Osnovna škola u Vranjevu

O osnovnoj školi u Vranjevu se saznaje tek 1768. godine iz popisa škola. Učitelj je bio Sava Stojković, a i u protokolu matice krštenih u Vranjevu uvedeno je 1773. godine novorođenče Save Stojkovića, magi­stra. Za školu se navodi da spada među bolje srpske škole, jer je ima­la osamnaest učenika, a u njoj se učilo, pored čitanja i pisanja, i veronauka i računanje.

Vranje je bilo jedno od najnaprednijih sela koje su naselili gra­ničari iz bačkog Potisja, pa se pretpostavlja da je trebalo imati školu još u vreme kada se ona javlja u Mokrinu i Melencima, a tamo su ško­le obuhvaćene izveštajem protosinđela Radivojevića 1758. godine. U Vranjevu se škola tada ne pominje, ali sveštenici u Vranjevu plaćaju doprinos za škole. Može se postaviti pitanje kome je išao taj dopri­nos? Možda je Vranjevo, zbog neposredne blizine Novog Bečeja, bilo u situaciji da svoje đake upućuje u novobečejsku školu sve dok nije ot­vorena škola u Vranjevu, pa je možda i doprinos, ili njegov deo pla­ćan novobečejskoj školi. Posebno što je u to vreme Bečejski protopopijat obuhvatao: Vranjevo, Mokrin, Veliku Kikindu, Karlovo, Beodru, Kumane i Melence i Novi Bečej, a crkve su tada izdržavale ško­lu. Verovatno je Vranjevo koristilo, u tim prvim godinama posle prese­ljenja graničara, blizinu Bečeja, pa je zbog toga otvaranje škole u Vra­njevu odloženo za nekoliko godina.

Vasa Stajić navodi da Vranjevo 1778. godine ima školu, ali da se učitelj tuži da ne prima uredno platu i da škola nema potrebnih rekvizita. Ubrzo je, već 4. maja 1778. godine, izdata naredba da se uči­telju odmah isplati zaostatak plate i da se nabave rekviziti. Tom prili­kom je naređeno da komesar Dištrikta Hala podnese izveštaj zbog čega škole »tako slabo napreduju« u Dištriktu.

Prema popisu 1783/84. godine škola u Vranjevu je imala trideset učenika, a učitelj je bio Nićifor Uvalić koji je imao propisanu struč­nu spremu. Za školsku zgradu, kaže se, da je u dobrom stanju i da je imala sav nameštaj i potrebna učila. Plata učitelja bila je šezdeset forinti. Imao je stan od tri sobe, 4 jutra oraće zemlje i dvesto četrde­set snopova trske za ogrev.

Vranjevo se prilično brzo razvijalo pa je već 1787. godine imalo 248 srpskih domova. Zbog toga je i učitelj primao platu II klase u ukupnom iznosu od devedeset forinti godišnje. Te godine školu u Vranjevu posetio je direktor srpskih škola Avram Mrazović, koji je izvr­šio pregled škole, saglasio se sa izborom učitelja Nićifora Uvalića i sklopi ugovor sa opštinom o njenim obavezama prema školi i učite­lju.

Izgleda da se Nićifor Uvalić nije dugo zadržao kao učitelj, jer u pomenutom dnevniku Save Rajkovića stoji da je u martu 1794. godi­ne Rahila (njegova ćerka) pošla u školu kod redovnog učitelja Lazara Popovića. Iz tog dnevnika se vidi da je sledeći učitelj Jeremije Popović. Posle Jeremija Popović došao da je za učitelja Nedić, čije ime nije zabeleženo, ali se kaže da je rodom iz Kikinde, i da bi trebalo da bu­de predak Evgenija Nedića (kasnije Sentklarai Jene). U tom među­vremenu, početkom devetnaestog veka, bio je učitelj Toma Tapavica čija je kuća bila na mestu gde je danas katolička crkva u Vranjevu.

Do 1811. godine postojala je u Vranjevu samo — takozvana — »mala škola« — bukvarica sa jednim učiteljem. Od 1811. osniva se »Ve­lika škola« — psaltirci ili III i IV razred. Prvi učitelj »velike škole« bio je Joca Madžarov, koga su zvali, zbog škole, veliki učitelj.

Posle Nedića došao je za učitelja »male škole« Georgije Sekulić koji je na tom položaju bio sve do 1838. godine. Te godine došao je na njegovo mesto Stanimir Nikolić iz Krušedola, koji je »prema prikupljenim podacima i uvedenim u Letopis, bio učitelj sve do 1892«. Podatak izgleda sumnjiv, jer je, prema njemu, Nikolić radio pedeset četiri godine kao učitelj u Vranjevu. Posle njega za učitelja dolazi Sa­va Rajković, praunuk Save Rajkovića, beležnika u Vranjevu, koji je vodio dnevnik, čiji su podaci korišćeni za pisanje Letopisa o školama u Vranjevu.

U »velikoj školi« radio je Joca Madžarević sve do svoje smrti 1852. godine, kada je došao Emanuel (Maša) Nikolić, koji je bio uči­telj do 1858. godine. Zatim je bio Ilija Popović iz Krstura do 1864. godine, a onda Marko Bibić iz Melenaca do 1874. kada je otišao za uči­telja na somborske salaše. Na njegovo mesto došao je, kao privreme­no, Dušan Knežević iz Vranjeva, sin Jovana Kneževića-Cace, osnivača prvog srpskog pozorišta. Dušan je iz Vranjeva otišao u Pardanj (Me­đu), a septembra 1874. izabran je za učitelja u Vranjevu Miša Milošević iz Vranjeva, koji je ostao na tom položaju do 1882. septembra is­te godine došao je za učitelja Mladen Belić.

Prva velika škola sazidana je 1824. godine, preko puta pravoslav­ne crkve, Vranjevčanima poznata kao Rajkovićeva ili »Tečina« škola.

To je bila velika i lepa zgrada i sa bivšom zgradom vranjevačke opštine, koja je izgrađena iste godine, predstavlja, posle velikog magazina, najstariju zgradu u Vranjevu.

Mađarska škola u Vranjevu osnovana je — prema podacima dr Samu Borovszky — 1830. godine, što, međutim, nije prihvatljivo. Ne zna se godina osnivanja te škole, ali se već 1822. pominje učitelj ka­toličke škole u Vranjevu Hafner Andreas. U protokolu Magistrata Velikokikindskog dištrikta od 4. aprila 1826. stoji: da se rimokatoli­cima iz Vranjeva još jednom produžava rok za isplatu ostatka zajma od sto trideset forinti koji su podigli iz blagajne Dištrikta prilikom zi­danja glavine škole.

Sentklarai takođe iznosi da Mađari u Vranjevu imaju svoju ško­lu od 1830. godine. To ne mora da bude potkrepljujući podatak za tvr­đenje Borovskog, jer je on verovatno koristio znatno ranije objavljen podatak Sentklaraia. Interesantno je primetiti da Sentklarai navodi da su u početku učitelji bili otpušteni vojnici i ostareli trgovci kao pri­vatni učitelji. Ta prva škola nalazila se u Ulici (drugoj od glavne pre­ma Begeju) Slobodana Perića, druga kuća od ugla Rajka Rakočevića i Slobodana Perića sa sunčane strane prema Ljutovu. Za tu školu Sentklarai dalje kaže: »S obzirom da je škola bila na severnom delu Vranjeva u ono vreme u poslednjoj ulici, a mađarsko stanovništvo živelo u južnom delu, to je veći deo dece pohađao mađarsku školu u Turskom Bečeju«. Ta škola je bila trskom pokriven kućerak, s teznom učionicom i skučenim stanom za učitelja. Nova mađarska škola sagrađena je 1854. godine na prikladnijem mestu za mađarsku decu: na uglu Ulica Rajka Rakočevića i Bore Glavaškog, Vranjevčanima po­znata kao Katanina škola. Posle dvadeset pet godina ili preciznije — 1879. godine osnovana je škola za mađarsku žensku decu.

U Letopisu pravoslavne crkve u Vranjevu stoji da je prva mađar­ska škola u Vranjevu osnovana 1824. godine i da je učitelj bio Horvat Mihajl, koji je verovatno nasledio Hatnera i ostao učitelj sve do 1839. godine, kada je za učitelja došao Folc Leopold i bio u službi od 1840. do 1852. Zatim se pominju učitelji Fišer Henrih do 1876. godine, pa Raind, Vili Rudolf, a posle njega sin mu Vili Reže i Đula Veselenski. Godine 1880. otvoreno je drugo odeljenje te škole i za učiteljicu je po­stavljena Marija Tum.

Mađarska opštinska škola u Vranjevu otvorena je 1908. u kući Toše Dujina. Bilo je to IV odeljenje, a učiteljica je bila Marija Stol (Buranji). Godinu dana ranije, 1908. otvorena je mešovita škola na Šimuđu, koja je radila samo dve godine. Učitelj je bio Pal Katana, koii je sa Šimuđa premešten za učitelja V razreda škole u Vranjevu, koja se malazila u Bertinoj kući.

Ti podaci iz Letopisa pravoslavne crkve prihvataju se onako ka­ko su u Letopisu dati, mada su i oni prilično nepouzdani, jer je prota Miloš Vlaškalin, koji je počeo da vodi letopis, došao na položaj paroha u Vranjevu tek 1890. godine, što znači da je mnoge podatke iz ranijeg perioda, pa tako i o toj školi, prikupljao naknadno najčešće na osno­vu izjava najstarijih meštana. Ovim se ne umanjuju zasluge i veličine truda prote Vlaškalina, već ukazuje da ipak treba računati sa izvesnim stepenom nesigurnosti podataka.

Početkom dvadesetog veka mađarska osnovna škola postala je šestorazredna. U Kataninoj školi bili su četvrti, peti i šesti razred. U njoj su bili učiteljice Marija Turn i Ilona Bizek, a učitelji Đula Veseloski, a kasnije i Pal Katana, po kome je škola i danas poznata.

Srpska osnovna škola u Vranjevu imala je, prema popisu iz 1895. godine, sedam odeljenja od kojih: tri mešovita, dva ženska i dva mu­ška. Te godine pohađalo je redovnu školu 785 učenika od kojih 401 muških i 384 ženskih. U povtornoj školi bilo je 275 (136 muškaraca i 139 devojaka). Učitelji su te godine bili Sava Rajković, Mladen Belić, Dušan Petrović, Branko Petrović, Mita Vasić, Jelena Jovanović i Dani­ca Jakšić, svi su oni bili sa dekretom u svojstvu stalnog učitelja.

Učiteljske plate 1895. godine bile su: za četiri učitelja po šesto forinti godišnje, dva po petsto forinti i jedna četiristo forinti. Uz platu učitelji su imali i besplatan stan.

Razlika između svešteničke i učiteljske plate bila je velika. Svešteničke plate iznosile su te godine u Vranjevu: protojerej Miloš Raj­ković hiljadu forinti, a ostala dva prezvitera po osamsto forinti godi­šnje. Pored toga svaki sveštenik je uživao sesiju zemlje. Đakon je u to vreme imao dvesto forinti i trideset jutara oraće zemlje (ritske).

Posle deset godina, 1905. godine, zabeleženo je da škola ima šest školskih zgrada za osnovnu i povtornu nastavu. Tada se pominje i zabavište u Vranjevu. Školu je pohađalo — redovnu 730 učenika od kojih 370 muških li 360 ženskih, a povtornu 246 učenika, 156 muške i 90 ženske dece. Strane škole polazilo je 10 srpske dece. Škola je imala pet učitelja i tri učiteljice. Kako su u propisu dati i osnovni podaci za učitelje, navešćemo ih, jer mogu biti od interesa za upoređenje sa da­našnjim stanjem prosvetnog kadra.

»Mita Vasić, učitelj rodio se u Vranjevu 1867, završio učiteljsku školu u Somboru. Služi 18 godina, u mestu 13 godina. Stalan je, ima dekret, član je državnog mirovnog fonda. Bavi se muzikom, oženjen i ima troje dece. Govori srpski, mađarski i nemački.«

»Dušan Petrović, učitelj, rodio se u Gadu (Rumunija) 1854. Zavr­šio nauke u Somboru 1876. Služi 30 godina, u mestu 26. Stalan je, ima dekret. Član je mirovnog fonda, eparhijske skupštine i eparhijskog školskog odbora temišvarskog. Oženjen je i ima troje dece. Govori srp­ski, nemački i rumunski.«

»Sava Rajković, učitelj, rodio se u Vranjevu 1864. Završio nauke u Somboru 1891. Služi 14 godina, stalan je i ima dekret. Član je mirov­nog fonda, oženjen je, dece nema.«

»Branko Petrović, učitelj, rodio se u Srpskom Pardanju 1874, za­vršio nauke u Somboru 1893. Služi 13 godina u mestu. Stalan je i ima dekret. Član je mirovnog fonda. Oženjen je ima dvoje dece. Govori srp­ski, mađarski i nemački.«

»Danica Jakšić, učiteljica, rođena u Srpskoj Crnji 1876, završila nauke u Somboru 1894. Služi 11 godina u mestu. Stalna je, ima dekret. Član mirovinskog odbora, neudata. Govori srpski, mađarski.«

»Stefanija Aradski, učiteljica, rodila se u Vranjevu 1880. nauke završila u Somboru 1904, služi 1 godinu. Stalna je, neudata. Govori srpski, mađarski i nemački.«

Interesantno je istaći i probleme koje je selo imalo sa pojedi­nim učiteljima. Tako je Vranjevo polovinom devetnaestog veka imalo grdne muke sa svojim učiteljem Stanimirom Nikolićem. Kako je to za današnje stanje u školama neshvatljivo iznosimo ga onako, kako je to zabeležio Vasa Stajić.

»Pre sto i pedeset godina, i ranije i kasnije, ljudi su odviše verovali da je batina iz raja izrasla, i telesnu kaznu su smatrali kao uni­verzalni lek od zloće koja je čoveku urođena. Učitelji Dištrikta su često s malo truda, telesnom kaznom održavali red u svojoj školi, ali se protiv njihove svireposti dizao glas političke vlasti i roditelja. Tako je 31. avgusta 1862. opština Vranjevo, na tužbu mlogi sožitelja naši pro­tiv ovdašnjeg učitelja Stanimira Nikolića, mjestni birov za svoju du­žnost smatrao takove tužbe prisudsvujućim predstavnikom do opšteg znanja dostaviti, kao: ustmena tužba Save Radonić da je pomenuti učitelj njegovog sina gonio da glavu o zid školskij lupati morao; Šandora Mađarov sina, kada je žito trebio i neotice proso, tako tukao da je dete kući krvav otići morao; Tace Pisarovom sinu glavu probio; Živana Neatničina sina dotle tukao, dok se dete svo pomodrilo nije; Vi­te Memirovom sinu, kako ga je rukom za kosu ščepo, toliko mu je ko­se iz glave ščupao, da nikako detetu kosa izrasti ne može; Aćima Vetina sina tako tuko po noktima da su detetu nokti otpali; i posle više ova­kve nemilostive postupke nad decom činio, da od takovog boja zla sljedstva kod dece proizišla jesu — dalje decu na radnju, svinje raniti, bašču pleviti i na druge kućevne poslove upotrebljava. Ovako od stra­ne pomenutog učitelja nečovečno spram dece postupanje ne može na lako uzeti, no mora se evo ovde i mjestnim predstavnikom na znanje dati, šta će se u ovakvim obstojateljstvima dalje raditi. Prisudstvujući predstavnici sa negodovanjem ove od učitelja postupke primaju i ujedno donosu sljedujuće

Rješenije:

budući da ionako sa decom našom što prilježno u školu ne dolaze ža­liti se imamo, a ovakvim postupkom od strane učitelja još većma de­cu od škole odvraća tako da roditelji decu svoju u školu dovesti u sta­nju nisu, niti hoćedu, želja je ovde obšta da se predpostavljenoj vlasti ove događaje koje isti učitelj od više godina nad decom izvršuje, ob­javi i za pomoć umoli, da se ovaki učitelji udalji i na njegovo mesto milostiviji, bolji i prilježniji učitelj spram škole i dece postavi. Ovo zaključenje ima se odma plemenitom Magistratu, za udovletvorenje moleći priposlati.«

Podatke o osnovnoj školi u Vranjevu, između dva rata detaljno je obradio Branislav Kiselički, dugogodišnji direktor te škole u periodu šezdesetih-sedamdesetih godina dvadesetog veka, kao materijal za iz­radu letopisa osnovne škole za period 1919—1914.

Posle prvog svetskog rata Državna osnovna škola u Vranjevu (ta­kav je bio njen puni naziv) preuzela je svu imovinu bivših škola u Vranjevu. Škola je raspolagala s trinaest zgrada u kojima je bilo sedamnaest učionica i trinaest učiteljskih stanova. Od navedenog broja zgrada polovina je bila novijeg datuma, a drugu polovinu su predstav­ljale stare i prilično dotrajale zgrade. Školski nameštaj u svim učioni­cama bio je star i pohaban. Pri školi je bila skromna biblioteka koja se kasnije popunjavala i uglavnom zadovoljava potrebe škole.

Struktura ovih škola:

Srpske veroispovedene škole izdržavane od crkvene opštine 8

Srpskih državnih škola izdržavane   od političke opštine 2

Mađarskih verskih škola, koje   je izdržavala crkvena opština 2

Mađarskih državnih škola koje je izdržavala politička opština 3

Zabavišta izdržavana od političke opštine 2

Školske zgrade su se nalazile po celom selu, s tim da su se za I i II razred koristile škole bliže učenicima, tj. u kraju odakle su učeni­ci. U centru su bile uglavnom zgrade u kojima su se nalazili III i IV razredi. Još i u tom periodu odeljenja III i IV razreda delila su se na muška i ženska.

Prvi upravitelj škole, posle prvog svetskog rata bio je učitelj Sa­va Rajković, a pored njega u školi su 1919—20. radili kao učitelji: Emil Galetin, Dragić Rajić, Emil Rajić, Milosava Branković, Dinka Gavrilović, Anka Tolmačev i zabavilja Jelena Sekulić.

Škola je pored Vranjeva obuhvatala i salaše od kojih je priličan broj bio udaljen deset i više kilometara. U nepovoljnim vremenskim prilikama mnogi učenici su izostajali, a to je imalo za posledicu zna­čajno osipanje. Uz to uspeh u školi je bio loš i prelaznost iz razreda u viši razred iznosila je jedva nešto više od pedeset procenata.

Novo Selo, koje se počelo naseljavati 1920. godine, ubrzano je ra­slo pa se zbog velikog broja dece nametala potreba za izgradnjom ško­le. U prvo vreme, od 1928—29. godine, otvorena je škola u adaptira­noj zgradi vašarske biletarnice, a od 1936—37. škola je počela da radi u novoj lepoj i savremenoj zgradi s dva odeljenja i komfornim sta­nom za učiteljski par. Ta zgrada je jedini novi školski objekt podig­nut između dva rata. Zahvaljujući, između ostalog, i toj školi u Novom Selu, pohađanje škole i uspesi u učenju tridesetih godina, u Novom Selu su se znatno poboljšali.

Podaci iz 1924/25. godine pokazuju da je u Vranjevu bilo upi­san 721 učenik, a od tog broja se odselilo 32 učenika. To je bilo u vreme kada je sprovođena kolonizacija na zemlji oduzetoj agrarnom reformom od veleposednika i kada je izgrađeno nekoliko sela na ima­nju grofa Čekonića: Velike Livade, Karađorđevo, Vojvoda Stepa i dr. Iz Vranjeva se tada izvestan broj siromašnijih porodica naselio u Veli­kim Livadama.

Škola je imala sledeća odeljenja:

Srpska odeljenja:

I razred tri odeljenja, učitelji: Sofija Bogaroški, Anica Vlaškalin i Žarko Nikšić

II razred tri odeljenja, učitelji: Sofija Motok, Olga Kimpanov i Emilija Popović

III razred dva odeljenja, učitelji: Milosova Branković i Emil Rajić

IV razred dva odeljenja, učitelji: Danica Jovanović i Milorad Motok

Mađarska odeljenja:

I razred jedno odeljenje, učiteljica Marija Turn zatim Aleksan­dar Berec

II razred jedno odeljenje, učiteljica Marija Štol

III razred jedno odeljenje, učitelj Pal Katona

IV razred jedno odeljenje, učitelj Šandor Mihalji

Zabavište:

Dva odeljenja, zabavilje: Anka Tolmačev i Sofija Dimitrijević

Te školske godine radila je produžna škola u koju su upisana 172 učenika, ali je ocenjeno svega 32 učenika. Oktobra 1928. godine ot­voreno je školsko kupatilo za učenike i učitelje, što je predstavljalo izuzetan poduhvat na području higijene i zdravstvene zaštite.

Godina 1929/30. predstavlja prekretnicu u pogledu pohađanja škole i uspeha učenika, a te godine vredno je zabeležiti još jedan re­dak poduhvat i za škole u gradovima sa jačom ekonomskom osnovom. Škola je kupila kinoprojektor 9 mm i uz to pripadajućih dva­naest filmova. Kamera je koštala 3.400 dinara, što je bio veliki izdatak posebno što je godinu dana ranije izgrađeno i školsko kupatilo.

Škola u Vranjevu je radila uspešno sve do drugog svetskog ra­ta, s tim što je od 1936/37. školske godine izdržavanje osnovnih ško­la prešlo u nadležnost tadašnjih banovina, pa su tako i škole u Vranjevu i Novom Bečeju i izdržavane od strane Dunavske Banovine.

Sadržaj

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.