Žarko Čiplić

Žarko Čiplić, učitelj, rođen 27. marta 1887. godine u Starom Bečeju. Otac Jovan, učitelj i majka Sofija rođena Gavrilović iz Srpske Crnje, domaćica.

Osnovnu i građansku školu završio je u Starom Bečeju, učiteljsku školu u Somboru. Učiteljsku školu završio je 1908. godine kao najbolji đak generacije. Za sve vreme školovanja u somborskoj Preparandiji izdvajao se izvanrednin darom za muziku — imao je divan glas (lirski bariton), a isticao se i sviranjem na violini. Isto takav smisao ispoljio je i u slikarstvu, što je zapaženo još u osnovnoj školi.

Žarko je bio veliki znalac mađarskog književnog jezika. Na maturi učiteljske škole, za odličan uspeh iz mađarskog, dobio je posebnu državnu nagradu (dukat od pet forinti).

U školi je toliko savladao staroslovenski i crkvenoslovenski da je uspešno preveo roman iz naše srednjovekovne književnosti o Aleksandru Velikom Makedonskom, na savremeni srpski jezik. Ovaj prevod štampan je u štampariji Gige Jovanovića u Novom Bečeju, koji je bio i izdavač.

Po završetku učiteljske škole, prvo mesto službovanja bilo mu je malo banatsko selo Potporanj kod Bele Crkve, gde je proveo samo godinu dana, a već u jesen 1909. dolazi za učitelja u Novi Bečej.

Od odlaska u Novi Bečej, pa sve do završetka prvog svetskog rata 1918. godine bio je učitelj srpske veroispovedne osnovne škole, a uz to i nastavnik Mađarske državne građanske škole (polgarije), gde je predavao crtanje i pevanje i dirgovao đačkim horom.

Po priključenju tih krajeva Jugoslaviji (Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca) 1918. dugo je bio učitelj i upravitelj osnovne škole u Novom Bečeju, a i dalje nastavnik Državne građanske škole. Kada su u Novom Bečeju otvoren Harkovski institut (Ruska ženska gimnazija) 1920. godine i četiri godiine kasnije (1924) Privatna, s pravom javnosti, mešovita puna realna gimnazija, Žarko postaje nastavnik i u jednoj i u drugoj školi.

U periodu od 1925. do 1930. godine Žarko je sreski školski nadzornik novobečejskog sreza. S tog položaja je smenjen, jer se nije odazvao pozivu narodnog poslanika, za srez novobečejski Dimitrija Vujića, da se angažuje kao agitator u predizbornoj kampanji.

Nije prošlo mnogo vremema od izbora, a vlasti ga premeštaju za učitelja u selo Aleksandrovo (Velike Livade). Pored protesta u Ministarstvu prosvete u Beogradu, za nanetu nepravdu, morao je preći u Aleksandrovo.

U Aleksandrovu je ostao kratko vreme, jer je uz pomoć prijatelja uspeo da se penzioniše i da mu suprugu Saru vrate za učiteljicu u Novi Bečej. Ponovo je u Novom Bečeju, ali sada slobodan da se prihvati i novih društvenih zadataka.

Nije Žarko bio samo učitelj i nastavnik i nije njegov doprinos bio samo na planu prosvete, već je njegova aktivnost bila razgranata. Za njega se bez preterivanja može reći da je bio svestran. Radio je kao sekretar Udruženja zanatlija za srez novobečejski, bio je za sve vreme svog boravka u Novom Bečeju, sekretar Urbarijalne zajednice, tajnik Srpske pravoslavne crkvene opštine, a posle moratorijuma seljačkih dugova (1932/33) preuzeo je vođenje (upravnik) zemljoradničke zadružne štedionice u Novom Bečeju. Uz sve to daje privatne časove iz violine.

Kad se uzme u obzir njegovo učešće u radu svih škola u Novom Bečeju, počev od osnovne, građanske, Harkovskog instituta pa do privatne gimnazije, zatim vođenja poslova nabrojanih udruženja i organizacija, nameće se pitanje: kada je taj čovek bio slobodan i da li je uopšte imao vremena za porodicu, lični život i odmor? Imao je vremena i stizao je da se posveti porodici, da zadovolji svoje hobije i da stalno bude vedar i nasmešen.

Čvrsto opredeljen kao Jugosloven, postao je član sokolskog društva i učestvovao u svim njegovim javnim manifestacijama u sletovima. Žarko je i horovođa sokolskih horova i s njima učestvuje na sletskim takmičenjima. Hor kojim je rukovodio bio je jedan od najboljih u Banatu, a u Bečkerečkoj župi redovno je osvajao drugo mesto. Za svoj rad u sokolstvu dobio je, pored znački, više medalja i pehara, a izabran je i za starešinu Sokolskog društva.

U periodu dok je bio starešina Sokolskog društva osnovan je i fudbalski klub Soko, čiji je on prvi predsednik.

U prvim godinama posle prvog svetskog rata nije bilo ozbiljnije priredbe ili akademije čiji organizator nije bio Žarko. Pored toga što je bio predavač i što je, po pravilu, govorom otvarao priredbe, nastupao je sa svojim horovima i kao solopevač ili kao violinista. Bavio se i scenografijom, pa su kulise koje je on naslikao korišćene na svim pozorišnim predstavama Srba diletanata u Novom Bečeju sve do drugog svetskog rata.

