Planska izgradnja naselja i uslovi života

Velike slobodne površine zemlje pod ritovima, livadama i šumama i slaba naseljenost Banata, uz veliku ličnu nesigurnost stanovništva pod Turcima, naterali su stanovništvo Banata da živi svojevrsnim nomadskim životom. Svojevrsnim utoliko, što su tako živeli i oni koji su se bavili ratarstvom.

Da bi se mogli lakše oslobađati pojedinih krajeva i nastanjivati u novim, ljudi su gradili kolibe i šupe od pletera i trske, zemunice i slično što se u datom trenutku sve lako ostavljalo i na drugom mestu opet, s malo truda, podiglo. Čežnja za prethodnim mestom se nije javljala, jer je nastanjenje, na određenom području imalo privremeni karakter, dok se ne iskoristi zemlja ili paša. Takav način života zadržao se skoro sve do polovine osamnaestog veka.

Pored svih napora koje su vlasti činile da se Banat što pre naseli, sve do inkorporacije (priključenja Ugarskoj) 1779. godine broj naseljenih Nemaca, Francuza, Španaca i Italijana iznosio je jedva oko 40.000 Mađara je u to vreme bilo vrlo malo.

U cilju planskog sprovođenja kolonizacije prihvaćen je predlog barona Kotmana da se u Bačkoj i Banatu razvije ratarstvo i stočarstvo, kako bi te pokrajine mogle podmirivati vojsku hranom u periodima dugotrajnih ratova. Predlog se zasnivao na premeravanju atara i izradi mapa (geografskih karata) u kojima bli se označile oranice, predije, putevi i mostovi. Za sela Kotman je predviđao uzvišena zemljišta koje reke ne plave, a da po mogućstvu budu u sredini atara. U selima i na poljima predviđeni su bunari, a uz sama sela utrine i bašte (gruntovi).

Kotman je predlagao što veća sela, kako bi se time uštedelo na gradnji crkava, škola i drugih javnih objekata. Nasuprot tome, Marija Terezija je bila za manja sela, da bi njive bile bliže posednicama u interesu što intenzivnije obrade. Prihvaćen je stav Marije Terezije.

Svako selo dobilo je svoju crkvu, školu, opštinsku kuću, po jedan birt (gostionicu), a više opština i po jednog lekara. Na osnovu toga stvoren je i plan za naseljavanje Nemaca u Banat.

Poplave su otežavale naseljavanja u Banatu. Sela su često morala biti u ritovima, pa je trebalo na osnovu najvišeg vodostaja naznačiti mesta gde će se graditi sela blizu reka, a da im ne preti opasnost od poplave. Predviđena je izgradnja drumova, poljskih puteva, bunara i mostova. Drumovi su prema ovim planovima morali biti deset hvati široki, a poljski putevi i(lenije) tri-četiri hvata.

Prema planu Kotmana predviđeno je da svaka kuća ima svoju baštu za povrće i voće, a sela da imaju svoje šume, vrbake i dudare za uzgoj svilene bube. I Novi Bečej je sve do 1935. godine imao svoju dudaru, koja se nalazila u delu Ulice Lole Ribara. Pored drumova, da se zasade dudovi koji će služiti za gajenje svilenih buba, ali i pružati hlad. Utrine su takođe morale biti opasane dudovima, a na njivama da se mestimičmo zasadi topola, jablan ili brest za pružanje hlada poljoprivrednim radnicima, kao i za stoku. To drveće na njivama treba istovremeno da posluži i za lakšu orijentaciju na inače jednoličnom terenu.

Seoski atari su bili podeljeni na tri dela; jedan deo za jesenju setvu, drugi za prolećnu, a treći je služio za ispašu stoke. Na krajevima atara prostirale su se livade koje su služile za senokos, kao i za ispašu stoke. Planirano je da slatinasto zemljište u Banatu bude zasađeno drvećem koje brzo dospeva i koje popravlja zemljište i postepeno ga pretvara u obradivo. Poljske parcele su odeljene lenijama, a pojedini posedi označeni su kočevima na kojima su bili upisani kućni brojevi posednika.

Sela su, kako je bilo predviđeno, građena u obliku kvadrata, ili pravougaonika, u zavisnosti od konfiguracije raspoloživog zemljišta. U sredini sela predviđen je trg na kome će se izgraditi crkva, škola i druge javne zgrade. Planirane su prave uzdužne i poprečne ulice s ušorenim kućama a s po jednim bunarom za svaku ulicu. Za glavne ulice predviđena je širina osamnaest—dvadeset hvati, a sporedne šest—osam hvati.

Tom planu trebalo je prilagoditi i ranije izgrađena sela — takozvanog —razbijenog tipa u kojima su živeli Srbi i Rumuni.

Veće promene su nastale sedamdesetih godina osamnaestog veka, kada su vlasti nastojale da se sela »ušoruju«.

Plan je predviđao da front kuće bude okrenut prema ulici, a odstojanje, zbog opasnosti od požara, devet hvati. Štale i šupe se grade u produžetku kuće u dvorištu, a ne popreko da se požar ne bi širio na susedne kuće.

Ušorene kuće su u početku bile brvnare, potom od naboja, ređe od čerpića, sa zabatom prema ulici izgrađenim od pruća ili dasaka. Kuća je imala s ulice sobu, a iz dvorišta kuhinju i komoru (špaiz). U sobi se nalazila peć od blata, a u kuhinji dimnjak otvoren i zidan blatom u konusnom obliku nešto iznad krova. Krov je bio od trske ili ševara malo ispušten preko zabata sa ulice.

Kuće su sve do kraja devetnaestog veka i prvoj četvrtini dvadesetog veka mahom od naboja i pokrivene trskom.

Stanovništvo je izrađivalo samo sebi odeću, a jedino je u Bečkereku već 1788. godine vladao »moderan način odevanja«.

Nameštaj u kućama se sastojao od stola i klupa, kreveta i sanduka. Tek posle 1830. godine se ispoljava neki napredak, jer se tada pojavljuju i slike na zidovima. Knjige se još u to vreme ne pojavljuju u seoskim domaćinstvima.

U dvorištu su bili bunari, iznutra obloženi drvetom (oblicama), a da se voda ne bi osećala na vlažno drvo, u bunar je bacana, s vremena na vreme, odgovarajuća količina soli.

Kasnije zgrade, građene na zapadnjački način, bile su vrlo solidne, naročito one državne. To su bile zgrade debelih zidova i karakterističnih visokih krovova, na kojima su se uzdizali masivni ali lepo izvedeni dimnjaci. Na fasadama je bilo obično više manjih prozora, koji su bili osigurani gvozdenim šipkama. Dvorišna strana kuće imala je hodnik sa široko zasvođenim arkadama.

Pored klasifikacije zemlje u Torontalskoj županiji u Velikokikindskom dištriktu bila je sprovedena i klasifikacija kuća. Ne zna se koji su kriteriji korišćeni, ali izgleda da su se pod prvom i drugom klasom smatrale zgrade za nadleštva i javne zgrade, a kuće treće i četvrte klase predstavljale su zemljoradničke domove.

Upoređujući ovako dobijeni broj kuća, s brojem domaćinstava, zapaža se da je priličan broj domaćinstava bio bez kuća. To ne znači da oni nisu imali kuće, nego nisu imali onakve kakve su postavljali uslovi kategorizacije, već su živeli u zemunicama, poluzemunicama ili kolibama. Takvo stanje se zadržalo sve do dvadesetih godina devetnaestog veka.

Prema podacima iz 1781. godine Vranjevo je imalo: 1 kuću II klase, 13 kuća III klase i 25 kuća IV klase ili ukupno 39 kuća, dok je 77 domaćinstava bilo bez kuća.

Živelo se dobro kada je godina bila rodna, a gladovalo se u godinama loše žetve. Veliki i dugi postovi nisu bili odraz izobilja, već siromaštva pa je, zahvaljujući tome, vera imala na post i ponašanje stanovništva više uticaja nego što bi inače imala.

Radilo se, naročito u devetnaestom veku, preko leta od jutra do sutra, a zimi se odmaralo i zabavljalo. Svadbe, daće i krsne slave (svečari) bile su prilike na koje su se trošile zalihe hrane i pića sve do iscrpljenja.

Za život stanovništva Banata bilo je karakteristično da su se mladići rano ženili, a devojke kasnije udavale te posle rođenja dva-tri deteta, one izgledaju mnogo starije nego što u stvari jesu. To je bila opšta praksa pa su se tako i popovi ženili sa petnaest—sedamnaest godina.

Sadržaj

Podržite sajt

Ukoliko želite, donacijom, da pomognete razvoj sajta.

Podržite...

Sakupljanje kulturno-istorijske građe Novog Bečeja smatramo izuzetno važnim i velikim poslom. Za nove naraštaje... sa novom tehnologijom... da vide prošlost... drugačije će ostati zaboravljena.

Dobru...

Ako posedujete neki materijal ili saznanja za koja smatrate da bi dopunila sajt, priključite nam se... Možete komentarisati članke ili nam slati materijale, fotografije... koje ćemo rado objaviti.

Ideju...

Oni imućniji Novobečejci koji mogu i žele materijalno da pomognu razvoj sajta, da budu dobrotvori (kako se nekada to radilo) mogu nas kontaktirati i dati svoj doprinos ideji koja nam je zajednička.