Joca Savić, glumac, reditelj, pozorišni pedagog i publicista

Joca Savić, rođen je u Novom Bečeju 10. maja 1847. godine. Otac Vasilije, trgovac i majka Marija, Austrijanka, domaćica. Kuća im je bila na uglu Ulice Jaše Tomića i Ulice revolucije.

U Novom Bečeju je završio tri razreda osnovne škole i s nepu­nih deset godina s roditeljima prelazi u Beč, gde nastavlja školovanje. Posle završetka gimnazije (otac je želeo da Joca nastavi studije i da postane arhitekta), Joca je, na žalost roditelja, pošao stopama starijeg brata i postao glumac. Za to mu se ukazala brzo prilika, odmah po završetku gimnazije.

Kao gimnazijalac — piše njegov prijatelj Teodor Stefanović-Vilovski — Joca je na nekoj priredbi glumio Karla Mora, u Šilerovim Razbojnicima. Toj priredbi prisustvovao je i upravnik carskog pozorišta u Beču Hajnrih Laube, koji je zapazio igru Joce Savića. Preporu­čio mu je da se posveti glumi, obećavši da će mu pomoći da stigne i do Burgteatra, naravno pošto prethodno svoj talenat proveri u dru­gim pozorištima za koje će mu dati preporuku.

Naši istraživači pobijaju da je to bio Laube, već Adolf Zonental i da ga je on pozvao. Navodno mu je Zonental davao i prve časove iz glume.

Iako je Vilovski svoje uspomene pisao posle trideset pet i više godina od Jocinog odlaska iz Burgteatra, izgleda prihvatljivije njegova tvrdnja da je Jocu prvi zapazio Laube, a Zonental je u to vreme bio najveći glumac Burgteatra i član režiserskog kolegija, pa je teško poverovati da bi se on zainteresovao za igru nekog đaka. Zonental se pri­mio da daje časove Saviću, zahvaljujući intervenciji Srbina Pere Čokića, bogatog bečkog bankara koji je bio inače prijatelj Zonentala.

Pre nego što je postao glumac, Joca je navodno bio razrok. Na pomenutoj đačkoj predstavi to je uočio, tada najpoznatiji, bečki očni lekar dr Arlt koji je takođe bio oduševljen Jocinom glumom, pa mu je predložio operaciju. Posle operacije, koju je izvršio dr Arlt, Joca je postao »savršeno lep i stasit mladić«.

Na početku glumačke karijere — piše Vilovski — dobio je Savić nekoliko dobrih angažmana i kao stalno mesto u dvorskom pozorištu u Vajimaru. To nije bio veliki, ali zato istaknut grad, čuven po velika­nima Geteu i Šileru. Vrlo brzo je postao omiljen kod publike, a stekao je i veliku naklonost dvora. Za Jocu sve to nije bilo dovoljno, jer ga je vukla želja za Bečom, gde mu je živela rodbina njegove davno pre­minule matere i gde je imao mnogo drugova i prijatelja.

Želja mu se prilično brzo ispunila, dobija poziv od Burgteatra i dolazi u Beč. Tu dobija angažman, da zamenjuje glavne glumačke sna­ge, za ljubavne i junačke uloge. Ubrzo je toplo prihvaćen od publike i pozorišne kritike, postao je naročito omiljen kod ženskog dela osoblja pozorišta, jer je bio lep, a uz to skroman i povučen. U početku to nije nikome smetalo, ali što je Joca postajao popularniji i što je češće iz­lazio na pozornicu u značajnim ulogama, pojedinci su se pobojali za sebe. Među njima — piše Vilovski — »zavidljivi Sonental i stanu ga goniti na svoj način«. Režiseri su prestali da mu daju uloge. To je tako trajalo skoro godinu dana, kada Joca odlazi iz Burgteatra, po­novo u Vajmar, odakle je dobio poziv za glumca za uloge prvog lju­bavnika, i to s većom platom nego što je ranije imao.

U Vajmaru je Savić proveo oko petnaest godina, sve do 1884, ka­da prelazi u Manhajm za upravnika tamošnjeg pozorišta. Odlazak u Manhajm, znači i njegovo konačno povlačenje sa scene kao glumca. U pozorištu Getea i Šilera u Vajmaru proveo je najlepše godine života, od svoje dvadesetdruge do tridesetsedme godine. Tu se oženio glu­micom Lujzom Šari, Nemicom. Prvih četiri-pet godina bio je ljubimac Velikog Vojvode i vajmarske publike kao odličan glumac, a posle toga i kao reditelj. Pa ipak, on sve to napušta i 1884. godine prelazi u Man­hajm, odakle ubrzo odlazi u Minhen za glavnog reditelja dvorskog po­zorišta. Minhensko pozorište je tada, posle bečkog, važilo kao najbo­lje nemačko pozorište. U njemu ostaje skoro trideset godina.

Pre odlaska iz Vajmara izabran je, u znak priznanja, za počas­nog člana Akademije Frentano u Larinu, a za zasluge na polju umetnosti i nauke odlikovan je zlatnom medaljom s krunom. Njegovu po­pularnost u Vajmaru ilustruje jedan članak iz tog perioda. U njemu se kaže kako se Vajmar rastao s Jocom Savićem prilikom njegovog odlaska u Manhajm. Na njegovoj oproštajnoj predstavi u Vajmaru bi­lo je dvorsko pozorište dupke puno publike, koja nije znala za meru pri iskazivanju svoje naklonosti prema omiljenom glumcu. Ovacije su bile neviđene. Slavljenik je dobio preko šezdeset venaca, jedan lepši od drugoga.

Jocina želja za daljim dokazivanjem odvela ga je, posle godinu dana iz Manhajma, u Minhen, gde ie 28. marta 1896. godine postavljen za glavnog reditelja i zastupnika dramaturga u tamošnjem pozorištu. U Minhenu je takođe brzo postigao lepe uspehe, te ga uprava Kraljev­skog bavarskog pozorišta unapređuje za »kraljevskog glavnog redite­lja glume«. Tu vest nemački listovi komentarišu na najpohvalniji na­čin, kao na primer: »Ova vest izazvaće bez sumnje radosno odobrava­nje u svim krugovima prijatelja umetnosti u našem gradu, jer iako ih uopšte ima malo, koji u opsežnom, odgovornom i napornom radu rediteljskom jasan pojam imaju, to opet neće biti nepoznato mnogima koliko naša gluma ima da blagodari ovom fino obrazovanom umetniku. Mora se čestitati ne samo umetniku za odlikovanje i unapređenje, koje je odavno zaslužio, nego i samoj upravi i dvorskoj pozornici ko­ji se mogu tešiti što su u sebi time svoga prvog i najboljeg savetnika za kojim su mnoga pozorišta željno pogleda — stalno obvezali«.

Kao što se u Vajmaru uspeo do svog glumačkog zenita, tako se u Minhenu uzdigao do vrhunskog reditelja. Tu je 1899. godine osnovao Šekspirovu pozornicu. Za dvadeset jednu godinu rediteljskog rada re­žirao je 311 predstava odnosno 335 različitih komada i smatran je jed­nim od najboljih evropskih reditelja.

Pored toga, što je bio odličan glumac i možda još bolji reditelj, nije ništa bio slabiji ni kao pisac iz pozorišne umetnosti i pozorišne teorije. Njegov rad kao teatrologa, pisca i teoretičara je vrlo značajan. Sastoji se iz dve obimne knjige, niza studija, prevoda, članaka i preda­vanja. Prevodio je s francuskog i engleskog na nemački. Čak je korigovao Šilerove prevode Šekspira.

Bio je Joca i uspešan pedagog i učinio je mnogo u stvaranju celovitog sistema za školovanje glumaca. Uporan je bio i kao praktičar — izborio se za zakon o glumačkim penzijama.

Joca Savić je smatran izuzetnom pojavom u istoriji evropskog, a možda i svetskog pozorišta.

Iako je ceo život posvetio nemačkoj sceni i nemačkoj literaturi, njegova vezanost za staru domovinu ostala je neprekinuta. Joci su se obraćali mnogi naši sunarodnici za pomoć i koliko god su mu moguć­nosti dozvoljavale, nalazio je razumevanja za njih.

Među izuzetnim ličnostima kojima je bila potrebna njegova po­moć, bio je i tada mladi beogradski glumac Dobrica Milutinović, a ka­snije i Vitomir Bogić. S Dobricom je Joca strpljivo i marljivo peda­goški radio. Neki pisci i kritičari smatraju da je taj susret: Joce Savića i Dobrice Milutinovića, jedan od najvećih susreta u istoriji srpskog po­zorišta. Dobrica za Jocu kaže: »bio je strog, ali pun takta i izvanredno pažljiv«.

Neostvarena želja Joce Savića, dok je još bio glumac, bila je da nastupi na beogradskoj sceni, a kasnije kao reditelj, da bar režira ne­ki komad u Beogradu, kad nije uspeo da nastupi kao glumac. Tu svo­ju želju nije ostvario krivicom naših ljudi. Svi oni koji su ga posećivali pozivali su ga da dođe u Beograd. Svi su obećavali, ali niko nije ništa ozbiljno preduzeo za njegov dolazak.

Ipak je utešno, da nije potpuno zaboravljen u staroj domovini. Septembra 1903. godine odlikovala ga je srpska vlada Ordenom Sve­tog Save III reda, a aprila 1904. godine je, na predlog uprave Narod­nog pozorišta, postavljen za počasnog reditelj a Narodnog pozorišta u Beogradu.

O Joci Saviću, našem novobečejskom velikanu, prilično se pisa­lo, ali ni izbliza koliko njegovo delo zaslužuje. U svetu se sve više prou­čavaju njegovo moderno shvatanje Šekspira i prevodi njegova dela. Na žalost — kod nas do danas je vrlo malo prevedeno. Prema vestima iz Matice srpske, u toku je u zajednici s Akademijom umetnosta Voj­vodine rad na zajedničkom projektu pod naslovom: Joca Savić i nje­govo delo, pa će možda time biti otklonjena, ili bar ublažena, dosa­dašnja nepravda prema ovom velikanu.

Joca Savić je umro u Minhenu 7. maja 1915. godine u šezdeset-osmoj godini života.

Sadržaj

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.