupilo se regulisanjoi toka reke izgradnjom nasipa, a presecanjem mnogih meandera skraćen je tok Tise od 1429 km na 977 km.

Tisa je proticala Torontalskom županijom u dužini od oko sto osamdeset kilometara. Njena regulacija izvršena je tek posle regulisanja Moriša, Begeja i Tamiša, jer su te tri reke češće i jače plavile područje županije nego Tisa.

Regulacija toka Tise prema velikom mađarskom leksikonu A. Pallas-a počela je 1830. godine, a trajala je do 1844. godine.

Ove podatke, dovodi u sumnju knjiga izdata (1971) u Budimpešti: A Tisza szabalvozasa I rész (1846—1879) prema kojoj je Tiszavölgvi Társulat na svojoj skupštini od 18. januara 1846. godine organizovalo osam okružnih ureda za regulisanje pojedinih deonica Tise. Doduše, tu se ne spominje Torontalska županija, pa se može pretpostaviti da su na njenom području radovi već ranije izvedeni i da su tada izgrađeni nasipi od strane Županije rešili najosnovnija pitanja zaštite od poplava. Međutim, u izveštaju Ministarstva za javne radove i saobraćaj iz 1873. godine iznosi se da je po deonicama izgrađeno nasipa u ukupnoj dužini od 1.243 km, od toga u Torontalskoj županiji 153 km. Iz ovoga se može zaključiti da su radovi na daljoj izgradnji i pojačanju nasipa nastavljeni na delu Tise kroz Torontalsku županiju i posle 1844. godine. To potvrđuje i Istorijat rada na uređenju voda 1845—1975. Osnovne organizacije udruženog rada Gornji Banat izdate u Kikindi 1975.

Izgradnjom nasipa Torontalska županija nije lišena daljih poplava, ali su verovatno one bile ređe.

Potvrdu za takvu pretpostavku vrlo ilustrativno pruža predavanje Ištvanfi Endrea, održanog u Novom Bečeju krajem devetnaestog ili u prvim godinama dvadesetog veka.

»Deceniju od 1870. mogli bismo s pravom nazvati decenijom poplava. Miran san Turskog Bečeja, u noći uoči Božića 1870. godine, uznemiren je pucnjavom i stravičnim zvonjenjem sa crkava. Sad se prvi put nakon regulisanja pojavila snaga Tise u svoj svojoj nabrekloj i rušilačkoj moći. Svojim prvim nastupom mutna talasajuća reka izazvala je strah i užas... Mutni talasi već su zapljuskivali grudobran šetališta na Tisi, a nagomilani led ispred uskog proseka kod Burđoša stvarao je ogromnu barijeru. Pijačni trg već je plivao pod vodom, uski nasipi su odvajali susedne ulice od ogromnog zatalasanog mora vode ispred velike kafane. S obzirom na preteću opasnost, sakupio se odbor Olvasóegvlet (čitalačkog udruženja) i na poziv sreskog načelnika Nikolića, oformio odbramebnu komisiju pod predsedništvom Ištvanfi Ištvana. Komisija je odmah otpočela s preduzimanjem odbrambenih mera. Utvrdila je broj zgrada koje su izgrađene na višem terenu i koje bi mogle u slučaju poplave biti stavljene na raspolaganje poplavljenima. U svakoj ulici su postavili više čamaca, i talpe pod poverenikom za čamce i pod rukovođenjem čamdžija. Zahvaljujući božjem proviđenju, do primene ovih mera nije došlo. Turski Bečej je spasao njegov neumorni narod i njegov ozbiljan trud.

Početkom februara uputila je Komisija za odbranu Vladi žalbu: »Turski Bečej nadljudskim naporima brani sebe. Danju i noću smo na nogama. Nosimo zemlju, punimo džakove i mučimo se pod uputstvom Kepeši, mađarskog kraljevskog glavnog inženjera. Pa i da naša tela ugradimo u nasip, naš napor je uzaludan — treba da propadnemo zbog nemarnosti i nesaučešća od nas nezavisnih drugih organa.«

Da bi se izbeglo ponavljanje takve situacije, 1887. godine imenovan je Betlen Jožef za vladinog poverenika za poplave koji je bio ovlašćen, da u cilju zaštite angažuje Titelski šajkaški bataljon i obližnjih snaga Bačke i Torontalske županije, kao i snage Kikindskog dištrikta.

»Jednog februarskog jutra, Đerđu Luksederu, žitarskom trgovcu, čije su lađe bile u zimovniku kod Čuruga, javio je njegov kormilar da je vodostaj Tise kod Turskog Bečeja bar 4 metra viši od onog kod Čuruga. Posle ovog obaveštenja, koje je doneo glasonoša na konju, postalo je jasno da je masa leda zakrčila vodotok Tise, a reka je u međuvremenu rasla i rasla... Dobro manevrisanim 36-časovnim nadčovečanskim radom krampovima kroz brdo od leda oslobođen je protok vode, a da se zakasnilo samo još jedan dan, danas bi sećanja na bivši Turski Bečej pominjala samo istorija.

Ovaj natčovečanski rad na odbrani od poplave nije imao samo lokalni značaj, jer ako Turski Bečej padne, po tvrdnji tadašnjih inženjera deo Banata do blizu Temišvara bio bi plen talasa. Ovde je dakle rešena sudbina Kanane (staro ime Palestine — obećana zemlja), jer kada se on uništi — uništena je žitnica države.

U ovoj deceniji skoro svako proleće imali smo posla s vodom. Nismo morali da strahujemo samo od nabujale Tise, nego od mnogih kiša i nabujali Begej probio je svoje nasipe, došao do Torde, Bašaida i Bikača i poplavio bečejsku veliku šumu. Kopovi oko Paktova i Peska postali su pravo veliko more.

Turski Bečej i Arač (Vranjevo) opkoljeni nepreglednim močvarama, našli su se među pravim lagunama.«

Nije samo Tisa u danima proleća i velikih kiša zagorčavala život Novobečejeima i Vranjevčanima, nego su i podzemne vode bile svojevrsan problem. Evo šta o njima kaže ištvanfi Endre:

»Pod uticajem podzemnih voda i kišovitog vremena niže zemlje i loše kuće u Šušanju više puta su dugo bile pod vodom. Karačonji Ferenc iz Beodre putovao je ovim krajevima kolima, čiji se gornji deo mogao koristiti kao čamac. Tim teškim prilikama, koje su se ponavljale skoro svakog kišovitog proleća, došao je kraj osamdesetih godina kada su završeni veliki radovi regulisanja podzemnih voda. Baza tim radovima bio je duboki vodeni bazen, tzv. Venecija, koja se nalazila između Turskog Bečeja i Arača (Vranjeva — L. M.), ispred Gradišta, među velikim magazinima. Tamo, gde sada mladi voćnjaci puštaju svoje korenje u muljevito tlo, po tvrdnji očevidaca gde su se lovile ribe od četiri do pet kg.

U osamdesetim godinama spokojstvo Turskog Bečeja nisu remetile opasne poplave. To je bilo vreme rada na osiguranju da više ne strepimo od strahovitog suseda. Tekli su veliki radovi i na uređenju unutrašnjih podzemnih voda. Marljivo se radilo na podizanju nasipa, postavljale su se mamuze na ugroženim mestima vodotoka, pa ipak sva ova nastojanja nisu isključila svaku opasnost, kao što je pokazala velika poplava iz 1895. godine. Ali su zveket ašova i lopata u rukama stotine naših ljudi promenile ćudi stvorene prirodom. Na kraju ove decenije stanovnici su stojeći na visokom nasipu, mogli s ponosom da gledaju nabujalu vodu. Sve su oprostili Tisi, sve gorke časove, sve velike štete... čak su ljubomorno počeli da je vole. I za sve to je bilo puno razloga.«

Tisa je i posle izgradnje nasipa i dalje regulisana, ne samo radi zaštite od poplava, nego i za skraćenje vodenog puta.

Tako je meandar Biserno ostrvo, inače u to vreme najveća okuka Tise, dug dvadeset tri kilometara postao mrtvaja 1858. godine, kada je izvršeno prosecanje novog korita u dužini od 83 km.

