Izdavačka delatnost, biblioteke i čitaonice

Novi Bečej je imao vrlo skromnu izdavačku aktivnost, iako je imao, prilično rano, ljude visokih intelektualnih kvaliteta. Takva situ­acija je možda doprinela da oni napuštaju Novi Bečej i stvaraju u drugim većim kulturnim centrima u kojima su imali više podrške i lakše dolazili do izvornog materijala.

Kao prvi list koji je izlazio u Novom Bečeju pominje se Törökbecse, koji je uređivao Géza Rósa. Izlazi od 1906. godine jednom nedeljno i to nedeljom. List 1911. godine menja naziv u törökbecse es Vidéke. Izlazi nedeljom. Urednik je Lászlo Jenö, a glavni mu je saradnik Sándor Ernst. List je izlazio sve do kraja prvog svetskog rata

Posle rata, negde 1925/26. godine izlazi ponovo nedeljni list, ali na srpskom jeziku pod nazivom Novobečejac, a glavni i odgovorni urednik bio je Bogoljub Malešev iz Vranjeva. List je bio kratkog veka. Pred izbore 1935. godine izašla su dva-tri broja Novobečejca koji je imao pretežno agitaciono-politički karakter, a urednik je bio Mir­ko Cvejin.

Pored tih listova, mala štamparija Gige Jovanovića u Novom Be­čeju izdala je i nekoliko manjih knjiga, nekih se stariji Bečejci sećaju, a od nekih još postoje pojedini primerci. Tako još postoji A Küzdö Törökbecse 1850—1890, koju je napisao Endre Istvanfi, zatim Alek­sandar Makedonski od 1910. godine, prevod sa staroslovenskog na srp­ski jezik, preveo Žarko Čiplić. U toj štampariji su štampane i prve knjige pesama Bogdana Čiplića, Poljana 1930. godine i dr.

Iako je štamparija Gige Jovanovića bila tehnički skromno op­remljena, ona je ipak bila od velike koristi, jer je zadovoljavala do­bar deo štamparskih potreba. Za složenije i po obimu veća izdanja išlo se u Veliki Bečkerek, Kikindu, pa i u Novi Sad. Knjižara je ot­vorena još 1839. godine.

Prosveta se, sem kroz škole, širila i putem knjige, koja se u No­vom Bečeju, a posebno u Vranjevu, javlja još u drugoj polovini osam­naestog veka. Prema predanju, i zabeleškama vranjevačkog paroha Mi­loša Vlaškalina, oberkapetan vranjevački Lazar Popović je još 1752. godine otkupio od manastira Vrdnika četiri knjige Prologa i poklonio ih crkvi u Vranjevu, a hadnađ Dabić poklonio je 1760. godine crkvi Srbljak. Na ove, u to vreme, najviđenije stanovnike Vranjeva ug­ledali su se imućniji zemljoradnici i zanatlije. Sava Rajković, uči­telj u Novom Bečeju imao je svoju biblioteku, a 1780. godine prepi­sao je Tragediju Cara Uroša V Emanuela Kozačinskog. Polovinom de­vetnaestog veka Mija Vlaškalin u Vranjevu imao je biblioteku sa oko petsto knjiga. Iz tih biblioteka Rajkovića i Vlaškalina pozajmljivane su knjige za čitanje.

Naročito su bile popularne knjige Dositeja Obradovića: Blagi obi­čaji i Sovjeti zdravog razuma. Postoji jedna anegdota koja ilustruje tu popularnost, a koju je zabeležio prota Vlaškalin u Vranjevu.

Dr Milan Petrović, po završetku I razreda gimnazije došao kući a deda ga upita:

— Šta si učio i jesi li pročitao Dositeja? — A kad mu Milan od­govori da nije, deda ljutito reče:

— Lepa mi je to srpska gimnazija kad ti nisi čitao Dositeja.

Pri polasku u drugi razred, zatraži Milan od dede novac da kupi knjige, našta mu ded odgovori:

— Eno idi na tavan tamo su: Blagi običaji i Sovjeti zdrava ra­zuma, šta će ti druge knjige.

Čitane su i knjige Milovana Vidakovića, iako su pisane na srpsko-slovenskom jeziku, a posebno su čitana dela Sterije Popovića.

U želji za širenjem prosvete u narodu, štampane su tzv. knjige za narod. Te knjige imale su popularne cene, pa se pored knjižara i sličnih radnji, u kojima su prodavane, prodaja obavljala i po vašarima i na pijacama. Tako se knjiga popularisala i javlja se sve češća po­zajmljivanja, kupljenih knjiga, prijateljima i komšijama. I Novi Be­čej imao je svog prodavca knjiga namenjenih najširim čitalačkim slo­jevima. To je bio Živa Mirosavljević, po zanimanju ćurčija, koji je svakih pijaca, posle prvog svetskog rata pa sve do privredne krize 1930. godine, na svojoj posebnoj tezgi, na novobečejskim pijacama iz­lagao i prodavao te knjige za narod.

U gradovima se početkom devetnaestog veka osnivaju kasine kao sastajališta bogatijih slojeva, da bi se u drugoj polovini devetnaestog veka javile čitaonice i za siromašnije slojeve i seljaštvo.

Poznati istraživač prošlosti Novog Bečeja, profesor u penziji Radoslav Stojšin, zabeležio je da su Srpske Novine 16. decembra 1938. godine donele vest da je u Novom Bečeju otvorena i počela sa radom kasina u kojoj su čitane novine i knjige na tri jezika.

U Novom Bečeju je 11. januara 1860. osnovano, pod rukovod­stvom Mihajla Šušića, poverenika iz Temišvara, LESEVEREIN (čita­lačko društvo). Upravni odbor sačinjavali su: Ignac Šejbold predsednik, Lajoš Šojnig, Andraš Mravić prvi i drugi upravnici, Janoš Bizek, blagajnik, Đerđ Mihalić, sekretar, Jožef Kreckai, knjižničar i još če­trnaest članova: Bmanuel Rot, Lipot Rohonci, Ištvan Lednicki, Jožef Kepeši, Peter Simić, Edvard Krešković, Miloš Mihajlović, Gustav Krinai, Jožef Cikapriciš, Gustav Poša, Lipot Reiser, Karolj Kaštelji i Otto Broš. Nakon godinu dana na mesto otišlih članova odbora kooptirani su: grof Jožef Betlen i Ferenc Kiš-stariji.

Društvo Leseverin, s nemačkim nazivom i jezikom, nije odgova­ralo tamošnjem romantičarskom raspoloženju Mađara, pa su oni 22. septembra 1861. godine na poziv Ignaca Šejbolda i Jožefa Cikapriciš apelacionog sudije, promenili naziv udruženja kao i nemački jezik zamenili mađarskim. Novo društvo je Olvasóegylet (čitalačko udruže­nje).

Početkom dvadesetog veka kulturni život u Novom Bečeju i Vra­njevu je vrlo intenzivan. Tako se 1900. godine osniva najsnažniji kul­turni stožer Mađara u Novom Bečeju i Vranjevu, posebno između dva se aktivnost odvija sve do kraja drugog svetskog rata. To je bila us­tanova s najbogatijom bibliotekom u Novom Bečeju, a sa svojom ak­tivnošću na području pozorišne umetnosti, ona je predstavljala kul­turni stožer Mađara u Novom Bečeju i Vranjevu, posebno između dva svetska rata. U to vreme radi u Novom Bečeju i Građanska kasina sa svojim knjižnim fondom, ali koja, kao i u prvim godinama svoga ra­da, okuplja bogatije slojeve svih nacionalnosti.

Pored navedenih postojalo je u Novom Bečeju više manjih dru­štvenih knjižica i biblioteka. Tako su sve škole imale svoje skromne biblioteke. Sokolsko društvo, Trgovačka omladina, zanatlijska omladina takođe su imali svoje Knjižnice ili skromnije biblioteke.

Postojale su u Novom Bečeju još dve nacionalne biblioteke ru­skih izbeglica s priličnim fondom knjiga na ruskom jeziku čiji su ko­risnici bili članovi ruske kolonije u Novom Bečeju i profesori i uče­nici Harkovskog instituta iz Novog Bečeja. Ta biblioteka je radila od 1924—1931. godine. Druga nacionalna biblioteka bila je skoro potpu­no zatvorenog tipa a pripadala je jevrejskom društvu HEVRA KADI ŠA.

Nema sumnje da je u Novom Bečeju postojala još krajem devet­naestog veka i Srpska čitaonica, o kojoj — na žalost — nemamo podataka, sem da se na plakatu iz 1937. godine ona pojavljuje sa potpisom sekretara Žarka Čiplića, inače poznatog novobečejskog kultur­nog pregaoca.

U Vranjevu je 1879. godine osnovana Srpska čitaonica u kojoj su se mogle čitati novine iz svih srpskih i hrvatskih krajeva. Pored čitaonice osnovana je i knjižnica koja je sadržala najbolja dela onog vremena i stalno je dopunjavana. Čitaonica i biblioteka postojale su sve do drugog svetskog rata. Kao njeni osnivači zabeleženi su: Miloš Rajković, sveštenik (predsednik), Mladen Boberić (sveštenik), Đorđe Jovanović i Aca Aracki, a za perovođu (sekretara) izabran je Miša Milošević.

Diletantska omladina Napredak u Vranjevu osniva svoju knjiž­nicu 1920. godine.

Posle čitanja knjiga po prelima i poselima se prepričavalo ono što se pročitalo, »i tako se širila prosveta u narodu«.

U Vranjevu je od 1927. godine radilo mađarsko kulturno druš­tvo ROMAI KATHOLIKUS NEPKOR koje je raspolagalo i sa skrom­nom bibliotekom.

Možda je interesantno istaći da je u Novom Bečeju od 1935. godine postojala pozajmna biblioteka vlasništvo Dobrivoja Bate Ćurčića, činovnika i poznatog pozorišnog pregaoca iz Novog Bečeja, koji svo­ju prilično bogatu biblioteku daje na korišćenje uz naplatu utvrđene (skromne) nadoknade za određeni period držanja knjige.

Imali su Novi Bečej i Vranjevo mnogo onih kojima su knjiga i pisanje »prirasli« za srce, pa otuda čitava jedna mala kolonija spisa­telja iz redova, po svojoj prirodi skromnih ljudi, ali po intelektual­nom pregalaštvu u svojoj sredini, a nekada i van nje, čak velikih stva­ralaca.

Pored već pomenutih, Jovan Knežević i Joca Savić, s područja pozorišnog spisateljstva, tu su i Aleksandar Popović iz Vranjeva koji je napisao prvi udžbenik za glumce i reditelje na srpskom jeziku i koji je prevodio mnoge pozorišne komade najeminentnijih nemačkih, mađarskih i italijanskih pisaca. Jene Sentklaraji, član Mađarske aka­demije nauka i Srpskog učenog društva bio je jedan od najazapaženijih istoričara i pisaca o prošlosti Banata. Avram Branković, knji­ževnik, rođen u Vranjevu 1799, završio pravo u Pešti i prešao u Srbi­ju 1830, a već iduće 1831. umro kao opšitnski službenik u malom se­lu Brusnici, inače, rodnom mestu kneza Miloša. Brojni su primeri vranjevačkih učitelja i sveštenika, koji su izašli iz onih klasičnih okvira svoga poziva i vinuli se u sferu »lepe reči« i publicistike uopšte. Tako je Jo­van Nikolić, učitelj iz Vranjeva pisac školskih knjiga; Jovan Gavrilović bio je paroh i publicista i objavio nekoliko interesantnih napisa o prošlosti sela Vranjeva u listovima između dva svetska rata; Milivoj Jovanović, rođen u Vranjevu 1874. godine bio katiheta i književ­nik; Damaskin Branković, arhimandrit Krušedolski, rektor karlovačke bogoslovije, rođen u Vranjevu 1834. Pored bogoslovije završio i prava. Pisao o bračnom pravu, zatim i o srodstvu kao smetnji u braku i dr; Vladimir Torđanski, učitelj (1871), pisac školskih knjiga. Tu je i Vla­dimir Boberić koji je doduše rođen u Srpskoj Klariji, ali čiji su ro­ditelji iz Vranjeva, a on se uvek osećao Vranjevčaninom i u Vranjevu je sahranjen u porodičonj grobnici. On ie bio vladika Bokokotorski i kompozitor, pored sakralnih i svetovnih kompozicija, napisao je i nekoliko pripovedaka čiji se rukopisi nalaze u Matici srpskoj. Taj plamen poneli su iz Novog Bečeja i Vranjeva i Živojin Boškov, Bogdan i Miloje Čiplić, Bogdanka Malešev Čiplić i kao još vrlo mladi oglašavaju se svojim pesmama i proznim delima, da bi uoči drugog svetskog rata zauzeli lepo mesto među mladim književnicima Vojvodine.

Sadržaj

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.