Jovan Knežević, osnivač prvog srpskog pozorišta

Jovan Knežević-Caca, osnivač prvog srpskog pozorišta, rođen je u Vranjevu 26. septembra 1818. godine. Otac mu je bio Mojsije, trgo­vac i majka Sofija, domaćica.

Posle završene osnovne škole u Vranjevu, odlazi u Kečkemet na dalje školovanje. Tamo je završio šest razreda latinske škole što je, za tadašnje prilike, bilo solidno školsko obrazovanje.

U vreme osnivanja diletantske družine u Novom Bečeju (1830), što je bio izuzetan događaj, Knežević je imao dvanaest godina i baš tada se pripremao za odlazak na školovanje u Kečkemet.

Odlazak u Kečkemet pruža mu priliku da na sceni vidi prave pro­fesionalne glumce, što mu još više učvršćuje ljubav prema pozorišnoj umetnosti. Istovremeno je to bila i prilika da stekne određeno pozorišno obrazovanje i da može da pravi razliku između profesionalnog i dile­tantskog scenskog izvođenja.

Po završetku školovanja, vraća se u Vranjevo, ali se ne zadržava dugo. Posle onog što je na sceni u Kečkemetu gledao, nije mogao biti zadovoljan predstavama novobečejske diletantske družine. Ljubav pre­ma pozorištu, odvela ga je u mnoge gradove u kojima se javljaju srpske diletantske družine.

Tako 1846. godine odlazi u Kikindu gde učestvuje u radu tamošnje diletantske družine kao glumac i reditelj.

Odlazak Pančevačke — Đurkovićeve diletantske družine u Beo­grad, poseban je izazov za Kneževića. Priključuje se toj družini i nastu­pa s njom na beogradskoj sceni.

Po osnivanju Omladinskog požarišta u Beogradu 1857. godine, po­staje njegov član, a u jesen iste godine osniva novo diletantsko društvo u Vranjevu, s kojim je radio sve do 1860. godine, do svog odlaska u Srpski Čanad.

Odlazeći u Čanad, Knežević napušta službu, u opštini Vranjevo i sigurne mesečne prihode neophodne za izdržavanje četveročlane poro­dice i upušta se u vrlo rizičan poduhvat. Ali, za njegova patriotska stremljenja i njegov entuzijazam za pozorišnu umetnost, koji se graniči s fanatizmom, materijalna strana bila je u drugom planu.

Do dolaska u Srpski Čanad, Knežević je stekao prilično glumačkog i rediteljskog iskustva, igrajući u družinama kojima su rukovodili i čiji su reditelji bili, u to vreme, najstručniji, ljudi iz redova Srba.

U Čanad je odveo pet-šest diletanata iz Vranjeva i Kikinde i s ne­koliko mladića iz samog Čanada stvara diletantsku družinu s kojom ubrzo nastupa u Semiklušu (Rumunija) i Velikoj Kikindi. U Kikindi je došlo do neslaganja Kneževića s Andrijom Putićem i Stevanom Protićem koja su se osećali osnivačima čanadske družine.

Knežević s družinom iz Kikinde odlazi u Vranjevo, gde je dva meseca pripremao nove komade i davao predstave u Vranjevu i Novom Bečeju. Tu, u Vranjevu, početkom oktobra 1860. osniva prvo srpsko profesionalno pozorište. Svi članovi novog pozorišta su plaćeni i glu­ma im je postala jedino zanimanje.

S novoosnovanim pozorištem Knežević je s velikim uspehom gostovao po većim mestima Vojvodine, a krajem novembra 1860. Došao je i u Novi Sad. Zahvaljujući predstavama Kneževićevog pozorišta, publika je zavolela pozorište i potreba za njim isticala se u svakoj prilici. Na sve strane raspravljalo se o tome da bi trebalo osnovati stalno srpsko pozorište u Novom Sadu.       

U Istoriji Novog Sada, Erdujhelji, između ostalog, o tome piše:

»Jak pokret nastane i zauzimaju za pozorište, kada 1860, dođe u Novi Sad družina Kneževića i svojim predstavama izazva toliko odu­ševljenje, da se godinama prazni hram Talije dupkom napunio i tada izazvano opšte zainteresovanje stvorilo je tu budućnost glumi«.

