Sport

U drugoj polovini devetnaestog veka bilo je, verovatno, opšta pojava, da se sport javlja kao potreba koja upotpunjuje tokove kapi­talističkog načina privređivanja. Jahanje, lov i konjske trke kao i ma­čevanje bili su sportovi i prethodne društveno-ekonomske formacije — feudalizma, ali su se njime bavili kao i u doba robovlasništva samo oni ekonomski najpovlašćeniji. Doduše, lovom i ribolovom bavili su se i najstariji stanovnici ovih krajeva, ali ne iz sportskih pobuda, već iz životne nužnosti — borba za opstanak. Nastankom građanske klase, javlja se potreba za sportovima koji će biti dostupni svakom mladom čoveku i koji će se moći upražnjavati češće i u svim krajevima. Tako je verovatno nastala gimnastika, koja nije zahtevala posebna igrališ­ta i terene, a još manje, za pojedince skupe rekvizite, niti mnogo vremena oko samih priprema.

Gimnastička društva, ili telovežbačka — kako su ih u to prvo vreme nazivali — niču u svim mestima. U početku su tu ritmičke vežbe, posle, sprave, pa mačevanje i tako redom se na njih kalemio no­vi i novi vid fizičke sportske aktivnosti. Pronalaskom bicikla i taj sport postaje interesantan i u većim gradovima niču velosipedski klubovi. Nije mnogo vremena proteklo kada se iz Engleske prenosi fudbal kao savremena igra loptom. On je tako brzo krčio sebi mesto u svakoj sredini, da je dobar deo tih gimnastičkih klubova prerastao u fudbalske, a gimnastika je bila samo u nazivu kluba. Tako se to desilo s MTK i Ferencvarošom u Budimpešti, Spartom i Slavijom u Pragu, Srpskim mačem i Sokolom u Beogradu i tako dalje.

U Novom Bečeju, među prvim sportovima je, svakako, bio lov, jahanje i konjske trke, jer je Novi Bečej imao feudalce čiji je to bio najomiljeniji oblik zabave. Još u drugoj polovini devetnaestog i po­četkom ovog veka u Novom Bečeju, veleposednik Rohonci na svom imanju na Bisernom ostrvu odgaja trkačke konje. S njima postiže rezultate najvišeg evropskog dometa. Dobijao je sa svojim konjima trke ne samo u okvirima Austro-Ugarske, nego i u drugim evropskim zemljama.

Tako je konj po imenu Hableanv iz ergele Rohonci osvojilo pr­vu nagradu od 200.000 kruna, konj Ezerfi 70.000 kruna, a isto toliko je osvojio i konj Ezermešter. Na trkama u Hamburgu je konj iz ergele Rohonci po imenu Ezeregyey osvojio veliki kriterijum i nagradu od 32.000 maraka i još dve nagrade po 8.000 maraka, a pojedinačne na­grade od po 30.000 kruna dobili su još i Tógó Eszemandta i Belrain.

Slično Rohonciju, i drugi novobečejski feudalac — Šojmoši, uz­gajao je na svom imanju polukrvne konje koji su korišćeni za kasa­če.

Kako je u Novom Bečeju u drugoj polovini devetnaestog veka bi­la stacionirana i jedna husarska četa što je doprinelo da se u Novom Bečeju održavaju »sjajne konjičke igre sa trkama na konju«.

Pojavi gimnastike i osnivanja Sokola u Pragu, sokolski pokret se širi među slovenskim narodima, pa tako nije mnogo vremena protek­lo do osnivanja sokola i u Novom Bečeju. Već u prvim godinama dva­desetog veka osniva se sokolsko gimnastičko društvo u Novom Beče­ju, a nekoliko godina kasnije i u Vranjevu. Sportove u okviru Sokola ie u početku upražnjavala omladina, više iz nacionalnih pobuda, ali kasnije, tokom vremena, sokolski pokret obuhvata široke slojeve mla­dih naročito iz redova đaka i zanatlija. Sokolstvo, svojim ritmičkim vežbama i vežbama na spravama ipak nije mogao da podstakne takmi­čarski duh, da motiviše na takmičenje koje će uzbuđivati ne samo tak­mičare, nego i posmatrače.