Meandar na području Medenjača u dužini od petnaest km postao je mrtvaja 1863. godine presecanjem novog toka od 3,2 km. Ali je još dugo posle toga, meandar korišćen kao glavni tok, a prosek postao rukavac. Zbog toga je 1900. godine prosek proširen a meandar zasipan. I Medenjača je praktično, tek 1900. godine postala mrtvaja.

Posle izgradnje nasipa pored reka i kanala za odvodnjavanje do 1840. godine brigu o njihovom održavanju vodila je Županija, a već od te godine odbrana od poplava, izgradnja i održavanje nasipa i kanala prešlo je na zainteresovane vlasnike većih imanja — prvenstveno na vlasteline. U tom cilju se obrazuju vodne zajednice.

U Novom Bečeju osnovano je Udruženje za zaštitu od površinskih voda 1875. godine za područje Novi Bečej — Taraš. Osnivači su bili: Đula Urban, Gedeon Rohonci, Jovan Bašić i Jožef Rozenberg, veleposednici iz Novog Bečeja.

Na kraju, podaci o nivou reke Tise: njena nadmorska visina kod Segedina je 74,47 m, kod Sente 72,79 m, kod Novog Bečeja 72,05 m, kod Titela 69,79 m. Verovatno je uzet nivo pri letnjem vodostaju Tise, jer je prilično velika visinska razlika između nivoa vode i nadmorske visine samog Novog Bečeja. Tisa je široka 230 m pri niskom vodostaju, 302 m pri srednjem i 1.680 m pri visokom (sve kod Novog Bečeja). Dubina Tise 4,2 pri niskom, 7, 7 pri srednjem i 9,7 m pri visokom vodostaju.

Za razliku od radničke klase koja je predvođena sindikatom, ili cehovsokm organizacijom u periodu svoga nastajanja mogla postavljati zahteve i izvojevati neka prava, seljaštvo nije imalo predvodnika. Do pobuna i suprotstavljanja tlačenju i nemilosrdnoj eksploataciji vlastele ili države, dolazilo je stihijno, te je svaki njihov uspeh — mada su do njega retko dolazili — utoliko značajniji.

Ono što je seljake u tim pobunama ujedinjavalo i činilo ih solidarnim bio je jednako težak položaj i zajednički otpor i odbrana od tlačitelja. U svojoj osnovi se ove bune ne razlikuju od radničkih štrajkova i radničkih pobuna, jer je uvek isti uzrok, eksploatacija i otpor protiv nje. To je u krajnjoj liniji bio motiv svih ustanika kroz istoriju, pa i onih iz perioda robovlasništva pod rukovodstvom braće Grasi ili Spartaka u Rimu.

Ugarska je bila poznata po borbama za presto, počevši od četrnaestog veka, po izumiranju dinastije Arpad, pa sve do njenog raspada pod naletom Turaka i mohačke bitke 1526. godine.

Ta borba za presto je još više pogoršala, ionako, težak položaj seljaka i doprinela izbijanju najvećeg ustanka u istoriji Ugarske, ustanak takozvanih kuruca (krstaša) 1514. godine.

Krstaški rat protiv muslimana, koji je objavio papa Lav X bio je posebno popularan među seljacima, jer je obećavao onima koji stupe u krstašku vojsku oslobođenje od kmetske zavisnosti. Tako su u vojsku krstaša u masama stupali seljaci, što je izazvalo strah, među plemstvom, da će ostati bez radne snage. Zbog toga je ono zahtevalo od kralja Vladislava da se što pre krene u borbu protiv Turaka.

Kralj je naredio vođi narodne vojske Doži Đerđu, pod čijim vodstvom se sakupilo oko 40.000 kuruca, da odmah pođe u boj na Turke. Umesto da krenu na Turke, planuo je seljački ustanak. Krstaški odredi pretvorili su se u revolucionarnu vojsku pod vodstvom Dože Gyergya, koji se pokazao ne samo kao iskusni vojskovođa, nego i kao pravi vođa seljačkih masa.