Još prve godine, po dolasku u Novi Bečej, postao je horovođa Srpskog crkvenog pevačkog društva. Ovaj hor je pojao Mokranjčevu liturgiju u crkvi, a učestvovao je i na mnogim akademijama i priredbama. Kasnije, posle prvog svetskog rata, 1918. godine Žarko osniva Zemljoradničko kulturno-umetničko drutštvo Omladinsko kolo. On je vodio hor tog društva, bio je reditelj, scenograf amaterskih pozorišnih predstava i bibliotekar.

Podizanje kulture, smatrao je za svoj najvažniji zadatak. Zato se upustio u ozbiljan poduhvat, da u Novom Bečeju stvori filharmoniju. U dogovoru s horovođom ruskog ženskog hora Harkovskog instituta, Jakovom Pavlovićem-Kobecom, koji je bio kao i Žarko, odličan violinista, okupili su skoro sve građane koji su znali da sviraju i otpočeli s radom. Prvo delo koje su pripremili bila je uvertira za operu Seviljski berberin Rosinija.

Filharmonija je nastupila na jednom koncertu, ali i pored velikog truda nije naišla na očekivani odziv publike, pa je Žarko vrlo osetljiv za ukus publike došao do zaključka, da je to veliki skok koji Bečejci nisu mogli da prihvate, i filharmonija se ugasila.

Vatrogastvo zauzima posebno mesto u životu Žarka Čiplića. Posle penzionisanja posvetio se vatrogastvu, koje će u njegovom daljem životu, naročito po odlasku iz Novog Bečeja, biti osnovna životna preokupacija.

Žarko se učlanio u Dobrovoljno vatrogasno društvo u Novom Bečeju i postao jedan od najaktivnijih članova. Takav njegov rad, a i njegova velika popularnost, doveli su ga na položaj starešine društva. Pod njegovim rukovodstvom društvo je napredovalo i bilo isticano kao primer discipline i dobre organizacije.

Zahvaljujući svom radu u Vatrogasnom društvu u Novom Bečeju, postao je zapažen i u vatrogasnim krugovima širom Vojvodine i izabran je za sekretara Saveza dobrovoljnih vatrogasnih društava Vojvodine u Novom Sadu.

Oduševljen vatrogastvom i priznanjem, a pošto mu se sin Bogdan već nalazio u Novom Sadu kao profesor gimnazije, Žarko je smogao snage da se 1939. godine rastane s Novim Bečejom, u kojem je proveo punih trideset godina i poklonio mu sav svoj mladalački entuzijazam i životnu energiju i preseli se u Novi Sad.

Ostalo je u Žarku još mnogo snage i on s puno žara radi i posle drugog svetskog rata u vatrogastvu. Izabran je za potpredsednika dobrovoljnih vatrogasnih društava Srbije, a posle nkoliko godina provedenih na položaju načelnika Odeljenja vatrogasne milicije u Sekretarijatu unutrašnjih poslova Vojvodine, prelazi u Beograd na istu dužnost u SR Srbiji, gde ostaje do penzionisanja.

Žarko je bio izuzetno savestan, tačan i uredan čovek, kako na poslu tako i u privatnom životu. Svim poslovima pristupao je s maksimumom savesti. Na poslu je bio do krajnosti ozbiljan i u ponašanju s ljudima odmeren. Sama njegova fizička konstitucija, visok i snažan, s uvek pomalo nasmejanim izrazom lica, ulivala je poverenje ljudi da mu se mogu u svako doba obratiti i zatražiti od njega pomoć koju je on rado i nesebično pružao. S takvim svojiim osobinama i neiscrpnom radnom energijom bio je jedan od najpopularnijih ljudi u Novom Bečeju i Vranjevu, pa i u novobečejskom srezu.

Savesno i tačno obavljanje svih poslova i zadataka govori da se radilo o jednom izvanrednom organizatoru koji je umeo da rasporedi i uskladi svoje snage i vreme. Gde god je radio, uživao je najviši ugled i bio autoritet kod svojiih saradnika.

U porodici je bio blag, ali za decu vrhunski autoritet — kako je to u jednom razgovoru rekao njegov sin Bogdan.

Žarko se s velikom Ijubavlju bavio slikarstvom. Ono mu je bilo potreba i najdraži vid odmora u trenucima slobodnog vremena. Slikao je pejzaže, mrtvu prirodu i ikone. Među najlepše ikone koje i danas neke novobečejske porodice čuvaju, spadaju one koje je naslikao Žarko Čiplić. I u toj oblasti Žarko je bio narodni učitelj, spreman da pomogne svakom, ko je pokazao interesovanje za slikarstvo. Pored svojih đaka u građanskoj školi i gimnaziji, kod njega su scenografiju i pisanje firmi učili Boža Dujin i Paja Garčev, koji su stečena znanja široko koristili za dekoraciju pozornica u Vranjevu i pisanje firmi u Novam Bečeju.

Žarko Čiplić je bio sazdan od talenta i velike životne i radne energije, pa zato i nije mogao da shvati da se može živeti bez rada. Kada mu je saopšteno, 28. januara 1958. godime, da je penzionisan u sedamdesetprvoj godini života, njemu je pozlilo i istog dana uveče je izdahnuo.

Sadržaj

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.