Prodaja kameralinih imanja u Banatu i novobečejski spahija

Karakteristike Banata u osamnaestom veku su velike migracije i kolonizacije, i mnoga administrativno-ekonomska eksperimeentisanja. Od lepih zamisli o razvoju Banata malo se ostvarilo. Banat je tavorio i očekivao da se nešto radikalnije promeni u vođenju privredne politike.

Pravo stanje u Banatu prikazao je Josif II, sin Marije Terezije, u svom izveštaju sa puta po Banatu 1768. godine. Između ostalog, izneo je, da Banat niko ne oseća svojom otadžbinom. Iako je zemlja plodna, stanje na njoj je zaprepašćujuće, a posebno su loši agrarni odnosi. Stanovništvo izgleda kao da je tog trenutka stiglo, da bi se tu kratko zadržalo, i da se sa stokom i celokupnim domaćinstvom odseli bez ikakvih većih šteta, ili tuge za tim krajem. Svaki se oseća nesigurnim uživaocem i nastoji da što više izraubuje zemlju na kojoj se zadesio.

Srpski i rumunski seljaci su — prema Josifu II — izgubili volju za ozbiljniju obradu zemlje, jer su bili opterećivani sve novim i novim nametima, a uz to su se i nemački kolonisti širili na štetu Srba i Rumuna. Uvođenjem prakse da seoski kneževi svake godine iznova dele obradivo zemljište seljacima, još više pogoršava postojeće teško stanje.

Na putu po Banatu, Josif II, u pratnji kneza Alberta i grofa Nostiz-a, posetio je 10. i 11. maja 1768. i Novi Bečej. Takođe je i prilikom svog drugog putovanja po tim krajevima 1773. godine ponovo posetio Novi Bečej, odakle je preko Melenaca otišao za Veliki Bečkerek.

Pustare je Dvorska komora, u zajednici sa Bečkom bankom, izdavala u zakup jermenskim, makedonskim, grčkim i cincarskim zakupcima, koji su osnovali društvo za odbranu svojih interesa.

Josif II u svom izveštaju je osudio način rada i bogaćenje ovih trgovaca koji — prema njegovom izveštaju — nemilosrdno iskorišćavaju zemlju i seljake.

O administraciji, kao vidu uprave u Tamiškom Banatu, Josif II dao je ovakvu ocenu: »U Banatu vlada najkorumptivniji sistem, da ne može da se zamisli štetnije privređivanje od ovog, da se u svetu nigde ne nalazi toliko lenjih i pokvarenih činovnika kao tu« i da ovo posebno smeta »da se lepa i blagoslovena zemlja Banata dalje razvija.

Na kraju svog izveštaja Josif II predlaže, svojoj majci, Mariji Tereziji, brza rešenja koja bi dovela do refeudalizacije Tamiškog Banata i obnavljanje ugarskog feudalnog sistema, koji je u privrednom i društvenom pogledu bio konzervativniji i krući od austrijskog kameralnog uređenja.

Državni savet prihvatio je predlog Josifa II i pristupilo se prodaji kameralnih dobara s tim, da Tamiški Banat ostane posebna austrijska provincija. Ugarska dvorska administracija nije prihvatala ova rešenja. Bila je protiv javne prodaje kameralnih dobara, kako je to predložio Josif II, već je insistirala na inkorporaciji (priključenju) Banata Ugarskoj. Državni savet je na kraju to prihvatio, a zauzvrat je od dvorske kancelarije Ugarske dobio pravo na slobodno raspolaganje banatskim kameralnim imanjima.

Posle reinkorporacije (priključenja Ugarskoj) na bivšoj teritoriji Tamiškog Banata, nastale su sledeće administrativno-upravne jedinice:

  • Torontalska, Tamiška i Krašovska županija u sastavu ugarske uprave,
  • Velikokikindski privilegovani dištrikt kao samostalna jedinica i
  • Banatska vojna granica pored Dunava od Pančeva do Oršave.

U Velikom Bečkereku (Zrenjaninu) je 13. jula 1779. godine svečano obnovljena Torontalska županija i tu je instalirana njena celokupna administracija.

U ovom predlogu prodaje banatskih poseda Josif II je predvideo i uslove prodaje. Tako, između ostalog, da se pri prodaji dozvoli slobodna kupovina u pogledu nacionalnosti, vere i staleškog porekla kupca; da se kupcima daju velike olakšice u pogledu isplate, da im se da kredit s 4% kamate, a novi kolonisti, na tim imanjima, da se oslobode svake poreske i urbarijalne obaveze u trajanju od šest godina.

Planom prodaje nisu obuhvaćene zemlje koje su pripadale Velikokikindskom dištriktu ili Velikom Bečkereku, kao i veći deo poseda u istočnom delu Banata.

Pre same licitacije imanja su tako grupisana, da je svaki spahiluk pored obradive zemlje dobio i šume i ritove, a imanja su klasificirana u četiri klase:

  • U prvu (klasu su potpala četiri imanja čija pojedinačna vrednost iznosi 300—400.000 forinti.
  • U II klasu dva imanja u vrednosti od 150—300.000 forinti,
  • U III klasu imanja od 50 do 150.000 forinti i u
  • U IV klasu imanja do 50.000 forinti vrednosti.

Kupci su imali sledeće povlastice: steći će titulu mađarskog plemstva, u gotovom su morali platiti polovinu iznosa, a za drugu polovinu je stavljena intabulacija i postala je plativa u roku od deset godina s 4% kamate.

Vlasnici kupljenih dobara stekli su sva prava koja su po ugarskim feudalnim zakonima pripadala vlastelinu i to kako nad zemljom tako i nad njenim stanovnicima.

Vlastelini su uglavnom postali: grčki, jermenski, cincarski i srpski trgovci. Oni su do imanja došli pomoću svog kapitala, ali nisu odmah dobili i plemićske privilegije.

Većina tih imanja kupljena je ispod cene, pa je 1793. godine kameralni inspektor Dešan u svom izveštaju naveo, kako je, na primer, Vasilije Stefanović, trgovac kupio imanje Mali Orosin u Torontalskoj županiji, a već istog dana prodao po dvostruko većoj ceni, trgovcu Pavlu Čarnojeviću. Takođe ističe braću Nako koji su kupili na licitaciji spahiluk Veliki Semikluš za 702.763 forinti, a da on realno vredi milion forinti.

Prihvatajući izveštaje Dešana, Dvor je povisio cenu, već prodatih imanja, i tako je većina vlastelina imanja moralo platiti po naknadno povišenoj ceni.

Nove spahije su bile vrlo nemilosrdne u iskorišćavanju kmetova, pa se već 1783. godine obustavila dalja prodaja kameralnih dobara, iako je sve bilo pripremljeno za nove licitacije.

Pored brige o kmetovima, možda bi se pre moglo reći da je bilo nedoumice da li se davanjem preostale zemlje u zakup, s obzirom da je preostala bolja zemlja, ne bi postiglo više nego kad se proda na licitaciji.

Novi rat s Francuskom 1792. godine prisilio je Dvor da donese odluku da se proda što više zemlje. Ponovljeno je, i ovom prilikom, da se ne diraju Velikokikindski dištrikt, Veliki Bečkerek ni sva ona mesta gde postoje velike šume, kao i ona koja su u blizini plovnih reka i rudnika.

Spahiluk Novi Bečej, kupio je Pavle Hadžimihajlo, trgovac, po narodnosti Cincarin, kao kontribuent (poreski obveznik) I klase, po ceni od 120.828,44 forinti. Ova kupovina izvršena je 1782. godine. U arhivskom materijalu iz 1783. godine nalazi se obveznica novobečejskog vlastelina Pavla Hadžimihajla na 104.000 forinti, što znači, da on pri kupovini, nije isplatio ni 50% vrednosti u gotovom novcu, već svega oko 14%.

Pavle Hadžimihajlo doselio se u ove krajeve iz makedonskog mesta Siaste. U Novi Bečej se nastanio sa ženom Agneš i sinom Jovanom Pavlom, koji se oženio Grkinjom Klarom Papapoliso. U braku su bili — prema Sentklaraiu - do 1800. godine, kada je Pavle Jovan umro. Tako je dvadesetosmogodišnja udova Klara odgajila osmoro dece (sinovi: Pavle i Nikola i kćeri: Agnes, Eržebet, Konstantina, Marija, Anastazija i Jelisaveta). Najstariji sin Pavle studirao je pravo u Nađvaradu (Oradea Mare u Rumuniji) i kao mlad umro u Beču 1813. godine. Drugi sin Nikola, koji je bio naslednik imanja (spahiluka Novi Bečej), studirao je filozofiju u Beču i Segedinu. Klara je rođena 1772. godine u Vroclavu (Poljska), a u braku s Pavlom Hadžimihajlom proživela je četrnaest godina, tj. do 1800. godine, što bi značilo da se ona udala još vrlo mlada, sa četrnaest godina! Prezime Sisanja, uzela je Klara, prema svojim precima, koji su nekada davno u Grčkoj imali to prezime.

Poveljom kralja Franje II od 28. marta 1799. godine priznaje se porodici Pavla Hadžimihajla-Sisanjija i njegovom sinu Jovanu Pavlu, celoj porodici i njihovom potomstvu zvanje vlastelina (plemstvo).

Klara je bila veliki darodavac pravoslavne crkve (njenim sredstvima je crkva dovršena), a donator je izgradnje katoličke crkve i mađarske škole u Novom Bečeju. Sahranjena je u novobečejskoj pravoslavnoj crkvi.

Poslednji direktni potomci porodice Hadžimihajla su tri unuke Pavla Hadžimihajla, i to Elizabeta, udata za grofa i generala austrougarske vojske Karolja Leningena; druga udata za pukovnika Lipota Rohoncija, i treća udata za imućnog posednika Đulu Urbana. Leiningen i Rohonci (Rohonci je došao iz Vesprema) bili su istaknute ličnosti u mađarskoj vojsci za vreme velike bune 1848-49, a Rohonci se proslavio baš u bici kod Novog Bečeja 13. oktobra 1848. godine.

Dvorac Hadžimihajla-Sisanji, s pomoćnim zgradama i parkom, nalazio se na prostoru gde je sadašnji dom narodnog zdravlja i sve stambene kuće pored njega do Ulice Svetozara Miletića. Tu je pripadao i deo Ulice Žarka Zrenjanina gde se danas nalaze zgrade Opštinskog suda i sve druge stambene zgrade sa te strane, od Ulice Svetozara Miletića pa do Trga oslobođenja.

Dvorac je srušen 1908. godine i na tom mestu i delu parka izgrađene su i danas, postojeće zgrade i sreski sud u Ulici Žarka Zrenjanina.

Rohonci Lipot, zet porodice Sisanji, izgradio je kuću na mestu - gde je danas deo Zadružnog doma (na uglu Zadružnog doma). Preko puta od Rohoncija, uz samu dolmu, gde je danas Dom zdravlja, izgradio je dvorac jedan od potomaka porodice Sisanji, po ženskoj liniji, a potomak Urbana, Šojmoš Elemer. Taj dvorac je, 1927. godine, kupio Marković Vićentije optant iz Siriga kod Segedina.

Vlastelinstva su bila zadužena, ne samo za razvoj zemljoradnje, što je bio njihov sopstveni interes, nego i da podstiču razvoj nadgradnje. Tako su ona bila obavezna da grade crkve, škole i druge javne zgrade koje će doprinositi prosvećivanju i podizanju opšte kulture stanovništva. Najveći deo tih obaveza teško je padao vlastelinima, jer su iziskivale materijalne izdatke, a uz sve to, prosvećeniji i ekonomski samostalniji narod je manje spremam da prihvata sve veleposedničke namete koji često nisu imali ni zakonsku, ni elementarno moralnu osnovu.

Iako je Pavle Hadžimihajlo tek 1782. godine postao vlasnik novobečejskog spahiluka, već 1783. godine nalaze se u arhivama mnoge žalbe stanovništva na njegovo ponašanje. Trgovci iz Karlovca žale se 1783. na visoku taksu u Novom Bečeju, Isak Kiš vlastelin iz Itebeja se tuži na visoku skelarinu za stoku u Novom Bečeju. Iste godine žale se meštani Novog Bečeja i traže da županija prisili vlastelina Hadžimihajla na izdržavanje škole, kao i da uspostavi katoličku školu i da plaća učitelja. Tužbe pojedinih građana na postupak vlastelina su česta pojava, pa se 1784. godine žali na vlastelina i katolički paroh u Novom Bečeju Nagy Szent-Miklos, da mu uskraćuje obaveznu godišnju platu. Meštani se žale na vlastelina što je samovoljno zatvorio prolaz glavnog puta između Novog Bečeja i Melenaca, ili što je preko svog išpana Tapka Mihalja primorao tristo Novobečejca da besplatno rade na vlastelinstvu. Vlastelin je 1788. godine oduzeo od 155 seljaka zemlju i na mesto oduzete dao im drugu s kojom ovi nisu bili zadovoljni. Još nemilosrdnije je postupio 1830. godine kada je oduzeo 3.340 jutara iberlanda zbog čega je došlo do pobune seljaka u Novom Bečeju.

Sadržaj

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.