Vranjevo u Velikokikindskom dištriktu

U Tamiškom Banatu, na donjem toku Tise i na Dunavu organizovana je 1766—1768. Vojna krajina (granica). Tada su, čete srpske milicije, osnovano u severnom Banatu, pripale civilnoj vlasti. Ko je hteo da ostane u vojnoj službi morao je preći u Srpsku banatsku vojnu krajinu (granicu). Preseljenje prijavljenih za vojnu službu izvršeno je 1768—1774. godine. Tom prilikom je dosta Srba napustilo Vranjevo i preselilo se u južni Banat u Vojnu krajinu, a sa njima je prešlo i 13 Mađara zanatlija koliko ih je svega bilo u Vranjevu.

Prebacivanje banatske milicije pod civilnu vlast i osnivanje Vojne granice uznemirilo je Srbe. Nisu se ni »ogrejali« na novom ognjištu, posle ukidanja Potisko—pomoriške granice i njihovog prelaska u Banat, a sad treba ponovo sve ostaviti i seliti se u druge krajeve.

Pored prelaska srpske banatske milicije pod civilnu upravu, počelo se 1773. godine govoriti da će zemlja u Banatu biti podeljena na spahiluke i prodana vlasteli, čime bi Srbi doživeli sudbinu mađarskih jobađa.

Da bi to izbegli, Srbi su poslali svoju delegaciju u Beč da zatraži privilegije, onakve kakve je dobio Potiski krunski dištrikt u Bačkoj sa sedištem u Starom Bečeju. Saznavši za tu uzmemirenost Srba, Vlada je prihvatila molbu i izdala saopštenje da će oni koji neće da pređu u graničarsku službu, već žele da ostanu u krajevima koje su naselili, dobiti privilegije kakve je dobio Potiski krunski dištrikt u Bačkoj.

Tako je 1774. godine formiran Velikokikindski dištrikt koji je obuhvatio sledećih deset srpskih mesta, naseljenih graničarima iz Potisja i Pomorišja: Velika Kikinda, Mokrin, Srpski Krstur, Jozepovo (sastavni deo Novog Kneževca), Karlovo (sastavni deo Novog Miloševa), Bašaid, Vranjevo, Kumane, Melenci i Taraš.

Formiranje Velikokikindskog dištrikta imalo je izuzetno nepovoljan uticaj na razvoj Novog Bečeja. Sva okolna sela pripadala su Dištriktu pa je tako Novi Bečej s Beodrom predstavljao izolovano ostrvo, lišeno ekonomskog zaleđa. U takvim uslovima, bez obzira što je on postao glavno tržište i luka za žitarice, nije mogao predstavljati sedište sreza, već je bio priključen Velikobečkerečkom srezu, a što je značilo zaostajanje u razvoju.

Spojivši nameru Vlade sa molbom Srba, Marija Terezija koristi, da na »velikodušan« način saopšti narodu davanje privilegija.

Privilegija dobijena 1774. godine, iako je pojedinim odredbama dala izvesne olakšice stanovnicima Dištrikta, kad su bile u pitanju poreske i druge obaveze tu nije bilo ustupaka. Zemlja je razvrstana u II klasu za plaćanje poreza, iako je u njoj bilo i nešto zemlje iz I klase, ali znatno više one iz III, IV i još niže klase. Čak je odredbom kolektivnih obaveza stanovništvo Dištrikta solidarno garantovalo celokupan iznos poreza bez obzira na okolnosti kao što su: suša, poplava, smrt pojedinih nosilaca poreskih obaveza i dr. Država je predvidela poreske obaveze i za period koji je predstavljao neku vrstu vremenskog vakuma, od prestanka graničarske-milicijske vlasti krajem 1773. godine do donošenja Privilegije novembra 1774. godine, pa do formiranja Dištrikta i njegovog funkcionisanja početkom 1776. godine.

Za svako jutro stare zemlje plaćalo se dvadeset krajcara godišnje. Pod starom zemljom podrazumevala se plodna i obradiva zemlja koja nije izložena čestim i dugim poplavama. Ova zemlja ustupljena je Dištriktu u ukupnoj površini, a magistrat je izvršio podelu pojedinim opštinama, odnosno stanovništvu. Naime, ta zemlja je prvo podeljena u sesije i onda davana pojedinim domaćinstvima u zavisnosti od broja članova, zasluga i drugih razloga. Podela zemlje izvršena je do 1777. godine.

Za nekonstruktivne zemlje (šalitrava, glibovita) loše za njive i senokos, plaćan je porez koliko su za takve zemlje plaćali stanovnici van dištrikta na ime zakupa. Tokom vremena, kada se te zemlje učine upotrebivim, plaćala se posebna zemljarima.

Privilegija ostavlja stanovnicima Dištrikta da uživaju ritove i bare i da za njih »po potrebi i zgodi« plaćaju srazmernu zemljarinu. Sve te zemlje nazvane su iberland. Neodređenost u pogledu deobe te zemlje omogućavala je razne zloupotrebe. Česta povećanja dažbina, činila su problem iberlanda sve složenijim i on je često bio razlog sukoba stanovništva sa vlašću, odnosno spahijama.

Pored zemljarine, plaćalo je stanovništvo feudalnom gospodaru desetak. Svaki korisnik zemlje bio je u obavezi da preda godišnje unapred određenu količinu poljoprivrednih proizvoda, uključujući i stoku.

Za čuvanje i prikupljanje desetka u žitu, izgrađena su dva velika ambara na Tisi u Vranjevu i Tarašu. Magazin u Vranjevu još i danas postoji kraj nasipa na obali Tise između Novog Bečeja i Vranjeva.

U Velikokikindskom dištriiktu se od 1775. desetak isplaćuje u novcu. Računalo se da će to podstaći seljaka na veću proizvodnju. Predviđeno je da se godišnje, na ime desetka, uplati 9.000 forinti. U slučaju potrebe može se prikupljanje hrane obavljati i u naturi do iznosa od 6.000 forinti, po utvrđenoj ceni od strane države: pšenicu po 36 krajcara, ječam 24 krajcare i ovas 21 krajcaru po požunskoj merici, dok bi se ostatak od 3.000 forinti plaćao u novcu. Zbog toga je magistrat morao imati u svojim magazinima dovoljno hrane kako bi mogao u svako doba da odgovori takvoj obavezi.

Iznos desetka bio je unapred utvrđen i razrezan na pojedine poreske obveznike. Tako je od ozimih useva iznosio 108 kg po jutru zasejane površine, a 127 kg po jutru zasejane jarim usevima. Pored desetka u hrani, davao se desetak i u stoci.

Posebni oblik feudalnih dažbina bio je takozvani zakup regalnih prava: pravo na krčmljenje mesa, na točenje pića, pravo na ribolov i sl.

Privilegijom iz 1774. godine dato je pravo na držanje mesarnica i točenje pića uz godišnju zakupninu od 6.000 forinti. Ta suma važila je za period od 1776. do 1786. godine. Svakim sledećim ugovorom Administracija u Temišvaru podizala je paušalnu zakupninu. Dokle se u tome išlo govori podatak da je samo za točenje pića Dištrikt 1838. godine, morao da plati 44.962 forinte, što je 7,50 puta više nego 1786. godine za sva regalna prava.

Pravo na točenje pića, krčmljenje mesa i ribolov, davale su opštine, nastojeći, da se postigne što viša cena. Višak, koji bi nastajao, između ubrane zakupnine po opštinama i celokupnog zakupa koji je dištrikt plaćao Komori, predstavljao je prihod magistrata za pokrivanje opštih troškova.

Pored zakupa za mesarnice, kafane i ribolov, bilo je i drugih dažbina. Tako je godišnja taksa za kazan za pečenje rakije, 1781. godine iznosila osam forinti, a za suvaču, godišnja mlinarina, šest forinti.

Glavarinu, kao posebni oblik poreza, plaćali su Srbi u severnom Banatu, uključeni u Banatsku zemaljsku miliciju, četiri forinte godišnje za svakog odraslog muškarca. Po sticanju, navodno, privilegovanog položaja stanovništva dištrikta, iznos glavarine je povećan na šest forinti i trideset krajcara, s tim što je u to uključen i doprinos za kasarne. Koliko je država vodila računa o tom vidu poreza pokazuje i računanje s porastom broja stanovnika. Predviđeno je da se svake treće godine obavi popis stanovništva, kako bi se došlo do što većeg iznosa glavarine.

Popis stanovništva nije poveren opštini, ili dištriktskom magistratu, već ga je obavljala Zemaljska administracija u Temišvaru. Ti popisi su često izazivali incidente. U protokolu, sednice magistrata od 4. novembra 1780. godine, zabeleženo je da je za vreme popisa stanovinštva 1777. i 1779. godine u Vranjevu došlo do nereda i da su zbog toga tri puta sazivane popisne komisije.

Poreski dugovi bili su stalno prisutni i zagorčavali život zemljoradnika, a Velikokikindski dištrikt je već u samom početku ušao sa prilično zaostalim obavezama u naplati poreza. Porez od strane zemaljske komore u Temišvaru bio je razrezivan u paušalnom, iznosu za čitav Dištriikt, te su i obaveze prihvaćene u celini. One su bile prisutne sve do kraja 18. veka.

Vranjevo je ubrzo postalo takmac Velikoj Kikindi, te otuda i težnja samog magistrata Dištrikta da se sedište Dištrikta premesti u Vranjevo. U obrazloženju ovog predloga, upućenog Banatskoj zemaljskoj administraciji u Temišvaru pod br. 389 od 30. avgusta 1777. godine, stoji:

»Ovde u Kikindi koja leži na jednoj uzvišici udaljena od svih opština, za nas je kao i za naše potomke zbog životnih namirnica život veoma otežan, pa ćemo se morati odreći i najnužnijih ljudskih potreba. Pošto je nama stavljeno u dužnost da podignemo zgradu za magistrat, da smestimo naše osoblje, naše kancelarije kao i naše zatvorenike, to mi sami nismo u mogućnosti... Ubuduće samo građenje državne pivare kao i stalna opravka i održavanje zgrade carskog komesarijata padaće teško i samoj državi... Mišljenja smo da se magistrat podigne na samoj reci Tisi kod opštine Vranjevo, što bi bilo baš u sredini samog Dištrikta. Mi možemo usled povoljnijeg položaja na Tisi sav građevinski materijal kao i prevoz radnika sprovesti u pola cene; tu bi se nastanili zbog Tise i puta prema Ugarskoj zanatlije i trgovci, da ne spomenemo trgovinu zrnastom hranom, drvima, vinom i stokom, što bi se sve moglo očekivati. Carinski prihodi bi se povećali. Sve drugo, kao i gradnja pivare, moglo bi biti izvedeno mnogo jevtinije i nigde se ne bi moglo povoljnije izvesti naročito za unapređenje trgovine i novih gradnji.

Zemaljska administracija je odbila taj predlog s obrazloženjem, da je on u suprotnosti s privilegijom kojom je za sedište Dištrikta određena Velika Kikinda.

Bez obzira što je sedište Dištrikta ostalo u Kikindi, Vranjevo je, zahvaljujući svom položaju na reci Tisi, brzo napredovalo i podiglo se iznad ostalih mesta u okviru Dištrikta.

Vranjevu, se kao i Velikoj Kikindi, dozvoljava da drži dva vašara godišnje i time je podignuto na stepen varošice. Senat Dištrikta, objavio je oktobra 1806. godine, da je selo Vranjevo podignuto na stepen varošice. Postalo je glavno trgovačko mesto za promet žitarica u Dištriktu. Tu se nalazio glavni ambar (magazin), gde su dolazili trgovci iz Siska, Karlovca i drugih krajeva da kupuju i preuzimaju žitarice.

Zahvaljujući trgovini, u Vranjevu je pored Srba i Mađara, bilo i Hrvata i Cincara.

Bilo je u Vranjevu i Rumuna. U protokolu Magistrata za zasedanja od 28. maja 1793. godine spominje se Vranjevčanin Onja Popa i Georgije Ilešan, a 1821. bilo je čak 88 Rumuna (verovatno su se tako deklarisali Cigani). Pored ovih bilo je i Grka i Cincara.

Tako je 1821. godine zabeleženo osam Grka, a pored trgovaca Cincara: Duku Koste, Duku Petro i Greko Nika, spominju se i dva čizmara: Dimović Kosta i Varžić Teodor.

Za sve vreme postojanja Dištrikta, Vranjevo je ekonomski napredovalo uporedo s najvećim mestima Dištrikta kao što su: Kikinda, Melenci i Mokrin, dok su ostala sela bila manja i njihov razvoj je išao uobičajenim tokom kao i ostalih sela oi Banatu.

Vranjevo je polako, ali uporno stizalo sva mesta, sem Kikinde, koja se naglo razvila u drugoj polovini devetnaestog veka, baš zahvaljujući prilivu Nemaca i Mađara. Tako je Vranjevo posle ukidanja Dištrikta, krajem prošlog i početkom ovog veka, po broju stanovnika prevazišlo Mokrin, a 1931. godine i Melence.

Nije Vranjevo bilo samo u privrednom pogledu naprednije od mnogih sela Dištrikta. Magistrat je pri restauraciji poglavarstva slao senatore po opštinama. U Vranjevo 1793. nije slat, jer su senatori i računovođa Dištrikta Franc Fabro izjavili da su sudija i blagajnik Vranjeva u naplati poreze kao i drugih obaveza bili primerni i da zbog toga zaslužuju posebnu pohvalu. Magistrat je odlučio da tu dvojicu, pred narodom, javno pohvali, a sudiju, po pristanku komesara, potvrdi u službi.

Uvažena je molba Vranjeva od 24. aprila 1794. da se dozvoli da među stanovništvom izvrši podelu vakanta i rezervata, i da im se ustupe pustare Paktov i Arač po taksi iberrlanda. Magistrat je molbu prihvatio između ostalog i zato »što se ova opština u svemu pokazuje poslušnom, radenom i tačnom u plaćanju propisanih daćija, te bi kao takva mogla da posluži kao primer drugim opštinama. Zbog toga je magistrat odlučio da zamoli Administraciju u Temišvaru da se takvoj opštini izuzetno dozvoli upotreba pustara, kako bi na taj način podstakli i druge opštine da pođu za primerom Vranjeva.

Ali, nije prošlo mnogo vremena, preciznije — već u jesen te godine, isti taj računovođa Fabro izveštava magistrat 21. oktobra 1794. da je senator Vasilije Dabić, raniji blagajnik u Vranjevu u zaostatku s pedeset forinti, a sudija u Vranjevu Petar Petrović sa sto četrnaest forinti. Novac su primili od naroda, a nisu uneli u primanja opštine. Nakon godinu dana, oktobra 1795, uhapšen je vranjevački beležnik Sava Bajković, jer je izostavio iz popisa pojedina domaćinstva za naplatu desetka, ali je on od njih taj iznos naplatio, kao i da je »svojoj kući poslao nekih 7 požunaca pšenice«. Pa iako je ovom proneverom zaslužio primernu telesnu kaznu, magistrat je imao obzira prema njegovoj ženi i deci, te mu je kaznu uračunao u zatvor koji je izdržao do presude i da mu se oduzme služba, a dozvolio mu da stanuje u Vranjevu sve dok se bude mirno i dobro vladao.

Magistrat je 28. juna 1818. godine konstatovao da je regulacija varošice Vranjeva i deobe terena, što je po odobrenju viših vlasti izradio inž. Jovan Golubović, koštala Dištrikt 5.270 forinti i 51 krajcaru.

Iz tih iskaza o troškovima Vasa Stajić u knjizi Velikokikindski dištrikt — navodi još neke karakteristične izdatke:

- na ime dnevnice dano »Hadnađu kada je dezertirce pratio u Kikindu« dve forinte.

- »birov s proči kmetovi u Kikindu kad su došle privilegije« potrošili su četrdeset forinti,

- »eškut Jovanović u Gornji Bečej kada je vodio hajgire varoške kod kuršmita da i očisti« potrošio šest forinti.

- isplaćeno »notariusu kada je tražio i tuko bele čaplje« isplaćeno sedamnaest forinti,

- »birov s proča kmetovi u Kikindi zaradi deobe vakanta« potrošili su 45 forinti« ...

Varoški službenici u Vranjevu bili su od 1. novembra 1816. do 31. oktobra 1817. godine:

- Sudija Kuzmanov Krompić sa godišnjom platom 150 forinti

- zakletnik: David Glavaš, Dimitnije Perić i Pavle Maljugić po 80 forinti

- beležnik Stefan Čokrljan 320 forinti

- blagajnik Kiril Juras 220 forinti

- foršpan komesar Georgij Nikolić 160 forinti

- hadnađ Gavra Blažić 285 forinti

- pandur Živan Momirov, Nikola Jovanov 285, 235 forinti

- bokter Laza Miličević 108 forinti

- varoški kočijaš Duka Veselinov 150 forinti

- varoški subaš, Jovan Lalić 30 forinti

- učitelj Jovan Mađarov 270 forinti

- preceptor Gedeon Zorić, sa godišnjom platom 120 forinti

- sajdžija Milanko Milanković 150 forinti

Sledeće 1818. godine opština je donekle bila izmenjena:

sudija je Gliša Bunjevac, a na mesto zakletnika Maljugića, došao je Dimitrije Jovanović, za hadnađa Jovan Cardar, a panduri su Todor Bunjevac i Stevan Galetić, bokter je Plako Simon, a preceptor je Dimitrije Avramović.

Iz opštinskih računa se zapaža da je pisaći materijal kupovan u Novom Sadu; 23. marta 1818. među koji je spadalo i »sirćeta i vino za kuvati mastilo«; i 26. novembra 1816. išlo se u Novi Sad po šraibmaterijal i pazarilo za 130 forint, a na put potrošilo 28 forinti i 30 kc.

Godine 1831—2. imali su poglavari i mlađi služitelji u Vranjevu ovakve plate:

- sudac Jovan Kovačev sa godišnjom platom 150 forinti

- četiri zakletnika po 80 forinti

- komesar vatre Petar Putnik 80 forinti

- preprega Jovan Sekulić 80 forinti

- beležnik Leontija Kekon 380 forinti

- komoraš Vaša Nićin 150 forinti

- blagajnik Jovan Rajković 220 forinti

- učitelj drugog razreda Jovan Madžarov 200 forinti

- učitelj prvog razreda Georgije Sekulić 120 forinti

- učitelj rimskog razreda Horvat Andraš 120 forinti

Pored plate, učitelji su imali i deputat: godišnje svinjče ili 25 forinti, 4 hvata slame, 50 funti soli i 16 funti sveća.

Za godinu 1832. imalo je Vranjevo da plati državne poreze i spahijskih dacija 10.365 forinti, ali je odbijeno 390 forinti glavarine onih koji su umrli od kolere. Od inkvilina naplaćeno je glavarine 298 for. 30 kr.

Za reprezentanta na mesto umrlog Teodora Bunjevca predloženi su: advokat Vasa Popović, bivši predstojnik, Danil Radivojević, trgovac i ekonom opštine Isa Glavaš.

Opštinsko poglavarstvo Vranjeva održalo je 18. sednicu 20. XII 1861. godine pod predsedništvom dištriktskog senatora Atanasija Nikolića, i u sastavu novoimenovanog birova Vite Vlaškalina; eškuta: Nedeljka Miloševa, Živana Kneževa, Laze Popova i Pere Petrovića i mesnih poglavara: Vase Popovića, Joce Vlaškalina, Tome Boberića, Jove Sekulića, Živana Barjaktara, Leše Igračkog, Sime Popova, Ace Vujackova, Filipa Miloševa, Vaše Radonića, Vase Glavaša, Jevte Neatnice, Toše Putnika, Ludvika Evarića, Žive Miloševa, Sreće Davidovića, Adama Bihlera, Gliše Blažina, Šarandi Joške, Danila Radivojevića, Toše Bočarca, Filipa Kovačeva, Koje Blažina, Mate Vaščića, Ise Glavaša, Paje Jankovića, Joce Pejina i Aleksandra Brankovića.

Po izgradnji železnice u Banatu (pruge Veliki Bečkerek—Velika Kikinda 1883. godine) Vranjevo kao i Novi Bečej gube značaj koji su dotle imali.

Zakonskim članom 33. ukinut je 1876. Velikokikindski dištrikt i njegova teritorija priključena je Torontalskoj županiji. Vranjevo, Karlovo (deo Novog Miloševa), Kumane, Melenci i Taraš pripali su novobečejskom srezu.

Različite su ocene o postojanju Velikokikindskog dištrikta. Sentklarai smatra da je Dištrikt bio — ostrvo odeljeno od države i sveta - na nižem stepenu nego okolni gradovi i županije i da je kao takav predstavljao smetnju razvoju kulture srpskog naroda. Nasuprot njemu, J. Šviker hvali privilegije u dištriktu i tvrdi da su one razvijale materijalno blagostanje; zahvaljujući otvaranju mnogih škola, razvijao se kulturni a takođe i samostalni politički život. Izgleda da je bliža realnosti ocena Švikera, posebno što je — kako kaže dr Dobrivoj Nikolić — »uprkos burama i nedaćama Srpski narod u ovom dištriktu, uz pomoć svojih privilegija i političke samostalnosti kroz 102 godine, čuvao i sačuvao svoj jezik i nacionalnu svest...

Nije zasluga Dištrikta samo u tome, što je u njemu srpski narod sačuvao svoj jezik i nacionalnu svest, nego je on brže i privredno napredovao od ostalih sela u Banatu. Sve do drugog svetskog rata, sva sela, koja su nekada pripadala Velikokikindskom dištriktu (osim Taraša, koji je bio odsečen od ostalog sveta, jer nije dobio železničku prugu, ni makadam put), bila su i ostala najveća i najbogatija u Banatu.

Sadržaj

Prijavite se za novosti

Prijavite se ako želite da dobijate novosti sa sajta na vaš e-mail.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Već 10 godina se bavimo time, uporno i vredno a ipak je ostalo još mnogo toga da se uradi, mnogo posla je pred nama.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koje smatrate da bi dopunile sajt, uključite se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije na salevidak@gmail.com. Ili prosto svoje predloge, ideje, komentare kako da poboljšamo sajt iznesite Ovde

Ideju...

Za one imućnije Novobečejce koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj ove ideje, daju vetar u leđa, koji žele da budu dobrotvori, sponzori, donatori...

...stojimo na raspolaganju na broju 060 013 01 01

© 2016 Novi Bečej - Online. All Rights Reserved. Designed By SaleVidak