Jevreji se javljaju u Mađarskoj još u vreme prvih kraljeva, a intenzivnija naseljavanja nastaju posle progona iz Češke i drugih zemalja zapadne Evrope uoči i za vreme krstaških ratova. Ne samo da su u Mađarskoj i Poljskoj našli spas, već su se u tim zemljama posebno obogatili. To naravno ne treba shvatiti da im od tog doba nisu stvarane i razne teškoće možda slične onima koje su Jevreji doživljavali i u drugim zemljama srednje i zapadne Evorpe. Poznate su, na primer, teškoće koje su im austrijske vlasti stvarale oko nastanjivanja u Banatu, posle proterivanja Turaka ili u mestima bliže granici. Njihovo naseljavanje nastaje u drugoj polovini osamnaestog veka, a to su bili aškenaski Jevreji iz Mađarske, Slovačke, Poljske i Nemačke.

Da su im teškoće činjene, govori i činjenica da je državni sabor u Požunu 1840. godine uneo član XXIX zakona kojim se priznaje pravo Jevrejima da se mogu nastanjivati u svim mestima po Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji, pod uslovom da su u Ugarskoj rođeni i ako su na zakonski način dobili inkolat (nastanjenje), a da im se u moralnom pogledu ne može ništa zameriti.

Pomenuti zakonski član, koji je na prva pogled išao u prilog Jevreja, u Velikokikindskom dištriktu je primenjen tako da je doveo do neke vrste čišćenja od Jevreja.

Bečej kao mesto, ne toliko udaljeno, od granice dobija prve jevrejske porodice u vreme kad oni u obližnjim gradovima — Bečkereku, Starom Bečeju i Žombolju imaju svoje manje kolonije. S obzirom na položaj Novog Bečeja i njegov značaj u trgovini nalaze oni sebi mesta među, tada značajnim, trgovačkim porodicama iz redova Srba i Cincara. U početku je ta trgovina bila orijentisama na manje »špacerajske« radnje — kolonijalnom robom, a tek po izgradnji železnice u Banatu i pruge Temišvar — Kikinda — Segedin, ili Bečkerek — Kikinda — Segedin i ulogom bankarskog kapitala u trgovini oni postepeno preuzimaju i žitarsku trgovinu u Novom Bečeju, da bi početkom ovog veka, a pogotovu između dva svetska rata, čitava žitarska trgovina bila u njihovim rukama.

Marljiv i predani rad i upornost koja odlikuje Jevreje omogućila im je da savladaju sve teškoće da u Novom Bečeju i Vranjevu, ne samo brojčano napreduju, nego posebno u materijalnom pogledu. Mnoge lepe kuće na glavnoj ulici Novog Bečeja bile su u njihovim rukama. Nisu oni bili samo dobri trgovci, nego su iz njihovih redova i brojni intelektualci u Novom Bečeju: advokati, lekari i dr.

Nemamo podataka kada su se prve jevrejske porodice naselile u Novom Bečeju i Vranjevu, pa ćemo se koristiti podacima V. Stajića o Kikindskom dištriktu. Prvi put se Jevreji u Velikokindskom dištriktu spominju 23. februara 1784. godine u naredbi Namesničkog veća, »da se pred zakonitim svedocima prevuče u protokolu magistarskih zasedanja ono mesto koje zabranjuje Jevrejima trgovanje u Dištriktu«.

Kasnije se javljaju zahtevi Jevreja za nastanjivanje u mestima Dištrikta pa tako i nekoliko podataka u vezi s Vranjevom:

Jevrejin iz Berega (valjda Bereka) Herman Polak moli inkolat 13. maja 1834. godine u Vranjevu, iznoseći u molbi da je toj varošici činio razne usluge. Ova molba je odbijena sa pozivom na naredbe prema kojima Jevrej nije kvalifikovan da dobije imkolat. Ali iste godine se pominje Jožef Kraus koji živi u Vranjevu preko dvadeset godina kao miran i pošten čovek.

Te, 1834. godine Jevrejin Toma Vajsberger iz Karlova tuži vranjevačkog Jevrejina Isaka Davida.

Koliko se vodilo računa o naseljavanju Jevreja u mestima Dištrikta ilustrativan je podatak da je Magistrat dištrikta dao inkolat Heršlu Leviju za Kikindu, Jožefu Neju za Vranjevo... 1837. godine, a kada je komorska administracija u Temišvaru za to saznala: poništila je te odluke i zahtevala da navedeni Jevreji moraju od nje tražiti inkolat (dozvolu za nastajanje).

Jevrejsko groblje u Novom Bečeju utemeljeno je 1825. godine, što znači da ih je već u to vreme moralo biti više od dvadesetak porodica, kada je nastala potreba i za posebnim grobljem. Groblje je bilo u Vranjevu, na putu prema Novom Miloševu s leve strane, u njemu su sahranjivani Jevreji i jednog i drugog mesta.

U Vranjevu je prema popisu stanovništva iz 1825. godine bilo 24 Jevreja, u Karlovu 14, u Kumanu 9 itd. U to vreme u Novom Bečeju je moralo biti više, jer je u njemu uveliko cvetala trgovina.

U Velikom Bečkereku je 1822. bilo 250 Jevreja, a te godine su otvorili i I razred svoje škole.

Sinagoga (jevrejska crkva) izgrađena je u Novom Bečeju 1865.

Prvi podatak o broju Jevreja u srezu novobečejskom imamo iz popisa stanovništva 31. oktobra 1857. godine (237 duša). Te godine je srez bio bez Vranjeva, Kumana, Melenaca, Taraša i Karlova koji su pripadali Velikokikindskom dištritktu. Prema popisu iz 1921. godine u srezu živi 244 Jevreja. Tadašnji srez je bio znatno veći nego 1857, jer su mu pripala i navedena sela koja su ranije pripadala Dištriktu. To, međutim, pokazuje da je broj Jevreja opao zbog iseljavanja za vreme i posle prvog svetskog rata. Podaci dobijeni u Jevrejskom muzeju u Beogradu govore da su u novobečejsikoj jevrejskoj opštini bile 82 porodice sa 202 stanovnika. Gotovo isti taj broj (204) nalazimo i nakon petnaest godina u Jevrejskom narodnom kalendaru, za 1941. godinu. To nisu samo ni Jevreji koji su živeli u Novom Bečeju nego na teritoriji sreza: u Novom Miloševu, Kumanu, Melencima i Tordi. Najveći deo njih bio je iz Novog Bečeja, a po selima je bilo dve-tri porodice.

