Pobuna seljaka u Novom Bečeju

Položaj seljaka (kmetova) u Novom Bečeju bio je još teži nego u Vranjevu, u okviru Dištrikta. Okrutno ponašanje i nemilosrdna eks­ploatacija novobečejskog vlastelina Hadžimihajla-Sisanija izazvalo je seljake da rešenje svojim nevoljama traže u pobuni.

Vlastelin je tako 1788. godine oduzeo zemlju od 155 seljaka, i na mesto oduzete dao im drugu na pustari Berek. Najveći broj (143) se­ljaka odbilo je da primi i obrađuje zemlju na Bereku, pa je vlastelin bio prisiljen da im vrati prvobitnu zemlju.

Pobune kmetova nisu prestale ni daljim razvojem privrede. Među najznačajnije pobune spada ona u Turskom Bečeju u prvoj polovini devetnaestog veka, gde su se protesti protiv vlastelina proširili na sve društvene slojeve »trgovišta«.

Novobečejski vlastelin je 1830. godine oduzeo 3.340 jutara iberlanda, koji je opština dobila u arendu po povoljnoj ceni još od kameralne administracije (pre prodaje bečejskog spahiluka porodici Hadžimihajla).

Pozivajući se na zakon o segregaciji, vlastelin oduzima 1836. godine 660 jutara zajedničkog pašnjaka, a u zamenu nudi slatinastu i podvodnu zemlju. Seljaci su pokušali da se sporazumeju, nudeći mu veći zakup (arendu) od dotadašnjeg. Na licitaciji nudili su istu arendu kao i stranac koji je učestvovao na licitaciji, ali vlastelin nije dao zem­lju seljacima Novobečejcima već strancu. Kako seoska stoka ovom pro­dajom nije imala dovoljno ispaše, kmetovi se odreknu i slobodnog krčmenja mesa i točenja pića, samo da bi im se vratio oduzeti pašnjak. S tom su se ponudom saglasile i zanatlije u Turskom Bečeju, iako ih je odricanje prava krčmenja mesa i točenja teško pogodilo. Vlastelin nije prihvatio ni tu ponudu, pa se trgovište obratilo za pomoć Županiji. Odgovor je bio, da vlastelin slobodno raspolaže alodijalnim zemljiš­tem, te da ga niko ne može prisiliti kome će je dati u arendu. Seljaci odluče da se žale višim vlastima, ali nisu imali dovoljno novca za troškove oko sastavljanja i podnošenja žalbe (jer je trebalo izraditi i nacrt plana atara), te su im i ovog puta pri tekle u pomoć za­natlije i iz cehovske blagajne pokrile troškove. Treći ključ, od cehov­ske kase, imao je vlastelinov špan koji mije pristao da se da novac. Zanatlije su, međutim, nasilno oduzele ključ i dale novac seljacima.

Seljačku odlučnost da se bore za svoja prava potpomogli su i se­oski birov (knez) Lajoš Pavel, trgovac, i opštinski beležnik Mihajlo Krs­tić, apotekar Mikša Bunjevac i parah Jovan Cokrljan. Sve se to dešava­lo uoči Uskrsa i seljaci su na bdenije i voskresenje išli naoružani vila­ma, ašovima i batinama, a kada su zbog toga pozvani na odgovornost izjavili su, da oni tako čuvaju hristov grob.

Kako zanatlije nisu pristale da na zahtev vlasti vrate novac u ce­hovsku blagajnu, po nalogu sreskog načelnika, vojska je baš na Uskrs 1837. godine, uhapsila dva cehovska blagajnika. Narod, čim je saznao za ta hapšenja, izjurio je iz crkve i »upao« u kuću sreskog načelnika i u njoj sve polupao. Da bi se smirili seljaci, Županija je bila prinuđena da uvede vanredno stanje i da sa dve čete vojnika zavede red.

Pune dve godine vodila se istraga o ovoj pobuni, ali bez uspeha. Osumnjičeni su sve poricali u čemu su im pomogli i svedoci, te vlasti nisu imale osnova za kažnjavanje okrivljenih.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

Kumanski partizanski odred bio obrazovan već sredinom jula 1941.