Fudbal je vrlo brzo postao, u čitavoj Evropi, najpopularniji sport i potisnuo mnoge druge. On je, istom brzinom osvajao i najzaostalije krajeve sveta, tako da je danas najrasprostranjenija vrsta spor­ta. Postao je igra stotine miliona stanovnika zemljine kugle.

U višenacionalnoj Austro-Ugarskoj Monarhiji, baš ta nacionalna šarolikost je doprinosila da fudbal vrlo brzo pusti duboke korene i doživi takav razvoj kakav je u malo kojoj zemlji, krajem prošlog ve­ka. Da sve do prvog svetskog rata, zabeležen. Svaka nacija je nastoja­la da se preko fudbala i zdrave omladine iskaže. Pojedinim nacijama, u ondašnjim političkim uslovima, to je možda bio i jedini vid legal­nog dokazivanja i isticanja.

Tako ie možda, zahvaljujući toj mnogonacionalmosti, bivše mo­narhije, fudbal u tim zemljama uzeo takav zamah da je i čitav period između dva svetska rata u njima (Austriji, Mađarskoj i Čehoslovačkoj), bio najjači u Evropi, izuzimajući naravno Englesku kao kolevku fud­bala, ali koja nije uzimala učešće u evropskom i svetskom takmičenju. Istina da se tridesetih godina dvadesetog veka javlja kao velesila u fudbalu Italija, ali je to postignuto dobrim delom »uvozom« profesio­nalaca iz Argentine, Urugvaja i drugih zemalja Južne Amerike.

Zahvaljujući okolnosti, da se jedan od Novobečejaca — Vladislav Laci Kostović, osamdesetih godina prošlog veka, nalazio u Lon­donu na studijama i da je odande doneo fudbalsku loptu, fudbal se kao igra javlja u Novom Bečeju već u poslednjoj deceniji devetnae­stog veka. O tome nema pisanih podataka, kao ni o godinama kada se stvarno počeo igrati, ali na osnovu najstarijih Novobečejaca, do­kumenata Istorijskog arhiva u Zrenjaninu i podataka, objavljenih o pojavi fudbala u drugim gradovima, može se pretpostaviti, da je Novi Bečej bio među retkim gradovima, na periferiji Austro-Ugarske, u ko­jima se fudbal javlja vrlo rano.

Prema prikupljenim izjavama starijih Novobečejaca, fudbal se u Novom Bečeju javlja dvadesetih godina devetnaestog veka, ali ga ig­ra nekoliko mladića iz najbliže okoline Kostovića. Fudbal novobečejsku mladeži šire, zahvata tek desetak godina kasnije.

U to vreme se javlja fudbal kao igra omladine i u Velikom Bečkereku, pa dolazi i do prvih međumesnih fudbalskih utakmica u Torontalskoj županiji između turskobečejskih i velikobečkerečkih đaka 1. avgusta 1909. godine u Novom (Turskom) Bečeju. Utakmica se završila pobedom bečkerečkih đaka s 2:0. Tom prilikom je u čast go­stiju iz Velikog Bečkereka priređen kabare s igrankom.

Revanš-utakmica između tima velikobečkerečkih i turskobečej­skih đaka odigrana je 14. avgusta 1909. godine pod pokriviteljstvom glavnog županijskog beležnika dr Ernea Vincehidia, koji je inače, svo­jevremeno, doneo i prvu fudbalsku loptu u Veliki Bečkerek. I u revan­šu su trijumfovali đaci Velikog Bečkereka pobedivši novobečejske đa­ke s 4:0, a posle utakmice održana je vrlo uspela zabava.

Nije prošlo mnogo vremena od prvih utakmica do formiranja pr­vog fudbalskog kluba. U mnogim slučajevima se to poistovećuje, ali u slučaju Novog Bečeja to se ne može činiti. Prema nekim podacima su još 1911. novobečejski đaci u Starom Bečeju odigrali utakmicu protiv tamošnjeg fudbalskog kluba, ali u to vreme u Novom Bečeju još nije postojao organizovan klub, nego se ekipa (tim) sastavljala od slučaja do slučaja.

Prema prikupljenim izjavama najstarijih Novobečejaca i orga­nizatora prvog fudbalskog kluba osnivačka skupština je mogla bi­ti održana u leto 1912. godine. Tada je osnovan prvi fudbalski klub u Novom Bečeju pod nazivom: Törökbecsei sport egylet, što u prevodu znači Turskobečejsko sportsko udruženje. Taj TSE fudbalski klub postoji sve do kraja 1921. godine. Zabeležen je nerešen rezultat 1:1 s utakmice u Velikoj Kikindi 23. jula 1921. s tamošnjim VAC.

Po pripajanju Banata i ostalih delova Vojvodine Jugoslaviji, po­sle prvog svetskog rata, klub menja ime i čine se pokušaji da se izmeni i struktura uprave i igrački sastav.

Posle prvog svetskog rata Jevreji su i u Novom Bečeju, kao uostalom i u drugim gradovima Vojvodine, uglavnom bili organizatori i nosioci fudbalske igre. Oni su iskoristili da se, na najbezbolniji na­čin po fudbal, pređe u novonastalo stanje. Umesto da ostane TSE, fudbalski klub se priključuje Sokolskom društvu, kao u to vreme je­dinoj sportskoj organizaciji Srba, u Novom Bečeju. Uprava ostaje uglavnom ista iz redova Jevreja, a igrački sastav pojačavaju dovođe­njem na prvom mestu Jevreja iz Novog Sada, Bačkog Gradišta, Petro­vog Sela i Starog Bečeja. Novi klub je dobio ime Soko. Tako, ojačan, Soko beleži zavidne rezultate u takmičenju s klubovima iz okolnih gradova.

Rezultati 1923. godine:

24. VI 1923. Soko—Kadima, Vel. Bečkerek u Novom Bečeju 2:2 (0:2)

1. VII 1923. Soko—Borac, Vel. Bečkerek u Novom Bečeju 3:0 (0:0)

29. VII 1923. Soko—Slavija, Vel. Bečkerek u Novom Bečeju 1:0 (1:0)

3. VIII 1923. Soko—Soko, Stari Bečej u Novom Bečeju  2:0 (1:0)

Okviri koje je pružalo sokolsko društvo nisu odgovarali ambici­jama fudbalskog kluba, pa je ubrzo došlo do njegovog izdvajanja iz sokolskog društva i od jeseni 1923. klub nosi ime Građanski.

U tom međuvremenu je osnovana i Velikobečkerečka fudbalska župa Beogradskog podsaveza, u okviru koje već 1924. Građanski uče­stvuje u takmičenju za prvenstvo Banata.

Građanski je u međuvremenu dalje ojačan novim igračima i u tom prvom prvenstvu igra najznačajniju ulogu među desetak klubova koliko ih je u to vreme bilo u Banatu.

Evo rezultata iz 1924. godine:

13. VII 1924. Građanski—Kadima, V. Bečkerek u N. Bečeju 3:2

24. VIII 1924. Građanski—Srbija, V. Kikinda u N. Bečeju 2:1

31. VIII 1924. Građanski—Obilić, V. Bečkerek u N. Bečeju 1:3

7. IX 1924. Građanski—Slavija, V. Bečkerek u N. Bečeju 5:0

14. IX 1924. Građanski—Švebiše, V. Bečkerek u N. Bečeju 6:0

21. IX 1924. Građanski—Slavija, V. Bečkerek u Bečkereku 1:1

19. X 1924. Građanski—Dušan Silni, Vršac u Vršcu 0:1

Ovi rezultati pokazuju ono što su, svi stari Novobečejci, poseb­no isticali, da je Građanski bio najbolji klub kojeg je Novi Bečej do drugog svetskog rata imao. Pobedio je, na primer, Slavi ju iz Velikog Bečkereka s 5:0, a postigao nerešen rezultat 1:1 u Velikom Bečkereku, a Slavija je te godine bila prvak Velikog Bečkereka, koji je u to vre­me imao šest klubova. Ili pobedom nad prvakom Velike Kikinde Sr­bijom i u Novom Bečeju i u Kikindi, Građanski se kvalifikovao u finale za prvenstvo Banata (Velikobečkerečke župe Beogradskog podsa­veza). Pobednik južnog dela Banata bio je Dušan Silni iz Vršca. Pre­ma propozicijama igrala se jedna finalna utakmica i to u Vršcu, ko­ju su domaćini dobili teškom mukom s 1:0, a gol je postignut u dru­gom poluvremenu iz penala.

Stišavanjem privredne konjukture i slabljenjem ekonomske mo­ći mecena Građanskog, iz redova novobečejskih Jevreja, dolazi do opa­danja kvaliteta fudbalskog tima. Igrači, koji su došli sa strane, od­laze u Novi Sad odnosno Veliki Bečkerek, pa se snaga Građanskog uglavnom zasniva na igračima iz Novog Bečeja.

Dok je Građanski bio u punom naponu, posle izdvajanja iz so­kolskog društva, pri sokolskom društvu ostao je deo bivših igrača So­kola iz redova Srba i nastavili su fudbal pod imenom Soko. Tako je Novi Bečej praktično u to vreme, sve do 1927. godine imao dva klu­ba: Građanski i Soko. Soko je bio klub novobečejskih đaka koji su se školovali van Novog Bečeja, pa je tako i njihova aktivnost bila samo za vreme letnjih ferija. Klub je prema tome odigravao utakmice sa­mo u julu i avgustu.

Slabi rezultati, odlaskom najboljih igrača iz Građanskog, imali su za posledicu opadanja interesovanja publike za utakmice, a kako je iščezla i pomoć sa strane, fudbal u Novom Bečeju jedva životari. Nema uslova za opstanak dva kluba, pa već u jesen 1926. godine prestao je s radom fudbalski klub Građanski. Soko će životariti još jed­nu godinu, ali kako je on svoju aktivnost ispoljavao samo u letnjim mesecima, to se 1927. godine pokreće inicijativu za osnivanjem novog fudbalskog kluba. Te godine osnovan je Fudbalski klub Jedinstvo. Naravno da u takvim uslovima nije mogao opstati Soko ni kao »se­zonski« klub, jer je Jedinstvo u svoje redove okupilo i ono malo ig­rača iz redova Sokola, koji nisu bili đaci nego su radili kao službe­nici ili zanatlije, a za vreme leta igrali u timu.

Jedinstvo je, odmah po osnivanju, postalo član fudbalskog sa­veza i raspoređeno je da se takmiči u Severnoj grupi Velikobečkerečke župe Beogradskog podsaveza, sa klubovima iz Velike Kikinde i De­lijom iz Mokrina. U tom takmičenju, između četiri kikindska kluba i Delije, novobečejsko Jedinstvo po pravilu bilo je pretposlednje, a jedne godine bilo je i na poslednjem mestu. Tako je ono životarilo sve do 1934. godine kada se njegova aktivnost ugasi i Novi Bečej je u zi­mu 1934/35. godine ostao bez fudbalskog kluba.

Mladi se ne mire sa nastalom situacijom i osnivaju dečije klu­bove Zvezdu i Banat. Upornost dece urodilo je plodom, pa se u No­vom Bečeju dešava, kao retko gde, da se iz dečjeg kluba stvara solid­na fudbalska ekipa, koja je od 1939. pa sve do izbijanja drugog svet­skog rata, igrala lep fudbal. On je bio na višem nivou od fudbala igranog od 1927. do 1938. godine u Novom Bečeju. Taj dečiji, i kasnije, klub odraslih omladinaca Novog Bečeja zvao se Vranjevački sport klub Zvezda, jer su mu osnivači bili dečaci iz Vranjeva. Poslednje go­dine uoči drugog svetskog rata Zvezda se uspešno nosila s klubovima iz severnog Banata, izuzimajući one najjače iz Kikinde i Velikog Beč­kereka. Te godine u prijateljskim utakmicama pobeđeni su u Novom Bečeju: Sloga iz Kikinde s 3:2, Građanski iz Starog Bečeja s 3:1, Slavija iz Starog Bečeja 3:0. Ali sve to još uvek nije bilo ni približno onom uspehu i onom ugledu koji je novobečejski fudbal imao u pr­vim godinama posle prvog svetskog rata. U krajnjoj liniji, fudbal je, kao i sva druga nadgradnja, delio sudbinu privredne situacije u ko­joj su se Novi Bečej i Vranjevo nalazili posle prvog svetskog rata pa sve do sedamdesetih godina dvadesetog veka.