Za vreme Austro-Ugarske bilo je u Novom Bečeju verovatno više Jevreja nego što pokazuje podatak iz 1925. godine. Deo njih je napustio te krajeve koji su prisajedinjeni Jugoslaviji, jer su se osećali mađarskim Jevrejima, ako se to tako može nazvati s obzirom na to da im je jezik kojim su se služili u porodici bio mađarski. Da ova pretpostavka nije bez osnova, pokazuju i podaci o broju Jevreja koje je Fenvesi Elek izneo 1851. godine u okolnim selima. Te godine je, na primer, u Vranjevu bilo oko šezdeset Jevreja, Beodri pedeset, Bočaru osamnaest, Karlovu šesnaest, što znači da je u to vreme u Novom Bečeju moglo biti oko sto pedeset-dvesta Jevreja.

Naravno, ne treba shvatiti da su oni masovno napustili krajeve Vojvodine posle prvog svetskog rata, već je reč o Novom Bečeju iz koga su se verovatno i ranije perseljavali u veća mesta pošto su materijalno toliko ojačali da im Novi Bečej nije pružao odgovarajuće poslovne mogućnosti.

Nisu Jevreji bili samo dobri trgovci, već i vrlo preduzimljivi poslenici u drugim oblastima privrede. Tako iz 1868. godine nalazimo podatak da su Jozef Rozenberg i Samuel Sorger iz Turskog Bečeja sklopili ugovor s opštinom Nadalj za izgradnju nasipa i odvodnjavanje u roku od jedanaest meseci, a naknada za taj rad je da opština ustupa ceo ritski pojas od 376 jutara na jedanaestogodišnju besplatnu eksploataciju izvođačima radova. Izvođači su radove obavili pre roka.

Svi ti, tako vredni i preduzimljivi ljudi, koji su bili značajan faktor u privredi Novog Bečeja, doživeli su tragičnu sudbinu u drugom svetskom ratu.

Banatskim Jevrejima pripada ta žalosna istina, da su prvi iskusili svu strahotu fašističkog režima. Odmah po okupaciji Banata Nemci su formirali tri sabirna logora namenjena interniranju banatskih Jevreja. Ti logori su bili u Zrenjaninu, Novom Bečeju i Pančevu. Već u drugoj polovini aprila 1941. godine Jevrejima je naređeno da nose, kao znak raspoznavanja, oko leve ruke žutu traku s Davidovom šestokrakom zvezdom i natpisom Jude. U Novom Bečeju pohapšeni su i smešteni u jedan magazin za žito, koji se nalazio na kraju glavne ulice. Kasnije su oni puštani svojim kućama, ali noću između 14. i 15. avgusta 1941. godine pohapšeni su svi Jevreji i internirani u pomenute logore.

Svi severobanatski Jevreji, sa područja velikokikindskog, novokneževačkog i novobečejskog sreza bili su smešteni u pomenuti magazin u Novom Bečeju. Za komandanta tog logora postavljen je Jozef Klapka, opštinski činovnik iz Vranjeva. Svim logorašima bilo je strogo zabranjeno održavanje bilo kakve veze s građanima van logora. Prema podacima logorske administracije u logoru u Novom Bečeju bilo je 696 Jevreja.

Posle nekoliko dana, tačnije 20. avgusta 1941. godine, prebačeni su svi Jevreji iz logora u Novom Bečeju dereglijama u Beograd. Tu su muškarci, stariji od četrnaest godina internirani u logor Topovske šupe i do sredine oktobra 1941. godine svi pobijeni. Žene i deca su smešteni po beogradskim jevrejskim kućama, odakle su u prvoj polovini decembra (12. decembra) 1941. godine odvedeni u logor Sajmište, gde su do 9. maja 1942. godine u specijalnom kamionu, dopremljenom iz Nemačke, ugušeni otrovnim gasom u grupama od sto-tristo i odnošeni u Jajince gde su zakopani.

Od novobečejskih Jevreja ostali su u životu, posle proterivanja Nemaca i završetka drugog svetskog rata, samo oni koji su se našli daleko van Srbije i Banata. Na žalost, takvih je bilo vrlo, vrlo malo. Spasla se petočlana porodica Adolfa Šlezingera, žitarskog trgovca (Adolf sa suprugom, sinom i dve ćerke). Oni su uoči napada Nemačke na Jugoslaviju otišli u Split, odakle je bio muž starije kćerke Marije. Iz Splita su prešli na ostrvo Korčulu i tamo ostali sve do kapitulacije Italije u jesen 1943. godine, a već posle toga bilo je lako otići u partizane, ili se prebaciti u Južni — oslobođeni — deo Italije. Pored porodice Adolfa Šlezingera ostao je u životu i Jovan Šlezinger, jedan od trojice sinova Artura Šlezingera, trgovca iz Novog Bečeja. Janči, kako ga Bečejci poznaju bio je u vojnom zarobljeništvu u Nemačikoj, kao vojnik bivše jugoslovenske vojske. Ostala je u životu još jedna devojka, kćerka trgovca ženskih ručnih vezova, čijeg se prezimena ne sećam (kuća im je bila na glavnoj ulici u delu od Luteranske crkve prema stanici. Kako se ona spasla nije poznato, ali se posle oslobođenja pojavila sa zahtevom da joj se vrati imovina njenih roditelja.

Pri ovoj tragediji koja je zadesila Jevreje iz Novog Bečeja, i ne samo njih, treba (napomenuti da su Đura Šlezinger, sin Arturov, Stevan Šlezinger (Pišta), sin Josipov i Bergl Herman sin Đule, uhapšeni kao komunisti i streljani među prvih devedeset komunista u Zrenjaninu krajem jula 1941. Tom prilikom je streljana i Mirjana Dunda Huven, devojka stara oko dvadeset pet godina, kćerka Huvena, kožarskog trgovca iz Novog Bečeja.

