Zanatstvo

Stari putopisi i turski defteri govore da su Srbi trgovci u kraje­vima preko Save i Dunava igrali značajnu ulogu još pod Turcima, ali se o Srbima zanatlijama, iz tog doba, vrlo malo zna. Podaci o njima javljaju se tek osamnaestog veka što ne znači da zanatstvo i Srba za­natlija nije bilo u tim krajevim i znatno ranije.

Zanatlije su se još pod Turcima, a i kasnije, organizovale u esnafe (cehove), što je bio slučaj i u čitavoj Evropi. Svaki zanatlija je morao pripadati određenom esnafu i pokoravati se njegovim statutima i pravilima. Samo tako organizovane zanatlije — esnaflije, mogle su pro­davati svoje proizvode u radnjama u čaršiji i na vašarima. Čaršija je bila podeljena u razne zanate. U mestima gde je bilo malo zanatlija udruživala su se dva-tri srodna zanata u jedan esnaf.

Statuti ili pravila esnafa vezivali su svoje članove strogim oba­vezama, ali su i suzbijali konkurenciju i osiguravali im život. Ti sta­tuti su, između ostalog, brinuli o profesionalnoj solidarnosti i moralu svojih članova. Tako je bilo zabranjeno mamiti tuđu mušteriju: zanat­lija nije smeo nastaviti posao koji je počeo drugi majstor; bilo je za­branjeno trgovanje robom drugog proizvođača-zanatlije, itd.

Sačuvana pravila srpskog terzijanskog (krojačkog) ceha u Budimu 1695. godine sadrže obaveze da se svaki majstor boji boga, da bu­de pošten i čist, da ne psuje. U cehu nema mesta kavgadžijama i gru­bim ljudima. Ako se član ceha uhvati u preljubi ili u bludu isključuje se iz ceha. Svaki član, najkasnije posle godinu dana od stečenog maj­storskog prava, mora se oženiti. Kalfa mora poštovati majstora, ne srne pred njim pušiti, mora biti učtiv u ophođenju, ne srne popiti više od jedne čaše vina i to stojeći, ne sme se družiti s kočijašima i propa­licama, itd.

Primitivan život i velika prostranstva slobodnog zemljišta, a ma­li broj stanovnika, koliko je u Banatu ostalo posle proterivanja Turaka — sve je to predstavljalo idealne uslove da se stanovništvo bavi skoro isklju­čivo zemljoradnjom. U selima je vladala uglavnom naturalna proizvod­nja u kojoj su skoro sve potrebe stanovništva u odeći, obući i name­štaju, ukoliko se to i mogao smatrati nameštajem, podmirivane radom članova domaćinstva. Spahiluci nisu u tome predstavljali nikakav izu­zetak kada su u pitanju biroši, a vlastelini su svoje potrebe podmirivali u Pešti i Beču, ili u najgorem slučaju u većim gradovima kao što su bi­li Segedin i Temišvar. Takvo stanje zadržalo se sve do polovine devetnaestog veka.

Srbi su, za vreme Turaka, imali zanate kao što su: terzije (kabaničari), kapamadžije (jorgandžije), mumdžije, koji su pravili sveće, sapundžije, opančare i čizmare.

Nezainteresovanost Srba za zanate imala je za posledicu doselja­vanje zanatlija sa strane. Po osnivanju Velikokindskog dištrikta u pro­tokolima magistrata nailazi se na žalbe pojedinih senatora da zanatlije zanemaruju, pa i napuštaju zanate i odaju se poljoprivredi, te Dištrik­tu preti opasnost da ostanu bez zanatlija. Tako sudija Jovan Avakumović 21. decembra 1790. upozorava magistrat dištrikta da zanatlije, zanemarujući zanate, izigravaju napore da se prijemom novih dose­ljenika zanatlija poveća njihov broj. Zbog toga je odlučeno da se zanat­lijama koji dobiju inkolat (pravo nastanjivanja) ne daje oranica, kako ih zemljoradnja ne bi odvlačila od zanatstva.

U Velikokindskom dištriktu preduzimane su mere da se poveća broj zanatlija. Magistrat je, na primer, pri pregledu pupilarnih masa (maloletna siročad) 11. decembra 1801. osudio nemar staralaca po selima što dozvoljavaju da siročad sposobna za dalje školovanje, ili za izučavanje zanata, radi poljoprivredne poslove i da u najranijoj mla­dosti trpi oskudicu. Da bi se siročad više pazila i bolje vaspitavala izdato je uputstvo za staraoce kojim se predviđa da se muška siročad, posebno ako ima pristojnije nasledstvo, čim završi osnovnu školu, upu­ti na dalje školovanje ili na izučavanje zanata i trgovine, prema spo­sobnostima i sklonostima.

Početkom devetnaestog veka ili preciznije 1822, pored ostalih ja­vljaju se i sledeće zanatlije: krojači, obućari i pletači dugmadi, a u Vranjevu 1828. godine: užari, ćurčije, kabaničari, čizmari, obućari, kovači, bravari, bačvari, staklari, tkači, dimnjičari, mesari, sapundžije i sarači.

Prema podacima Vranjevo je 1862. godine imalo 72 zanatlije od kojih 50 Srba i to: 6 kovača, 1 stolar, 15 ćurčija, 1 užar, 4 kabaničara, 3 čizmara, 1 bravar, 1 papučar, 4 kolara, 3 berbera, 2 ženska i 2 muška krojača, 1 sapundžija i 1 bačvar. Pored Srba i Mađara bilo je, u prvoj polovini devetnaestog veka, i Cincara zanatlija. Tako se pominje čizmar Teodor Varzić i Kosta Dimović i stolar Grigorije Varža.

Prema popisu iz 1781. godine u Velikokindskom dištriktu je bilo ukupno 71 suvača (suvača je mlin čije kamenove pokreće konjska za­prega) od kojih u Kikindi 17, Mokrinu 13, Melencima 12 i Vranjevu 9. Taj broj se 1847. godine povećao na 252. Pretpostavlja se da je u Vra­njevu to povećanje bilo veće nego što bi to bio odgovarajući deo pre­ma ukupno broju iz 1781. godine, jer je Vranjevo napredovalo brže od ostalih mesta Dištrikta, a uz to je i broj stanovnika brže rastao nego u drugim mestima, izuzimajući Kikindu.

Pored suvača, Novi Bečej i Vranjevo imali su i vodenice, koje su koristile tok Tise za pokretanje kamenova za mlevenje. Vodenice su, kao što će se to videti u poglavlju o saobraćaju, ometale ili otežavale plovidbu brodovima, jer su brodove vukle zaprege koje su išle obalom.

Zbog porasta broja stanovnika potrebe za mlevenjem žitarica su sve više rasle, pa su pored suvača i vodenice izgrađene i vetrenjače, ko­je su po kapacitetima bile veće od suvača pa i vodenica, a pokretna energija bila je besplatna. Otuda su vetrenjače postepeno potiskivale suvače i vodenice. Bile su jevtinije nego suvače i lakše se održavala ne­go vodenice, kojima je preko zime pretio led, a s proleća velika voda. Vetrenjače su se održale sve do drugog svetskog rata. U Vranjevu je do dvadesetih godina ovog veka bilo tri vetrenjače na Utrinama (današ­nje Novo Selo preko železničke pruge), a u Novom Bečeju se dugo održala vetrenjača koja je bila odmah iza srpskog groblja u pravcu železiničke pruge, gde je danas upravna zgrada Građevinskog preduzeća Jedinstvo.

Pored suvača i vetrenjača značajno mesto su imale i olajnice u kojima se cedilo ulje za jelo iz repice. Olajnice su kao i suvače (koristi­le konjsku vuču za pokretanje kamena za mlevenje i prese za ceđenje ulja. U Vranjevu i Novom Bečeju bilo je četiri-pet olajnica.

Početkom dvadesetog veka sve se više oseća potreba za krečom kao građevinskim materijalom, što je dalo povoda Milanu Kimpanu iz Novog Bečeja da 1911. godine izgradi, na putu za Kumane, krečanu s tri peći. Krečana je radila sve do 1926. godine, kada je zbog finansijskih teškoća, u koje je Kimpan zapao, obustavila proizvodnju. Kas­nije, možda 1928. godine Nemac Georg Petri izgradio je novu krečanu preko železeničke pruge u Novom Bečeju, na mestu gde su otprilike današnji mlin i silos. Ova krečana je imala dve peći i radila je sve do drugog svetskog rata. Poznati novobečejski zidar Farkaš izgradio je 1936. godine novu krečanu na putu za Kumane, koja je imala dve peći. I ona je radila do drugog svetskog rata.

Sve do drugog svetskog rata zanatstvo je imalo prilično značaj­nu ulogu u Vojvodini, pa prema tome i u Novom Bečeju. Tada se tek javlja industrija obuće i odeće (konfekcija). Takođe nije bilo industrije nameštaja ni građevinske stolarije, nego su se sve te potrebe rešavale preko zanatstva.

U ono vreme bio je drukčiji odnos prema potrošnji, a i drukčija shvatanja kvaliteta što je imalo vidnog uticaja na potrebe za zanat­skim uslugama. Dobar kvalitet nekog proizvoda značio je dobar mate­rijal i solidnu zanatsku izradu, što je garantovalo dugotrajnost robe. Danas je kvalitetno ono što odgovara modnom zahtevu u pogledu ob­lika, boja, dezena i praktičnosti, a dugotrajnost je u drugom planu. I pored lošeg materijala, mnogi proizvodi za ličnu upotrebu se i ne po­habaju a već se izbacuju iz upotrebe kao demodirani.

Obuća se, sve do drugog svetskog rata nosila vrlo dugo. Retko je ko imao više od dva para cipela, a seljak je imao samo jedan par opa­naka. Sve se to krpilo dokle god obućar ne kaže, da je svaka dalja opravka besmislena. Tako je to bilo s odelom, loncima, kantama, šporetima, bravama i svim drugim, pa je otuda bila i velika potreba za za­natlijama koji će krpiti, popravljati i tako produžavati vek upotrebnim proizvodima.

Da bi se dobila predstava o ulozi zanatlija u životu stanovništva do drugog svetskog rata, evo pregleda zanatskih radnji po pojedinim mestima Novobečejskog sreza. Za Novi Bečej i Vranjevo, pored poje­dinačnih, dati su i zbirni podaci za svaku vrstu zanata.

Novobečejske zanatlije su (imamo u vidu one između dva svetska rata) uglavnom bile ozbiljni i vredni ljudi, kao što je to uostalom bilo svojstveno najvećem broju žitelja Novog Bečeja, bez obzira na zanima­nje i na stalešku pripadnost. To je sasvim razumljivo, jer se u uslovima velike konkurencije a relativno slabe kupovne moći stanovništva, mo­gao održati samo vredan čovek. Korisnici zanatskih usluga, ili kupci nji­hovih proizvoda uglavnom su bili meštani, a to je obavezivalo zanatliju na solidnost, jer s tim kupcem mora računati ne samo za jedan, nego za više puta. Ugled se sticao i čuvao kvalitetom usluga i robe i korektnim odnosom s mušterijom.

Da je najveći broj novobečejsko-vranjevačkih zanatlija bio takav govori i činjenica da su imali svoje radnje sve dok su bili sposobni da obavljaju poslove, a nije bio mali broj onih koji su svoje radnje preno­sili u nasleđe sinovima.

Skromnost zanatlija je bila opšta karakteristika. Onaj koji je precenjivao svoj rad, odnosno proizvod, nije mogao opstati.

Uloga zanatstva u privredi Novog Bečeja i Vranjeva vidljiva je i po broju zanatskih radnji, a i po tome što je tristo osam porodica živelo od zanatskih usluga, što znači da se od zanatstva izdržavalo više od hiljadu petsto stanovnika (računa se da je tada jedno domaćinstvo ima­lo u proseku pet članova). Ako tome dodamo i broj pomoćnika i uče­nika koji su nalazili posao u tim radnjama, onda broj treba još pove­ćati. U 1938—39. bilo je u zanatskim radnjama Novog Bečeja i Vranje­va 288 pomoćnika i sto šegrta (učenika), što bi samo dalje potvrđi­valo da je više od 10% stanovništva Novog Bečeja i Vranjeva živelo od zanatstva i da je uticaj zanatstva na razvoj drugih oblasti privrede i nadgradnje bio značajan.

Sadržaj

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak