Osnovne škole

Prošlo je mnogo vremena od prvih većih seoba Srba u krajeve preko Save i Dunava do osnivanja prvih osnovnih škola. Oni su doduše imali, kako pod ugarskom tako i pod turskom vlašću, neku vrstu osnov­nih škola pri manastirima, ili pri parohijskim crkvama.

Te škole imale su za cilj da zadovolje potrebe crkve, tj. da učenik nauči da čita bogoslužbene knjige i da se po mogućnosti izvežba u prepi­sivanju istih.

Posle velike seobe pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine, situa­cija se bitno menja. U pojedinim krajevima stvorena su kompaktna na­selja sa značajnim srpskim življem, a uz to, povlasticom izdatom od cara Leopolda, Srbi su priznati kao narod u okviru Austro-Ugarske, što je sa­mo po sebi stvaralo potrebu za širenjem opšte narodne prosvete.

Potreba, za stvaranjem srpskih škola, posebno je postala aktuelna posle proterivanja Turaka iz Bačke i dela Srema, odnosno posle pot­pisivanja karlovačkog mira. Patrijarh Arsenije je 1706. podneo molbu za podizanje srpskih škola i osnivanje narodne štamparije. Posle nje­gove smrti molbu je ponovio mitropolit Isaije Đaković i već 1709. go­dine određen je carski činovnik koji će sprovesti osnivanje srpskih ško­la u mestima gde žive Srbi.

Odmah posle zaključenja Požarevačkog mira 1718. godine mitro­polit srpski Mojsije Petrović obratio se Rusiji s molbom da pošalje stručnog čoveka za učitelja. Iz Rusije je poslat Maksim Suvorov, koji je sobom doneo četiristo bukvara i sto komada Slovenske gramatike. Tako je osnovana slovenska škola u Beogradu, a u Sremskim Karlov­cima radili su učitelji Emanuilo Kozačinski i Jovan Minacki. Kozačinski je bio postavljen za rektora škole.

Mitropolit Mojsije uputio je 1724. godine okružnicu sveštenstvu u kojoj ih poziva da nastoje da se podižu srpske škole. Srbi u Budimu uputili su 1726. godine svojim poslanicima zahtev da se u saboru zauzmu kako bi se nastojanjima episkopa u eparhijama osnovalo što više škola, a u mitropoliji da se organizuje velika škola, u kojoj bi se učio, pored srpskog, još i latinski i nemački jezik. Te godine je izdata i naredba vlade kojom se dozvoljava podizanje nižih i viših srpskih ško­la po selima u gradovima.

U Sremskim Karlovcima je 1726. osnovana osnovna škola, a ubr­zo već 1731. godine gimnazija. Rusi koji su dolazili, bili su, uglavnom nastavnici u višim školama. U ono vreme se veliki broj mladih ljudi spremao za sveštenike, pa kako iz raznih uzroka nisu mogli svi dobiti mesto sveštenika, mnogi su se primali učiteljskog mesta.

Sprema tadašnjih učitelja svodila se, uglavnom, na znanje čitanja, pisanja, računa i pojanja. Ko je sve to znao, bio je, smatralo se, pot­puno spreman za učitelja. Najveći broj tadašnjih učitelja, međutim, znao je samo da čita i poje.

Učitelji su pored škole imali i mnogo drugih obaveza u vezi s crkvom. Oni su obavljali sve poslove koje su kasnije obavljali crkvenjaci, a uz to su obrađivali svešteničke bašte i hranili svešteničke svinje i drugu stoku.

Jedan od prvih uslova koji je postavljen, prilikom primanja, uči­telja bio je da bude poslušan svešteniku. Sveštenikova volja bila je ta­da zakon za školu i učitelja, jer je od njega zavisilo šta će se i koliko učiti u školi.

Ugovor budimske opštine Taban s učiteljem Lackom Krištovljevićem verno ilustruje položaj škole i učitelja, u to vreme. Ugovor je sastavljen 12. maja 1707. godine i u njemu između ostalih obaveza učitelja, stoji: »I ja se, Lacko, pogodih i pristah, kako birov i kmetovi urekoše, meni plaća od sada za godinu šest forinti. Zato je moja služ­ba prvo što je crkovna služba, kandila paliti i sveštenike posluživati i zvoniti na vreme i primati svešte (svece) crkovne do kovčega i pri­dati činu crkovnomu; po tom da imam primiti trideset i petoro dece da učim za tu višu pisanu platu za jednu godinu dana.

Organizovanje štamparije bio je uporedni zadatak sa otvaranjem škola, jer škola ne može bez knjige. Nema sumnje, da je postojala srp­ska štamparija koja bi mogla štampati školske knjige, i da nije došlo do uvoza bukvara, slovenske gramatike i drugih knjiga iz Rusije, možda i ne bi bilo muke i borbe oko reforme srpskog jezika i pisma. Možda je suvišno isticati, ali neka se zna, da je Gavrilo Venclović još trideset godina pre Dositeja, a da ne govorimo koliko godina pre Vuka, pisao svoje besede pravim narodnim jezikom.

U istoriji Austrije i njenih naroda od velikog je značaja doba vla­davine Marije Terezije. Čim je izvukla zemlju iz ratnog vihora, ona je posvetila veliku pažnju narodnom prosvećivanju. U podizanju škola videla je osnovne temelje napretka. Nastojala je da se škole podižu u svim selima i gradovima i za bogataše i sirotinju i za sve narode Ca­revine.

Nije to bila samo posledica njene ljubavi prema prosveti, ili neke posebne humanosti, već ekonomska nužnost. Naime, kolonizirani Nem­ci, iz siromašnih i prenaseljenih krajeva Nemačke, nisu bih neki veliki radnici. Naprotiv, bilo je među njima mladih neženjenih zanatlija, ne­radnika i probisveta, koji su prihvatili kolonizaciju da bi živeli bez ra­da, jer im je pri agitaciji za preseljenje i obećano da se može dobro živeti s malo rada, jer je zemlja bogata. Takav njihov odnos prema ra­du u poljoprivredi, uticao je i na ostale doseljenike, čime je bila do­vedena u pitanje osnovna svrha kolonizacije — Unapređenje poljopriv­rede u tim krajevima.

Pokušaj da se silom i fizičkom prinudom doseljenici primoraju na rad nije dala  rezultate, pa je onda tražen spas u prosvećivanju.

Poklonjena je najveća pažnja uticaju škole i crkve na vaspitanje, naročito novih generacija, jer se kod odraslih u tom pravcu malo šta moglo očekivati, mada se računalo na uticaj crkve. Zbog svega toga je posebna briga bila da se u selima izgrade ugledne crkve i lepe škole i da sveštenici i učitelji dobiju udobne stanove i dobre plate, kako bi se što više založili za uspeh u svom pozivu.

Brigu o školama vodila je crkvena opština, a škole su izdržavane iz školskog fonda, od mesne crkve i školarine koju su plaćali roditelji đaka. U Temišvarskoj eparhiji, kojoj su pripadali i Novi Bečej i Vranjevo, 1758. godine učitelji su dobijali od đaka po tri forinte godišnje. Siromašna deca bila su oslobođena školarine.

Nastava je trajala radnim danom od sedam do devet pre podne i popodne od jedan do četiri časa.

Reformisanje škole, koje sprovodi Marija Terezija i njen sin Josif II, obuhvatilo je i srpske škole. Carica je, na primer, zahtevala od srp­skog crkvenog sabora u Sremskim Karlovcima da se proda spahiluk u Dalju za 38.000 forinti da se od kamate na ovaj novac izdržavaju škole. Sabor u Karlovcima raspravljao je o ovom predlogu 1769. godine s ma­nje razumevanja za potrebe škola i zamolio Caricu da odustane od ovog zahteva što je ona i učinila.

U cilju širenja prosvete izrađen je 1776. godine školski ustav za pravoslavne osnovne škole. Prema ovom Ustavu u svakoj opštini, u kojoj je postojala pravoslavna parohija, morala je postojati i pravo­slavna škola. Ako za to nije postojala odgovarajuća školska zgrada mo­rale su se u najskorijem vremenu podići. Školske zgrade su morale ima­ti veću sobu za učionicu i stan za učitelja. Ženska deca bila su odeljena u razredu od muške.

Ustav je predviđao potpunu stručnost učitelja što je dokazivano školskom diplomom. Oni učitelji koji su se zatekli na učiteljskim po­ložajima, a nisu imali predviđenu školsku spremu, morali su naknadno polagati ispite.

Pohađanje škole predstavljalo je obavezu za svu decu od šest do trinaest godina starosti, a učitelji su bili obavezni da vode dnevnik o dolaženju dece u školu, o njihovom uspehu i sposobnostima.

Ustav je najstrože zabranjivao korišćenje dece za privatne pos­love sveštenika i učitelja, što je dotle bila normalna pojava. Moramo istaći da su pojedini učitelji u našim mestima zadržali taj običaj do novijih dana, do tridesetih godina dvadesetog veka.

Posle ukidanja Srpske Vojvodine dr Đorđe Natošević, dotadašnji direktor svih srpskih osnovnih škola, prelazi iz Temišvara za školskog savetnika kraljevskog ugarskog namesništva. Natošević je sagledao zna­čaj učiteljskih škola i sav neuspeh i nestručnost srpskih učitelja pripisvao je tim školama. Zato je uložio napor da se u učiteljskim škola­ma uvedu predmeti pedagogija, i kao pomoćni predmeti — psihologija, etika i antropologija i da se sprovede neophodna reorganizacija učitelj­ske škole i nastave.

Da bi se budući učitelji osposobili za praktičan rad u školama, morah su od 1858. godine, prema utvrđenom programu, držati nastavu u somborskoj osnovnoj školi pod nadzorom profesora učiteljske ško­le. Tako je somborska Preparandija stekla dobar glas i visok ugled. O tome svedoči i činjenica da je u njoj svake godine bilo dosta pitomaca iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Ni kasnije ona nije zaosta­jala za savremenim zahtevima školstva.

Natošević je izradio predlog novog ustrojstva srpskih škola, koji je Sabor u Sremskim Karlovcima usvojio 1864/65. godine, a prema ko­jem se predviđa:

svaka opština, u kojoj ima 7—12 sposobne dece za školu duž­na je da izdržava školu i da plaća učitelja;

učitelja se najpre prima na rad privremeno i tek nakon dve godine uspešnog rada da mu se da dekret o postavljenju;

da se bolesnom učitelju odredi pomoćnik, a u slučaju dugotraj­ne bolesti da se stavi u penziju;

da se u svim srpskim školama nastava odvija na srpskom je­ziku a predmeti su: 1. veronauka, 2. srpski jezik sa naukom čitanja i pisanja (ćirilicom), 3. račun, 4. krasnopis, 5. gimnastika;

da se za dokazivanje uspeha škole uvedu nedeljni, mesečni, po­lugodišnji i godišnji ispiti;

da se u devojačke škole postavljaju učiteljice, a da se u tim školama, pored navedenih predmeta, obavezno uvede i ručni rad;

da glavna škola traje 4 razreda, a da joj na čelu bude upra­vitelj; u školi se uči i jedan strani jezik;

da uz ovu, takozvanu glavnu školu, obavezno postoji i nedeljna (poftorna), koju su dužna da pohađaju nedeljom i praznikom deca do navršene 15 godine. Pored ponavljanja onog što se učilo u glavnoj školi, ovde se još uči i ono najpotrebnije o zemljoradnji i domaćinstvu, istorija srpskog naroda i o dužnostima podanika.

da se zanatlijske i trgovačke učenike — šegrte osnivaju nedeljne šegrtske škole.

da mesnu upravu nad školom vodi crkveni odbor, a glavnu upravu nad svim školama vodi patrijarh.

Tako reformisana škola još uvek nije zadovoljavala potrebe na­roda koji je težio da obezbedi brži razvoj prosvete, i ona je dalje usavr­šavana, a nastava je bogaćena novim predmetima.

Podaci iz 1900. godine — na žalost — pokazuju da su Srbi u Ugarskoj po procentu pismenosti bili znatno iza Nemaca, Mađara i Slo­vaka. Tako su Nemci imali 79,63%, Mađari 72,05%, Slovaci 60,36%, Srbi 48,38%, Rumuni 23,88% i Rusini 17,78% pismenih od ukupnog broja stanovnika.

Sadržaj

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.