Romi su poreklom iz Azije, a smatra se da im je stara postojbina Indija, koju su napustili između devetog i jedanaestog veka. Pre dolaska u Evropu, duže su se zadržali u Persiji, Maloj Aziji i Siriji. U Evropu su došli tokom četrnaestog veka: jedni preko severne Afrike u Španiju, a drugi preko Male Azije na Balkan. Na Kritu se javljaju 1322, na Krfu 1346, u Vlaškoj 1370, u Zagrebu 1378, u Mađarskoj i Nemačkoj 1417. Iz Evrope su se širili na druge kontinente.

Računa se da Roma ima ukupno od pet do šest miliona. U Srbiji i Vojvodini ih ima oko 60.000. Najveći broj je došao za vreme turske vladavine. Posle proterivainja Turaka došlo ih je dosta iz Rumunije, pa je tako jezik, kojim se služe Romi Vranjeva, uglavmom rumunski, a romskim su se služili Romi iz Novog Bečeja. Čak su se, u doba Austro-Ugarske, prilikom popisa deo vranjevačkih Roma i deklarisali kao Rumuni. Tako je u Vranjevu, na primer, 1821. prilikom popisa pravoslavnog stanovništva zabeleženo pored Srba i osam Cincara, a čak osamdeset osam Rumuna. Tom prilikom je u Kumanu popisano stošezdeset dva, u Tarašu dvadeset Rumuna.

Ciganima ih nazivaju: Mađari, Rumuni, Nemci, Italijani, svi Sloveni. Nazivaju ih i Gurbetima (što potiče od arapskog garib — stranac). Kod nas se upotrebljava i naziv Farauni (treba Firauni), Đupcima (Egipćani) ih nazivaju Turci, Grci, Englezi i dr. Oni sami sebe nazivaju Romima (Rom znači čovek).

Iako je natalitet kod Roma oduvek bio prilično visok, jer se, pored ostalog, mladi žene i udaju, nismo u mogućnosti da zabeležimo porast njihovog broja, ne samo zbog visoke smrtnosti, naročito kod dece, a zbog uslova života i prosečan vek im je bio kraći, nego kod ostalog stanovništva, jer se jedan deo deklarisao, ili kao Mađari, ili Srbi već prema uslovima. To su oni koji su uspeli da se uključe u normalne životne i radne tokove. Čim je uspeo da se iseli iz svojih naseobina (ciganskog kraja) ili kako ih u Srbiji nazivaju »cigan-male«, nastojali su da odbace sa sebe i cigansku pripadnost.

Karakteristično je da su se vranjevački Romi, do pred drugi svetski rat, razlikovali od novobečejskih. Oni su uglavnom sticali, a dobar broj je i stekao radne navike i bili su nadničari ili sluge kod imućnijih zemljoradnika, ili radnici na gradilištima, čuvari stoke, (bojtari), a poneki su imali i zemlje koju su obrađivali. Samo je manji broj prosjačio ili živeo od sakupljanja ostataka plodova na njivama. Najveći deo Roma u Vranjevu živeo je u svojoj naseobini ispod Begeja, a nije ni mali broj onih koji su se nastanili u skromnijim kućama u susednim ulicama u kojima je živelo stanovništvo srpske ili mađarske nacionalnosti. Teško je reći tačan broj Roma u Vranjevu, ali se on skoro stalno kretao oko dvesto—dvesto pedeset.

Novobečejski Romi uglavnom su bili bez zaposlenja, a živeli su od prosjačenja i prikupljanja onog što ostane na pijaci neprodato od životnih namirnica, ili po njivama pabirčili kukuruz i sl. Samo neznatan broj je bio u radnom odnosu, ili imao svoja kola i konje i s njima obavljao usluge i tako sticao sredstva za život. Stanovali su u kraju koji se naziva »Ciganska ledina«, koja se nalazilo blizu železničke pruge i krajnje jugoistočnom delu Bečeja. Teško je utvrditi njihov tačan broj, ali kretao se oko stotinu duša.

Kad su u pitanju novobečejski Romi, tridesetih godina pa do drugog svetskog rata, treba posebno istaći da je postojala jedna grupa Roma muzičara koji su došli iz Starog Bečeja i nastanili se u Novom Bečeju. Oni se nisu družili s ostalim Romima Novog Bečeja niti Vranjeva a govorili su mađarski. To su bili prvoklasni muzičari, za novobečejske uslove. Svirali su u najotmenijem restoranu hotela Vovjodina. S članovima svojih porodica moglo ih je biti tridesetak. Nezaboravni su violinisti Pišta i Miša, pa cimibalista Đula, a od mlađih se isticao kontrabasista Đula. Đula je bio izuzetno lep čovek, pored onog što je bio odličan muzičar. Prilikom osnivanja radio-orkestra Novog Sada Đula je bio član tog orkestra, ali ga je želja i obaveza prema svom društvu vratila svojima u Stari Bečej.

Sve u svemu u Novom Bečeju i Vranjevu, zajedno s ovim Romima muzičarima, bilo ih je oko tristo—tristo pedeset duša.

Drugi svetski rat doneo je velike nedaće i našim Romima, ali, za razliku od drugih krajeva naše zemlje, oni su u Novom Bečeju i Vranjevu pošteđeni fizičkog uništenja od strane nemačkog okupatora.

Velike slobodne površine zemlje pod ritovima, livadama i šumama i slaba naseljenost Banata, uz veliku ličnu nesigurnost stanovništva pod Turcima, naterali su stanovništvo Banata da živi svojevrsnim nomadskim životom. Svojevrsnim utoliko, što su tako živeli i oni koji su se bavili ratarstvom.

Da bi se mogli lakše oslobađati pojedinih krajeva i nastanjivati u novim, ljudi su gradili kolibe i šupe od pletera i trske, zemunice i slično što se u datom trenutku sve lako ostavljalo i na drugom mestu opet, s malo truda, podiglo. Čežnja za prethodnim mestom se nije javljala, jer je nastanjenje, na određenom području imalo privremeni karakter, dok se ne iskoristi zemlja ili paša. Takav način života zadržao se skoro sve do polovine osamnaestog veka.

Pored svih napora koje su vlasti činile da se Banat što pre naseli, sve do inkorporacije (priključenja Ugarskoj) 1779. godine broj naseljenih Nemaca, Francuza, Španaca i Italijana iznosio je jedva oko 40.000 Mađara je u to vreme bilo vrlo malo.

U cilju planskog sprovođenja kolonizacije prihvaćen je predlog barona Kotmana da se u Bačkoj i Banatu razvije ratarstvo i stočarstvo, kako bi te pokrajine mogle podmirivati vojsku hranom u periodima dugotrajnih ratova. Predlog se zasnivao na premeravanju atara i izradi mapa (geografskih karata) u kojima bli se označile oranice, predije, putevi i mostovi. Za sela Kotman je predviđao uzvišena zemljišta koje reke ne plave, a da po mogućstvu budu u sredini atara. U selima i na poljima predviđeni su bunari, a uz sama sela utrine i bašte (gruntovi).

Kotman je predlagao što veća sela, kako bi se time uštedelo na gradnji crkava, škola i drugih javnih objekata. Nasuprot tome, Marija Terezija je bila za manja sela, da bi njive bile bliže posednicama u interesu što intenzivnije obrade. Prihvaćen je stav Marije Terezije.

Svako selo dobilo je svoju crkvu, školu, opštinsku kuću, po jedan birt (gostionicu), a više opština i po jednog lekara. Na osnovu toga stvoren je i plan za naseljavanje Nemaca u Banat.

Poplave su otežavale naseljavanja u Banatu. Sela su često morala biti u ritovima, pa je trebalo na osnovu najvišeg vodostaja naznačiti mesta gde će se graditi sela blizu reka, a da im ne preti opasnost od poplave. Predviđena je izgradnja drumova, poljskih puteva, bunara i mostova. Drumovi su prema ovim planovima morali biti deset hvati široki, a poljski putevi i(lenije) tri-četiri hvata.

Prema planu Kotmana predviđeno je da svaka kuća ima svoju baštu za povrće i voće, a sela da imaju svoje šume, vrbake i dudare za uzgoj svilene bube. I Novi Bečej je sve do 1935. godine imao svoju dudaru, koja se nalazila u delu Ulice Lole Ribara. Pored drumova, da se zasade dudovi koji će služiti za gajenje svilenih buba, ali i pružati hlad. Utrine su takođe morale biti opasane dudovima, a na njivama da se mestimičmo zasadi topola, jablan ili brest za pružanje hlada poljoprivrednim radnicima, kao i za stoku. To drveće na njivama treba istovremeno da posluži i za lakšu orijentaciju na inače jednoličnom terenu.

Seoski atari su bili podeljeni na tri dela; jedan deo za jesenju setvu, drugi za prolećnu, a treći je služio za ispašu stoke. Na krajevima atara prostirale su se livade koje su služile za senokos, kao i za ispašu stoke. Planirano je da slatinasto zemljište u Banatu bude zasađeno drvećem koje brzo dospeva i koje popravlja zemljište i postepeno ga pretvara u obradivo. Poljske parcele su odeljene lenijama, a pojedini posedi označeni su kočevima na kojima su bili upisani kućni brojevi posednika.

Sela su, kako je bilo predviđeno, građena u obliku kvadrata, ili pravougaonika, u zavisnosti od konfiguracije raspoloživog zemljišta. U sredini sela predviđen je trg na kome će se izgraditi crkva, škola i druge javne zgrade. Planirane su prave uzdužne i poprečne ulice s ušorenim kućama a s po jednim bunarom za svaku ulicu. Za glavne ulice predviđena je širina osamnaest—dvadeset hvati, a sporedne šest—osam hvati.

Tom planu trebalo je prilagoditi i ranije izgrađena sela — takozvanog —razbijenog tipa u kojima su živeli Srbi i Rumuni.

Veće promene su nastale sedamdesetih godina osamnaestog veka, kada su vlasti nastojale da se sela »ušoruju«.

Plan je predviđao da front kuće bude okrenut prema ulici, a odstojanje, zbog opasnosti od požara, devet hvati. Štale i šupe se grade u produžetku kuće u dvorištu, a ne popreko da se požar ne bi širio na susedne kuće.

Ušorene kuće su u početku bile brvnare, potom od naboja, ređe od čerpića, sa zabatom prema ulici izgrađenim od pruća ili dasaka. Kuća je imala s ulice sobu, a iz dvorišta kuhinju i komoru (špaiz). U sobi se nalazila peć od blata, a u kuhinji dimnjak otvoren i zidan blatom u konusnom obliku nešto iznad krova. Krov je bio od trske ili ševara malo ispušten preko zabata sa ulice.

Kuće su sve do kraja devetnaestog veka i prvoj četvrtini dvadesetog veka mahom od naboja i pokrivene trskom.

Stanovništvo je izrađivalo samo sebi odeću, a jedino je u Bečkereku već 1788. godine vladao »moderan način odevanja«.

Nameštaj u kućama se sastojao od stola i klupa, kreveta i sanduka. Tek posle 1830. godine se ispoljava neki napredak, jer se tada pojavljuju i slike na zidovima. Knjige se još u to vreme ne pojavljuju u seoskim domaćinstvima.

U dvorištu su bili bunari, iznutra obloženi drvetom (oblicama), a da se voda ne bi osećala na vlažno drvo, u bunar je bacana, s vremena na vreme, odgovarajuća količina soli.

Kasnije zgrade, građene na zapadnjački način, bile su vrlo solidne, naročito one državne. To su bile zgrade debelih zidova i karakterističnih visokih krovova, na kojima su se uzdizali masivni ali lepo izvedeni dimnjaci. Na fasadama je bilo obično više manjih prozora, koji su bili osigurani gvozdenim šipkama. Dvorišna strana kuće imala je hodnik sa široko zasvođenim arkadama.

Pored klasifikacije zemlje u Torontalskoj županiji u Velikokikindskom dištriktu bila je sprovedena i klasifikacija kuća. Ne zna se koji su kriteriji korišćeni, ali izgleda da su se pod prvom i drugom klasom smatrale zgrade za nadleštva i javne zgrade, a kuće treće i četvrte klase predstavljale su zemljoradničke domove.

Upoređujući ovako dobijeni broj kuća, s brojem domaćinstava, zapaža se da je priličan broj domaćinstava bio bez kuća. To ne znači da oni nisu imali kuće, nego nisu imali onakve kakve su postavljali uslovi kategorizacije, već su živeli u zemunicama, poluzemunicama ili kolibama. Takvo stanje se zadržalo sve do dvadesetih godina devetnaestog veka.

Prema podacima iz 1781. godine Vranjevo je imalo: 1 kuću II klase, 13 kuća III klase i 25 kuća IV klase ili ukupno 39 kuća, dok je 77 domaćinstava bilo bez kuća.

Živelo se dobro kada je godina bila rodna, a gladovalo se u godinama loše žetve. Veliki i dugi postovi nisu bili odraz izobilja, već siromaštva pa je, zahvaljujući tome, vera imala na post i ponašanje stanovništva više uticaja nego što bi inače imala.

Radilo se, naročito u devetnaestom veku, preko leta od jutra do sutra, a zimi se odmaralo i zabavljalo. Svadbe, daće i krsne slave (svečari) bile su prilike na koje su se trošile zalihe hrane i pića sve do iscrpljenja.

Za život stanovništva Banata bilo je karakteristično da su se mladići rano ženili, a devojke kasnije udavale te posle rođenja dva-tri deteta, one izgledaju mnogo starije nego što u stvari jesu. To je bila opšta praksa pa su se tako i popovi ženili sa petnaest—sedamnaest godina.

Zemlja u Banatu, kao što je već istaknuto, pripadala je caru, koji je daje u posed s pravom nasleđa. Zemlju nasleđuje najstariji sin, a svoju braću isplaćuje sa 3/4 otkupne vrednosti.

Zemljišni posed je deljen u zavisnosti od veličine porodice, a sastojao se: od cele, polovine i četvrtine sesije. Cela sesija, prema planu Kempele, za Banat iznosila je 37 jutara i to: 24 jutra oranice, jedno jutro bašte i dvorišta, 6 jutara livada i šest jutara utrine, što je ukupno 37 jutara ili lanaca (šta je u tom kraju uobičajeno kao naziv). Polovina sesije sesastojala iz 21 jutra (lanca) i to: 12—1—4—4 jutra; četvrtina je imala 13 jutara 6—1—3—3.

Da bi se obezbedila obrada zemlje predviđeno je, da se onom, koji za dve godine ne obradi dobijenu zemlju, smanji posed na naredni niži stepen. Ako je imao celu sesiju na polovinu, a ako je posedovao polovinu na četvrtinu sesije.

Rimokatoličkim sveštenicima se dodeljuju dva kućna grunta (dva jutra) i dva lanca livada, pravoslavnom samo jedno jutro (grunt), a đakonu pola jutra grunta.

S obzirom da je za sela predviđen po jedan birt (gostionica) i po jedna kasapnica (mesarnica) to se i za ove dodeljuje po jedan grunt od po jednog jutra. Za zanatlije je predviđeno pola jutra grunta.

Interesantno je istaći da je Srbima i Rumunima dodeljivana po cela sesija zemlje, bez obzira na veličinu porodice, ali pod uslovom da sva bude obrađena za šest meseci. Ako to ne uspeju, posed će se smanjiti na prvi niži stepen. To se objašnjava time što su Srbi i Rumuni stariji i iskusniji zemljoradnici od novodoseljenih kolonista, kao i da žive u zadrugama i da imaju dovoljno radne snage.

U Tamiškom Banatu, na donjem toku Tise i na Dunavu organizovana je 1766—1768. Vojna krajina (granica). Tada su, čete srpske milicije, osnovano u severnom Banatu, pripale civilnoj vlasti. Ko je hteo da ostane u vojnoj službi morao je preći u Srpsku banatsku vojnu krajinu (granicu). Preseljenje prijavljenih za vojnu službu izvršeno je 1768—1774. godine. Tom prilikom je dosta Srba napustilo Vranjevo i preselilo se u južni Banat u Vojnu krajinu, a sa njima je prešlo i 13 Mađara zanatlija koliko ih je svega bilo u Vranjevu.

Prebacivanje banatske milicije pod civilnu vlast i osnivanje Vojne granice uznemirilo je Srbe. Nisu se ni »ogrejali« na novom ognjištu, posle ukidanja Potisko—pomoriške granice i njihovog prelaska u Banat, a sad treba ponovo sve ostaviti i seliti se u druge krajeve.

Pored prelaska srpske banatske milicije pod civilnu upravu, počelo se 1773. godine govoriti da će zemlja u Banatu biti podeljena na spahiluke i prodana vlasteli, čime bi Srbi doživeli sudbinu mađarskih jobađa.

Da bi to izbegli, Srbi su poslali svoju delegaciju u Beč da zatraži privilegije, onakve kakve je dobio Potiski krunski dištrikt u Bačkoj sa sedištem u Starom Bečeju. Saznavši za tu uzmemirenost Srba, Vlada je prihvatila molbu i izdala saopštenje da će oni koji neće da pređu u graničarsku službu, već žele da ostanu u krajevima koje su naselili, dobiti privilegije kakve je dobio Potiski krunski dištrikt u Bačkoj.

Tako je 1774. godine formiran Velikokikindski dištrikt koji je obuhvatio sledećih deset srpskih mesta, naseljenih graničarima iz Potisja i Pomorišja: Velika Kikinda, Mokrin, Srpski Krstur, Jozepovo (sastavni deo Novog Kneževca), Karlovo (sastavni deo Novog Miloševa), Bašaid, Vranjevo, Kumane, Melenci i Taraš.

Formiranje Velikokikindskog dištrikta imalo je izuzetno nepovoljan uticaj na razvoj Novog Bečeja. Sva okolna sela pripadala su Dištriktu pa je tako Novi Bečej s Beodrom predstavljao izolovano ostrvo, lišeno ekonomskog zaleđa. U takvim uslovima, bez obzira što je on postao glavno tržište i luka za žitarice, nije mogao predstavljati sedište sreza, već je bio priključen Velikobečkerečkom srezu, a što je značilo zaostajanje u razvoju.

Spojivši nameru Vlade sa molbom Srba, Marija Terezija koristi, da na »velikodušan« način saopšti narodu davanje privilegija.

Privilegija dobijena 1774. godine, iako je pojedinim odredbama dala izvesne olakšice stanovnicima Dištrikta, kad su bile u pitanju poreske i druge obaveze tu nije bilo ustupaka. Zemlja je razvrstana u II klasu za plaćanje poreza, iako je u njoj bilo i nešto zemlje iz I klase, ali znatno više one iz III, IV i još niže klase. Čak je odredbom kolektivnih obaveza stanovništvo Dištrikta solidarno garantovalo celokupan iznos poreza bez obzira na okolnosti kao što su: suša, poplava, smrt pojedinih nosilaca poreskih obaveza i dr. Država je predvidela poreske obaveze i za period koji je predstavljao neku vrstu vremenskog vakuma, od prestanka graničarske-milicijske vlasti krajem 1773. godine do donošenja Privilegije novembra 1774. godine, pa do formiranja Dištrikta i njegovog funkcionisanja početkom 1776. godine.

Za svako jutro stare zemlje plaćalo se dvadeset krajcara godišnje. Pod starom zemljom podrazumevala se plodna i obradiva zemlja koja nije izložena čestim i dugim poplavama. Ova zemlja ustupljena je Dištriktu u ukupnoj površini, a magistrat je izvršio podelu pojedinim opštinama, odnosno stanovništvu. Naime, ta zemlja je prvo podeljena u sesije i onda davana pojedinim domaćinstvima u zavisnosti od broja članova, zasluga i drugih razloga. Podela zemlje izvršena je do 1777. godine.

Za nekonstruktivne zemlje (šalitrava, glibovita) loše za njive i senokos, plaćan je porez koliko su za takve zemlje plaćali stanovnici van dištrikta na ime zakupa. Tokom vremena, kada se te zemlje učine upotrebivim, plaćala se posebna zemljarima.

Privilegija ostavlja stanovnicima Dištrikta da uživaju ritove i bare i da za njih »po potrebi i zgodi« plaćaju srazmernu zemljarinu. Sve te zemlje nazvane su iberland. Neodređenost u pogledu deobe te zemlje omogućavala je razne zloupotrebe. Česta povećanja dažbina, činila su problem iberlanda sve složenijim i on je često bio razlog sukoba stanovništva sa vlašću, odnosno spahijama.

Pored zemljarine, plaćalo je stanovništvo feudalnom gospodaru desetak. Svaki korisnik zemlje bio je u obavezi da preda godišnje unapred određenu količinu poljoprivrednih proizvoda, uključujući i stoku.

Za čuvanje i prikupljanje desetka u žitu, izgrađena su dva velika ambara na Tisi u Vranjevu i Tarašu. Magazin u Vranjevu još i danas postoji kraj nasipa na obali Tise između Novog Bečeja i Vranjeva.

U Velikokikindskom dištriiktu se od 1775. desetak isplaćuje u novcu. Računalo se da će to podstaći seljaka na veću proizvodnju. Predviđeno je da se godišnje, na ime desetka, uplati 9.000 forinti. U slučaju potrebe može se prikupljanje hrane obavljati i u naturi do iznosa od 6.000 forinti, po utvrđenoj ceni od strane države: pšenicu po 36 krajcara, ječam 24 krajcare i ovas 21 krajcaru po požunskoj merici, dok bi se ostatak od 3.000 forinti plaćao u novcu. Zbog toga je magistrat morao imati u svojim magazinima dovoljno hrane kako bi mogao u svako doba da odgovori takvoj obavezi.

Iznos desetka bio je unapred utvrđen i razrezan na pojedine poreske obveznike. Tako je od ozimih useva iznosio 108 kg po jutru zasejane površine, a 127 kg po jutru zasejane jarim usevima. Pored desetka u hrani, davao se desetak i u stoci.

Posebni oblik feudalnih dažbina bio je takozvani zakup regalnih prava: pravo na krčmljenje mesa, na točenje pića, pravo na ribolov i sl.

Privilegijom iz 1774. godine dato je pravo na držanje mesarnica i točenje pića uz godišnju zakupninu od 6.000 forinti. Ta suma važila je za period od 1776. do 1786. godine. Svakim sledećim ugovorom Administracija u Temišvaru podizala je paušalnu zakupninu. Dokle se u tome išlo govori podatak da je samo za točenje pića Dištrikt 1838. godine, morao da plati 44.962 forinte, što je 7,50 puta više nego 1786. godine za sva regalna prava.

Pravo na točenje pića, krčmljenje mesa i ribolov, davale su opštine, nastojeći, da se postigne što viša cena. Višak, koji bi nastajao, između ubrane zakupnine po opštinama i celokupnog zakupa koji je dištrikt plaćao Komori, predstavljao je prihod magistrata za pokrivanje opštih troškova.

Pored zakupa za mesarnice, kafane i ribolov, bilo je i drugih dažbina. Tako je godišnja taksa za kazan za pečenje rakije, 1781. godine iznosila osam forinti, a za suvaču, godišnja mlinarina, šest forinti.

Glavarinu, kao posebni oblik poreza, plaćali su Srbi u severnom Banatu, uključeni u Banatsku zemaljsku miliciju, četiri forinte godišnje za svakog odraslog muškarca. Po sticanju, navodno, privilegovanog položaja stanovništva dištrikta, iznos glavarine je povećan na šest forinti i trideset krajcara, s tim što je u to uključen i doprinos za kasarne. Koliko je država vodila računa o tom vidu poreza pokazuje i računanje s porastom broja stanovnika. Predviđeno je da se svake treće godine obavi popis stanovništva, kako bi se došlo do što većeg iznosa glavarine.

Popis stanovništva nije poveren opštini, ili dištriktskom magistratu, već ga je obavljala Zemaljska administracija u Temišvaru. Ti popisi su često izazivali incidente. U protokolu, sednice magistrata od 4. novembra 1780. godine, zabeleženo je da je za vreme popisa stanovinštva 1777. i 1779. godine u Vranjevu došlo do nereda i da su zbog toga tri puta sazivane popisne komisije.

Poreski dugovi bili su stalno prisutni i zagorčavali život zemljoradnika, a Velikokikindski dištrikt je već u samom početku ušao sa prilično zaostalim obavezama u naplati poreza. Porez od strane zemaljske komore u Temišvaru bio je razrezivan u paušalnom, iznosu za čitav Dištriikt, te su i obaveze prihvaćene u celini. One su bile prisutne sve do kraja 18. veka.

Vranjevo je ubrzo postalo takmac Velikoj Kikindi, te otuda i težnja samog magistrata Dištrikta da se sedište Dištrikta premesti u Vranjevo. U obrazloženju ovog predloga, upućenog Banatskoj zemaljskoj administraciji u Temišvaru pod br. 389 od 30. avgusta 1777. godine, stoji:

»Ovde u Kikindi koja leži na jednoj uzvišici udaljena od svih opština, za nas je kao i za naše potomke zbog životnih namirnica život veoma otežan, pa ćemo se morati odreći i najnužnijih ljudskih potreba. Pošto je nama stavljeno u dužnost da podignemo zgradu za magistrat, da smestimo naše osoblje, naše kancelarije kao i naše zatvorenike, to mi sami nismo u mogućnosti... Ubuduće samo građenje državne pivare kao i stalna opravka i održavanje zgrade carskog komesarijata padaće teško i samoj državi... Mišljenja smo da se magistrat podigne na samoj reci Tisi kod opštine Vranjevo, što bi bilo baš u sredini samog Dištrikta. Mi možemo usled povoljnijeg položaja na Tisi sav građevinski materijal kao i prevoz radnika sprovesti u pola cene; tu bi se nastanili zbog Tise i puta prema Ugarskoj zanatlije i trgovci, da ne spomenemo trgovinu zrnastom hranom, drvima, vinom i stokom, što bi se sve moglo očekivati. Carinski prihodi bi se povećali. Sve drugo, kao i gradnja pivare, moglo bi biti izvedeno mnogo jevtinije i nigde se ne bi moglo povoljnije izvesti naročito za unapređenje trgovine i novih gradnji.

Zemaljska administracija je odbila taj predlog s obrazloženjem, da je on u suprotnosti s privilegijom kojom je za sedište Dištrikta određena Velika Kikinda.

Bez obzira što je sedište Dištrikta ostalo u Kikindi, Vranjevo je, zahvaljujući svom položaju na reci Tisi, brzo napredovalo i podiglo se iznad ostalih mesta u okviru Dištrikta.

Vranjevu, se kao i Velikoj Kikindi, dozvoljava da drži dva vašara godišnje i time je podignuto na stepen varošice. Senat Dištrikta, objavio je oktobra 1806. godine, da je selo Vranjevo podignuto na stepen varošice. Postalo je glavno trgovačko mesto za promet žitarica u Dištriktu. Tu se nalazio glavni ambar (magazin), gde su dolazili trgovci iz Siska, Karlovca i drugih krajeva da kupuju i preuzimaju žitarice.

Zahvaljujući trgovini, u Vranjevu je pored Srba i Mađara, bilo i Hrvata i Cincara.

Bilo je u Vranjevu i Rumuna. U protokolu Magistrata za zasedanja od 28. maja 1793. godine spominje se Vranjevčanin Onja Popa i Georgije Ilešan, a 1821. bilo je čak 88 Rumuna (verovatno su se tako deklarisali Cigani). Pored ovih bilo je i Grka i Cincara.

Tako je 1821. godine zabeleženo osam Grka, a pored trgovaca Cincara: Duku Koste, Duku Petro i Greko Nika, spominju se i dva čizmara: Dimović Kosta i Varžić Teodor.

Za sve vreme postojanja Dištrikta, Vranjevo je ekonomski napredovalo uporedo s najvećim mestima Dištrikta kao što su: Kikinda, Melenci i Mokrin, dok su ostala sela bila manja i njihov razvoj je išao uobičajenim tokom kao i ostalih sela oi Banatu.

Vranjevo je polako, ali uporno stizalo sva mesta, sem Kikinde, koja se naglo razvila u drugoj polovini devetnaestog veka, baš zahvaljujući prilivu Nemaca i Mađara. Tako je Vranjevo posle ukidanja Dištrikta, krajem prošlog i početkom ovog veka, po broju stanovnika prevazišlo Mokrin, a 1931. godine i Melence.

Nije Vranjevo bilo samo u privrednom pogledu naprednije od mnogih sela Dištrikta. Magistrat je pri restauraciji poglavarstva slao senatore po opštinama. U Vranjevo 1793. nije slat, jer su senatori i računovođa Dištrikta Franc Fabro izjavili da su sudija i blagajnik Vranjeva u naplati poreze kao i drugih obaveza bili primerni i da zbog toga zaslužuju posebnu pohvalu. Magistrat je odlučio da tu dvojicu, pred narodom, javno pohvali, a sudiju, po pristanku komesara, potvrdi u službi.

Uvažena je molba Vranjeva od 24. aprila 1794. da se dozvoli da među stanovništvom izvrši podelu vakanta i rezervata, i da im se ustupe pustare Paktov i Arač po taksi iberrlanda. Magistrat je molbu prihvatio između ostalog i zato »što se ova opština u svemu pokazuje poslušnom, radenom i tačnom u plaćanju propisanih daćija, te bi kao takva mogla da posluži kao primer drugim opštinama. Zbog toga je magistrat odlučio da zamoli Administraciju u Temišvaru da se takvoj opštini izuzetno dozvoli upotreba pustara, kako bi na taj način podstakli i druge opštine da pođu za primerom Vranjeva.

Ali, nije prošlo mnogo vremena, preciznije — već u jesen te godine, isti taj računovođa Fabro izveštava magistrat 21. oktobra 1794. da je senator Vasilije Dabić, raniji blagajnik u Vranjevu u zaostatku s pedeset forinti, a sudija u Vranjevu Petar Petrović sa sto četrnaest forinti. Novac su primili od naroda, a nisu uneli u primanja opštine. Nakon godinu dana, oktobra 1795, uhapšen je vranjevački beležnik Sava Bajković, jer je izostavio iz popisa pojedina domaćinstva za naplatu desetka, ali je on od njih taj iznos naplatio, kao i da je »svojoj kući poslao nekih 7 požunaca pšenice«. Pa iako je ovom proneverom zaslužio primernu telesnu kaznu, magistrat je imao obzira prema njegovoj ženi i deci, te mu je kaznu uračunao u zatvor koji je izdržao do presude i da mu se oduzme služba, a dozvolio mu da stanuje u Vranjevu sve dok se bude mirno i dobro vladao.

Magistrat je 28. juna 1818. godine konstatovao da je regulacija varošice Vranjeva i deobe terena, što je po odobrenju viših vlasti izradio inž. Jovan Golubović, koštala Dištrikt 5.270 forinti i 51 krajcaru.

Iz tih iskaza o troškovima Vasa Stajić u knjizi Velikokikindski dištrikt — navodi još neke karakteristične izdatke:

- na ime dnevnice dano »Hadnađu kada je dezertirce pratio u Kikindu« dve forinte.

- »birov s proči kmetovi u Kikindu kad su došle privilegije« potrošili su četrdeset forinti,

- »eškut Jovanović u Gornji Bečej kada je vodio hajgire varoške kod kuršmita da i očisti« potrošio šest forinti.

- isplaćeno »notariusu kada je tražio i tuko bele čaplje« isplaćeno sedamnaest forinti,

- »birov s proča kmetovi u Kikindi zaradi deobe vakanta« potrošili su 45 forinti« ...

Varoški službenici u Vranjevu bili su od 1. novembra 1816. do 31. oktobra 1817. godine:

- Sudija Kuzmanov Krompić sa godišnjom platom 150 forinti

- zakletnik: David Glavaš, Dimitnije Perić i Pavle Maljugić po 80 forinti

- beležnik Stefan Čokrljan 320 forinti

- blagajnik Kiril Juras 220 forinti

- foršpan komesar Georgij Nikolić 160 forinti

- hadnađ Gavra Blažić 285 forinti

- pandur Živan Momirov, Nikola Jovanov 285, 235 forinti

- bokter Laza Miličević 108 forinti

- varoški kočijaš Duka Veselinov 150 forinti

- varoški subaš, Jovan Lalić 30 forinti

- učitelj Jovan Mađarov 270 forinti

- preceptor Gedeon Zorić, sa godišnjom platom 120 forinti

- sajdžija Milanko Milanković 150 forinti

Sledeće 1818. godine opština je donekle bila izmenjena:

sudija je Gliša Bunjevac, a na mesto zakletnika Maljugića, došao je Dimitrije Jovanović, za hadnađa Jovan Cardar, a panduri su Todor Bunjevac i Stevan Galetić, bokter je Plako Simon, a preceptor je Dimitrije Avramović.

Iz opštinskih računa se zapaža da je pisaći materijal kupovan u Novom Sadu; 23. marta 1818. među koji je spadalo i »sirćeta i vino za kuvati mastilo«; i 26. novembra 1816. išlo se u Novi Sad po šraibmaterijal i pazarilo za 130 forint, a na put potrošilo 28 forinti i 30 kc.

Godine 1831—2. imali su poglavari i mlađi služitelji u Vranjevu ovakve plate:

- sudac Jovan Kovačev sa godišnjom platom 150 forinti

- četiri zakletnika po 80 forinti

- komesar vatre Petar Putnik 80 forinti

- preprega Jovan Sekulić 80 forinti

- beležnik Leontija Kekon 380 forinti

- komoraš Vaša Nićin 150 forinti

- blagajnik Jovan Rajković 220 forinti

- učitelj drugog razreda Jovan Madžarov 200 forinti

- učitelj prvog razreda Georgije Sekulić 120 forinti

- učitelj rimskog razreda Horvat Andraš 120 forinti

Pored plate, učitelji su imali i deputat: godišnje svinjče ili 25 forinti, 4 hvata slame, 50 funti soli i 16 funti sveća.

Za godinu 1832. imalo je Vranjevo da plati državne poreze i spahijskih dacija 10.365 forinti, ali je odbijeno 390 forinti glavarine onih koji su umrli od kolere. Od inkvilina naplaćeno je glavarine 298 for. 30 kr.

Za reprezentanta na mesto umrlog Teodora Bunjevca predloženi su: advokat Vasa Popović, bivši predstojnik, Danil Radivojević, trgovac i ekonom opštine Isa Glavaš.

Opštinsko poglavarstvo Vranjeva održalo je 18. sednicu 20. XII 1861. godine pod predsedništvom dištriktskog senatora Atanasija Nikolića, i u sastavu novoimenovanog birova Vite Vlaškalina; eškuta: Nedeljka Miloševa, Živana Kneževa, Laze Popova i Pere Petrovića i mesnih poglavara: Vase Popovića, Joce Vlaškalina, Tome Boberića, Jove Sekulića, Živana Barjaktara, Leše Igračkog, Sime Popova, Ace Vujackova, Filipa Miloševa, Vaše Radonića, Vase Glavaša, Jevte Neatnice, Toše Putnika, Ludvika Evarića, Žive Miloševa, Sreće Davidovića, Adama Bihlera, Gliše Blažina, Šarandi Joške, Danila Radivojevića, Toše Bočarca, Filipa Kovačeva, Koje Blažina, Mate Vaščića, Ise Glavaša, Paje Jankovića, Joce Pejina i Aleksandra Brankovića.

Po izgradnji železnice u Banatu (pruge Veliki Bečkerek—Velika Kikinda 1883. godine) Vranjevo kao i Novi Bečej gube značaj koji su dotle imali.

Zakonskim članom 33. ukinut je 1876. Velikokikindski dištrikt i njegova teritorija priključena je Torontalskoj županiji. Vranjevo, Karlovo (deo Novog Miloševa), Kumane, Melenci i Taraš pripali su novobečejskom srezu.

Različite su ocene o postojanju Velikokikindskog dištrikta. Sentklarai smatra da je Dištrikt bio — ostrvo odeljeno od države i sveta - na nižem stepenu nego okolni gradovi i županije i da je kao takav predstavljao smetnju razvoju kulture srpskog naroda. Nasuprot njemu, J. Šviker hvali privilegije u dištriktu i tvrdi da su one razvijale materijalno blagostanje; zahvaljujući otvaranju mnogih škola, razvijao se kulturni a takođe i samostalni politički život. Izgleda da je bliža realnosti ocena Švikera, posebno što je — kako kaže dr Dobrivoj Nikolić — »uprkos burama i nedaćama Srpski narod u ovom dištriktu, uz pomoć svojih privilegija i političke samostalnosti kroz 102 godine, čuvao i sačuvao svoj jezik i nacionalnu svest...

Nije zasluga Dištrikta samo u tome, što je u njemu srpski narod sačuvao svoj jezik i nacionalnu svest, nego je on brže i privredno napredovao od ostalih sela u Banatu. Sve do drugog svetskog rata, sva sela, koja su nekada pripadala Velikokikindskom dištriktu (osim Taraša, koji je bio odsečen od ostalog sveta, jer nije dobio železničku prugu, ni makadam put), bila su i ostala najveća i najbogatija u Banatu.

Sadržaj

Prijavite se za novosti

Prijavite se ako želite da dobijate novosti sa sajta na vaš e-mail.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak