Draginja Ružić, rođena Popović prva srpska profesionalna glumica

Draginja Ružić Popović, rođena 2. oktobra 1834. godine u Vranjevu, od oca Luke, svešteniika i majke Milice, domaćice.

Posle očeve smrti, našlo se u prvoj generaciji glumaca Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, sedmoro dece (pet kćeri i dva si­na) sveštenika Luke Popovića iz Vranjeva, Draginja je prva otišla 1860. godine u Srpski Čanad i stupila u tamošnju diletantsku družinu. Kne­žević je od ove družine oktobra 1860. osnovao prvo srpsko pozorište čiji su članovi od glumica bile: Draginja i Ljubica Popović, Emilija Rajković i dr. Pa, ipak, Draginja se smatra prvom glumicom, ne samo što nekoliko dana pre ovih stupila na scenu, već i zato što je od prvog dana svoj posao shvatila i obavljala profesionalno.

O deci popa Luke, može se reći, da su svi bili talentovani za po­zornicu, a iznad svega vredni i ambiciozni. Služili su svima za primer. Oni su posebno dobrodošli srpskom pozorištu, baš u najtežem perio­du, periodu njegovog nastajanja. Među njima najtalentovanija i naj­vrednija bila je Draginja.

Iako je završila samo osnovnu školu, dobila je u porodici lepo vaspitanje i stekla radne navike. Uz svu prirodnu obdarenost, ona je bila vrlo savesna i vredna, a tokom rada u pozorištu postala je i primerno disciplinovana, pa je od družine, kao i od publike bila pošto­vana i voljena.

Zapisi o njoj govore da je bila žena neobične lepote, snažnog tem­peramenta i visoke inteligencije. U to vreme su skoro sve glumice Srps­kog narodnog pozorišta pevale, ali Draginja je bila prva među njima, naročito za narodne melodije. Za njeno pevanje — dugogodišnji up­ravnik Srpskog narodnog pozorišta Antonije Hadžić — kaže: » .. . ta­ko pevati, srpski pevati kao Ružićka, niti je ko umeo u nas, niti ume i danas«. Zahvaljujući toj svojoj muzikalnosti, ona je pored zvonkog glasa imala odličnu dikciju i govorila je »najbolje i najpravilnije od svih naših glumica«.

U istoriji srpskog pozorišta bilo je glumica koje su se uzdigle i na viši umetnički nivo od Draginje, naravno, u jednom određenom glumačkom »fahu«, ali ni jedna nije bila tako svestrana i s tako širokim i raznovrsnim dijapazonom. Ona je u svakom žanru postigla vrlo visok umetnički nivo.

Koliko je odskakala od svih glumaca u Srpskom narodnom pozorištu ilustruje činjenica da je od početka imala najveću platu. Njena plata 1861. godine iznosila je sedamdeset forinti, a svi drugi glumci su imali od pedeset forinti pa naniže.

U Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu je od 16. jula 1861. i u njemu ostaje do kraja svoje glumačke karijere. Za sve to vre­me pauzirala je od 1863. do 1865. godine, kada je igrala u Hrvatskom zemaljskom kazalištu a kraće vreme je gostovala (1872—1873) u Na­rodnom pozorištu u Beogradu.

Od samog početka glumačke karijere bila je zapažena, a kako je bila vrlo ambiciozna, uspela je »izuzetno brižljivim radom da se vrlo brzo umetnički razvije, ističući svoju neiscrpnu darovitost«. Tumačila je najraznovrsnije uloge od sentimentalnih i dramskih ljubavnica, ka­rakternih, komičnih, ozbiljnih, s pevanjem. Smatra se da je odigrala oko 350 uloga, a u svaku je umela mnogo realizima i prirodnosti. Umela je svoje uloge da nadahne životnom istinitošću i da najsitnijim deta­ljima oživi likove koje predstavlja.

Zahvaljujući svom lepom izgledu, mogla je igrati svaku ulogu a u svakoj — kako je napisao jedan recenzent — »bi bila kadra zaneti i zadiviti gledaoce«. U njoj se ogledao onaj skromni, stari srpski duh, »koji bez razmetljivosti i podlosti prirodnim, živim bojama crta i ismeva satiričke slike naših slabosti i budalaština zaodeva ih dobroćudnošću, bodljikavom šalom i pikantnim peckanjem«.

Za Draginju je njen dugogodišnji upravnik A. Hadžić pisao: »Ona je umela udahnuti onaj pravi, životvoreni duh umetnošću svojom: ona je vernim, istinitim prikazom najrazličitijih karaktera, bilo to komič­nih, bilo tragičnih, dokazala da se i naše glumačke snage mogu takmi­čiti s velikim glumcima drugih naroda«.

Savremeni kritičari je ocenjuju kao veliku umetnicu evropske umetničke vrednosti. Za nju Jovan Grčić piše: »silna carica u carstvu srp­ske Talije«. »Nešto veliko, tako veličanstveno, tako jedinstveno, da se samo sobom odupire neumitnoj opštoj prolaznosti«. Jedan recenzent piše kako je njen »tako jaki, tako veliki, tako svestrani glumački talenat, njeni glumački stvorovi su najčistiji biser iz mora naše gluma­čke umetnosti«. Svrstavaju je u umetnicu najvišeg evropskog nivoa.

Kako je sve svoje uloge savesno pripremala i za svaku bila mno­go hvaljena od pozorišne kritike, to je danas vrlo teško izdvojiti koja joj je uloga bila najuspelija. Za njeno tumačenje pojedinih uloga su iskazivane tolike pohvale, pa se tvrdi da su se pojedini komadi odr­žali duže na repertoaru, zahvaljujući Draginjinoj izuzetno uspeloj igri. Od svog prvog pa do poslednjeg nastupanja na sceni bila je uvek odmerena.

Neočekivano se povukla sa scene 1898. godine, u svojoj šezdeset-četvrtoj godini života, s trideset osam godina provedenih na sceni. To je bilo iznenađenje, jer se smatralo da je u punoj umetnićkoj snazi, još uvek je bila slavljena i hvaljena. Međutim, želela je, kako kaže, da ostane u sećanju publike iz najboljih dana.

Poslednja uloga joj je bila Jelisaveta u Šilerovom komadu Splet­ka i ljubav 27. juna 1898. godine. Naši najveći poznavaoci pozorišne umetnosti smatraju da se ni za jednim glumcem u istoriji srpskog po­zorišta nije toliko i tako iskreno tugovalo kao za Draginjom, kada se opraštala s pozornicom i pozorišnom publikom.

Kompozitor Isidor Bajić, komponovao je za njenu poslednju pred­stavu Oproštajni pozdrav Draginji Ružić. Pesnik Vladislav Kaćanski je, kako kažu, ispevao svoju najbolju ljubavnu pesmu još 1886. prilikom Draginjinog dvadesetpetogodišnjeg jubileja. Tvrdi se da to nisu bile samo prigodne reči iz čiste kanvencionalnosti napisane, jer iz njih izbi­ja iskreni zanos zaljubljenog pesnika:

»Oh, ta sklopi oko crno,

pokri lice milokrvno,

sakri tvoju belu grud!

Ta ako ih lud primeti,

lud će da se opameti

a pametan — staće lud.

Zato skrivaj rujno lice,

bež', lepoto, bež' mi s puta

Duša mi je zmija ljuta,

zmaj ognjeni moje srce —

pa se bojim, čedo moje,

izešće te ovo dvoje!«

Na oproštajnoj predstavi, prepuno gledalište dugotrajno je poz­dravljalo darovitu i voljenu umetnicu. Mnoge laskave i uzbudljive re­či, uz skupocene poklone, bih su puno priznanje i zahvalnost svih onih koje je Draginja svojom glumom oduševljavala do ushićenja. Dobila je na poklon zlatan sat sa lancem, zlatnu grivnu ukrašenu dijamanti­ma i biserima i još mnoge druge darove. Tom prilikom, načelnik Srp­skog narodnog požarišta dr Laza Stanojević, u svom govoru uzdiže je na »umetnički stupanj velikana scene«, a dr Laza Kostić duhovito je rekao: »Žao me je pozornice, a vama čestitam!«

Zahvaljujući se prisutnima i svojoj srpskoj publici, kad i na lepim rečima izgovorenim te večeri u njenu čast, Draginja je ponosna ali dosta tužno, između ostalog, poručila svojim naslednicima na sceni:

»Sećajte se u svom radu one koja je krčila i raskrčila trnoviti put i utrla stazu na kojoj ćete bez mene produžiti rad vaš tako koristan za narodnu prosvetu«.

Draginja se udala 1862. godine za glumca Srpskog narodnog pozorišta Dimitrija Ružića. Venčali su se u manastiru Krušedolu 2. feb­ruara 1862. godine. Pera Dobrinović, najpoznatiji srpski glumac, inače zet Draginjin (njena sestra Jelisaveta-Jeca bila je žena Dobrinovićeva), rekao je da je ona mnogo doprinela umetničkom usavršavanju Dimi­trija Ružića, pa je zahvaljujući i njoj, on bio i ostao, uz Peru Dobrinovića najbolji glumac koje je Srpsko narodno poozrište u Novom Sadu imalo. Brak Draginje i Dimitrija Ružića bio je izuzetno skladan, iako je Dimitrije bio sedam godina mlađi. Draginjinu smrt Dimitrije je tragično doživeo »i do kraja života neutešno patio«.

Draginja Ružić Popović umrla je 6. septembra 1903. godine u Vu­kovaru u svojoj sedamdesetprvoj godini života. Iz Vukovara su njeni posmrtni ostaci kasnije preneti u Novi Sad i sahranjeni na Almaškom groblju u istoj kosturnici sa svojim mužem Dimitrijem i sestričinom (po najmlađoj sestri Sofiji) Milkom Marković.

Sadržaj

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak