Velika seoba Srba 1690. godine

Porazom Turaka kod Beča 1683. godine, nastavljeno je s njihovim proterivanjem i oslobađanjem gradova: Budima 1686, Segedina 1687, Beograda 1688, sve do Niša, Prištine, Peći, Prizrena i Skoplja.

U bici kod Kačanika 1690. godine poražena je austrijska vojska i u bekstvu napušta sve krajeve do Niša.

Turci su vrlo nemilosrdno kažnjavali hrišćansko stanovništvo, u krajevima iz kojih je potisnuta austrijska vojska, zbog njihovog neverstva u periodu povlačenja Turske iz ovih krajeva.

O turskoj svireposti brzo se raščulo po celoj Srbiji i narod je bežao prema severu. Srbi su bežali prema Beogradu i Savi, jer su Turci držali Temišvar s okolinom, čime je čitava leva obala Dunava u Banatu bila ugrožena od Turaka.

U periodu između pada Niša i opsade Beograda od Turaka, organizovana je seoba Srba u Ugarsku na čelu s Arsenijem III Čarnojevićem. Izbeglice su koristile dva pravca prelaza preko reke: jedan preko Dunava kod Petrovaradina, a drugi na Dravi kod Osijeka. Oni što su prešli kod Petrovaradina, produžili su pravac severa i nastanili se u okolini Subotice, Baje i Segedina, pa čak i do Debrecina, a drugi, koju su prešli Dravu, nastanili su se u Baranji u mestima Šiklošu, Mohaču, Kapošvaru, ali je veći deo otišao severnije u Budim i Sentandreju, pa i dalje u Estergom, Komoran i Đer. Neki su, međutim, prešli u Banat i zaustavili se u Bečeju, Vranjevu i Bečkereku, gde su imali svoje, već ranije nastanjene, rođake i poznanike.

Kao što je već napomenuto, izbeglice su smatrale da je ovo njihovo napuštanje ognjišta privremeno i da će se uskoro vratiti u svoja mesta, pa su u novim krajevima podigle šatore i zemunice i u njima živeli. Tako su mislile i austrijske vlasti, kada car Leopold u svojoj povlastici ističe: »Trudićemo se na svaki način, da pobedonosnim našim oružjem, a Božjom pomoću, pomenuti srpski narod što pre uvedemo u zemlje, ili sjedišta, koja je pre toga imao. I prognavši odande neprijatelje, hoćemo, da srpski narod ostane pod upravom i pod uredbama svojih rođenih vlasti.

Tim izbeglicama nije bilo dozvoljeno da se naseljavaju po gradovima, već smo po predgrađima ili potpuno odvojeno, što je bila najčešća pojava, te su zemunicama i kolibama stvarali zbegove. Stalno su pristizali novi ili su se preseljavali iz jednog u drugo mesto, tako je bilo teško utvrditi broj izbeglica u pojedinim mestima. Prema jednom izveštaju u proleće 1693. godine, bilo je u Sentandreji 12.000, a po drugom oko 14.000 Srba.

Središte izbeglica bilo je u Sentandreji, u kome je bio najveći zbeg i sedište patrijarha. Najveći deo izbeglica bio je, kako se pretpostavlja, sa Kosova i Metohije. Te oblasti su skoro potpuno opustele, naročito krajevi oko Prištine, Trepče, Vučitrna, Đakovice i Peći. Sva ta mesta, kao i okolna sela, su razorena i popaljena od strane Turaka. Sigurno je i Šumadija i Pomoravlje toliko opustelo, kada je komandant austrijske vojske verovao da Turci neće moći napredovati od Niša prema Beogradu, zbog napuštene zemlje, neće biti nikog da ishrani tursku vojsku.

paypal PNG24
ako želite da podržite razvoj sajta donacijom

Sadržaj

Da li ste znali...

da je u Novom Bečeju, Bischitz Lajoš dobio dozvolu 1889. godine za građenje telefonske veze između Bečeja i salaša Solymoss i Borjass u dužini od 11 km sa tri telefona i stanice?