Muzička kultura

Kao što u pozorišnoj umetnosti nije bilo, ili nije sačuvano nasledstvo iz srednjeg veka, tako toga nasledstva nema ni u muzici. Srednji vek u muzici Srba nije mogao poslužiti kao inspiracija za stvaranje srpske muzičke umetnosti.

Slučaj je hteo, kao što se to desilo i s pozorišnom umetnošću da iz Vranjeva zasvetli iskra ili možda oganj iz koga će se razviti autentič­na srpska muzička umetnost. Kada se kaže iskra, možda je to malo pretenciozno, jer je tu iskru zapalio Kornelije Stanković, a on je bio iz Budima. Kornelije je, na žalost, mlad umro i nije mogao da realizuje svoje zamisli o muzičkom stvaralaštvu kod Srba. Ali se na sreću javlja Josif Marinković iz Vranjeva koji je ideju Kornelije Stankovića počeo da realizuje.

Josif Marinković, sin ratara iz Vranjeva, završio je muzičke stu­dije u Pragu i po povratku prihvatio se za dirigenta Beogradskog pevačkog društva, pa potom Akademskog hora »Obilić« i kasnije muzički pedagog i kompozitor u Beogradu sve do svoje smrti 1931. godine.

Marinković je još kao učenik niže gimnazije počeo da stvara umetničke družine (u periodu od 1865. do 1868. godine). U svojoj kratkoj autobiografiji, on o tome piše: »Za vreme školskog odmora (raspusta — primedba L. M.) sastavljao sam tamburaški orkestar od drugova, a od starijih ljudi (trgovaca, zanatlija, činovnika i seljaka), sklopio sam hor koji sam učio po sluhu da pevaju liturgiju i o praznicima smo pojali u crkvi«. Nekoliko godina kasnije, kada je postao đak Učiteljske škole u Somboru o tome piše: »Za vreme školskog odmora i sad sam imao hor, ali ih nisam učio po sluhu... priređivali smo besede u Vranjevu i Turskom Bečeju u korist jednog siromašnog studenta i narodnog pozorišta.«

Marinković je nastojao da što više razvije ljubav svojih zemljaka prema pesmi i muzici. Nastojao je da po ugledu na Jovana Kneževića koji je stvorio pozorište u Vranjevu, učini slične korake u muzici. Ko­liko je cenio Kneževićev poduhvat govori i činjenica da je prihod sa svo­jih beseda namenjivao za razvoj mesne pozorišne družine u Vranjevu.

Čitav kulturno-zabavni život Novog Bečeja i Vranjeva od najsta­rijih dana posle proterivanja Turaka, verovatno je nastajao u školama, a realizovao se u kafanama, jer su one imale odgovarajuće prostorije koje su mogle da prime veći broj publike.

U Novom Bečeju i Vranjevu je 27. januara, na Svetog Savu 1881. osnovano Srpsko zanatlijsko crkveno duplirsko društvo, čiji je cilj bio da učestvuje s duplirima na ispraćaju prilikom sahrane svojih člano­va, i članova njihovih porodica i kao osnovno, da učestvuje u crkvenim svečanostima i svečanim liturgijama. Osnivači su bili Aca Aradski, sto­lar iz Vranjeva; Proka Cukić, voskar; Velizar Pavlović, voskar; Josif Milinkov, krojač; Mladen Nešić, kolar; Svetozar Pavlović, kovač; Petar Ubavić, kazandžija; Joca Jovanović, frizer i drugi iz Vranjeva. Članstvo se iz godine u godinu posvećavalo pa je društvo 1890. godine brojalo pedeset članova.

Ubrzo je došlo do nesloge u društvu oko izbora barjaktara. Novobečejci su smatrali da njima pripada to pravo, a Vranjevčani su smat­rali da su oni inicijatori za organizovanje društva i da im samim tim pripada ta nagrada. Zbog toga dolazi do cepanja društva.

Vranjevčani u zajednici s nekoliko poljoprivrednika osnivaju Srp­sko pravoslavno pevačko društvo još devedesetih godina devetnaestog veka. Društvo je 1905. godine brojalo trideset dva člana, a horovođa je te godine bio Dimitrije St. Vasić.

Dolaskom Žarka Čiplića za učitelja u Novi Bečej (1909. godine), muzički život dobija nove podstreke. Čiplić, kao izuzetno obdareni mu­zičar, okuplja mlade ljude i osniva Srpsko crkveno pevačko društvo 1910, čiji je horovođa bio za sve vreme postojanja Društva.

Posle prvog svetskog rata Čiplić je u Novom Bečeju osnovao pe­vačko društvo Omladinsko kolo, čiji je takođe bio horovođa. Omladin­sko kolo bilo je sastavljeno od mladih zemljoradnika.

Preseljenjem Harkovskog instituta (1920. godine), muzički život postaje još bogatiji i svestraniji. Institut je imao tradiciju u negovanju muzike, donetu iz Rusije i nastavio da je razvija u Novom Bečeju. Sva­ka priredba koju je davao, a davao je najmanje dva puta godišnje, bila je bogata muzičkim programom. Pevane su balade i izvođene operete, a bilo je i druge ozbiljne muzike.

Žarko Čiplić je u saradnji s odličnim horovođom i muzičarem Ja­kovom Pavlovićem-Kobecom, dirigentom ženskog ruskog hora Harkov­skog instituta u Novom Bečeju, osnovao filharmoniju. Vek filharmonije bio je kratak, ali je ona značila nešto izuzetno u muzičkom životu malog grada kakav je bio Novi Bečej. Njen jedini koncerat predstavlja pose­ban događaj za muzičku istoriju Novog Bečeja.

Za muzički život vredno je pomena, da je u Novom Bečeju u ok­viru Diletantske sekcije Sokolskog društva 1937. godine organizovana opereta. Pripremljena je parodija na operu Kavalerija rustikana — Artelirija rustikana Brane Cvetkovića, koju su Novobečejci svesrdno primi­li, a novobečejski pozorišni diletanti s puno uspeha izveli. U toj parodiji zapažene uloge imali su: Aca Beljuc, Mile Jovčić, Ljubica Kiselički-Boškov, Desa Zubanov i Slavica Igrački-Jovanović.

Srpsko pravoslavno pevačko društvo u Vranjevu vodio je do pr­vog svetskog rata, učitelj Petar Zuban, a posle njegove smrti u ratu, horovođa je postao učitelj Galetić. Ovo društvo se nije zadovoljavalo samo pojanjem u crkvi ili na sahranama, nego je učestvovalo i na raz­nim proslavama i zabavama. Neposredno posle prvog svetskog rata 1919. godine priredilo je koncert u Beodri i imalo ambicija da takvu praksu nastavi. U međuvremenu dolazi do bolesti učitelja Galetića i rad pevačkog društva se svodi u skromnije, možda, za te prilike, i jedino realne okvire.

Mađari u Vranjevu osnivaju 1934. godine pevački crkveni hor ko­jim je rukovodio Jožef Kovač, otac katoličkog sveštenika u Vranjevu Ištvana Horvata. Hor je broja oko četrdeset članova.

Tridesetih godina, pa sve do početka drugog svetskog rata, u No­vom Bečeju je aktivan pevački hor Sokolskog društva Novi Bečej. Ho­rovođa je bio Žarko Čiplić. Hor je godinama na takmičenjima zauzimao drugo mesto u Severnobanatskoj sokolskoj župi. Po pravilu je primat pripadao horu iz Velikog Bečkereka, a svake godine drugo mesto osva­jali su Novobečejci, mada su, prema nekim ocenama, u pojedinim go­dinama zasluživali da budu i prvi. Hor je nastupao na svim proslavama u Novom Bečeju i učestvovao na zabavama, a u Melencima — u Banji Rusandi — priredio je i koncert. Na sokolskim akademijama najveći deo programa, pored vežbi na spravama, popunjavao je hor svojim tačkama.

Sokolskim horom rukovodio je Žarko Čiplić sve do svog odlaska iz Novog Bečeja, uoči drugog svetskog rata. Njega je nasledio Mihajlo Tucakov, učitelj iz Vranjeva, koji je takođe beležio lepe uspehe, među­tim, zbog izmenjenih uslova izazvanim drugim svetskim ratom, aktivnost hora svedena je u najskromnije relacije.

Pesma je negovana i u okvirima Novobečejsko-vranjevačke trgo­vačke omladine, koja je godinu-dve dana 1936/37. imala svoj muški oktet, koji je nastupao na mnogim priredbama u Novom Bečeju, a ko­jim je rukovodio Radivoj Markuš.

Trgovačka omladina zauzimala je sa svojim tamburaškim orkest­rom posebno mesto u muzičkom životu Novog Bečeja. To je naročito bilo izraženo dok se na čelu orkestra nalazio Janoš Senji, u periodu od 1931. do 1937. godine. Taj orkestar je u to vreme odskakao od mno­gih profesionalnih muzičkih sastava. Na takmičenjima Severnobanatske sokolske župe u Velikom Bečkereku orkestar je redovno osvajao drugo mesto, jer je na tim takmičenjima nastupao pod imenom orkestra So­kolskog društva Novi Bečej.

Svaka društvena organizacija nastojala je da ima svoj hor ili or­kestar i da time, na prvom mestu održava aktivnost svog članstva, ali i da stvori mogućnost za jeftiniju zabavu, nego što se to moglo postići uz kafanske profesionalne svirače. Tako se tih godina, između dva svetska rata, javljaju tamburaški orkestri Trgovačke omladine, Tamburaški orkestri zanatske omladine, a u Vranjevu tamburaški orkestar Sokol­skog društva.

Novi Bečej je u to vreme imao više profesionalnih muzičkih gru­pa, među kojima se posebno izdvaja gudački orkestar koji je Negovao cigansku (mađarsku) muziku. Na čelu joj je bio Pišta, vrstan muzičar, mada ni ostali (Miša, Đula i dr) članovi nisu zaostajali. Pišta je poslednjih deset godina, do drugog svetskog rata, svirao u najotmenijem novobečejskom lokalu hotela Vojvodina.

Ono što je bio orkestar Pište-Ciganina za Novi Bečej, za Vranjevo je bio Milan Krompić-Krompa sa svojim tamburaškim orkestrom. Krompa je sa svojim orkestrom carevao u muzičkom životu Vranjeva za ceo period između dva rata. Nije Krompa sa svojim orkestrom bio cenjen samo u Vranjevu, nego je uživao izuzetan ugled u široj oko­lini.

Koliko je uspeh pojedinih društava ili grupa bio zavisan od jed­nog čoveka, lepo ilustruje slučaj tamburaškog orkestra trgovačke om­ladine, ili sokolskog hora, diletantske družine Napredak i tako redom. Vrsni violinista — Janoš Sanji i marljivi pedagog i voditelj tambu­raškog orkestra Trgovačke omladine, iako su svi članovi bili čisti amateri koji su bili zaposleni u trgovinama i radili puno radno vre­me (često čak i mnogo više od toga), a muzikom se bavili samo u slobodnim časovima, ipak su bili uvek aktuelni i svugde mamili nove posetioce gde god su nastupali. Prvu novu pesmu ili šlager u Novom Bečeju svirao je orkestar Trgovačke omladine. Tek posle toga prihvatali su to profesionalne grupe i drugi amateri. Sve je to tako bilo dok je Senji svoje slobodno vreme posvećivao orkestru. Kasnije, kada su ga poslovi i porodične prilike u tome sprečavale, uloga orkestra se sve­la u skromne okvire.

Pored svih orkestara pažnju zaslužuje i duvački orkestar Dobro­voljnog vatrogasnog društva u Novom Bečeju, na čijem je čelu poslednjih desetak godina, uoči drugog svetskog rata, bio stari vatrogasac Mok-bači. On je ulagao mnogo truda da podmladi orkestar u čemu je imao puno uspeha, tako da Novi Bečej, zahvaljujući njemu i njemu slič­nima, i danas ima svoj duvački orkestar.

Imali su Novi Bečej i Vranjevo dobre solo-pevače. Oni su nastu­pali na pojedinim priredbama, ali su najčešće pevali, s puno ljubavi, za svoje najbliže drugove i prijatelje na porodičnim svečanostima i svadbama. Nije bio redak slučaj da u kafani, na večernjim igrankama, muzika prestane da svira za igru, i počne da prati izvrsnog pevača Rigo Jošku iz Novog Bečeja, tadašnjeg (1930—1941) najboljeg pevača baritonistu. Još češće se to dešavalo u kafani kod Arsena Pecarskog, da Krompa prilazi stolu za kojim, između ostalih gostiju, sedi Joca Rakić i da ga zamoli da on svojim lirskim tenorom otpeva neku na­rodnu pesmu. To je bila želja prisutnih gostiju i da ga Krompin orkestar prati. Bili su to ne samo odlični pevači nego i odlični drugovi i pošteni ljudi.

Muzika je bila obavezna u školama u vidu časova pevanja i učest­vovanje u školskim horovima. Ali uz to postojalo je nekoliko privat­nih učitelja i učiteljica klavira i violine. Između dva svetska rata, po­red već pomenute Irene Đurković, zapaženu ulogu, kao učitelji violine, imali su Jakov Pavlović-Kobec i Žarko Čiplić. Poslednjih godina, uoči drugog svetskog rata, nastanio se u Novom Bečeju odličan violinista, pastorak novobečejskog trgovca Balog Ištvana, Stanković Dušan iz Beograda, koji je takođe davao časove iz violine.

Nema sumnje da su pesma i muzika od vajkada bile omiljena zabava Novobečejaca i Vranjevčana, ali je, na žalost, ostalo malo pi­sanih tragova i zabeležaka iz ranijih vremena. Sve to što je ovde na­pisano, novijeg je datuma, i zabeleženo je na osnovu sećanja autora ove knjige, ili izjava njegovih prijatelja i savremenika, a sve je to vrlo skromno u odnosu na ono kakav je bio muzički život u Novom Bečeju i Vranjevu.

Sadržaj

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.