Josif Marinković, kompozitor i dirigent

Josif Marinković se rodio u Vranjevu, 3. septembra 1851. godine. Otac mu je Jovan, po zanimanju zemljoradnik i majka Mileva rođena Savić, domaćica.

U Vranjevu je završio tri razreda osnovne škole, a četvrti raz­red nemačke škole u Petrovaradinu. Ta godina u Petrovaradinu, poslu­žila je kao priprema za dalje školovanje, koje je nastavio u Novom Vr­basu i u Kikindi, da bi zatim završio učiteljsku školu (Preparandiju) u Somboru.

Izgleda, da je oko njegovog školovanja bilo prilično natezanja iz­među želje roditelja i sklonosti samog Josifa. Prošlo je skoro četiri go­dine od završetka niže gimnazije do upisa u učiteljsku školu. Josif je želeo da uči muziku, jer je još kao dečak svirao na četiri instrumen­ta, a otac je želeo da mu sin postane lekar ili advokat. Kompromis je nađen i Josif se upisuje u učiteljsku školu.

Josif Marinković

U učiteljskoj školi Josif je stekao prva znanja o muzičkoj teoriji i tu je uvežbavao i uspešno dirigovao horom. U Preparandiji je počeo i da komponuje. Ubrzo je sa horom izveo i svoje prve kompozicije; žek, koji ga je hrabrio i pomagao mu ne saimo da uspe sa horom, nego i da komponuje. Ubrzo je sa horom izveo i svoje prve kompozicije: Ustajte braćo i Smeša srpskih narodnih pesama.

Na svetosavskoj besedi 1873. godine Josif je svirao svoje instru­mentalne kompozicije: Banatsko kolo i Svatovac. Toj priredbi prisust­vovale su i Josifova majka i starija sestra, koje su zbog toga i doputo­vale iz Vranjeva. Publika je oduševljeno primila sve kompozicije, a majka i sestra bile su ushićene.

Dirigovao je posle toga mnogo puta školskim horom u Somboru, a za vreme školskih ferija, u rodnom selu Vranjevu, priređivao je »besede« (muzičke priredbe) u korist lokalnog pozorišta, koje je u Vranje­vu uživalo odvajkada veliku popularnost.

Posle završene učiteljske škole, i ponovnih natezanja s ocem, od­lazi u Prag u Orguljarsku školu, koju je uspešno završio 1881. godi­ne. U Pragu se formirao njegov snažni talenat i stekao znanje koje će mu omogućiti da se uvrsti i najveće muzičke stvaraoce, a u to vreme je bio najstručniji horovođa Beograda i Srbije.

Odmah po završetku studija u Pragu, dobija poziv Beogradskog pevačkog društva i postaje horovođa 1881. godine. U Beogradskom pevačkom društvu ostao je pet godina kao horovođa, a u isto vreme radi i kao nastavnik muzike u beogradskoj bogosloviji, a kasnije i učitelj­skoj školi. Njegova marljivost i ozbiljnost u radu brzo su zapaženi pa ga šalju u Beč na dalje stručno usavršavanje, što je bila i njegova želja.

Posle bečkih studija odlazi u Kikindu, gde su mu se roditelji u međuvremenu preselili, i tamo ostaje sve do 1889. godine. Vraća se u Beograd 1889. i postaje horovođa Akademskog pevačkog društva »Obilić«, gde je ostao sve do kraja svog dirigentskog rada — punih jeda­naest godina. U »Obiliću« je stvorio veliki broj raznorodnih kompozi­cija i razvio svoje dirigentske sposobnosti. Za to vreme je u Beogra­du, Zemunu i unutrašnjosti Srbije svojim znanjem i iskustvom pomo­gao mnogim horovima. Stvorio je mnoga dela koja je izvodio s horo­vima u kojima je dirigovao.

Sa svojim kompozicijama i svojim horovima učestvuje na svim najznačajnijim svečanostima u Beogradu i unutrašnjosti. Smatran je za vrlo uglednu ličnost u kulturnom životu, pa ne izostaju i najveća priznanja.

Srpsko učeno društvo (iz koga će se razviti Srpska akademija nauka) bira ga januara 1884. godine za svog redovnog člana.

Srpska kraljevska akademija nauka prima ga za svog dopisnog člana aprila 1907. godine.

Pored svih najviših priznanja dobija i mnoge povelje i diplome pevačkih društava i horova u kojima je radio, ili na drugi način ste­kao njihovo poštovanje.