Poslednje godine pred početak drugog svetskog rata u leto 1940. godine osnovan je iz redova radnika fudbalski klub Zanatlija. Svrha njegovog osnivanja je okupljanje radnika i stvaranje uslova da se ba­ve sportom, jer je Zvezda bio uglavnom klub đaka, pa su radnici, koji nisu imali dovoljno vremena za uredno treniranje, već samo od nedelje do nedelje, bili lišeni mogućnosti da se uključe u ekipu Zvezde. Zanatlija je odigrala dve-tri utakmice i u tom je izbio drugi svetski rat kada je prestala i svaka njegova dalja aktivnost.

Posebnu razonodu, omladina Novog Bečeja i Vranjeva nalazila je u plivanju, za koje je Tisa pružala dobre uslove. Preko puta od današnjeg fudbalskog stadiona, s bačke strane, postojala je lepa pla­ža. U leto, kada Tisa opadne, peščani sprud na tom mestu se spušta do četvrtine korita reke. Na tom sprudu uživalo je na stotine novobečejske dece s roditeljima, a onim odraslima, i dobrim plivačima, stajala je na raspolaganju obala od Manastira pa do razvalina stare tvrđave na Tisi.

Nedeljom se na plaži slegne više stotina kupača, pa se prosto nameće pitanje kako se taj narod prebacivao na drugu stranu Tise, kad je čitav Novi Bečej sa Vranjevom, u to vreme, imao jedva četiri-pet čamaca.

Pored svih prirodnih pogodnosti za kupanje i sunčanje, Novi Be­čej je još krajem devetnaestog veka, pa sve do drugog svetskog rata, imao lepo i veliko ploveće kupatilo na Tisi. Takvo kupatilo, što se veličine i izgleda tiče, nije imao ni Stari Bečej ni Veliki Bečkerek. Bi­lo je jedno od najlepših na Tisi, uključujući, možda, i kroz Mađarsku. Segedin je ima više manjih plovećih kupatila, ali novobečejsko je bi­lo stvarno veliko s dva protočna bazena: za muške i bazen za ženske i jednim manjim za decu.

Za razliku od današnjih kupaćih kostima koji omogućavaju da svaki deo tela bude izložen suncu, u ono vreme su kupaći kostimi bi­li iz jednog dela sa nogavicama skoro do kolena. I muški kupaći ko­stimi imali su gornji deo s naramenicama.

Uz sve uslove za razvoj sportova na vodi, Novi Bečej se ne mo­že pohvaliti nekakvim uspesima u tome.

Iz izjava najstarijih Novobečejaca, saznaje se da je 1912. godine postojao veslački klub koji je imao takmičare u dvojcu, četvercu i osmercu. Ne znaju se rezultati tog kluba, ali je poznato da je njegov osnivač bio tadašnji direktor novobečejske vodne zadruge Tivadar Senci, i da je klub postojao do početka prvog svetskog rata, do leta 1914. godine.

Kupanje na Tisi i plivanje bili su omiljena razonoda Novobeče­jaca i Vranjevčana. Može se reći da početkom ovog veka, pa sve do današnjih dana nije bilo stanovnika mađarske narodnosti koji nije znao da pliva. Posle prvog svetskog rata to se proširilo i na srpsko sta­novništvo, ali su Srbi u tom pogledu zaostajali. Zemljoradničko sta­novništvo, koje je stanovalo u krajevima dalje od Tise ili na salašima nije imalo prilike da nauči da pliva pa se to tako u manjem delu za­držalo sve do drugog svetskog rata.

Plivanje, kao organizovani sport, javlja se tek 1934. godine, kada je u leto organizovan vaterpolo klub Jedinstvo, čiji je osnivač bio zanatlija-radiotehničar Kelemen. On je te godine došao iz Sente i u Novom Bečeju otvorio radionicu za popravku radio-aparata, a kako
je u Senti bio jedan od najboljih vaterpolista, to je odmah po dolasku pokrenulo akciju za osnivanje vaterpolo-kluba. Njegova preduzimljivost dala je rezultat i Novi Bečej već te godine organizuje vrlo uspelo plivačko i vaterpolo takmičenja. Na takmičenju učestvuju plivači i
vaterpolisti Vojvodine iz Velikog Bečkereka, SAK iz Sente, i Jedinstvo iz Novog Bečeja. Iza plovećeg kupatila je, uz pomoć dva šlepa, improvizovano plivalište gde se održavalo takmičenje. Pobednik je bila Vojvodina iz Velikog Bečkereka, koja je u to vreme igrala prilično značajnu ulogu u plivanju čitave Jugoslavije. Drugi su bili plivači i vaterpolisti Sente, a Jedinstvo je, kao što se i očekivalo, imalo ulogu učesnika, a samo u nekim plivačkim disciplinama, i to na dugim prugama, osvojilo drugo, odnosno treće mesto. Taj pokušaj bio je
kratkog daha i sve do 1939. godine Novi Bečej nema plivanje kao organizovan sport.

Posle pet godina, u leto 1939. godine Branislav Kiselički, Stevan Kiurski i još nekoliko đaka osnivaju plivačku sekciju pri fudbalskom klubu Zvezda. U stvari, to je bio zaseban klub, međutim, korišćena su pravila Zvezde, već potvrđena od strane vlasti. Tako je bio omo­gućen nesmetani rad. Ta sekcija uspela je da okupi veći broj mladih entuzijasta i da počne sa sistematskim i upornim treninzima na slo­bodnom delu toka Tise uz obalu kraj šumice Gradište.

Odmah po osnivanju fudbalskog kluba Jedinstvo 1927. godine, pokrenuta je inicijativa da se osnuje i ženski tim za hazenu. Hazena je, u stvari, rukomet s nešto drukčijim pravilima. Te godine odigrana je u Novom Bečeju prva egzibiciona utakmica u hazeni između Voj­vodine iz Velikog Bečkereka i Kosova iz Velike Kikinde.

U novoosnovanoj sekciji hazene Jedinstva igrale su: Terez Ko­vač, Etel i Vilma Zupčić, Etel Kenig, Eržebet i Mariška Havedić i Eržebet Farkaš. Rezultati koje je ta ekipa postizala bili su skromni, ali su se utakmice redovno održavale dve-tri godine preko leta.

U Novom Bečeju je postojao i tenis-klub. To je bio sport novobečejske gazdačke elite, jer je on, za tadašnje prilike, zahtevao znatna sredstva za održavanje terena i skupih rekvizita. Tenisko igralište se, kao i fudbalsko, nalazilo u šumici Gradište. Jedini sačuvan rezultat Novobečejskog tenis kluba je s gostovanja u Velikoj Kikindi. U Kikindi je, 21. decembra 1932. godine, teniska reprezentacija Kikinde odigrala meč s teniserima iz Novog Bečeja (u pomenutoj monogra­fiji pogrešno je unet Bečej, kao Stari Bečej). U tom meču Oto Knizl, apotekar iz Novog Bečeja, pobedio je sa 6:4 i 6:3 prvaka Kikinde Bog­dana, koji se u to vreme smatrao najboljim teniserom u Banatu. Dru­gi Novobečejac Vajs Ernö, teniserka iz Novog Bečeja Magda Kanic, kao i dubi izgubili su i tako se meč završio pobedom reprezentacije Kikinde sa 4:1.

Tridesetih godina dvadesetog veka priličan broj mladih igra od­bojku. Tim sportom bavila se muška i ženska omladina u okviru so­kolskog društva Novog Bečeja i sokolskog društva u Vranjevu. Po­red međusobnog takmičenja Novog Bečeja i Vranjeva, učestvovali su i na takmičenju u Velikom Bečkereku u okviru sokolskih sletova.

Kuglanje je dugi niz godina, još pri kraju devetnaestog veka, bilo zabava mladih. Ali ta zabava je bila vezana za kafanu. Kuglane su se nalazile po pravilu u dvorištima kafana. Kafedžije su naplaći­vale igračima, a istovremeno se razonoda svodila na plaćanje pića onom koji pobedi. Tek tridesetih godina dvadesetog veka u Mađar­skoj građanskoj čitaonici, na glavnoj ulici, u zgradi u kojoj je danas obućarsko preduzeće Pobeda, izgrađena je parketna kuglana, koja odgovara takmičarskim zahtevima u kuglaškom sportu. U toj čitaonici je osnovan i Prvi novobečejski kuglaški klub, koji se takmičio s kuglašima iz Velikog Bečkereka, Velike Kikinde, Starog Bečeja, a možda i još iz drugih gradova i sela Banata i Bačke.

Pecanje je bilo oduvek popularna razonoda mlađih Novobečejaca, ali u ono vreme to nije imalo karakter sporta, pa nije ni bilo sport­ske strasti. Malo je bilo odraslih ljudi koji su se bavili pecanjem. Ta­da je ribolov bio zanimanje nekoliko profesionalnih ribara iz Novog Bečeja.

Šah je bio omiljen kod jednog dela mađarske omladine. Iako nije postojao klub i bavljenje tom vrstom sporta nije bilo organizovano, Novi Bečej je imao nekoliko vrsnih šahista. Stari Pali i Janoš, Senji spadali su kao amateri u krug dobrih šahista. Senji je u dopi­snom šahu postigao lepe rezultate u jugoslovenskim razmerama.

Nemoguće je govoriti i pisati o sportu u Novom Bečeju a ne pomenuti šumicu Gradište. Šumica se nalazila pored same Tise: između korita reke i nasipa (dolme). Protezala se od skele (pravac Ulice Svetozara Miletića) pa do razvalina stare novobečejske tvrđave. Duga je bila nešto oko kilometar, a široka od dvesto do dvesto pedeset meta­ra. Najveći deo šumice onaj bliži centru Novog Bečeja, bio je pod topolama, a manji deo, prema razvalinama tvrđave, pod hrastom. Dr­veće je bilo staro sa vrlo razgranatim krošnjama, pa se u Gradištu osećala gotovo šumska svežina. Tome je doprinosila i blizina Tise sa koje je strujao svež vazduh.

U srednjem delu, šumica je bila iskrčena i uređeno fudbalsko igralište. Na tom terenu fudbal se igrao od njegovog začetka u No­vom Bečeju, pa sve dok drveće nije povađeno i još neko vreme po­sle toga. U Gradištu su se održavali i sokolski sletovi za srez no­vobečejski i sve druge priredbe u letnjem periodu.

Na manjoj uzvišici u Gradištu bila je izgrađeno lepo tenisko ig­ralište, ograđeno visokom žičanom ogradom i dobro održavano. Po­red igrališta za tenis nalazila se i kućica čuvara šumice.

Gradište je bilo vlasništvo veleposednice Emilije Ivanović.

Mladi su voleli Gradište, jer su se u toj šumici mogli šetati, ba­viti sportom i drugim igrama na svežem vazduhu, i to u neposred­noj blizini centra Novog Bečeja. Stariji su u Gradištu nalazili svež vazduh i mir. Gradište je ostavljalo izvanredan utisak na sve one koji su se leti zadesili u Novom Bečeju. Naročito je gostujućim fudbalskim klubovima ostajalo u lepom sećanju, jer se tu i pri najvećoj letnjoj žegi igrao fudbal u prijatnoj hladovini senovitih krošnji gorostasnih topola

Na kraju, mada u ono vreme nije imao karakter pravog sporta, ne treba zaboraviti lov. Tereni oko Novog Bečeja i Vranjeva bili su bogati divljači. Hajke, kako su se nazivali organizovani lovovi na ze­čeve, davale su izuzetno bogate rezultate. U jednom danu se, prilikom organizovanog lova, ulovilo po tristo-četiristo zečeva. To je mnogo kada se ima u vidu da je u takvom poduhvatu bilo, ne više od tride­setak pušaka. Ostalo su bili hajkači, mahom deca. Visoke divljači ni­je bilo, ali je zato bio bogat lov na jarebice, divlje patke i divlje gu­ske.

Razonodu za novobečejske lovce pričinjavao je i lov na vrane. Svako stablo šumice Gradište imalo je po dvadesetak gnjezda, u ko­jima su se svakog proleća legle hiljade i hiljade mladih vrana. Vra­ne su predstavljale pravu opasnost po useve, a naročito neposredno posle setve pšenice i kukuruza. Lovci su za svaki par donesenih nogu vrana dobijali, od sreskog načelstva, određenu novčanu naknadu.

Pored Gradišta velika koncentracija vrana bila je i u drvoredu duž druma koji je vodio od Tise prema imanju Emilije Ivanović (da­našnjem Sokolcu). Zanimljiv je podatak još iz 1782. godine kada je sreski načelnik izvestio županiju, da je u novobečejskoj šumi unište­no 9.623 vrane.

Sadržaj

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.