Harkovski institut (Ruska ženska gimnazija)

Posle oktobarske revolucije, marta 1920. godine smešten je u No­vi Bečej Harkovski institut — Ruska srednja ženska škola s interna­tom. Rešenjem Ministra prosvete Kraljevine Jugoslavije SN Br. 11539, od 10. VIII 1922. Institut je podignut na stepen osmorazredne ženske gimnazije, s pravom mature po propisima važećim za srednje škole u Jugoslaviji. Nastavni jezik u Institutu bio je ruski. Institutom je up­ravljala Državna komisija Kraljevine Jugoslavije za ruske izbeglice. In­stitut je izdržavalo i nadziralo Ministarstvo prosvete.

Posle pobede oktobarske revolucije u Rusiji, deo buržoazije i veleposednika je izbegao u kapitalističke zemlje zapadne Evrope, pa se tako jedan broj izbeglica našao u Jugoslaviji. To svakako nije ni bio tako mali broj kad su izbeglice pored potpune ženske gimnazije u No­vom Bečeju imale još jednu mušku u Goraždama, zatim nižu žensku u Beogradu i nižu mušku u Beloj Crkvi. Prema tome, u Novom Bečeju su se školovala ženska deca tih ruskih emigranata skoro iz cele Jugo­slavije, izuzimajući one čija su deca učila nižu gimnaziju u Beogradu pa je razumljivo da je škola morala imati i internat.

Škola sa internatom bila je smeštena u zgradi današnje gimnazi­je, dok je trpezarija sa kuhinjom bila u vežbaonici škole Miloje Čiplić. Međutim, to nije bilo dovoljno za ondašnji broj đaka pa je zakupljena i zgrada na uglu Ulice Lole Ribara i Ulicu brigadira Ristića, vlasništ­vo Đure Pavlovića (danas je u toj zgradi prodavnica trgovinskog preduzeća Potisje).

Prema podacima iz školskog izveštaja za 1930/31. godinu u školi je bilo ukupno 211 učenica od čega je 196 ruske, 14 srpske i 1 mađar­sko dete. Izgleda da je kriterijum pri ocenjivanju bio vrlo strog, kad je, i pored internatskog smeštaja, razred uspešno završilo svega 145 ili 68,7 procenata. Škola je imala 19 nastavnika; od toga 5 honorarnih i 14 stalnih.

Harkovski institut je bio od koristi za novobečejsku privredu, jer je internat trošio prilične količine prehrambenih proizvoda, a po­red zemljoradnika, mesara, pekara i poslastičara, trgovci, obućari, krojači i druge zanatlije takođe su nalazili posla, jer je trebalo odr­žavati posebnu uniformu i obuću koja je bila obavezna za sve učenice. Zatim, pored nastavnika i njihovih porodica u Novom Bečeju je bilo još trideset-četrdeset ruskih porodica koje su se nastanile u Novom Bečeju da bi im deca mogla biti bliža za vreme školovanja, ili zato što su želeli da žive u Novom Bečeju, jer je on predstavljao, u to vreme, jedan poseban ruski kulturni centar. Svi su oni bili natprosečni pot­rošači na novobečejskoj pijaci.

Kada je nastupila velika poljoprivredna kriza, Harkovski institut se 1931. godine preselio iz Novog Bečeja u Belu Crkvu, gde su im, verovatno, ponuđeni povoljniji uslovi. Preseljenjem Instituta, Novi Bečej je napustilo i onih četrdesetak ruskih porodica koje su tu živele samo zbog posebnog obeležja koje je ta institucija davala Novom Be­čeju. Iseljenjem Instituta Novi Bečej je za njih prestao biti interesan­tan. Ostalo je svega desetak porodica među kojima i one čiji su čla­novi bili zaposleni kao činovnici u opštinama Novog Bečeja i Vranjeva.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da su grof Lipot Rohonci, grof Karolj Leiningen od Vesterburga i Đula Urban bili novobečejski zetovi oženjeni za unuke spahije Pavla Hadžimihajla?