Posebno priznanje predstavlja i veličanstvena predstava za pros­lavu dvadesetpetogodišnjice njegovog umetničkog stvaralaštva održa­ne 11. decembra 1897. godine. Pevačko društvo »Obilić« organizovalo je akademiju na kojoj je učestvovalo desetak pevačkih društava i više horova iz Beograda i Srbije.

U periodu najvećih uspeha oboleva mu grlo, zbog čega se morao rastati od dirigentske palice i »Obilića«, koji mu je mnogo značio u životu. Od te 1901. godine pa sve do svoje smrti (1931) bavio se komponovanjem. Posle trideset sedam godina pedagoškog rada, kao pro­fesor muzike Druge beogradske gimnazije odlazi 1924. godine u pen­ziju.

Ni posle deset godina, njegovi »Obilićevci«, ga ne zaboravljaju i 16. maja 1910. godine priređuju »Marinkovićevo veče« u Narodnom pozorištu. Tom prilikom su mu predani mnogi pokloni i dva srebrna venca: od »Obilića« i studentske omladine, a od srednjošokolske omla­dine dobio je lovorov venac. Vredno je pomena i ono što se desilo posle završetka koncerta, jer ni pre toga, kao ni posle toga, takve izlive oduševljenja malo je koji stvaralac doživeo.

U opštem oduševljenju »Obilićevci« su slavljenika izneli na ru­kama iz sale, ispregli konje iz fijakera i sami ga odvezli do sale u ko­joj se održavala zakuska u njegovu čast.

Marinković je bio izuzetno skroman čovek, voleo je život, ali bez mnogo buke i uzbuđenja. Posle prvog svetskog rata — kaže Branko Dragutinović — »ostao je nekako po strani, napušten i zaboravljen. Tome je mnogo doprinela i popularnost Mokranjca i njegovih rukove­ti i talas modernizma koji je tako snažno zapljusnuo našu muzičku kulturu u svima njenim manifestacijama. Taj zaključak, međutim, nije prihvatljiv, jer se ovo nije desilo, u to vreme, samo s Josifom Marinkovićem, nego su tu nemilosrdnost mladih doživeli i mnogi drugi stvaraoci iz drugih oblasti umetnosti i književnog stvaralaštva.

Naš ranopreminuli, talentovani književnik Branimir Ćosić za taj period kaže da je cela grupa starijih pisaca i umetnika koji su stva­rali početkom prve desetine dvadesetog veka i radili do pred prvi svetski rat, bila potisnuta ustranu »mladalačkom i neobuzdanom vikom dolazećih, novih, onih koja pred rat behu još po gimnazijskim klupama i koji došavši naglo do saznanja svojih vrednosti, pomisliše u jednom trenutku, da se literatura i umetnost dadu stvoriti bez veze sa proš­lošću. Taj pokret je bio snažan, brutalan i moramo priznati, simpatično primljen.. .«

Mnogi od stvaralaca još pod svežim utiscima ratnih krvoprolića, doživljavali su pokretom i postupcima mladih, krize i potpuno se po­vukli iz javnog života, a neki i napustili dalje stvaranje. Na sreću — Jo­sif Marinković — iako teško pogođen novim načinom života (koji je Veljko Petrović — u posmrtnom govoru baš na pogrebu Josifa Marinkovića — nazvao »žurajivim i zaboravnim za sve što se ne tiče nepos­redne današnjice i budućnosti od nekoliko sati« nije prestao da stva­ra. Izostalo je objavljivanje i očekivano praktično korišćenje Marinkovićevih kompozicija, ali sve zbog takvog tretiranja ranijih (starijih) stvaralaca. Josif je, živeći u krugu svoje porodice sa suprugom Leposavom i troje dece, komponovao i stvarao sve do svoje smrti. Njegova poslednja kompozicija nosi datum 28. aprila 1931. godine, a nakon pet­naest dana (13. maja 1931) Marinković je umro.

Veliko je delo Josifa Marinikovića: profesora muzike u Bogoslo­viji, Učiteljskoj školi u Drugoj beogradskoj gimnaziji; horovođe u mno­gim pevačkim društvima: Beogradskom pevačkom društvu i »Obiliću«, Davorju, Radničkom pevačkom društvu, Srpsko-jevrejskom pevačkom društvu i »Stankoviću«; uspešnog kompozitora od više od sto pedeset kompozicija, koje su postale popularne i omiljene.

Njegova vezanost za život svoga naroda ispoljena je u mnogim kompozicijama povodom značajnih događaja, kao što su: proslava petstogodišnjice Kosovske bitke, prenos posmrtnih ostataka Vuka Karadžića, oslobođenje Svetozara Miletića, proslava Josifa Pančića, dvesto-godišnjica Ivana Gundulića, prenos kostiju Branka Radičevića i dr.

Koliko je osećao duh svoga vremena, svedoči činjenica da je pri­davao značaj pojavi mlade radničke klase u Srbiji. Prima se da bude horovođa Radničkog pevačkog društva 1890. godine, kada je i napisao prvu umetničku kompoziciju posvećenu našoj radničkoj klasi Radnička pesma na tekst Vojislava Ilića.

Marinković je prvi srpski kompozitor koji sistematski neguje solo-pesmu. Ostavio je niz izvrsnih kompozicija u ovoj vrsti, čiju je vrednost potvrdilo vreme. One su ostale na repertoaru naših prevača kao živi dokaz vanredne osećajnosti kompozitora. Za taj njegov rad Pred­rag Milojević kaže: »Svojom solo-pesmom Marinković je udario temelj ovom muzičkom obliku, u kome smo se mi za kratak vremenski ras­pon izjednačili sa narodima sa mnogo većom muzičkom kulturom i tra­dicijom.«

Najveći značaj Marinkovićevog umetničkog stvaralaštva je njegov doprinos na stvaranju srpskog nacionalnog stila u umetničkoj muzici. Kornelije Staniković pod uticajem ideje Vuka Karadžića, ukazuje na put kojim treba da ide muzika kod Srba, ali on, na žalost, nije stigao zbog prerane smrti (u tridesetčetvrtoj godini života) da svoje ideje oživotvori i potvrdi svojim delom u celini. Tu njegovu veličanstvenu za­misao prihvata i sprovodi, kroz svoje bogato delo, Josif Marinković. On je taj pravac dalje razvio i našao nove puteve kojima srpska mu­zika treba da ide i da se razvija. Tako su nastala njegova kola, koja predstavljaju umetnički oblikovane skupove narodnih pesama. Na istoj osnovi nastaće kasnije prekrasne Mokranjčeve rukoveti.

Pošto je po prirodi bio tih i miran, Marinkoviću je ležala lirska muzika, ali kada je trebalo podsetiti omladinu na patriotske dužnosti onda se njegov glas podizao — kako kaže Predrag Milošević — »do ve­likih uspona i visoke dramatičnosti. U tim trenucima znao je Marinko­vić da nađe snažne akcente i da ponese i rasplamsa omladinu svojim iskrenim žarom kao u poznatim horskim kompozicijama: Junački pok­lič, a naročito u slavnoj kompoziciji Hej, trubaču.

Delu i ličnosti Josifa Maninkovića odato je puno priznanje i pri­likom njegove sahrane 14. maja 1931. godine. Pored mnogobrojnih venaca i velike pratnje, održano je i više posmrtnih govora: u ime Mi­nistarstva prosvete od pokojnika se oprostio Petar Krstić, kompozitor, u ime muzičara dr Miloje Milojević, Boško Bošković u ime profesora Druge beogradske gimnazije, profesor Lukić u ime Saveza pevačkih društava, Branko Dragutinović u ime »Obilića«, Bogdan Vasić u ime Pevačkog društva »Marinković«, Velimir Komarek i Vojislav Rašić u ime Muzičke škole i Veljko Petrović u ime Srpske kraljevske akademi­je nauka.

Veljko Petrović je na pogrebu, između ostalog, rekao da s Josifom Marinkovićem leže u grob poslednji predstavnik zanosne srpske roman­tike devetnaestog veka, koja za naš duhovni život znači klasično razdob­lje. »Samo vremena velikih ushićenja izazivaju i velike stvaraoce. I ve­liki zanesenjaci, oni zaljubljeni u svoj poziv do svih pregorenja, u sta­nju su da prihvate i nastave i dograđuju delo minulih naraštaja. Samo ona žarka ljubav naših romantičara za rod i otečestvo i njihova mis­tična vera u narodnu budućnost i u svoj poziv pesnika i umetnika mog­la je učiniti da i strane uzore, pouke i tehnička sredstva podjarme svo­me narodnom duhu... Tako je Josif Marinković dopro u srce narodno svojim himnama, napevima, popevkama i kolima. Narod je osetio svo­ju dušu izraženu njegovim ličnim zvučnim frazama, iako to nisu bili od guslara posuđeni motivi.« »Bilo je ljudi koji su, pri retkim susre­tima s ovim tihim, plaho zastiđenim veteranom, skidali kapu svesno, kao pred veličinom koja je ravna svojoj braći, po unutrašnjem ognju i po inventivnoj moći: Zmaju, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Đorđu Krs­tiću«.

Josif Marinković je umro 13. maja 1931. godine u Beogradu.

Sadržaj

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.