Novosadska Danica u svom broju krajem novembra 1860. o ovom gostovanju javlja:

»Nenadani, a tim miliji gosti dođoše u našu varoš. Srbsko teatar­sko društvo g. J. Kneževića, koje se pre nekoliko meseci u slavnom na­šem kikindskom dištriktu sklopilo, dođe nam ovih dana u pohode — a ako Bog da, neće nas više ni ostavljati. Jedva jedanput, posle toliko pokušavanja, otvori se hram srpske Talije, a šat nas slatka nada ne prevari, da se neće nikad više zatvoriti, nego da će u Novom Sadu hiti osnovano na stalnom temelju... «

Sve predstave u Novom Sadu davane su u sali kod Carice Jelisavete pred prepunim gledalištem, a za ulaznice se čekalo na red. Zbog rušenja zida u sali, Knežević je bio prinuđen da napusti Novi Sad i da nastavi s gostovanjima po većim mestima: Ruma, Sremska Mitroviea, i drugi gradovi Bačke i Banata.

Knežević, kao i sva srpska javnost, sa sigurnošću je računao da
će njegovo pozorište prerasti u stalno narodno pozorište sa seđištem u
Novom Sadu, što vrlo očito potvrđuje i navedena vest objavljena u
Danici, za koju se ne bi moglo reći da je bila neupućena u tokove oko
stvaranja narodnog pozorišta. Danica je bila književni list i glavna tribina nacionalnog romantizma kod Srba.

Svi su oni čekali na Kneževićev povratak u Novi Sad, pa da realizuju svoju zamisao o stvaranjiu narodnog pozorišta. Tako, međutim, nije mislio samo Jovan Đorđević, koji je teren pripremao za sebe i s glumcima vodio potajne razgovore o novom pozorištu. On je želeo da iskoristi, pored stvorenog raspoloženja kod publike za pozorište, ono što je najteže stvoriti za uspešan rad pozorišta — odličan i za te prilike naročito brojan glumački sastav pozorišta Jovana Kneževića.

Ponovni dolazak pozorišta u Novi Sad, juna 1861. godine, bio je za Kneževića fatalan. Napustilo ga je četrnaest glumaca i pristupilo Srpskoj čitaonici u Novom Sadu, koja je preuzela ulogu osnivača Srp­skog narodnog pozorišta.

Knežević se tako 16. jula 1861. godine, s predstavom Zla žena, oprostio od novosadske publike, a istog dana je osnovano Srpsko na­rodno pozorište na čelu s Jovanom Đorđevićem, koje već posle osam dana od prijema Kneževićevih glumaca počinje da daje predstave u Novom Sadu.

Kada se ocenjuje uloga Kneževićevog pozorišta, treba posebno ima­ti u vidu, da se radilo o jednom, za te prilike, velikom pozorišnom kolektivu od osamnaest članova, uključujući i samog Kneževića. Održati tako velik ansambl, bez pomoći države ili većih darodavaca, mogao je samo posebno sposoban i hrabar čovek.

S preostala tri člana svoga pozorišta Knežević odlazi u Vranjevo, gde skuplja nove glumce, formira družinu i s njom nastavlja da daje predstave po većim mestima: Somboru, Srbobranu, Velikoj Kikindi, Mokrinu, Senti i Kanjiži. U leto 1862. nastavlja turneju po Vršcu, Čakovu, Temišvaru i drugim mestima, da bi se u poznu jesen našao u No­vom Bečeju i Vranjevu.

Jovan Đorđević ga, međutim, ni sada ne ostavlja na miru. Pos­tupa, kao da se Knežević njemu zamerio, a ne obrnuto. Srbski dnevnik, čiji je Đorđević bio urednik, vrlo oštro napada gostovanje Kneževiće­vog pozorišta u Vršcu i Temišvaru, tvrdeći kako je »osramotio srpstvo pred stranim svetom«.

Činjenice govore suprotno. Zahvaljujući uspehu koje je Kneževićevo pozorište postiglo kod srpske publike u Temišvaru, produženo mu je gostovanje od desetak dana.

Pri ocenjivanju doprinosa Jovana Kneževića razvoju srpskog po­zorišta, treba najpre oceniti ulogu samog pozorišta. Posle 1848/49. za srpski narod u Ugarskoj su nastala vremena teške borbe za narodno održanje. Vraćanjem ustavnog života 1860. godine u Ugarskoj, u srp­skom narodu se javlja pokret za buđenje nacionalne svesti. Rad na izgrađivanju te svesti dobio je široke razmere. Pozorištu Jovana Kneže­vića i Srpskom narodnom pozorištu, pripadaju možda najveće zaslu­ge što je taj pokret uspeo. Za Srpsko narodno pozorište se kaže da je po svome kulturno-nacionalnom značaju za srpski narod u Vojvodini bilo ravno Matici srpskoj, čak mu se pripisuje u praktičnim rezultati­ma i veći značaj, tj. da je učinilo srpstvu veću uslugu nego Matica srpska. Narodno priznanje Srpskom narodnom pozorištu za njegovu kul­turnu misiju manifestovalo se i u nazivu Srpsko mezimče.

Jovan Knežević je uspeo znalački da odabere talentovane mlade ljude za pozorište, kada je ponuda, iz koje se radio izbor, bila više ne­go skromna. U stvari, nije je ni bilo, već je morao nagovarati one za koje je smatrao, ili čuo, da imaju smisla, da se opredele za glumački poziv. Trebalo je mnogo snage, umešnosti, znanja i sposobnosti da se najpre izabere tako veliki broj mladih ljudi, a tek koliko da se obuče pozorišinoj veštini i uklope u harmoničnu i radnu pozorišnu družinu. Bila je posebna hrabrost s tako velikom družinom krenuti na gosto­vanje, u vreme kada je jedino prevozno sredstvo bilo — konjska za­prega. Tada nisu postojali pozorišni odbori, koje je kasnije imalo Srp­sko narodno pozorište, da bi unapred izvršavali potrebne pripreme za gostovanje već je sve to morao da čini sam Knežević. Bio je to pionir­ski rad, vredan divljenja. S tim radom se ne mogu upoređivati kasnija gostovanja Srpskog narodnog pozorišta ili kasnije osnovanih putu­jućih pozorišnih družina, jer su svi oni koristili Kneževićevo iskustvo i išli koliko-toliko utvrđenim putem.

U vreme kada se stvaralo prvo srpsko pozorišno društvo nije bilo škola za pripremu glumaca, niti su oni imali prilike da prethodna isku­stva stiču u drugim pozorištima, nego su na scenu dolazili — tako reći — sa ulice. Iako su to bili mladi talentovani ljudi puni entuzijazma, oni su poticali iz redova seljačko-zanatske i trgovačke omladine sa mini­malnom školskom naobrazbom. U takvim uslovima uloga reditelja bi­la je od posebnog značaja, vrlo teška i odgovorna. U tom svetlu treba ceniti pionirski rad Jovana Kneževića ne samo kao glumca i upravni­ka, već posebno kao reditelja-pedagoga.

Srpska publika je preko Kneževićeve pozorišne družine zavolela pozorište, što je kasnije osnovanim društvima znatno olakšavalo nas­tupe. U Kneževićevom požarištu su se prvi mladi glumci odvojili od roditeljskog doma i prihvatili se, na prvi pogled, primamljivog, ali vrlo napornog nomadskog života. To je možda bio naiveći problem, pa je Knežević baš u tome odigrao tako veliku ulogu, koju je danas teško oceniti.

U uslovima patrijarhalnog načina života, posebno u manjim mestima — ti prvi glumci su uglavnom bili iz Vranjeva i Čanada — nije bilo lako ubediti roditelje da dozvole deci da krenu u »beli svet« u neizvesnost. U takvim uslovima upravnik pozorišta nije mogao biti »pos­lodavac«, već je morao da zameni roditelja koji brine o svakom poje­dincu i uz kojega se svaki član družine oseća bezbednim.

Rukovodilac takvog pozorišta morao je ulivati poverenje ne samo članovima družine nego i kod njihovih roditelja. Svaki pojedinac je želeo da put koji je izabrao, pored toga što je veličanstven sa stano­višta nacionalnih interesa, pruža i životnu perspektivu.

Sve je to tražilo, uz velike napore, izvanrednu spretnost i snala­žljivost i velika materijalna sredstva, a iznad svega brige. Takve oba­veze spreman je sebi da nametne samo fanatik, a Knežević je, kada je bilo u pitanju srpsko pozorište, bio baš to.

Knežević je bio čovek nesalomljive energije, ali ne i zdravlja. On ni posle raspada svoje dve družine ne klone, nego formira u Vranjevu i treću i s njom nastavlja s gostovanjima.

Nije prošlo mnogo vremena i Jovan Knežević se rastaje od po­zorišta, ali i od života. On, i u poslednjim danima pozorišne aktivnosti misli na Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu. Nameravao je da mu ustupi prihod od predstava, jer u tom periodu Srpskom narodnom pozorištu nisu cvetale ruže, napustilo ga je nekoliko najboljih glumaca.

Idućeg leta, 3. juna 1863. godine, umro je Jovan Knežević u Vranjevu. Srbski dnevnik je doneo samo jedinu kratku belešku o njegovoj smrti:

»Poznati upravitelj privatnog pozorišnog društva Jovan Knežević predstavio se 3. t. m. u Vranjevu posle dužeg bolovanja. Pokoj­nik ima lepih zasluga oko podizanja Talijinog hrama u narodu srpskom. Laka mu zemlja«.

Sigurno da ovim nije istaknuta sva veličina dela Jovana Kneže­vića ali i to što je izneto stavlja ga u red najistaknutijih pozorišnih pionira.

Sadržaj

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak