Kultura i zabava

Na duhovni život Novobečejaca i Vranjevčana, pored ekonomske osnove, uticali su tokom vekova razni politički, verski i drugi momenti. Zahvaljujući ekonomskoj moći, koja je preduslov i osnovni podstrek za razvoj nadgradnje u kojoj kultura zauzima važno mesto, Novi Bečej i Vranjevo imali su, sve do polovine devetnaestog veka, izuzetne uslove.

'Novi Bečej je bio u to vreme glavni tržišni centar za žito čitave Monarhije.

Vranjevo je, ubrzo po osnivanju Velikokikindskog dištrikta, do­bilo u trgovini žitom izuzetno mesto. Iz Vranjeva se izvozio skoro sav višak žita i kukuruza iz deset dištriktskih sela, a to su bila najveća sela u severnom Banatu. U Vranjevu je bio glavni ambar (magacin) diš­trikta, u kome su se čuvali viškovi žita i odatle se prodavali trgovcima iz Zemuna, Broda, Siska, Karlovca, Rijeke i drugih krajeva Hrvatske i Dalmacije.

U Novom Bečeju i Vranjevu bilo je i zanatlija, koji su koristili po­godan položaj mesta, da trgovcima koji dolaze dereglijama za žito i kukuruz, prodaju svoje proizvode. Trgovci koji su dolazili po žito, obič­no su donosili drugu robu da je prodaju u Novom Bečeju i Vranjevu, pa su tako i bili kupci zanatskih proizvoda iz Banata za potrebe svojih krajeva.

Svakako nije zanemarujuća ni činjenica — na koju kazuje Vasa Stajić — da Velika Kikinda, kao sedište Dištrikta, za sve vreme njego­vog postojanja nije mogla da odigra pravu ulogu u razvoju kulture, kak­vu bi tako velika i za te prilike bogata sela morala da imaju. On o to­me kaže — »Prvobitno, to je okružje bez grada svog, to su sela bez kulturnog središta u sebi. Velika Kikinda se vrlo sporo i neodlučno di­zala i razvijala do radionice u kojoj bi se stvarale duhovne vrednosti za potrebe cele okoline. Nalazeći se na periferiji našeg narodnog tela, ona je ne samo malo sudelovala u stvaranju srpske kulture 18. i 19 stoleća, nego je bila i dosta slab konsument onoga što je stvarano u Novom Sadu i Karlovcima, a posle naročito u Beogradu.«

Ovo je utoliko čudnije, jer je Velika Kikinda, u to vreme, bila mesto s najvećom koncentracijom Srba u Vojvodini. Dok je Novi Sad 1846—47. godine imao svega 7.011 Srba, u Kikindi ih je bilo 12.414 ili u Subotici svega 4.150, Velikom Bečkereku 7.912, Pančevu 7.780, Somboru 11.289, Novom Bečeju sa Vranjevom 7.844, itd.

Takvo stanje na polju kulture u Velikokikindskom dištriktu uti­calo je da Vranjevo i Vranjevčani ne čekaju šta će se učiniti u centru Dištrikta, u Kikindi, nego se orijentišu na one najnaprednije u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i Pančevu.

Tako se u Novom Bečeju (1830), mnogo ranije (četrnaest godina), nego u Kikindi, osniva srpska diletantska pozorišna družina. U novobečejskoj osnovnoj školi 1758. godine ima dvadeset učenika, iako je u to vreme u Novom Bečeju bila svega 73 srpska domaćinstva ili zajedno s Vranjevom 220 domaćinstava, a Kikinda je sa 300 domaćinstava, u to vreme, imala 20 učenika, što takode pokazuje odnos stanovništva prema kulturi. Dalje, prvo srpsko pozorište nastalo je u Vranjevu 1860. godine. Iz njega je sledeće, 1861. godine izniklo Srpsko narodno pozo­rište u Novom Sadu, a Kikinda kratko vreme 1844—1845. je imala di­letantsku pozorišnu družinu.

Vranjevčani su prilično rano shvatili da su prošla vremena kada se govorilo: »bolje je šest vranaca u karuce, nego šest škola u glavi«, pa svoju decu uveliko upućuju na školovanje, kada se u malo kojem selu pomišljalo na ozbiljnije poduhvate u školskom obrazovanju. Ta deca, vranjevačkih seljaka, su vrlo brzo, u novoj sredini, postala nosio­ci narodne misli i prosvete. Bih su najbliži saradnici istaknutim Srbi­ma u kulturnoj i političkoj misiji. Našli su se uz — Svetozara Miletića, Jovana Jovanovića-Zmaja i druge. To prijateljstvo se održalo i posle završetka školovanja i studija pa su tako u Vranjevo navraćali kod Vladimira Glavaša ili Mije Vlaškalina Zmaj-Jova Jovanović, Đura Jakšić, Svetozar Miletić i drugi najistaknutiji Srbi toga vremena u Austro-Ugarskoj.

Evo šta o tim vranjevačkim školarcima pišu drugi, i to oni koji su pozvani da kažu i daju sud o svojim savremenicima.

O Miji Vlaškalinom iz Vranjeva piše Jovan Đorđević, profesor beo­gradske gimnazije i fakulteta, i ministar prosvete Srbije.

»Mija Vlaškalić

Ovo će ime možda još samo gdekojem starijem čitaocu biti poznato. Ali i oni možda će o njemu samo toliko znati da je bio omalen, suvonjav, crnomanjast mladić, koji se u Ba­natu, u Vranjevu, rodio, u Karlovcu, Požunu i Preševu (Eperješu) učio, posle revolucije neko vreme u Vranjevu kmetovao i oko 1853. umro.

Ko samo toliko zna o Miji Vlaškaliću, taj zna o njemu vrlo malo. To je samo skelet Mijin, a ne on sam. Jeste l' prolazili kadgod pored dućana sa skromnom firmom i još skromnijim izlogom, a iznutra s rafovima, prepunim krasne i skupocene robe od gore do dole, — onda imamo pravu sliku Mije Vlaškalića.

Svagda tih i ozbiljan, nije se nigde isticao, nigde razme­tao. Marljivim čitanjem stekao je lepa znanja, a nikad ni rečice nije pustio na javnost. Kao đak mogao je trošiti mnogo više od svojih drugova, među kojima je važio kao meki mali krez; a živeo je skromno i siromašno, kao i ostala raja, trošeći od ušteđenog novca za svoju biblioteku, na društvenu či­taonicu i druga korisna omladinska preduzeća, a najviše na potpomaganje svojih oskudnijih i darovitijih drugova, od ko­jih je gdekojeg, tako reći, sam izdržavao.

Takav je bio Mija Vlaškalić ... «.

Među školskim drugovima Jovana Jovanovića-Zmaja, na liceju u Požudu (Bratislavi) 1851. godine bili su đaci Srbi: »Vladimir Glavaš, Pe­tar Đakovački, Mladen Boberić, Milan Marbović i Miloš Rajković — svi iz Vranjeva; Stevan Bošković i Aleksandar Kirilović iz Bečeja; Grigor Radulović iz Tomaševca, Zarija Grujić iz Alibunara, Đorđe Dobrojević iz Šandora, Petar Kovačević iz Beodre, Aleksa Šandrović iz Temišvara, Ljuba Jovanović iz Bečkereka, Todor Hadžić i Lazar Dunđerski (poznati privrednik) iz Srbobrana i Jovan Tolmaš iz Šandora; — poslednji je retor, ostali filozofi. Te godine pokušali su naši đaci na lice­ju da obnove knjižicu i Društvo srpsko. Zapisalo se za članove dvade­set Srba i jedan Slovak (Vicenc Juriga). Svi su oni iz reda već pomenutih đaka. Među njima je Jovan Bošković, ali ne i Zmaj, »Iz toga bi se dalo zaključiti, da se Zmaj, posle padanja na maturi, nije duže za­državao u Bratislavi ... «

»U Trnavi Zmaj je polagao maturu s Đorđem Jevremovićem iz Kamenice, i s pomenutim Dimitrijem Dimitrijevićem i Urošem Maksimovićem, s kojim je studrao zajedno u Pragu 1856. Od pomenuth s njima je bio u Pragu i Vladimir Glavaš ... «

Miju Vlaškalina Jakov Ignjatović u svojim Memoarima o velikoj buni 1848—49. u nekoliko navrata pominje kao izuzetno časnog čoveka. Tako na str. 147 između ostalog — kad govori o Narodnoj skupšti­ni u Karlovcima — piše: »Tu se skupili sve sami čestiti mladići Mija Vlaškalić iz Banata, Ćira Radonić iz Dalja ...« ili na str. 204 kad go­vori o popularnosti Svetozara Miletića kod omladine — Zapitam jed­nom Iliju Vujića i Miju Vlaškalića, s kojim sam dobro živeo i koji su bili tolerantni u čemu je ta popularnost Miletićeva? ...« Miju pominje i na str. 209 kad za sebe kaže da ga je omladina izbegavala: »Ovde vredno je primetiti od tih legionara, izuzimajući Miju Vlaškalića, Iliju Vu­jića i Radaka nije niko sa mnom u dodir dolazio; rekao bih da su se hotimice mene uklanjali«.

Nisu oni bili tako skromni i časni samo za vreme svoga školova­nja ili učešća u velikoj buni 1848—49, nego su ostali takvi do kraja ži­vota iako su poticali iz najimućnijih vranjevačkih porodica. Njihovu skromnost i ljubav prema zavičaju pokazuje i sama činjenica da su se i pored ugleda koji su uživali među svojim drugovima u Pragu, Bra­tislavi, Budimpešti i Novom Sadu svi vratili, i život proveli u Vranje­vu da pomognu svojim sugrađanima.

Mija Vlaškalin se zadovoljio da bude opštinski birov i advokat u Novom Bečeju. Jedino što je zabeleženo o njemu, sem zapisa u knji­gama rođenih i umrlih u selu Vranjevu, bio je sleđeći tekst u Letopisu pravoslavne crkve u Vranjevu:

»Novo groblje 1852. godine otvoreno, prvi u njemu sahranjen ad­vokat Mija Vlaškalin«.

Vladimir Glavaš je posle diplomiranja, 30. oktobra 1862. na Pra­vnom fakultetu u Pragu, i posle provedenog advokatskog pripravnič­kog staža, otvorio advokatsku kancelariju u Novom Bečeju. Kao ad­vokat, radio je izuzetno kratko vreme. Napustio je advokaturu, jer se ona kosila s njegovim humanim životnim načelima.

Priča se da je vodio jedan spor protiv nekog siromašnog seljaka iz Vranjeva. Kada je spor dobijen, da bi se naplata izvršila, u korist Glavaševog klijenta, trebalo je siromaha izbaciti na ulicu i kuću pro­dati na licitaciji. Odmah posle tog slučaja on je zatvorio svoju advo­katsku kancelariju i posvetio se ekonomiji (zemljoradnji) i od nje živeo u Vranjevu do kraja života 1909. godine. Deo svoje imovine s kućom zaveštao je pravoslavnoj crkvi u Vranjevu, a odgovarajući zem­ljišni i novčani fond namenio je za školovanje talentovanih učenika iz Vranjeva.

Za Glavaša se priča da je bio osobenjak, ali vrlo pošten i human čovek. Sirotinji je pozajmljivao hranu: žito, kukuruz i dr. Po pravilu su svi, koji su uzeli zajam, u određeno vreme dug vraćali, ali bilo je i onih koji su to »zaboravili«. On takvima nije činio nikakve neprijat­nosti, nego bi ih prilikom ponovne tražnje pozajmice odvodio do pra­znog magazina i govorio im da uzmu što im treba. Kada bi začuđeni zajmotražilac rekao: »Kako da uzmem kad u magazinu nema ništa!« Glavaš mu je tiho uzvraćao: »Da si vratio ono što si prošlog puta uzeo sad bi bilo«.

Zahvaljući ekonomskim uslovima u kojima su se do polovine de­vetnaestog veka, razvijali Novi Bečej i Vranjevo u brizi stanovnika tih mesta za školovanje i kulturno prosvećivanje dece Novi Bečej i Vranjevo dali su velikane u kulturno-prosvetnoj, naučnoj oblasti i umetnosti, kakvi su bili Jovan Knežević, osnivač prvog srpskog pozorišta; dr Jene Sentklarai, naučnik i akademik, dopisni član Mađarske drža­vne akademije nauka i član Srpskog učenog društva, Joca Savić, ve­liki reditelj — šekspirolog i vrsni pozorišni pedagog u Minhenu, Josif Marinković koji je nastavio delo, ili bolje reći oživotvorio ideje Kornelija Stankovća i postao u našoj muzici maltene ono što je Vuk Karadžić za jezik i književnost, ili Ognjeslav Kostović, pronalazač u ob­lasti tehničkih nauka, koji se može smatrati trećim Srbinom po svo­me doprinosu tehničkim naukama, odmah posle Tesle i Pupina, i mno­gi drugi zaslužni pregaoci ne samo na području kulture i nauke u No­vom Bečeju i Vranjevu, nego i mnogo šire.

Napori za razvoj kulture i prosvete činjeni su neprekidno sve do dru­gog svetskog rata. Nastojalo se da se otvori građanska škola koja će mlade pripremati za unapređenje trgovine i zanatstva. Njenim otva­ranjem 1908. godine iskorišćena je prilika da i deo dece imućnijih ze­mljoradnika završe građansku školu iako će ostati u poljoprivredi. Shvaćeno je da i poljoprivreda zahteva obrazovanog čoveka. Težnja za daljim razvojem prosvete je otvaranje 1924. godine potpune gimnazije.

Učenje stranih jezika: nemački i francuski, pored onog što su to bili obavezni predmeti od prvog do četvrtog razreda građanske škole, mnoge porodice intelektualaca i bogatijih trgovaca, a posebno Jevreja, angažovale su privatne učitelje za nemački i francuski jezik. Pored os­talih nezaboravne su dve vredne učiteljice — starice, kojima mnogi Novobečejci duguju što su savladali francuski i nemački jezik, Irena Đurković, kćerka poznatog kulturnog pregaoca iz Pančeva Nikole Đurkovića. Irena je od 1897. godine, posle smrti roditelja prešla kod tetke u Novi Bečej, i sve do pred smrt 1937. godine davala časove iz nemačkog jezika i časove klavira.

Pored Irene, ili kako su je u Bečeju zvali »Tante Irena«, časove iz nemačkog i francuskog je od 1925. do drugog svetskog rata, pa još i dugo posle rata, davala Ruskinja Zadonska, ili kako su je svi poznavali — Madama.

Sadržaj

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.