Doža je razaslao, po čitavoj Ugarskoj, pozive seljacima da se pridruže ustanku i da ubijaju plemiće, i uništavaju njihove posede, jer će — kako je on govorio — »oni vas pobiti kao pse i staviti na muke«.

Tom pozivu Dože Đerđa odazvali su se seljaci i u Novom Bečeju, gde su ustanici, te 1514. godine, zauzeli tvrđavu. Ustanak je ugašen u krvi od strane Jovana Zapolje, vojvode erdeljskog.

Razmah ustanka prisilio je plemstvo da se ujedini i da se organizuje za njegovo ugušenje. Ustanak je razbijen, a Doža ranjen, zatim uhvaćen, stavljen na najstrašnije muke i ubijen.

Nemilosrdno razračunavanje plemstva s ustanicima stajalo je života nekoliko desetima hiljada seljaka. Nisu istrebljivani samo učesnici ustanka, već su i njihove porodice bile izložene najstrašnijim mukama i torturama. Posle te pobede, donet je zakon kojim se seljaci lišavaju slobodnog kretanja i potpuno potčinjavaju gospodarima.

Istorija Bečeja i Vranjeva, s obzirom da se radi o izrazito poljoprivrednom području, bogata je seljačkim pobunama i ustancima. Izgleda da su Novobečejcvi i Vranjevčani teže podnosili eksploataicju nego seljaci u okolnim mestima i bili odvažni da, među prvima u svojoj okolini, dignu svoj buntovni glas protiv ugnjetavanja i eksploatacije.

Pored onog što su se odazvali pozivu Doža Đerđa, Novobečejci i Vranjevčani su se prvi, ili među prvima, digli (u oslobođenom Banatu od Turaka) protiv organa vlasti zbog visokih poreza, ili -samovolje vlastelina.

Pobuna seljaka u Vranjevu, 20. februara 1777. godine, je prva u tek formiranom Velikokindskom dištriktu. Pobunjeni Vranjevčani se nisu zadovoljili samo time što su zbacili vlast u svojoj opštini, nego su učinili i poduhvate, da na to podstaknu i seljake u susednim opštinama: Kumanu, Melencima, Tarašu i Karlovu (deo današnjeg Novog Miloševa), i ne samo ova, nego i sva druga mesta u okviru Velikokikindskog dištrikta.

Ovaj poduhvat teško da zaostaje za mnogo poznatijom Timočkom bunom koja se odigrala za čitavih sto šest godina kasnije u Srbiji. Razlika između pobune Vranjevčana i timočke bune je u postupku vlasti. Dok su u timočkoj buni vlasti upotrebili oružje i nemilosrdno se obračunali s ustanicima, u slučaju bune u Vranjevu vlasti su postupile lukavije, ali i popustljivije. Pobunjenici su izdejstvovali određena, istina skromna, prava za sebe i za druga sela Dištrikta, ali su vlasti od tada morale voditi više računa o metodu upravljanja i poštovati određena prava seljaka.

U Vranjevu je, prema odredbama 10. tačke Privilegija, izabrana 1776. godine opštinska vlast: birov (sudac) i zakletnici. Dužnost birova bila je, između ostalog da prikuplja porez i druge dažbine i da održava red u opštini. Pored birova i zakletnika, koji su birani svake godine, birala je opština i svog senatora (predstavnika) u Dištriktskom magistratu, čiji je mandat trajao — tako reći — doživotno. Zahvaljujući ovoj okolnosti, senator je vremenom postao neposredni i isključivi naredbodavac opštinskim vlastima.

Prvi senator Vranjeva, odmah po formiranju Dištrikta 1776. godine, postao je Nikola Perić koji je bio strog i energičan, naročito, u naplati poreza. Zahvaljujući tome, on je sebi obezbedio lep ugled u magistratu Dištrikta i predložen je, 31. januara 1777. godine, Zemaljskoj administraciji u Temišvaru za policijskog komesara za drumove i mostove, s godišnjom platom od 70 forinti.

Ali, pre ovog naimenovamja izbija protiv njega i njegovih postupaka 20. februara 1777. godine pobuna u Vranjevu. Uzrok pobune je naplata zakupa za ritsku zemlju — takozvani — iberland.

Naime, prilikom formiranja Dištrikta i dobijanju carske privilegije, obećano je da će se ilberland dati na besplatno korišćenje, a već 1776. vlasti su naplaćivale korišćenje iberlanda, što je ozlojedilo stanovništvo koje se smatralo prevarenim. U tom opštem nezadovoljstvu dištrikćana Vranjevačani su prvi ustali protiv svog senatora Nikole Perića i opštinskog birova Gliše Pecarskog koji je u svemu podržavao Nikolu Perića.

Prvi korak u pobuni bio je zbacivanje Gliše Pecarskog sa položaja birova i izbor novog. Istovremeno je zaplenjena i opštinska blagajna s iznosom ubrane poreze. »Ovo zbacivanje vlasti — smatra se — da je proteklo bez krvi, iako Magistrat, u svom izveštaju, navodi da je bilo »grozota« ali nije poznato kakvih.

Pobuna je vešto pripremana a s time su bili upoznati i birovi okolnih sela: Melenaca, Kumana, Taraša i Karlova, tako da su se ovi, odmah po izbijanju pobune u Vranjevu, solidarisali s pobunjenicima i pružili im moralnu podršku.

Zbacivanje vlasti u Vranjevu proteklo je uz punu podršku stanovništva. Pobunjenici su izdali i pismeni proglas kojim se pozivaju stanovnici ostalih mesta u Velikokikindskom dištriktu da im se pridruže. Taj proglas sastavio je carinski kontrolor u Vranjevu, jer je to odbio da učini opštinski beležnik.

Pobunjenici u Vranjevu imali su, kao što je već istaknuto, podrške i u susednim selima: Kumanu, Melencima i Tarašu. Birovi ovih sela uputili su pismene pozive svojim kolegama u ostalim mestima Dištrikta da se održi zajednički zbor u Karlovu na kome bi se izneli teški uslovi života u Dištriktu, veliki porezi i dugovi kao i nemilosrdni postupak magistrata Dištrikta prema opštinama i stanovništvu, i da se sa zbora uputi žalba najvišoj zemaljskoj vlasti.

O svemu ovom, što se dešavalo u Vranjevu, Magistrat izgleda u prvo vreme nije znao. Doznao je tek iz prijave koju su mu uputili Nikola Perić i Gliša Pecarski, 24. februara, četiri dana posle izbijanja pobune.

Odmah, po prijemu prijave, dištriktski sudac Dimitrije Bugarski, odlazi u Vranjevo s još četiri husara (konjanika) i jednim kaplarom. Da bi brzo završio s pobunom, Bugarski je nameravao da uveče u 19 časova (u februaru je u to vreme uveliko mrak) pohapsi sve organizatore ustanka. Smatrao je, da će tako iznenaditi pobunjenike, i da će sve proći .bez velike buke. Ali, dolazak Bugarskog, husara, zbačenog birova Pecarskog i senatora u kuću Jakova Vujackova, brzo se proneo kroz selo, pa se narod naoružan kosama, vilama i sl. okupio isred kuće Vujackova. Tu je narod najpogrdnijim izrazima vređao dištriktske vlasti.

Prema izveštaju Magistrata, pobunjenici su bili spremni i na ubistva. U tome su se posebno isticali: Sima Bugarin, Aćim Marčićev, Marko Igrački, Vaša Nakrajkućin i Maksim Crnja. Sima Bugarin, koga u izveštaju navode kao najratobornijeg, »zamahne vilama da probode senatora Perića, ali promaši«. Perić je po oceni Magistrata srećno izbegao smrt, ali je zato opštinski birov »Pecarski napadnut i skoro pretučen«.

Ozlojeđeni narod naterao je dištriktskog suca Bugarskog, senatora Perića i birova Pecarskog da sa svojom oružanom pratnjom pobegnu u Kikindu.

Magistrat se osetio nemoćnim da svojim snagama uguši pobunu, te hitno zatraži od Zemaljske administracije u Temišvaru, da pošalje odred od najmanje dvesto vojnika da se uguši pobuna.

Zemaljska administracija je tek posle dva dana odgovorila Magistratu, osuđujući njegov postupak, između ostalo, piše: »Vranjevčani su se doduše kažnjivo ponašali i jako prekoračili granice poslušnosti. Ipak glavni povod za javni otpor koji je izbio dao je sudac Dištrikta Bugarski koji umesto da stišava, i bez toga uzbuđene duhove, svojim žustrim i neodmerenim ponašanjem samo ih je razdražio.

Administracija u Temišvaru uputila je kraljevskog komesara Đištrikta Halu i predsednika Zemaljskog suda u Temišvaru Vredena u Vranjevo da ispitaju uzroke pobune. Da sa Vranjevčanima razgovaraju i da im na blag način ukazu na njihove pogreške: »Ako ih opštinski sudac i nadzorni senator ugnjetavaju, trebali su se potužiti komesaru i sudcu Dištrikta, a ne da biraju novoga sudca, od starog pak silom otimaju novac skupljen na ime poreze, čime su zapravo poharali carsku blagajnu.

Kada ustanove, kako je do pobune došlo, da nalože opštini da se žali Zemaljskoj administraciji i da u Temišvar uputi birova Glišu Pecarskog i organizatore pobune.

Hala i Vreden su umirili Vranjevčane, ali problemi koji su izazvali pobunu, ostali su. Stanje u Vranjevu se normalizuje, mada Vranjevčani i nadalje insistiraju na smenjivanju senatora Nikole Perića. Magistrat je, međutim, činio sve da do ovog smenjivanja ne dođe.

U pismu Zemaljskoj administraciji od 26. marta 1777. Magistrat ističe: »Vašoj ekselenciji podnosimo ovim izveštaj u vezi traženja Vranjevčana da se razreši dužnosti senator Nikola Perić. Ovo se traženje mora posmatrati obzirom i na ostale članove magistrata, jer će i druge opštine u slučajevima kada senatori budu prema njima energičnije nastupili u svojoj zvaničnoj dužnosti, tražiti smenjivanje člana magistrata po ovakvom primeru. Članovi magistrata biće uvek izloženi promenljivom i ćudljivom raspoloženju mase, prošli bi slične sudbine. Usled ovakvog primera došlo bi se do toga da bi magistrat gubio svoj ugled, pa bi čitava njegova delatnost došla u pitanje, postao bi nemoćan za izvršavanje visokih naređenja i korisnih odluka. Zato smo prinuđeni da se ponizno obratimo Vašoj ekselenciji i, pozivajući Vaše osećanje pravičnosti i pravilno procenjivanje stvari, molimo da donesete odluku, koja bi udovoljila zahtevima kako opštine tako i magistrata kao i potrebama prosečnog čoveka.

Prihvatajući sugestije Magistrata, Zemaljska administracija pokušala je novim načinom plaćanja zakupa za iberland da umiri Vranjevčane. Ali ni ovim nije rešen problem iberlanda, i napori da se izgladi sukob Vranjevčana sa senatorom Nikolom Perićem, ostali su bez uspeha.

Molba Vranjevčana za smenjivanje senatora Perića 13. jula 1777. ponovo je u Magistratu, i izgleda da je ovog puta povoljno rešena.

U protokolu br. 406 od 12. IX 1777. nalazi se izveštaj Magistrata, podnet Administraciji u Temišvaru, u kome pitaju zašto im nije dostavljen zapisnik o izboru novog senatora opštine Vranjevo. Magistrat 24. oktobra 1777. traži od Okružnog zvanja u Velikom Bečkereku, da na mesto senatora Nikole Perića, koji je podneo ostavku, imenuje za senatora Földvarija iz Sentandreje.

Smenjivanjem senatora Perića nije značajnije izmenjeno stanje. Porezi i drugi nameti nisu smanjeni, te već iduće 1778. i 1779. godine, prilikom popisa poreskih glava, dolazi ponovo do nemira u Vranjevu. Ovi nemiri su imali skromnije razmere.

I kasnije, na primer 1874. godine, dolazi do pobune Vranjevčana i smenjivanja opštinsikog birova i čitave opštinske uprave, pri čemu je viša vlast intervenisala upotrebom sile.

Sadržaj

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak